Norveška 2024, 13. deo (Gudvangen, Undredal, jezero Vasbigdevatnet, Nore)

Gudvangen je malo selo u zapadnoj Norveškoj, ali ovo mesto predstavlja značajnu turističku atrakciju pošto je smešteno na kraju Nerejfjorda (Nærøyfjord).

Već sam ranije pomenula da je Nerejfjord uzan, a dugačak rukavac najvećeg fjorda u zemlji, Sognefjorda, duž kojeg sam prolazila prethodnog dana. Nerejfjord je dugačak 18 km, a u nekim delovima je širok samo 500 m.

Zajedno sa još jednim fjordom iz jugozapadne Norveške (Gejrangerfjord), Nerejfjord se nalazi na Uneskovoj Listi svetske (prirodne) baštine. Ono što njih čini posebno lepim jeste da ih okružuju visoke i strme kamene litice koji dostižu visinu od oko 1400 m iznad nivoa mora, a na nekim mestima idu u dubinu od oko 500 m ispod nivoa mora. Ta dubina ovih fjordova je takođe nešto što ih čini posebnim.

Ovde sam kolima došla do parkinga i već je tu jasno da se posetilac nalazi na posebno lepom mestu, ali se to još bolje vidi kada se mostom krene preko reke Nerejdalselvi (Nærøydalselvi) koja se ovde i uliva u fjord.

Pešački most preko reke Nerejdalselvi

Pošto je dan bio sunčan, a vazduh čist, sve je blještalo i bilo veličanstveno lepo.

Reka Nerejdalselvi

To što je bilo sunčano ne znači i da je bilo vruće. Ja sam, ipak, bila obučena sasvim dobro, a to se vidi na selfiju koji sam morala da napravim na ovako lepom mestu.

Selfi na reci Nerejdalselvi

A što se tiče Nerejfjorda, tj, njegovog kraja koji se vidi odavde... fotografije će mnogo bolje ilustrovati njegovu lepotu nego što bih ja to mogla da opišem.

Nerejfjord

Pošto je ovde bilo dovoljno mesta gde sam mogla da postavim svoj foto-aparat, onda sam se i slikala, tj, kako ja to volim da kažem, napravila sam par „profesionalnih selfija“. Selfi mobilnim telefonom iz ruke je za amatere. Šalim se, naravno, pogotovo što ih i ja povremeno snimam, kao što se i vidi sa jedne od prethodnih fotografija.

Nerejfjord

Dok sam se ja ovde nameštala i fotografisala, došao je i jedan izletnički brod. Treba reći da je ovde fjord dovoljno dubok da do ovde doplovljavaju i trajekti, ali i veliki kruzeri.

Nerejfjord

U međuvremenu je jedna grupa ljudi koji su ovde imali svog vođu lagano ušla u vode fjorda na čamcima, pa su krenuli sa veslanjem. Verujem da je to može da bude istinsko zadovoljstvo, ali ja svakako nisam imala vremena za tako nešto.

Nerejfjord

Umesto toga, napravila sam još jedan „profesionalni selfi“, a onda sam lagano krenula nazad ka kolima, usput još malo fotografišući ovaj veličanstveni fjord.

Nerejfjord

Samo jedan kilometar dalje put kojim sam dalje išla ulazi u tunel Gudvanga. Ja sam još uvek bila pod jakim utiskom od lepote Nerejfjords da u stvari kada sam ulazila u tunel nisam ni obratila pažnju na tablu koja navodi njegovu dužinu. A u pitanju je tunel Gudvanga koji je dug 11,4 km i to je (2024. godine) treći tunel po dužini u Norveškoj.

Naravno, dok sam vozila kroz tunel bilo mi je jasno da je jako dug. Već sam ranije pomenula tunel Hejanger (Høyanger), kroz koji sam prošla par dana ranije i koji je nekada bio najduži u Norveškoj (7.543 m), ali je u vreme pisanja ovih priča već bio na 13. mestu. Zanimljivo je da se najduži tunel u Norveškoj (dakle, barem u prvoj polovini 2024. godine) tunel Lerdal (Lærdal), dug 24,5 km, takođe nalazi u ovom delu zemlje kroz koji sam ja prolazila ovih dana. Štaviše, nešto dalje sam prošla i samo stotinak metara od njegovog ulaza. Ali, ma kako da mi tuneli mogu biti fascinantni, ja sam ipak imala svoj plan i morala sam da se držim njega, a ne da se vozam po norveškim tunelima tek tako – radoznalosti radi.

