Norveška 2024, 14. deo (Uvdal, Planinsko područje Imingfjel, jezero Tin, Rjukan)

U Uvdalu postoje dve drvene crkve, ali nisu obe podjednako značajne. Ja sam ovde došla pre svega da bih videla starinsku drvenu crkvu u Uvdalu (Uvdal stavkirke), a ona se nalazi na padini brda i neophodno je da se jednim lokalnim putem napusti glavni put između Norea i Uvdala.

Drvena direk-crkva u Uvdalu se zbog svoje starosti smatra važnim spomenikom kulture i ona je jedna od 28 sličnih drvenih crkava koje imaju taj status. Da kratko samo pomenem da su ove crkve građene uz korišćenje velikih drvenih direka koji služe kao noseći stubovi, pa otud i naziv za taj tip crkava.

Ta druga drvena crkva u Uvdalu se nalazi pored samog glavnog puta, u centru sela, ali se ona smatra „savremenom“ crkvom. Ja sam do nje otišla nešto kasnije.

Za sada sam se uputila ka Uvdalskoj drvenoj crkvi za koju sam znala da nije sezonski otvorena, ali to svakako nije bio razlog da se ne popnem lokalnim putem koji vodi uzbrdo. Ispostavilo se da sam uradila pravu stvar. Crkva je i dalje bila zatvorena, ali je pogled na nju, na muzej na otvorenom sa tradicionalnim seoskim objektima pravljenim od drvenih balvana i dasaka, kao i na dolinu bio izuzetan.

Kompleks drvene crkve u Uvdalu

Hodajući prema crkvi, prvo sam malo obratila pažnju na ove tradicionalne drvene kuće koje se ovde mogu videti. Sve je bilo izuzetno slikovito.

Kompleks drvene crkve u Uvdalu

Što se crkve tiče, zabrinula sam se u trenutku da li je kapija otvorena, ali nije bilo razloga – ništa nije bilo zaključano (osim vrata koja vode u crkvu), tako da sam lako mogla da tu prošetam.

Drvena crkva u Uvdalu

Drvena crkva u Uvdalu, detalj

Crkva je prvobitno podignuta posle 1168. godine, ali je proširena nekoliko puta zbog potrebe za većim prostorom. I ova crkva, kao i ona u Noreu, ima osnovu grčkog krsta i zbog jedinstvenosti ovog stila u Skandinaviji on ima i poseban naziv – numendalski po dolini Numendal u kojem se ove crkve nalaze.

Drvena crkva u Uvdalu

Pošto je bila zatvorena, mogla sam samo da obiđem krug oko nje i tako zagledam par detalja.

Drvena crkva u Uvdalu, detalj

Čitava unutrašnjost crkve je izuzetno bogato dekorisana, pogotovo se tu misli na murale. To sam mogla i sama da vidim tako što sam provirila kroz par prozora koji su mi bili dostupni.

Drvena crkva u Uvdalu, detalj

Kada sam završila obilazak oko crkve snimila sam je ponovo, kao i divan pogled na dolinu Numedal koja se ovde prostire u pravcu istok-zapad.

Drvena crkva u Uvdalu

Dolina Numedal

Zatim sam istim putem krenula nazad ka kolima zatvorivši kapiju iza sebe.

Drvena crkva u Uvdalu

Ovde sam, međutim, bila izuzetno ispunjena osećajem zadovoljstva i to se pretvorilo u inspiraciju i želju da sebe dodatno zabavim. Tako smo došli i do Mloga br. 9. Ovom prilikom se radi o Solvejginoj pesmi od norveškog kompozitora Edvarda Griga (1843-1907). Već sam objašnjavala detalje u vezi sa ovom pesmom (videti: https://svudapodji.com/norveska-11/) dok sam pisala o plovidbi fjordovima u blizini Bergena, a ovde mi je pesma ponovo pala na pamet, pa sam je onda i otpevala sa sve na-na-na. Postoje mnogo bolja izvođenja ove divne pesme, ali to nikada ne treba nikoga da spreči da se dobro zabavi.

Još jednom sam slikala kompleks Uvdalske drvene crkve, a onda sam mogla da nastavim dalje.

Kompleks drvene crkve u Uvdalu

Sada sam se spustila lokalnim putem koji me je doveo do glavnog puta i „savremene“ Uvdalske crkve koju sam već pominjala. I ona je napravljena od drveta, ali da se ne bi brkala sa onom manjom i značajno starijom na padini brda, ova nema epitet „drvena“, tj, u nazivu se ne pominje direk kao noseći stub. Posvećena je 1893. godine, a polovinom XX veka je detaljno restaurirana.

Uvdalska crkva

I ovde sam samo obišla krug oko crkve zagledajući neke detalje, a onda sam se vratila do kola da bih nastavila put.

