SAD, 2004, 1. deo (Las Vegas, NP Zajon)

Na ovaj put sam krenula sa drugom iz Njujorka. Bili smo potpuno fleksibilni odakle bismo počeli obilazak, tako da je presudna bila najniža cena karte, a to je bilo do Las Vegasa. Oboje smo potpuno operisani od kockanja, tako da nam Las Vegas ni najmanje nije bio zanimljiv u tom smislu, ali kad smo već bili tu, rešili smo da malo prošetamo po glavnoj ulici koja se zvanično zove Bulevar Las Vegas, ali je u ovom delu gde su kockarnice poznatija pod nazivom Strip. Odmah po sletanju preuzeli smo rentirana kola i odvezli se njima do parkinga kazina posvećenog temi Starog Egipta.

Duž Stripa, sa obe strane, poređane su kockarnice koje idu u kompletu sa velikim hotelima, iza kojih su takođe veliki parkinzi. Svaka kockarnica je posvećena nekoj temi, pa između ostalog tu imate i Pariz, i Monte Karlo, Stari Egipat, Njujork i Veneciju. Razni ljudi, razni ukusi, ali meni se više sviđaju originali.

Da bismo izašli na ulicu, sa parkinga smo morali da prođemo kroz kazino, a mi smo ostavili kola kod kompleksa posvećenog Starom Egiptu. To sve jeste na neki način impresivno, veliko, šareno, puno ljudi, živo, ali sve to može da se gleda i po malo cinično – šarena laža, blistavo upakovana i prodata po više ili manje visokoj ceni, veoma često u zamenu za smanjeno korišćenje datih nam mentalnih sposobnosti. Da ne bi bilo da sam previše stroga, evo zašto sam stekla takav utisak.

Unutra postoji blještava tabla koja strelicom upućuje na vrata gde se nalazi ulaz u muzej posvećen egipatskom faraonu Tutankamonu. Iznad samih vrata stoji tabla „Grob kralja Tute“, jer kako bih drugačije prevela „King Tut's Tomb.“ Tada sam prvi put naišla na to, za mene zaljubljenika u Stari Egipat, gotovo uvredljivo skraćivanje imena samo zato što to olakšava proces nekorišćenja mozga. To svakako jeste potrebno na takvom mestu gde ljudima pokušavate da uzmete sve pare, ali meni to smeta. Osim ovoga, tu je bila i tabla na kojoj je pisalo „originalna replika“! Kako sad to???!!!

Inače, čitava unutrašnjost je osim ogromnim brojem slot mašina, ispunjena i velikim brojem scenografskih detalja od kojih su neki vrlo relativno i opušteno vezani za temu Starog Egipta. Na neke od njih svakako ne bih ni obratila pažnju, ali se desila sledeća stvar. Kod samog izlaska iz kazina na ulicu, mimoišli smo se sa manjom grupom ljudi koja je zadivljeno gledala ka zidovima kazina uz glasni komentar koji je otkrivao zadivljenost: „Čoveče, pogledaj ove starinske natpise!“ I nas dvoje smo pogledali i zgranuli se. Kakvi hijeroglifi, kakvi bakrači. Tu je između ostalog stajao i grafički prikaz kvadratnog korena iz trougla!!!

Bilo je dobro kada smo izašli na ulicu, mada je povremeno rominjala kišica. Otišli smo na klopu u jedan usputni restoran, prošetali još malo sa jedne strane i kod Starog Rima krenuli da se vraćamo.

Las Vegas

E, tu moram da budem iskrena i da priznam da je ipak bila jedna stvar koja mi se jako dopala u Las Vegasu. Kod kazina Belađio postoji jedno jezerce gde se svakih pola sata organizuje veoma posebna predstava. Duž ograde koja odvaja trotoar i jezerce, postoje stubovi i na njima zvučnici. Svakih pola sata se pušta neka pesma od par minuta i dok ona traje, kompleksna fontana koja je inače skrivena ispod površine jezerceta kreće da izbacuje i talasa mlazove vode u ritmu muzike. To se uvek završava nekom impresivnom vodenom koreografijom posle čega sve ponovo utihne, a površinu jezerceta uznemiri tek po neki nalet vetra.

Video: Fontana koja igra

Dok smo otišli do kola i krenuli da se probijamo kroz saobraćajnu gužvu, već je počeo da pada mrak, ali smo uspeli da to veče pređemo u državu Jutu i da se fino smestimo u jedan od motela koji je bio pored puta kojim smo išli dalje.

Narednog dana smo se uputili ka Nacionalnom parku Zajon. Već na tom delu puta je počinjalo da nam biva jasno u kakav smo čudesni svet ušli. Kamenite planine koje su se pružale pored puta jasno su prikazivale geološke slojeve u različitim bojama i to je zaista delovalo impresivno. Iza svake krivine na putu, pružao se novi predivni pogled na okolne planine, stene i brda. Obzirom da je bio početak marta, drveće i rastinje nisu imali lišće, osim što je povremeno bilo zimzelenog drveća, pa smo mogli bolje da osmotrimo te planinske litice, a s druge strane, čitav ovaj pojas kroz koji smo prolazili je u stvari polupustinjski, pa je količina vegetacije u svakom slučaju smanjena.

