Kolumbija 2024, 14. deo (Jezero San Francisko, jezero Tarapoto, Puerto Narinjo)

Bio je to jedan savršen dan sa groznim krajem.

Ali, hajde da nastavim sa svojom pričom o kratkom boravku u Amazoniji. Posle izleta do peruanskog ostrva Kakao, povratka u smeštaj i pauze zbog jakog pljuska, vreme se stabilizovalo i nas četvoro (Džesika iz Engleske, Đakomo, Italijan koji živi u Parizu, Felipe, Kolumbijac koji živi u Holandiji, i ja) koji smo se sasvim slučajno tu „pronašli“ i veoma lepo družili u ovom kratkom periodu mogli smo da krenemo i na popodnevni izlet do jezera Tarapoto.

Izlet kreće uzvodno jednim prirodnim „kanalom“ koji od ušća u Amazon vodi ka ušću manje reke Loretojako. Imajući u vidu kako se ovde daju imena vodenim površinama, taj „kanal“ bi mogao da se zove i „jezero“, ali na mapama nisam našla nikakav naziv za ovo, pa ga zato ovako opisujem.

U svakom slučaju, baš negde kod ušća reke Loretojako, sa leve strane, postoji ulaz i u veću jednu „bočnu“ vodenu površinu i ona se naziva jezero San Francisko (Lago San Francisco).

Sliv reke Amazon, detalj

Sve ovo može da se vidi i na mapi koja prikazuje mesta koja sam posetila na ovom putovanju:

Za početak smo na jednom mestu lepo videli drveće koje je raslo iz vode, ali ono što je tu bilo najzanimljivije jesu njihova stabla koja su u donjem delu tamne boje, a gore su svetle boje. Upravo ovo pokazuje ona velika sezonska odstupanja u nivou reke Amazon i njenih pritoka koja sam ranije već pominjala. Razlika u nivou reke je u proseku oko 9 m, a na ovom drveću se vidi dokle to može da dosegne.

Sliv reke Amazon, detalj

Ali, kada smo ušli u jezero San Francisko, mladić koji nas je vodio na ovaj izlet je ugasio motor i tu smo malo plutali. Prizori su bili izuzetno lepi, a mirna površina se pretvorila u prirodno ogledalo stvarajući čudesne vizuelne predstave.

Jezero San Francisko

Strogo govoreći, jezero San Francisko zapravo i nije pravo jezero, već veliko proširenje u nekom vodotoku koji spaja dve tačke duž Amazona, ali i boja vode (manje je blatnjavo), manje upadljivo kretanje vode i mirna, velika površina svakako stvaraju osećaj da je čovek na jezeru, a ne na reci. Ja sam bila potpuno oduševljena i ispunjena divljenjem.

Jezero San Francisko

Ipak, glavni razlog zašto smo stali i isključili motor baš ovde, kao i na par drugih mesta, nije nužno bio da se divimo prirodnoj pojavi, već da bismo gledali rečne delfine. Naravno, to su divlje životinje, tako da posetilac mora da se naoruža sa puno, puno strpljenja i nadom da će ih tek možda videti.

Mi smo na povratku sa prepodnevnog izleta već videli par delfina u glavnom toku Amazona, ali njih ima očigledno na raznim mestima.

U pitanju je vrsta koja se naziva amazonski delfin (Inia geoffrensis), ali ga zbog boje kože odraslih jedinki zovu i ružičasti rečni delfin. Boja ovih delfina u stvari varira – mlade jedinke su sive (od tamne do svetle nijanse kako odrastaju), dok su odrasle jedinke ružičaste. Osim toga, kako nam je vodič rekao, mlade jedinke hoće i mogu da iskoče iz vode, dok starije samo povremeno proviruju da bi udahnule vazduh.

Ali, snimanje delfina za amatera poput mene je jedan veoma zahtevan posao. Ja sam se potrudila što sam bolje mogla i čak sam uspela da snimim i leđa jednog odraslog delfina i više mladih jedinki. Mogu da prijavim da sam čak videla i jednog odraslog delfina koji je svojom glavom i dugim nosem skroz izvirio iz vode, ali dok sam ja pomerila kameru, on je već nestao u vodi.