Uvdalska crkva, detalj

Uvdalska crkva

Uvdalska crkva, detalj

Sada sam već bila spremna da se prebacim do krajnjeg odredišta za ovaj dan, a to je gradić Rjukan koji je od Uvdala udaljen samo nekih 80-ak km. Sa glavnog puta koji je vodio ka gradiću Jeilu vrlo brzo sam skrenula, a onda su krenule serpentine i samo 20-ak minuta kasnije već sam bila u carstvu snega u planinskom području Imingfjel. Na svu sreću, brzo sam naišla i na jedno proširenje pored puta i tu sam mogla da se parkiram da bih na miru mogla da se divim lepoti snežnog prostranstva po jednom savršeno sunčanom danu.

Planinsko područje Imingfjel

Čak sam se popela i na kameni zid da bih bolje mogla da osmotrim okolinu.

Planinsko područje Imingfjel

Ali, nisam se dugo zadržala jer je trebalo da nastavim dalje. Sve vreme sam razmišljala koliko sam sreće imala da je vreme bilo sunčano i suvo. Da je bilo oblačno, moguće je da bi na ovim visinama bilo magle, a mogla je da pada i kiša ili sneg i to bi značajno otežavalo i usporavalo moju vožnju. Ovako je vožnja bila prava uživancija!

Planinsko područje Imingfjel

Kao što može da se primeti na prethodnoj fotografiji, i ovde, kao i na visoravni Halingskarv, gde sam prošla par sati ranije, postoje kuće, ali su one gotovo sve bile okružene visokim snegom.

Planinsko područje Imingfjel

Ali, neke su podignute pored samog puta, pa je pristup njima bio lakši.

Planinsko područje Imingfjel

I ovde sam na više mesta videla parkirana kola pored kojih niko nije stajao, pa sam ponovo pretpostavila da su vlasnici otišli da se bave nordijskim skijanjem koje je veoma popularno u čitavoj Skandinaviji. Zaista je bilo šteta propustiti ovako lep dan.

Planinsko područje Imingfjel

Ja nisam skijala, ali sam istinski uživala u vožnji, a put je uskoro krenuo da se spušta. To se videlo i po promeni vegetacije.

Planinsko područje Imingfjel

Takođe su se češće pojavljivali i tragovi ljudskog stanovanja, pa sam tako na jednom mestu uočila i jednu tradicionalno napravljenu drvenu kolibu, a i nešto što mi je ličilo na malu pilanu.

Spuštanje sa planinskog područja Imingfjel

Tradicionalno napravljena drvena koliba

Spuštanje sa planinskog područja Imingfjel

Ovo sa pilanom me i nije previše iznenadilo, jer sam ovde vozila putem koji vodi kroz šume, ali moram da priznam da se jesam malo ušokirala kada sam videla padine brda sa oborenim drvećem.

Centralni delovi južne Norveške

Na nekim mestima sam prolazila pored kuća, ali i očigledno poslovnih objekata, verovatno za obradu drveta. I dalje gotovo da nisam videla nikog živog, ali ovom prilikom mi je to bilo pomalo i normalno pošto je bila nedelja popodne.

Centralni delovi južne Norveške

Sada sam sneg mogla da vidim još samo na vrhovima planina, ali sam i dalje veoma uživala u vožnji. Ja obično nemam nikakvih osećanja u vezi sa vožnjom; jednostavno na to gledam praktično – ako treba nekuda da odem kolima, ja se odvezem i to je sve. Ovde mi je, međutim, bilo baš lepo da vozim. Valjda i zato što gotovo da nisam nailazila na druga kola na putu, pa sam mogla da budem apsolutno opuštena i uživam u spektakularno lepom danu.

Centralni delovi južne Norveške

A onda me je put doveo do jezera Tin (Tinnsjå) koje je sa površinom od preko 51 kv. km jedno od najvećih jezera u Norveškoj. Takođe je i jedno od najdubljih jezera u Evropi sa maksimalnom dubinom od 460 m.

Jezero Tin

U aprilu sunce sporo zalazi na severu Evrope, tako da nisam morala da se brinem da li ću stići na svoje krajnje odredište ovog dana za videla. Uostalom, bila sam udaljena samo nepunih 30 km od gradića Rjukan u kojem sam rezervisala sobu.

Na putu ka Rjukanu

Usput sam prošla pored još jednog od brojnih vodopada koji postoje u Norveškoj.

Na putu ka Rjukanu

Evo i mape koja prikazuje gde sam sve prolazila ovog dana:

Glavni razlog zašto sam ja ovde uopšte i došla jeste da se Rjukan zajedno sa gradom Notodenom, udaljenim oko 75 km, nalazi na UNESKO-voj Listi svetske baštine kao zbirni lokalitet industrijske baštine. Naime, industrija u ovim mestima je razvijena početkom XX veka kada je u zapadnom svetu počela da raste potražnja za poljoprivrednim proizvodima, a to je nužno stvaralo potrebu i za proizvodnjom veštačkih đubriva. Upravo ovde je kompanija Nirsk-hidro počela da proizvodi veštačko đubrivo iz azota koji se nalazi u vazduhu. Tim povodom su u ovom kraju napravljene hidroelektrane, dalekovodi, fabrike, saobraćajni sistemi, pre svega železnica i trajekti do luka u kojima se đubrivo utovarivalo, ali i gradovi. U njima su podignute zgrade za smeštaj radnika, kao i sve neophodne institucije za normalno funkcionisanje. Upravo sve to prikazuje kako se nova globalna industrija razvijala početkom XX veka.

