SAD, 2004, 3. deo (NP Lukovi, NP Kanjonlands, DP Vrh mrtvog konja, Mesa Verde, NS Kanjon de Šei)

Sledećeg dana smo konačno uspeli da malo i prošetamo po nekom nacionalnom parku. Bio je to Nacionalni park Lukovi. Još kao mala, čitajući Politikin zabavnik, često sam nailazila u rubrici „Verovali ili ne“ na par rečenica o nekakvom prirodnom kamenom luku koji se nalazi u državi Juta. E, pa to je uglavnom na ovom mestu. Kamenih lukova i prirodnih mostova ima na više mesta, ali je ovde najveća koncentracija. Osim lukova, tu se nalaze i različite stene čiji slikoviti nazivi upućuju na šta one podsećaju ljude.

U ovom parku smo oko 3 i po sata išli duž jedne od pešačkih staza i prešli smo nekih 7-8 km. Nije puno, ali s obzirom da je tu bilo malo penjanja i puno pauza za divljenje i slikanje, onda je to bilo taman. Staza je od kraja asfaltnog puta vodila kroz predeo koji se zove Đavolja bašta i ona ili vodi do samih lukova ili sa nje neki od njih mogu da se vide. Nazivi su veoma slikoviti: Tunel, Borovo drvo, Pejzaž, Zid, Duplo O, Navaho, Luk sa pregradom, Peščana dina, Polomljeni luk, Nežni luk, Obzor, itd.

Luk Vol (Fotografija: VT)

Svi ovi lukovi su nastali kroz rad erozije koju sam već pominjala. Ti procesi traju milionima godina, ali se nekada desi da do krupnijih promena dođe u naše vreme. Tako je otvor luka Skajlajn (Obzor) bio duplo manji do 1940. godine kada je jedna stena ispala iz njega, što ga je povećalo. Slična stvar je i sa lukom Lendskejp (Pejzaž), koji sada može da se vidi samo sa određene distance, pošto se 1991. godine sa njega odvalilo veliko parče pa je tada zabranjeno da posetioci idu ispod i preko njega. U međuvremenu je otpalo još parčića, ali on i dalje ima jedan od najvećih raspona među svetskim kamenim lukovima (oko 100 m).

Luk Skajlajn (Fotografija: VT)

Pešačka staza je inače jasno vidljiva i lepo obeležena prirodnom markacijom (naslagano kamenje), tako da ništa nije iscrtano čime bi se upadljivo ugrozila lepota netaknute prirode. Ljudske intervencije su svedene na minimum, kao u slučaju jednog udubljenja koje je napravljeno na jednoj većoj steni koja stoji po sred staze da bi poslužilo kao stepenica.

Prednost obilaska ovakvog mesta potpuno van sezone je svakako u tome da ima veoma malo posetilaca. Tokom čitavog obilaska naišli smo samo na par ljudi. Ostalo vreme bili smo sami sa prirodom. A ona se ovde igra. Luk Duplo O sastoji se od dva okrugla otvora jedan ispod drugog. Luk sa pregradom takođe ima dva okrugla otvora, ali jedan pored drugog.

Jedan od najlepših lukova u ovom nacionalnom parku je Delikat arč (Nežni luk). Njega smo videli samo iz daljine sa jednog vidikovca na koji smo svratili pre nego što smo konačno napustili park.

Put nas je dalje vodio ka sledećem nacionalnom parku, a to je bio NP Kanjonlands, mada se čitav ovaj region kroz koji smo putovali takođe zove Kanjonlands što znači Zemlja kanjona. Opet smo se vozili po visoravni i odjednom smo uleteli u oblak u kojem je duvao jak vetar i vejao sneg, mada po okolnom zemljištu nije bilo snega. Povremeno je bilo kao da vozimo kroz zavesu snega, a povremeno je oblak bio tako tanak da je pred nama vejao sneg, a iznad se naziralo sunce. Obzirom da smo bili u toplim kolima, to je još više doprinelo utisku uživanja u prizoru. Mada volim sve vrste vremena, po meni je zima potpuno posebno godišnje doba. To je jedino vreme kada mi je dovoljno da posle boravka napolju na hladnoći uđem u toplu prostoriju i ušuškam se ispod toplog ćebeta da bih osetila zadovoljstvo i blaženstvo. Taj specifični osećaj unutrašnje ispunjenosti mi se nikada ne javlja kada, na primer, leti uđem u rashlađenu prostoriju, a mora da je na nivou primalnog još od doba kada je čovek izmislio vatru da bi se zagrejao.