Međutim, kada sam izašla iz tunela Gudvanga, uočila sam tablu koja je pokazivala da treba da se skrene levo da bi se došlo do jedne drvene crkve. To nisam nikako mogla da propustim, pa sam tako i skrenula sa glavnog puta i uputila se ka selu Undredal. Bilo mi je fascinantno da nikoga nije bilo na putu koji je dug skoro 7 km. Ni kada sam se spuštala, ni kada sam se nešto kasnije vraćala do glavnog puta. Pitala sam se gde su ti Norvežani i kako oni i gde provode svoje dane.

Put ka selu Undredal

U selu Undredal se nalazi najmanja drvena crkva u Severnoj Evropi koja se i dalje koristi. U pitanju je drvena direk-crkva Undredal čije su dimenzije 12x4 m. Crkva je podignuta oko 1147. godine.

Drvena crkva Undredal

U vreme moje posete ona je bila zatvorena, pa sam ja samo malo produžila dalje putem da bih se okrenula, a ujedno sam iskoristila priliku da snimim predivan fjord na čijoj obali se ovo selo sa tek nešto više od 100 stanovnika nalazi. Ovo je Aurlandsfjord i on je takođe ogranak velikog Sognefjorda, a Nerejfjord se praktično odvaja upravo od Aurlandsfjorda nekih 5 km severno od sela Undredal. Štaviše, i delovi ovog fjorda su uključeni u prirodno dobro na Uneskovoj Listi svetske baštine.

Undredal i Aurlandsfjord

U povratku sam ponovo prošla pored drvene crkve u Undredalu, a onda sam se istim putem vratila do glavnog pravca. Visinska razlika je negde oko 350 m.

Drvena crkva Undredal

Od Undredala do glavnog puta

Glavni put me je proveo duž Aurlandsfjorda, a samo oko 1 km nakon što se odvoji od fjorda, put se račva u dva pravca – jedan ide kroz najduži tunel u Norveškoj, a ja sam krenula na drugu stranu.

Aurlandsfjord

Međutim, vrlo brzo sam shvatila da prolazim kroz izuzetno lepe predele, ali samo morala da budem vrlo pažljiva u vožnji jer je put bio uzan i sa krivinama, pa sam morala da se strpim dok nisam naišla na proširenje pored puta.

Proširenje pored puta

A kakvo je to mesto bilo! Radi se o jezeru Vasbigdevatnet (Vassbygdevatnet). Jezero je vezano za hidrocentralu, ali to ni najmanje nije remetilo lepotu mesta. Ponovo sam napravila dosta fotografija, a evo užeg izbora.

Jezero Vasbigdevatnet

A odrazi u savršeno mirnoj vodi jezera bili su veličanstveni.

Jezero Vasbigdevatnet

Ako sam mislila da put krivuda do ovde, šta tek reći o putu koji krivuda od jezera Vasbigdevatnet. I ne samo da krivuda, već se dramatično i penje – sa oko 20 m iznad nivoa mora, vodi do visoravni na oko 1000 m nadmorske visine. Za početak je neophodno da se prođe kroz seriju tunela koji vode uzbrdo kroz planinu i koji su na nekim mestima napravljeni jedni iznad drugih. Tu nije bilo nikakve šanse da bih se usudila da bilo šta snimam, ali sam prvo morala da sačekam svoj red jer je pored puta postavljen semafor.

Početak penjanja uzbrdo putem od jezera Vasbigdevatnet

Vrlo brzo sam ipak naišla na jedno proširenje, pa sam tu stala i izašla iz kola. Pogled na jezero i njegovu okolinu je bio divan.

Jezero Vasbigdevatnet

Kako sam se pela, tako se pojavljivao sneg, ali to ni najmanje nije smetalo pošto je put bio savršeno očišćen.