Već na samom ulazu u grad vide se detalji koji sve ovo potvrđuju.

Rjukan

Kako je Rjukan praktično sagrađen „od nule“ u prvim decenijama XX veka, tako su i propratne institucije skorijeg datuma. Na primer, crkva u Rjukanu koja je posvećena 1915. godine.

Crkva u Rjukanu

Ja sam se odvezla do pansiona u kojem sam rezervisala sobu dva meseca ranije. Dok sam se približavala parkingu videla sam da se deo pansiona, uključujući i glavni ulaz, renovira, ali sam mirno otišla do nekih bočnih vrata. Kad tamo – poruka: „Zatvorili smo u 18h, evo vam telefon, pa nam se javite.“ I onda je usledio neki broj za koji ja nisam znala da li je u pitanju mobilni ili fiksni, da li treba neki lokalni prefiks i koji je prefiks za Norvešku. Nisam imala internet, ali sam imala roming za krajnji slučaj.

Ipak, prvo sam otišla do jednog malog obližnjeg restorana koji prodaje kebabe, pa sam im objasnila problem i onda mi je vlasnik pomogao tako što mi je objasnio da je u pitanju broj mobilnog telefona i rekavši mi koji je pozivni broj za Norvešku. Poslala sam poruku i onda sačekala nekoliko minuta. Pojavio se jedan čovek i dao mi ključ od onih vrata i od sobe, a onda je otišao. Bila sam potpuno sama u pansionu.

Po smeštaju u pansion imala sam čak vremena da malo prošetam po gradiću, jer mada je veći deo Rjukana bio u senci, a sunce bilo iza horizonta oivičenog planinskim vrhovima, ono zapravo još nije zašlo, tako da je formalno i dalje bio „dan“.

Rjukan

Grad je delovao neverovatno prazno, ali to možda i ne čudi – bilo je hladno i bila je nedelja predveče. Pa ipak, nisam mogla da se otmem utisku da se nalazim u gradu duhova.

Rjukan

Otišla sam i do glavnog trga u gradu, a tu se nalaze zgrada opštine i gradska biblioteka (barem je tako pisalo na pročelju).

Rjukan

Ipak je u ovom delu grada nekako najviše dominirala zgrada hidro-centrale na drugoj obali lokalne rečice Mana.

Rjukan

Tako sam je snimila i zajedno sa spomenikom Samu Ejdeu (1866-1940), jednom od osnivača kompanije Nirsk-hidro.

Rjukan

Kad već pominjem spomenike, blizu glavnog trga se nalazi i spomenik Gunaru Sentesbjeu (1918-2012) koji je bio član Norveškog pokreta otpora i koji je Norvežanin sa najvišim odlikovanjima u zemlji.

Rjukan

Još sam snimila i neke zgrade za koje verujem da su bile podignute za radnike još pre stotinak godina, pošto deluju tipski urađene.

Rjukan

I sada sam konačno mogla da odem da nešto pojedem u retko otvorenom mestu, a to je bio jedan lokalni restoran. Nisam imala veliki izbor, ali sam na kraju bila sita i napita.

Večera u Rjukanu

Piće u Rjukanu

Inače, kada sam već odlučila da dođem u Rjukan, shvatila sam da postoji još jedan razlog zašto je zanimljivo doći u ovaj uspavani gradić. U pitanju je jedan kuriozitet po kojem je grad „poznat“. Naime, gradić Rjukan se nalazi na dnu uzane rečne doline i okružen je visokim planinama. Dolina je toliko uzana, a okolne planine toliko visoke da zimi (od septembra do marta) gradić uopšte nema direktnu sunčevu svetlost. Naravno, po vedrom danu mogu se videti osunčani vrhovi planina, ali gradić ostaje u senci.

Zbog ovoga je u jednom trenutku donesena odluka da se na odgovarajućem mestu na vrhu planine postave velika ogledala koja će sunčevu svetlost da reflektuju na grad. Tako je i urađeno 2013. godine, ali to nije luster koji osvetljava čitav grad, već samo baca svetlost na glavni trg. Na kraju krajeva, u pitanju je jedan umetnički projekat.

Ja sam ovde došla u drugoj polovini aprila, a to je već uveliko bilo proleće tako da ogledala nisu morala da budu u funkciji, a naredno jutro su direktni sunčevi zraci sijali kroz prozor sobe u kojoj sam odsela. Bio je to moj poslednji dan u Norveškoj na ovom putovanju.

Menu