Ono što sam uspela da izmontiram iz svojih snimaka, a uključuje povremeno i delove bez delfina da bi se stekla predstava o prostoru i njegovoj okolini, može da se vidi u sledećem video-klipu:

Između tih nekoliko zaustavljanja da bismo gledali delfine, ja sam intenzivno uživala u prizorima koje sam povremeno i snimala.

Jezero San Francisko

Jezero San Francisko je jednim dužim prirodnim kanalom spojeno sa drugim, nešto većim jezerom koje se naziva Tarapoto i mi smo sada krenuli na tu stranu. Prilaz kanalu je nešto širi, ali se posle sasvim lepo vidi da je to jedan uzani kanal kroz gustu amazonsku prašumu.

Kanal između jezera San Francisko i Tarapoto

Evo i kratkog video-snimka koji je tu da dočara kako to izgleda uživo. Ja sam bila van sebe od oduševljenja lepotom predela i doživljaja.

Kanal između jezera San Francisko i Tarapoto

Velike bele čaplje (Ardea alba)

Kanal između jezera San Francisko i Tarapoto

Na kraju kanala, a na samom ulazu u jezero, nalazi se jedan splav i kućica, a tu su čuvari i tu posetioci moraju da se prijave i plate neku taksu.

Dok smo se tu svi upisivali u knjigu posetilaca, ja sam snimala jezero i okolinu i to je sve bilo apsolutno spektakularno lepo. Prvo sam krenula od kanala kojim smo došli, a onda sam prešla na jezero Tarapoto.

Kanal između jezera San Francisko i Tarapoto

Jezero Tarapoto

Sa svom ovom lepotom bilo mi je nemoguće da zamislim ono što nam je vodič rekao, a to je da su septembar i oktobar suvi meseci i da tada jezero u potpunosti presuši. Za sada sam uživala u onome što priroda ovde tako nesebično nudi.

Jezero Tarapoto

A onda je došao trenutak kada smo se skroz zaustavili na sred jezera i tada je krenulo skidanje, jer je bilo predviđeno kupanje u jezeru. Ja sam uskočila u jezero i čak imam i snimak, ali je mladi vodič bio previše „kreativan“ pa je menjao položaj mobilnog-telefona u sred snimanja i to je ispalo bezveze. Ali zato imam druge video i foto zapise. Svi smo bili razdragani.

Kupanje u jezeru Tarapoto

Kada smo se svi vratili u čamac (a ja jedva popela, što znači da ću morati malo da poradim na mišićima ruku), nastavili smo da plovimo po jezeru, a onda smo se zavukli u plićak i među drveće.

Plići delovi jezera Tarapoto

Jedna od čestih asocijacija na Amazon i njegove mutne vode su i – pirane. Odmah da kažem da popularna kultura podstaknuta filmovima na ivici naučne fantastike daje potpuno pogrešne informacije – nije baš moguće da vas pirane oglockaju do kosti u roku od 10 sekundi i da vi ne budete u stanju da reagujete na to. Dakle, mi smo se kupali u jezeru, a onda se zavukli u plitke vode tog istog jezera da bismo tu pecali pirane.

Vodič nam je svima dao najobičnije pecaljke i komadiće sveže piletine, pa nam je objasnio kako da to meso stavljamo na udicu. Ostalo je bilo na nama i pukoj sreći.

Kako se ispostavilo ja sam tog dana imala sreću i tako sam upecala jednu malenu piranu! Ja po pravilu nisam osoba koja vrišti, ali sam ovom prilikom cičala od sreće, pa sam na kraju osetila potrebu i da se izvinim svojim saputnicima. Ne znam zašto, ali sam stvarno bila jako uzbuđena. Evo video-snimka koji objedinjuje sve ovo:

Naravno, morala sam da se snimim, a i da dam „izjavu za javnost“.

Autoportret sa upecanom piranom

I onda, kao da sve ovo nije dovoljno da bi dan bio savršen, ponovo smo zaplovili jezerom čija je površina bila još „izglancanija“ stvarajući neverovatne efekte.

Jezero Tarapoto

Sada smo otišli do još jednog mesta na jezeru odakle smo mogli da posmatramo spektakularan zalazak sunca.