Visovi zapadne Norveške

Čitavog ovog dana nisam mogla da prestanem da osećam neizmernu zahvalnost okolnostima ili višim silama, ko kako gleda na to, da mi je vreme bilo takvo kakvo jeste. Ovo je bilo izuzetno važno dok sam prolazila pored nekog jezera ili fjorda ili se zaustavljala da bih snimila njihove mirne vode u kojima su se ogledale travnate padine sa nekim ljupkim kućama obasjane suncem, a i naizgled beskrajno plavo nebo. Međutim, možda je bilo još važnije kada sam vozila preko visokih planina i visoravni (i to u par navrata) koje su u potpunosti bile prekrivene snegom.

Jedan nivo „problema“ bi bio taj da su moje fotografije ispunjene sivilom i manje spektakularne, mada oblaci mogu ponekad da unesu dramu. Mnogo veći i pravi problem nastao bi da je bilo maglovito ili da je padala kiša, odnosno, to bi bio sneg na velikim visinama, a onda bi to i puteve činilo klizavim, morala bih znatno sporije da vozim i ko zna kada bih došla na svoje planirano odredište ovog dana.

Međutim, ovako, po sunčanom i suvom danu, mogla sam da se opustim i uživam.

Visovi zapadne Norveške

I ovde na visini put je vodio kroz nekoliko tunela. Jedan od njih, koji mi je bio posebno zanimljiv, je i tunel Gejterig (Geiterygg) (uzgred, ovo je sigurno pogrešan način da se izgovori naziv ovog tunela, ali mislim da je to sporedno u ovom slučaju).

Naime, tunel je dugačak 3.290 m i nalazi se na prosečnoj visini od oko 1100 m iznad nivoa mora. Ono što je meni bilo zanimljivo u vezi sa njim je da on ima takozvane „hladne kapije“. To su automatske kapije koje se stavljaju na jednom ili na oba kraja tunela da bi se tunel tokom zime zaštitio od hladnoće i snežnih nanosa što može da dovede do stvaranja leda u stenama koje čine zidove tunela, a to bi kasnije moglo da prouzrokuje odrone. Osim leti, kada su temperature više, kapije se automatski otvaraju kada se približi neko vozilo, a inače su zatvorene. Evo kako to otprilike izgleda. Mene je ovo na prvi pogled veoma iznenadilo, jer nisam ni znala za takve stvari, ali mi je na kraju bilo prilično zabavno, a uspela sam i da čitavo iskustvo delimično snimim u video-formatu.

Ja sam se ovde vozila po visoravni Halingskarv (Hallingskarv), a ona je deo Nacionalnog parka Halingskarvet (Hallingskarvet National Park).

Visoravan Halingskarv

Na dosta mesta sam viđala pojedinačne kuće koje su delovale prilično zavejano, pa i pusto. S druge strane, na više mesta sam viđala parkirana kola pored puta, ne nužno kod ovih kuća. Zaključak mi je bio da su neki Norvežani došli ovde da bi se bavili nordijskim skijanjem. Zaista bi bilo šteta propustiti ovako lep dan.

Visoravan Halingskarv, detalj

Visoravan Halingskarv

U nekom trenutku sam ipak počela da se spuštam sa visova, pa je i snega bilo manje, ali je bilo više kuća i ljudskih naselja.

Predeo posle visoravni Halingskarv

Čak sam snimila i jednu drvenu crkvu, ali nisam imala nikakve podatke o njoj, pa se nisam tu ni zadržala.

Predeo posle visoravni Halingskarv

Put je takođe vodio i pored jezera koje nije bilo prekriveno ledom.

Predeo posle visoravni Halingskarv

U jednom trenutku sam prošla i pored poznatog centra za zimske sportove, gradića Jeilu (Geilo), ali nisam planirala da tu pravim pauzu. Naime, imala sam veoma ambiciozan plan za ovaj dan, tako da sam bila svesna da nije dobro da skrećem sa puta, a pogotovo ne da bih tek tako svratila u neko mesto o kojem ništa ne znam. To što je ono važno za zimske sportove takođe mi nije bilo značajno – ja sam bila samo u prolazu.

