Norveška 2024, 12. deo (Bergen, Vos)

Šetajući po Bergenu konačno sam došla i do Brigena, tačnije do njegovog dela koji se pruža duž severne strane zaliva Vagen.

Brigen

Već sam ranije po malo govorila o Brigenu, ali da sada to uradim na malo objedinjeniji način. U pitanju je staro pristanište u Bergenu. Grad je bio veoma važan deo trgovačke imperije pod nazivom Hanzeatska liga koja je svoje korene imala u Nemačkoj. Imajući u vidu da su kuće ovde tradicionalno građene od drveta, nije ni čudo da su vremenom mnoge građevine stradale u požarima, ali su mnoge od njih, sagrađene u skladu sa lokalnom tradicijom i uz primenu narodnih graditeljskih metoda, preživele do današnjih dana. Čak 62 zgrade iz starih vremena se danas mogu videti u Brigenu i ovaj istorijski lučki kvart predstavlja jedno od kulturnih dobara upisanih na UNESKO-ovu Listu svetske baštine. Od četiri hanzeatska predstavništva u inostranstvu, ovo u Bergenu je jedino koje je preživelo.

Brigen je praktično malo namensko naselje koje je predstavljalo pravu koloniju u kojoj su živeli i radili nemački trgovci. Zgrade su na više spratova, a između njih vode uzani prolazi koji su nalik na ulice. Sve je napravljeno od drveta, osim nekoliko skladišta u zadnjem delu koja su napravljena od kamena. U njima se čuvala roba, ali se takođe i kuvalo da bi se mogućnost izbijanja požara svela na minimum.

Ono što danas može da se vidi predstavlja izgled koji je Brigenu dat posle požara iz 1702. godine.

Brigen, detalj

Danas se u nekim od ovih zgrada nalaze i savremene radnje, galerije ili kafei.

Brigen, detalj

Ja sam bez nekog posebnog reda ili cilja jednostavno prošetala po ovom kvartu snimajući neke detalje koji su mi zapali za oko.

Brigen, detalj

A onda sam ponovo izašla na kej i uživala u lepoti koju su stvarala pročelja zgrada koje pripadaju Birgenu i koje su ovom prilikom bile obasjane suncem, što je dodatno isticalo boje njihovih fasada. Mada naredne fotografije prikazuju praktično istu stvar, svaka mi je draga na svoj način, pa evo ih...

Brigen

Na prethodnoj fotografiji se nešto dalje, sa leve strane, vidi i toranj Rozenkranc (Rosenkrantztårnet) iz druge polovine XVI veka. Toranj se smatra najvažnijim renesansnim spomenikom u Norveškoj, a sagrađen je tako da je obuhvatio staru donžon kulu s kraja XIII veka i istaknuti deo fortifikacija iz prve polovine XVI veka. Sa tornja se, kako sam čitala, pruža lep pogled na Bergen i Brigen, ali ja tamo nisam išla.

Što se mene tiče, ja sam malo prošetala duž keja, a onda sam sela u jedan kafić da bih uživala ne samo u kafi, već i u sunčanom danu. Nisam bila jedina koja je ovakva ideja pala na pamet.

Bergen, detalj

Našla sam zgodno mesto i naručila kafu koju sam zatim lagano ispijala uživajući u trenutku. Ali, onda sam primetila da je većina ljudi oko mene pila pivo. Onda pomislim: „Pa zašto i ja ne bih?“ I tako ja naručim pivo, a oni me pitali da li hoću malo ili veliko. Hmm! Kakvo čudno pitanje – naravno da hoću veliko. Na kraju sam ipak bila prilično iznenađena kada sam shvatila da je veliko pivo na ovom mestu značilo 0,75 l ovde divne tečnosti. Šta sam drugo mogla nego da krenem da je ispijam.

Tečnosti u trenucima pauze mogu biti razne

Uspela sam, naravno, ali u međuvremenu sam poželela i da ovekovečim ovaj trenutak. Tako sam napravila selfi gde se vidi da mi je ruka kojom držim čašu u rukavici – nije to bilo zbog temperature piva, već zbog spoljašnje temperature vazduha. Da, da... tog dana je u Bergenu sijalo jedno pravo zubato sunce.

Šta je hladnije u Bergenu: pivo ili vazduh?

Posle prilično lepe i čak za mene neuobičajeno duge pauze, u jednom trenutku sam se konačno pokrenula, ali nisam otišla daleko – tek do početne stanice uspinjače Flejbanen (Fløibanen).

Bergen, detalj

Početna stanica uspinjače Flejbanen

Ja jesam preskočila lep pogled na grad sa onog tornja, ali sam zato rešila da to nadoknadim tako što ću se prevesti uspinjačom do gornje stanice na brdu Flejen (Fløyen) koja se nalazi na 320 m nadmorske visine.