Uz put smo videli nekoliko radnji koje prodaju kristale i neobrađene minerale, pa smo stali na jednom proširenju gde je bila i takva radnja, ali i mesto gde smo lepo doručkovali. Ja volim kristale, pa sam tu između ostalog kupila bodži kuglice, što za sebe, što za poklone, pošto je taj deo SAD-a baš pravo mesto gde te kuglice mogu da se kupe. Ipak, ono što nas je posebno iznenadilo bio je jedan sivi Jugo sa tablicama države Juta kojeg je spazio Velislav.

Kad smo kod države Juta, ona je poznata i kao mormonska država pošto veliki procenat stanovništva pripada Crkvi Isusa Hrista svetaca poslednjih dana koja se ranije zvala Mormonska crkva. Sedište ove crkve je u Solt Lejk Sitiju, glavnom gradu države Juta. Crkva ima dosta strogih pravila, ali je jedna od stvari koja se često sa njom povezuje i koja je veoma kontroverzna – poligamija njenih članova. Nisu svi poligamni, naravno, ali oni koji to hoće da budu nemaju nikakvih problema od strane crkve.

Posle pauze smo nastavili put i lagano došli do Nacionalnog parka Zajon. Od samog početka je sve prelepo izgledalo. Kada smo to jutro krenuli, bilo je skroz oblačno, ali kako je odmicalo pre podne, sunce je uspevalo da se povremeno probije kroz oblake. Tada bi obasjalo te ogromne litice i pomoglo da se istakne crvena boja koja dominira na tim stenama. Ali i kada bi se sakrilo iza nekog oblaka, senke koje bi se pravile samo bi još više isticale lepotu različitih boja i preliva. Neke od litica su potpuno vertikalne, kao da ih je neko odsekao, a na vrhu su se videli još uvek dosta prisutni ostaci snega. Sam put nas je uvodio u centralni deo parka, a lepi prizori su bili svuda oko nas. Nacionalni park Zajon je jedan od nastarijih parkova u SAD-u i ima taj status još od početka 20. veka.

NP Zajon

Na kraju puta koji uvodi u park postoji proširenje za parkiranje vozila. Tu smo videli jedan od niza visokih, ali tankih vodopada preko kojih je isticala voda od snega koji se topio na vrhovima. Takođe je tu i granica odakle kreće znatno uži deo kanjona kroz koji dotiče reka Virdžin. Naravno, i tu ima potpuno vertikalnih stena. Neke su visoke i po 800 m, ali je zanimljivo posmatrati njihove boje i sastav. Naime postoje dva dominantna tipa stena koje se presecaju kod korita reke i utiču na to kako je kanjon izvajan, tj., utiču na njegov oblik. Reka Virdžin je prvo sekla čvrstu vrstu stene pravo na dole i stvorila kanjon, a onda je došla do mekše stene koja je lakša za erodiranje i tu ima i kosih delova. Erozija se naravno i dalje nastavlja i zbog toga se pejzaž konstantno menja, pošto tone kamenja svake godine otiče nizvodno. Reka Virdžin je u stvari rečica i leti ona presuši tako da taj uži deo kanjona koji se prigodno zove Nerouz (narrow – uzan, tesan) može da se obiđe peške idući dalje po koritu reke. Mi smo šetali stazom duž rečice i tom prilikom smo na suprotnoj obali videli među golim drvećem i žbunjem nekoliko manjih jelena koji su tamo mirno pasli.

Rečica Virdžin, NP Zajon (Fotografija: VT)

Uskoro smo rešili da krenemo dalje. Dok smo se još vozili kroz Nacionalni park, odjednom se začula sirena policijskih kola. Velislav je stao sa strane i rekao mi je da je izgleda vozio 30 milja na sat (50 km), a kroz park je dozvoljeno 20 (35 km). Ja sam se uzvrpoljila na svom sedištu i krenula da se okrenem da vidim šta se dešava iza nas kada mi je Velislav podviknuo da sednem mirno i da stavim ruke tako da se dobro vide. Ja sam ga poslušala. Takođe mi je rekao i da pogledam bočni retrovizor i tako sam videla policajca suvozača kako stoji pored svojih kola sa rukom na pištolju. Više nisam imala nikakvih potpitanja. Drugi policajac je prišao sa Velisavljeve strane, tražio dokumenta i potvrdio da je u pitanju bila brža vožnja. Ipak, odluka je bila da nam neće naplatiti nikakvu kaznu, ali ako budemo napravili još neki prekršaj u tom okrugu, onda će biti zaračunat i ovaj. Kada je završio, ja sam mu se izvinila zbog svog ponašanja, rekavši mu da sam strankinja i da ne znam običaje, na šta mi je veoma ljubazno rekao da je sve u redu i poželeo nam je srećan dalji put.

Više nismo imali nikakvih problema sa policijom, a dalji put je zaista bio nastavak očaravajućih predela. I moj drug i ja jako volimo da fotografišemo i volimo prirodu. Tako bismo stali na parking ili plato sa vidikovcem, slikali i rekli kako više nećemo da stajemo dok ne dođemo do odredišta, a onda bi već iza sledeće krivine izbio neki novi čudesni prizor, pa bi opet stali na prvo zgodno mesto da bismo slikali i uživali na miru. Dešavalo se da stanemo već posle 100 m, ali toliko nam je sve bilo lepo da nismo mogli da izdržimo.

Planinski masiv u blizini NP Zajon (Fotografija: VT)