SAD, 2004, 2. deo (NP Kanjon Brajs, DP Basen Kodahrom, NP Kapitol rif)

Posle prvog dela puta sa krivinama, izbili smo na visoravan poprilično prekrivenu snegom. Videli smo uz put na više mesta jelene, a takođe smo naišli i na neke divlje ćurke koje su prelazile put. Boje oko nas su zaista bile predivne – po toj visoravni je u daljini pred nama bilo planinskih gromada žućkaste i crvene boje, pa sneg koji je mestimično pokrivao sve oko nas, pa zimzeleno drveće, a nebo se raščistilo od oblaka i bilo je plavo.

Mi smo išli u pravcu drugog nacionalnog parka na našem putu i to je bio Kanjon Brajs. Inače čitav južni deo države Juta i severni deo države Arizona pripadaju istoj geološkoj formaciji koja podrazumeva puno kanjona. Tako smo uz put prošli kroz Crveni kanjon. Već je bilo popodne, sunce je bilo blizu zalaska i to je davalo izuzetno intenzivnu boju crvenim stenama pored kojih smo se vozili. Osim boje, i oblici tih stena su bili veoma zanimljivi.

Crveni kanjon (Fotografija: VT)

Do Nacionalnog parka Kanjon Brajs stigli smo uveče, ali bez obzira što je bio mrak odvezli smo se do jednog od mogućih vidikovca i već tu je bilo jasno da su prizori izuzetni. Nalazili smo se na oko 2500 m nadmorske visine, bilo je veče, početak marta i sneg svuda oko nas, što znači da je bilo ledeno. Malo smo se zadržali, a onda otišli u obližni motel na spavanje.

Jutro je bilo znatno prijatnije, hladno i dalje, ali ne kao prethodno veče, a osim toga sijalo nam je sunce na nebu bez ijednog oblačka. Sneg je naravno bio svuda, osim na putu kojim smo se vozili, i sve je stvarno izgledalo prelepo. A kada smo krenuli da obilazimo vidikovce, dah je bukvalno zastajao od lepote koja se pružala pred nama. Rešili smo da malo prošetamo, ali dosta obazrivo, jer nismo imali odgovarajuću zimsku odeću koja ne propušta, pa smo se trudili da idemo samo po stazi utabanoj u sneg. Ne znam kako ali sam ipak uspela da upadnem u sneg i to do zadnjice, što znači da je debljina snežnog pokrivača tu bila preko 1 metra. Velislav je krenuo da me vadi, ali je i on upao u sneg. Zahvaljujući njemu smo oboje ipak uspeli da se izvučemo, ali je operacija „spasavanja“ bila otežana zbog našeg valjanja od smeha.

NP Kanjon Brajs (Fotografija: VT)

Ono što daje posebnu čar Nacionalnom parku Kanjon Brajs jesu kao saće gusto poređani kameni tornjevi koji su grupisani po odvijenim prirodnim amfiteatrima. Dominira crvena boja koja potiče od prisustva gvožđa i neki smatraju da je to najintenzivnija crvena boja kamena na svetu. Ono što se dešava sa tim tornjevima jeste da su 200 dana godišnje pokriveni snegom. Sneg se danju topi, noću otopljena voda mrzne i to je razlog zašto se dobijaju tako fantastični oblici. Te erodirane formacije od peščara se nazivaju hudui (hoodoos). Kod jednog od takvih amfiteatara smo naišli na dobro utabanu stazu, a pošto sam ja imala obuću koja se nije klizala, malo sam se spustila unutar amfiteatra da bih imala bolji pogled. Idući tom stazom mogla sam da vidim puno malih lukova, odnosno rupa u stenama, a kada bih pogledala na gore, tek to je bilo sjajno – blještavo crvene stene oko mene, beli sneg, a na vrhu blistavo plavo nebo.

U jednom amfiteatru u NP Kanjon Brajs (Fotografija: VT)

Osim što vetar, voda u tečnom obliku i led doprinose oblikovanju stena, značajan trag na promenu okoline ostavio je i čovek. U početku je to bilo putem napasanja stoke i seče drveća, pa su nestali dabar, vuk i grizli, ali čak i danas kada je ovo zaštićeno područje, postoji znatno povećanje buke i zagađenje vazduha, zato što se ljudi i privlače da dođu ovde.

Međutim, ma koliko da je ovde bilo lepo, morali smo dalje. Uz put nam je bio jedan državni park koji se zove Basen Kodahrom. Tako je nazvan zato što je 1949. godine jedna ekspedicija Nacionalnog geografskog društva tu došla i čitav kraj nazvala „Ravnica Kodahrom“ u čast fotografskog filma. Mislim da je prilično verovatno da se pretpostavi da ih je firma Kodak i sponzorisala. U svakom slučaju, ovaj državni park je poznat po kamenim stubovima, vertikalnim stenovitim dimjacima, koji su prirodno razbacani po ravnom terenu. Najpoznatija je jedna usamljena stena koja se prigodno zove Čimni rok (Stena dimnjak). Ta stena se nije promenila od 1949. godine kada je verovatno prvi put snimljena. Bilo kako bilo, tu nije bilo ni hladno, nije bilo ni snega i zemlja je delovala potpuno suvo i čvrsto. Kad smo krenuli da hodamo da bismo videli i slikali Čimni rok, ispostavilo se da naizgled suv sloj krije puno blata koje je bilo nekako posebno lepljivo. Sa svakim korakom, noge su nam postajale sve teže i jedva smo na kraju uspeli da skinemo toliko blato sa cipela.