Evo i mape koja prikazuje gde sam sve prolazila ovog dana:

Posle Jeilua put je ponovo krenuo da se penje, opet do neke visine od oko 1100 m iznad nivoa mora, ali ta deonica nije bila mnogo dugačka, samo oko 30-40 km.

Predeo posle gradića Jeilu

A kako sam sa visoravni krenula da se spuštam, ponovo je sneg krenuo da nestaje i nekih 20-ak km dalje sam došla do mesta Uvdal. Ja sam ovde stigla do doline Numedal, a ona mi je bila značajna jer sam tu htela da posetim dve starinske drvene crkve.

Bilo mi je zanimljivo da me je u samom mestu Uvdal put proveo pored jedne velike drvene crkve koja nije bila u mojim „papirima“, ali sam znala da ću proći pored nje u povratku, pa sam odlučila da se kasnije tu i zaustavim.

Plan je bio da odem do jedne crkve koja se nalazila malo dalje od Uvdala, sa idejom da se kasnije vratim do druge stare drvene crkve u ovom mestu, a posle da nastavim još malo istim putem pre nego što skrenem ka krajnjem odredištu za ovaj dan.

Dakle, prvo sam otišla do drvene crkve u Noreu (Nore stavkirke) koja se nalazi na obali jezera. Zapravo, kroz dolinu protiče reka koja se na više mesta širi i tako stvara jezera. Drvena crkva u Noreu je podignuta pored, formalno govoreći, dva spojena jezera (uzana i dugačka). U svakom slučaju, sa glavnog puta je potrebno da se mostom pređe preko korita reke koje spaja ova dva jezera i tako se može doći do crkve.

Drvena crkva u Noreu

Prethodnog dana sam čitala na internetu da je ova crkva već bila sezonski otvorena i to svakog dana do 6 popodne. Stigla sam uveliko na vreme, ali nigde nikoga nije bilo. Doduše, kapija je bila otključana (postoji metalna poluga kojom se zatvara), a uhvatila sam se i za vrata. Ne, nije bila otvorena.

Drvena crkva u Noreu, detalj

Pa dobro. Smatrala sam da to i nema previše veze, pa sam obišla krug oko crkve, ali i zavirila kroz prozore, pa čak nešto i snimila od unutrašnjosti.

Drvena crkva u Noreu

Ispitivanja pokazuju da je crkva u Noreu sagrađena posle 1167. godine. Crkva ima osnovu grčkog krsta sa ukrštenim brodovima i to je, kako sam čitala, u Srednjem veku bilo jedinstveno rešenje u zapadnoj Evropi.

Ukrašena je i spolja drvenim rezbarijama i drugim detaljima koji se vide na zabatu bočnog broda, a takođe se lepo vidi i krov od šindre.

Drvena crkva u Noreu, detalj

Drvena crkva u Noreu

Unutrašnjost je takođe lepo dekorisana, pre svega muralima, i to sam mogla da vidim tako što sam provirila kroz prozor.

Drvena crkva u Noreu, detalj

Inače, crkva je prerađivana nekoliko puta, ali su većina delova originali.

Ne znam kakva je situacija danas, ali mi je bilo zanimljivo da pročitam da je vlasnik crkve krajem XIX veka postao jedan profesor istorije umetnosti koji je onda crkvu poklonio Društvu za očuvanje starinskih norveških spomenika.

Pošto crkva nije bila otvorena, ja sam samo napravila taj krug oko nje, slikala je još jednom, a onda kolima krenula da se vraćam u gradić Uvdal.

Drvena crkva u Noreu

Usput sam morala da se zaustavim na kratko i snimim veoma lepo jezero Norefjorden. Bilo mi je zanimljivo da je ono još uvek u potpunosti prekriveno ledom, dok je površina jezera Frignefjorden (Frygnefjorden), sa kojim je spojeno i gde se nalazi crkva, bila potpuno plava.

Jezero Norefjorden

Nepunih 20 km dalje, došla sam do svog sledećeg odredišta, a to je bila drvena crkva u Uvdalu.

Menu