Zalazak sunca viđen sa jezera Tarapoto

Pošto je dan već došao do svog kraja, krenuli smo nazad istim putem – preko jezera Tarapoto, pa do kanala, a onda i dalje do jezera San Francisko.

Smiraj dana nad jezerom Tarapoto

Vraćanje kanalom ka jezeru San Francisko

Evo tog iskustva i u video-verziji:

Dok smo plovili jezerom San Francisko, društvo nam je pravio i Mesec koji je bio skoro pun.

Smiraj dana nad jezerom San Francisko

Ja sam se osvrtala pokušavajući da upijem još više lepote kroz fotografije koje sam ovde snimila.

Smiraj dana nad jezerom San Francisko

Po planu smo se vratili u smeštaj, a takođe smo se dogovorili i da svo četvoro narednog prepodneva odemo u još jednu šetnju po prašumi, ali ovaj put sa kolumbijske strane.

Nešto kasnije je krenula i večera. Moja duša i misli su i dalje bile ispunjene ushićenjem, ali je moje telo počelo da se ponaša čudno. Uskoro je krenuo pakao.

Prvo su se iznenada pojavili najužasniji gasovi koje sam u životu imala. U takvom stanju sam otišla na večeru, ali nisam imala apetit, pa sam samo malo nešto pojela, a takođe sam morala brzo da se sklonim odatle da ne bih smetala drugima.

Uskoro je počela da me trese groznica i mislim da sam imala izuzetno visoku temperaturu, sva sam se tresla, a i krevet na kojem sam ležala. Osećajući veliku slabost, otišla sam do svog ranca i izvukla zimsku jaknu, ali i još par komada odeće da bih mogla da se ugrejem. Popila sam lek za spuštanje temperature i to je u nekom trenutku i proradilo, ali sam onda krenula sa čestim posetama toaletu. Želudac mi je bio sasvim u redu, ali creva ne. I tako sam provela čitavu tu agoničnu noć ne mogavši da se otresem od zebnje pri pomisli da narednog dana treba da se vraćam za Leticiju.

U toku noći sam čula kako kiša napolju pljušti, a meni je počeo da se javlja još jedan problem. Naime, postajala sam izrazito žedna, a imala sam samo flašicu od pola litre vode. U tom „hotelu“ u kojem sam odsedala davali su nam neograničenu količinu vode iz velikih balona, ali je za to moralo da se ode do trpezarije i kuhinje. Slučaj je hteo da sam po dolasku pitala vlasnika šta se radi ako mi se, na primer, pije voda u sred noći, a on je rekao da nema problema, jer „uvek ima nekoga u kuhinji“.

I tako sam ja sva iscrpljena oko ponoći shvatila da moram da nabavim još vode, pa sam se jedva digla i prvo izašla iz kuće u kojoj je bila moja soba, a onda sam preko natkrivene staze došla do vrata od trpezarije. Bila su zaključana. Ja sam počela da kucam i lupam i da vičem „Hola! Hola!“, ali je bilo sasvim jasno da tu nikoga nije bilo.

Na svu sreću kiša u to vreme nije padala, pa sam onda preko jedne staze, vodeći računa da se ne okliznem, otišla do drugog ulaza u trpezariju, ali je situacija bila ista i nikakvo moje lupanje na vrata i dozivanje nije urodilo plodom. Probala sam da se vratim u kuću gde mi je bila soba sa te iste, bliže strane, ali su i ta vrata bila zaključana, tako da sam opet morala da idem naokolo. Onda sam se uplašila da sam možda nesvesno zatvorila vrata na koja sam izašla, ali se ispostavilo da sam ih ipak ostavila otvorenim, tako da sam makar mogla da se vratim u kuću i sobu, ali sam i dalje bila užasno žedna.

Pošto je situacija bila više nego vanredna, na kraju sam se odlučila da probudim Džesiku koja je spavala u sobi do moje. Silno sam joj se izvinjavala, ali je ona bila puna razumevanja. Ispostavilo se da zaista ima rezervnu vodu, koju smo onda presule u moju bočicu i tako sam makar mogla da preživim do ujutru, a da ne umrem od žeđi. Naravno, čitave noći sam osim ovih problema imala i česte napade suvog kašlja. Ujutru sam se probudila kao krpa, bez trunčice snage.

Menu