Uspinjača je otvorena 1918. godine, a praktično su u upotrebi dvoja kola koji se na sredini linije duge 844 m mimoilaze. Vremenom su se ova kola menjala i svakako modernizovala, ali je sistem ostao isti.

Na početnoj stanici uspinjače Flejbanen

Kada sam izašla na gornjoj stanici uspinjače, odmah sam potražila mesto sa kojeg bih lepo mogla i da posmatram Bergen, a i da ga snimim. To uopšte nije teško.

Pogled na Bergen

Snimila sam i zaliv Vagen, ali i neka ostrva dalje prema zapadu i moru.

Pogled na Bergen

Pogled na okolinu Bergena

Zatim sam malo i prošetala, a i uživala u istinski divnom danu. Na brdu Flejen ima dosta pešačkih staza, ali je tu i igralište za decu, kao i kafe. Takođe su tu bile i neke koze.

Na brdu Flejen

Ja sam ovde samo kratko prošetala, pa sam čak i sela na jednu klupu odakle sam takođe mogla da uživam u lepom pogledu na Bergen i sunčanom vremenu. I ovde sam poželela da se slikam.

Na brdu Flejen

Nešto kasnije sam otišla do gornje stanice, a uskoro ponovo bila u kolima uspinjače, ali sam ovaj put išla na dole.

U kolima uspinjače Flejbanen

Već je bilo kasnije popodne i mada je dan na severu Evrope bio dugačak (krajem aprila je sunce u Bergenu zalazilo posle 9 uveče), ja sam ipak htela da još malo prošetam pre nego što odem na večeru. Tako sam i uradila. Mada nisam mogla da odolim, pa sam ponovo fotografisala Brigen, ovaj put sam ipak malo proširila krug svog obilaska.

Bergen

Bergen, detalj

Na sledećoj slici se vidi i kuda prolazi uspinjača Flejbanen na svom putu ka vrhu brda iznad grada.

Bergen, detalj

A onda sam se vratila do zaliva Vagen, pa sam tu u jednom restoranu konačno sela i da bih večerala. Bilo je sasvim dovoljno, a svakako vrlo ukusno.

Bergen, detalj

Dok sam završila sa večerom, sunce je već zašlo, ali još uvek nije bio potpuni mrak. Ipak, osim što sam napravila nekoliko fotografija, ma kako da su detalji ovog veoma lepog grada bili zanimljivi i privlačni, nisam se dugo zadržala na ulicama Bergena. Narednog dana sam nastavljala svoj obilazak Norveške kolima, pa mi je bilo važno da se dobro i dovoljno naspavam.

Bergen, detalj

Sledeći dan je bio izuzetno divan, ali takođe i izuzetno naporan. Ono što ga je, ipak, najviše obeležilo bila je neverovatna sreća. Naime, dan je bio savršen – plavo nebo, uglavnom bez bilo kakvih oblaka, sunce je blistavo sijalo kroz čist vazduh koji karakteriše Norvešku. Naime, oni su em duž mora, em imaju veliku količinu šuma (preko 33% teritorije Norveške je pod šumama), em su čist narod, a i dovoljno su imućni da mogu da zagovaraju i praktikuju „zelenu agendu“. (Usputni komentar: Ni na koji način ne umanjujući prirodne karakteristike, more i šume, kao ni čistoću samih stanovnika, ne bi me iznenadilo da i Norveška, poput većeg broja imućnih zemalja, svoje đubre „izvozi“ na tankerima da bi se recikliralo u manje imućnim državama (često na jugoistoku Azije, što znači da se transportuje preko pola sveta) kojima su pare potrebne pa pristaju na sve i svašta. To sve čini zagovaranje „zelene agende“ imućnih zemalja prilično licemernom pojavom, ali to se obično dešava kod entiteta koji imaju para – može im se.)

U svakom slučaju, ja sam iz Bergena krenula relativno rano, a pošto je bila nedelja mislila sam da neće biti puno gužve na putu. Prevarila sam se u tom smislu, ali nije bilo dramatično. Jednostavno je bilo više vozila nego prethodnih par dana. A možda sam išla i putevima koji su popularniji.

Evo i mape koja prikazuje gde sam sve prolazila ovog dana:

Nisam se direktno uputila da svom krajnjem odredištu za ovaj dan, jer sam još prilikom planiranja putovanja i putanje odlučila da maksimalno iskoristim prednost kola, da bih na taj način maksimalno obišla zemlju, makar to značilo i puno vožnje. A ovog dana sam provela 11 sati vozeći od početne do krajnje tačke. Doduše, imajući u vidu broj zaustavljanja da bih fotografisala, to možda ni ne čudi previše, ali sve je to vredelo. Bitno je takođe i da ponovim da u drugoj polovini aprila sunce na ovim geografskim širinama na kojima sam ja boravila zalazi posle 9 uveče, tako da je dan bio dovoljno dugačak.