Dok smo se dalje vozili videli smo sa leve strane i predivan planinski masiv na kojem se izdvaja Pauelov vrh (3105 m). Nazvan je tako po Džonu Vesliju Pauelu, istraživaču Zelene reke i reke Kolorado koji je u drugoj polovini 19. veka organizovao nekoliko ekspedicija u ovom delu SAD-a i utro put budućim istraživačima tako što je pravio mape nepoznatih terena.

Put kojim smo se vozili vodi kroz izuzetno lepe i raznolike predele. Malo se ide preko visoravni, pa onda kroz neki kanjon ili klisuru, pa su tu rečice, raznobojne stene, sa ili bez snega, zimzeleno drveće, a sve to je lako gledati na miru jer su veoma često raspoređeni vidikovci. To su u stvari proširenja na putu napravljena baš na mestima odakle se pruža lep pogled. U jednom trenutku je put vodio duž planinskog grebena, kao preko prirodnog mosta. I sa leve i sa desne strane puta videlo se po par metara zemlje koja blago nestaje, a onda – ništa, osim predela u daljini. U jednom trenutku je čak širina grebena bila koliko i širina puta. Tu se svakako nismo zaustavljali, ali nije ni bilo potrebe da se brzo vozi, gotovo da nije bilo drugih vozila, a bila bi šteta da ne odgledamo krdo srna koje je paslo pored puta.

Tako smo došli i do sledećeg Nacionalnog parka, a to je NP Kapitol rif. Već je uveliko odmicao dan i shvatili smo da nemamo puno vremena, pa smo se dogovorili da obiđemo samo ono do čega možemo da dođemo kolima, jer nije bilo šanse da pešačimo. Ispostavilo se da upravo kolima može da se dođe do par zanimljivih mesta, ali do onoga što se smatra posebno bitnim u ovom nacionalnom parku, kao što su lukovi i slično, može ipak da se dođe samo peške. Što se tiče tih kamenih lukova, na velikom broju litica može tačno da se vidi kako ti lukovi kreću da se oblikuju. Vidi se vertikalna stena, a na njoj kao da je iscrtan luk. Negde je on tek nagovešten, a negde je već pod kamenom strehom. Još par miliona godina i eto nama gotovog luka.

Sišli smo sa asfaltnog puta i bukvalno ušli u planinski masiv duž zemljanog puta koji je vijugao pred nama. Tim putem se ide da bi se kasnije peške došlo do Kasidijevog luka, nazvanom tako po Buču Kasidiju za koga se pričalo da se tu sakrivao. Ja znam da mi se original uopšte ne bi dopao, jer iz principa ne volim lopove, ali kada bih pomislila na Roberta Redforda i Pola Njumena (kogod da ga je glumio u romantizovanoj filmskoj verziji) odmah bi mi bilo toplije oko srca pri pomisli da se možda i sada neki od njih krije iza neke stene. Mi smo se dovezli do proširenja koje je ujedno bilo i kraj zemljanog puta i tu malo izašli da osmotrimo okolinu. Nije bilo šanse da bilo kuda pešačimo, jer je već prošlo 5 popodne, ali smo isprobali eho na ovom mestu i on je bio sjajan.

Vratili smo se na asfaltni put, pa smo ponovo skrenuli na jedan zemljani koji je vodio kroz Klanac Kapitol. Tu se put zavlači u masiv u dužini od preko 2 km. U središtu je takođe proširenje za kola i to se redovno održava. Još davne 1884. godine, neka dvojica su ovo raščistila da bi mogla da prođu kola, ali zbog čestih bujica koje nose kamenje, redovno održavanje je neizbežno. Taj put je povremeno bio pokriven ostacima snega i leda, a onda bi prelazio preko tada suvog rečnog korita, ali se sve vreme provlačio između vertikalnih visokih stena i povremeno je bio širok tek nešto malo više od širine kola. Kada smo došli do kraja puta i tu smo malo izašli da bismo upijali prizore. Bilo je divno, a efekat je bio pojačan činjenicom da smo bili potpuno sami.

Inače, prvi mormonski doseljenici su ovom kraju dali naziv Kapitol rif (Greben Kapitol). Razlog za jedan deo naziva je taj što ovaj masiv pravi prirodnu barijeru na način na koji greben odvaja plitke od dubokih delova mora. Drugi deo naziva potiče od oblika jednog od vrhova koji podseća na zgradu Kongresa u Vašingtonu. Prvi doseljenici su bitni, između ostalog, i zato što su ovde počeli da gaje voće. Svuda okolo je pustinja, ali ovde postoje rezervoari za vodu u kojima se skupljala kišnica, tako da su voćnjaci mogli da rađaju. Ti voćnjaci postoje i danas i predstavljaju deo nacionalnog parka, a turistima je u sezoni dozvoljeno da beru zrele plodove.

Kada smo napustili Nacionalni park već je bilo ozbiljno kasno i sunce je obasjavalo samo još vrhove planina, ali zbog specifičnih efekata zalazećeg sunca još uvek smo mogli da uživamo u fantastičnim blještavim bojama. A zatim, tek nekih 15-ak minuta van nacionalnog parka, uleteli smo u neki pejzaž koji je bio kao sa Meseca. Sve je bilo sivo, čak i neka zgrada koju smo videli, praktično bez rastinja, ali ipak ništa manje lepo na svoj neobičan način.