Vejavica je prošla posle 10-ak minuta, tako da je bilo potpuno suvo kada smo ušli u Nacionalni park Kanjonlands. Tu put ide po ravnom uzvišenju koje je na oko 1800 m nadmorske visine i vodi do nekoliko vidikovaca sa kojih su se pred nama i ispod nas pružali potpuno neverovatni pejzaži. Taj deo na kojem smo bili naziva se Ostrvo na nebu i odatle mogu da se vide kanjoni Zelene reke i reke Kolorado koje se baš tu i spajaju. Ma koliko da smo se trudili oko fotografija, one jednostavno ne mogu u potpunosti da prenesu lepotu tog predela. I tu, kao i na nekoliko drugih mesta, bili smo potpuno sami pred lepotom koja je oduzimala dah. Osim veličanstvene prirode, i vremenski uslovi su doprinosili tom utisku: malo oblaka koji nose sneg sa sobom ili se vuku kao da im je donji deo razređena magla, malo sunca, različite boje geoloških slojeva i divan svež vazduh.

NP Kanjonlands

NP Kanjonlands

NP Kanjonlands

Između par vidikovaca smo opet prošli kroz snežnu oluju, a naišli smo i na još jedno krdo jelena koji su mirno pasli pored puta. Pre nego što smo završili obilaske tog dana, svratili smo i do obližnjeg Državnog parka Vrh mrtvog konja koji se naslanja na Nacionalni park Kanjonlands. I to je mesto gde se vidikovac nalazi iznad kanjona reke Kolorado koja tu pravi veliki meandar, a nazvano je tako zbog priče da je čitavo jedno krdo divljih konja tu umrlo od žeđi, mada im je reka bila na vidiku. Jednostavno nisu mogli da siđu do nje.

Državni park Vrh mrtvog konja

Državni park Vrh mrtvog konja

Sledećeg dana smo otišli da posetimo još jedan kanjon, ali on u ovom slučaju nije bio glavna atrakcija. U pitanju je kanjon Navaho, ali je tu glavna stvar Mesa Verde koja je u državi Kolorado. Nacionalni park Mesa Verde se nalazi na listi Uneska i to je prvi nacionalni park u SAD-u koji je obuhvatao nešto što je napravila ljudska ruka. Građevine koje ovde mogu da se vide sagradili su daleki preci plemena Pueblo u periodu od 700. do 1300. godine nove ere. Inače, za te pretke savremenih Pueblo Indijanaca u arheologiji se koristi i termin Anasazi. Te građevine su podignute u proširenjima na liticama ispod prirodnih kamenih streha. U okviru nacionalnog parka ima nekoliko grupa takvih građevina. Glavni deo je grupa koja se naziva Sprus tri haus, što znači kuća od omorike, mada su građevine pravljene od blokova peščara.

NP Mesa Verde, Sprus tri haus (Fotografija: VT)

Mi smo ovde za malo zakasnili za jednu grupu koja je obilazila te građevine, a bilo nam je suviše kasno da čekamo sledeću grupu, tako da smo se zadovoljili da prođemo vidikovcem koji se nalazi na oko 2100 m. Odatle zaista lepo mogu da se vide ne samo staništa, već i čitava litica, kao i visoravan iznad nje. Da bi mogli da dolaze do ovih kuća, ali svakako i da idu iz njih, Anasazi su u litice uklesavali rukohvate, tako da su išli gore-dole po tim potpuno vertikalnim stenama. Smatra se da su na ravnom terenu iznad naseobina obrađivali zemlju i lovili životinje. Ipak, bez obzira što su im kuće bile na tako nezgodnom mestu, pretpostavlja se da su imali dobro razvijen sistem povezivanja različitih grupa ljudi i da nisu živeli izolovano.

Jedna od grupa objekata se naziva i Kuća sa četvrtastim tornjem, mada tehnički gledano to nije bio toranj, već više lokalni soliter, pošto se u njemu stanovalo. Kada su Anasazi misteriozno nestali iz istorije, sve je počelo da se rastura, ali je taj toranj čudesno preživeo i danas je najviša građevina u čitavom kompleksu Mesa Verde.