Prvo sam krenula ka mestu Gudvangen koje se nalazi na samom kraju Nerejfjorda (Nærøyfjord) koji je zapravo uzani, a dugački rukavac onog Sognefjorda duž kojeg sam prolazila prethodnog dana.

Nakon napuštanja Bergena i malo povećane saobraćajne gužve u početku gde sam morala da se dobro koncentrišem na put i uslove na njemu, put je krenuo da me vodi kroz fantastično lepe predele, a i saobraćaja je bilo manje. Tako sam mogla da stanem i na proširenju sa suprotne strane puta, pa da peške pređem do ograde u mom pravcu da bih odatle uspela da snimim ono što mi se dopalo.

Na putu od Bergena do Gudvangena

Moram da priznam da mi je bilo žao da Norvežani nisu na više mesta napravili parkinge gde može da se stane na kratko, a ujedno ima i divan pogled. Doduše, da je tako, meni bi bilo potrebno barem 2 dana da prođem istu trasu. Od Bergena do Gudvangena ima skoro 150 km, a da bi se prošla ta razdaljina potrebno je skoro dva i po sata vožnje.

Na svu sreću, povremeno je i bilo proširenja pored puta, često i zato što su tu stajališta lokalnih autobusa, ali to je bilo sasvim dovoljno za fotografisanje.

Na putu od Bergena do Gudvangena

Tako sam došla i do jezera koje se zove Sejmsvatnet (Seimsvatnet) i koje je dugo 2,7 km, a gde su predeli bili apsolutno veličanstveni. Kada je trebalo da izaberem fotografije da idu uz ovu moju priču imala sam ogroman problem. Sve fotografije su mi izgledale predivno i mislim da su zaslužile da se podele sa drugima. Ipak, morala sam da napravim neki svoj „uži“ izbor.

Jezero Sejmsvatnet

A onda sam se sa propisnog parkinga pomerila stotinak metara dalje do stajališta za autobuse, pa sam ponovo morala da izađem iz kola i fotografišem jer sam bila potpuno očarana lepotom.

Jezero Sejmsvatnet

Na ovom mestu sam imala i „bonus“ u vidu jedne lepe bele pliske (Motacilla alba).

Bela pliska

Zatim sam prošla još nekih 4 km, pa sam (opet) morala da stanem. Sada je to bilo u blizini jezera Vangsvatnet. Inače, sva ova jezera koja pominjem nalaze se u opštini Vos, a ovo konkretno jezero je negde u samom središtu opštine. Jezera su u stvari povezana rekom Voso koja se kasnije, zapadno, uliva u jedan fjord. Jezero Vangsvatnet ima površinu od skoro 8 kv. km.

Jezero Vangsvatnet

I ovde sam uspela da uočim i snimim čak dve vrste ptica. Jedna je ostrigar (Haematopus ostralegus), a druga je velika senica (Parus major).

Ostrigar

Velika senica

Inače, moje fotografije, ma kako prikazivale neverovatno lepe predele, odražavaju tek delić prirodnih lepota kojima Norveška obiluje, a koje sam u prolazu mogla da vidim.

Ja sam posle ovog zaustavljanja nastavila dalje put Gudvangena, pa sam tako prošla pored jednog vodopada koji se zove Tvindefosen (Tvindefossen). Vodopad je visok 116 m i on je čuven po svojoj lepoti. Ali, od kraja XX veka je još čuveniji po reputaciji koju je nekako stekao – priča se da je voda iz potoka Kroelvi koja stvara ovaj vodopad odlična za podmlađivanje i obnavljanje seksualne potencije, tako da na godišnjim nivou preko 200.000 ljudi iz svih delova sveta ovde dolazi da bi zahvatili vodu sa vodopada. To je mnogo bolje nego da se ubijaju nosorozi, a rezultat je verovatno isti.

Tvindefosen

Uskoro sam došla i do jezera Ophejmsvatnet (Oppheimsvatnet). Doduše, na ovom je i dalje mogao da se vidi led od prethodne zime mada se jezero ne nalazi previše visoko – ono je na visini od oko 360 m iznad nivoa mora.

Jezero Ophejmsvatnet

A onda me je put uveo među visoke planine i uskoro sam stigla i do Gudvangena, ali ću o tome više reći u sledećem nastavku priča sa putovanja po Norveškoj u aprilu 2024. godine.

Put ka Gudvangenu

Menu