NP Mesa Verde, Kuća sa četvrtastim tornjem

Osim ovih stambenih grupa po liticama, u okviru nacionalnog parka mogu da se posete i zemunice koje su Anasazi pravili u periodu pre prelaska na građevine od peščara. Prva koju smo posetili je iz 575. godine nove ere i tu se jasno vidi zemljana osnova na koju se dodavala drvena konstrukcije i pretpostavka je da se ulazilo preko krova. Druga zemunica koju smo videli je nastala od 750 do 900 g.n.e. i sastoji se od dva lepo odvojena dela. Tu može da se vidi veoma zanimljiv kanal koji je služio kao dovod za svež vazduh, mada se pretpostavlja da je ipak bilo teško za disanje zbog otvorenog plamena. I dan danas ispred tog ventilacionog okna može da se vidi veći kamen koji je služio da hladnih zimskih meseci može da se kontroliše količina hladnog vazduha koja tu ulazi kako se prostor ne bi previše rashladio.

Došli smo i do Hrama sunca. Tu ne postoje nikakvi dokazi o krovnoj konstrukciji i pretpostavlja se da su ga Anasazi napustili pre završetka izgradnje. Ne zna se zašto su otišli odatle, ali je pretpostavka da su tu boravili do kraja 13. veka, posle čega im se gubi svaki trag u istoriji. Nema drugih ostataka koji upućuju na njih, mada savremeni Pueblo Indijanci imaju neke sličnosti u svojim verovanjima sa plemenom Anasazi.

Sledeće mesto do kojeg smo otišli je potpuno jedinstveno. To je jedino mesto u SAD-u gde se četiri države spajaju u jednoj tački i to pod pravim uglom, pa se zato i zove 4 ćoška. Te države su Juta, Kolorado, Arizona i Novi Meksiko. Mi nismo planirali da išta posetimo u Novom Meksiku, ali je meni ipak bilo drago da sam makar na kratko stupila nogom u tu državu jer me ona apsolutno podseća na detinjstvo. Naime, glavni grad Novog Meksika je Albukerki, a svi mi vrlo dobro znamo da problemi nastaju ili kada Pera ne ode odmah u policiju ili kada Duško Dugouško pogrešno skrene kod Albukerkija.

Ličnost podeljena na 4 države

Tačka spajanja ove četiri države se nalazi na jednoj čistini i obeležena je betonskom i metalnom konstrukcijom, a mene nije mrzelo da se ispružim na sve četiri strane, odnosno, po sve četiri države. Ovde smo već bili na teritoriji Navaho, odnosno na teritoriji rezervata indijanskog plemena Navaho. Iskoristili smo postojanje jednog kioska da bismo probali specijalitet tog mesta koji oni zovu „prženi hleb“, a u stvari su okrugle tanke mekike. One se ovde služe ili slatke (sa šećerom u prahu, cimetom ili medom), ili slane sa raznovrsnim mesnim ili povrćnim dodacima.

Naredna etapa puta nas je vodila baš preko Navaho teritorija u Arizoni. Prvo mesto koje smo posetili je Nacionalni Spomenik Kanjon de Šei. Mada je to znatno manji kanjon od nekih koje smo ranije videli, uopšte ne zaostaje po svojoj lepoti. I njega smo posetili tako što smo se vozili južnim obodom po visoravni i pravili pauze na vidikovcima. Dno kanjona je praktično suvo i čitava oblast je dominantno crvene boje. Na dnu kanjona tu i tamo ima kuća, ali one nemaju struju, na primer. U ovom parku se u stvari spajaju 3 kanjona i moguće je obilaziti i njegovo dno, ali ne individualno, već samo u okviru vođenih tura koje organizuju pripadnici plemena Navaho. To je njihova teritorija i oni tu mogu da određuju pravila.

Nacionalni spomen-park Kanjon de Šei (Fotografija: VT)

Nacionalni spomen-park Kanjon de Šei

Mi smo dakle išli po vrhu kanjona i odatle smo kao i u NP Mesa Verde mogli da vidimo građevine koje su i ovde Anasazi podignuli u horizontalnim usecima po sred litica. Zaista je čudesno kako su se oni uopšte peli i spuštali po tim liticama. Osim ostataka kulture plemena Anasazi, naravno uživali smo i u prirodi. Neke od stena koje smo gledali odozgo ličile su kao da su ogromne lopte od blata koje je neko bacio sa visine, pa su se tu spljoštile od udarca. Sunce je već bilo u zalasku i još više isticalo boje predela, a onda smo u jednom trekutku i čuli zavijanje kojota koje je dolazilo sa druge strane kanjona.

Osluškivanje kojota sa druge strane, Nacionalni spomen-park Kanjon de Šei