Hram Kom Ombo u istoimenom gradiću sagrađen je u periodu od 180. – 47. godine pre nove ere, na ruševinama hrama iz perioda 18. dinastije. Zanimljiv je po tome što je u pitanju bio dvostruki hram, tj, u okviru istog kompleksa dva identična seta sala, dvorišta, svetilišta i raznih prostorija bila su posvećena dvoma različitim bogovima. Jedan je bio posvećen bogu Sobeku, koji se javlja u vidu krokodila ili ljudske figure sa krokodilskom glavom i koji je bio zadužen za vode, poplave, pa samim tim i za plodnost. Drugi deo hrama je bio posvećen jednoj od verzija boga Horusa – Haroerisu.
Pošto se hram nalazi gotovo uz samu obalu Nila, jasno je da je i sama reka, zajedno sa vremenom, zemljotresima i ljudskim uticajima dovela do toga da danas mogu da se vide samo ruševine. Ipak, ovo je jedna od nezaobilaznih tačaka za posete tokom krstarenja Nilom. Naravno, nije u pitanju bio samo naš brod i njegovi putnici, već i mnogi drugi, tako da je na ulici bila prilična gužva. Verujem da je ovaj hram veoma lep i zanimljiv da se detaljno pogleda u toku dana, ali to nije bio naš slučaj. Mi smo išli u obilazak sa vodičem, ali smo praktično projurili kroz hram, jer je brod imao zakazan polazak u određeno vreme i morali smo to da poštujemo.
Evo samo kratkog video-zapisa o poseti, kao i nekoliko fotografija napravljenih sa video-zapisa.
Hram Kom Ombo uveče
Hram Kom Ombo, detalj, desno je bog Sobek sa glavom krokodila
Takođe smo videli i zidni reljef koji prikazuje bogove Tota i Horusa kako preko kralja sipaju vodu života, što je relativno čest motiv. Uzgred, pošto ga do sada nisam pominjala, a veoma je važan, bog Tot (ili Teut) se najčešće prikazuje u ljudskom obličju sa glavom ibisa. On je bio pronalazač brojeva i slova, glasnik bogova, kao i bog meseca, mudrosti, pisanja, nauke, magije, umetnosti, itd.
Hram Kom Ombo, detalj, bogovi Tot (levo) i Horus (desno) sipaju vodu života preko kralja
A tu je bilo i krunisanje kralja dvema krunama – Gornjeg Egipta i Donjeg Egipta. Ako pogledate dobro na sledećoj slici, figura sa leve strane nosi (tradicionalno belu) krunu Gornjeg Egipta, dok figura sa desne strane nosi (tradicionalno crvenu) krunu Donjeg Egipta. Faraon u sredini na svojoj glavi nosi dvostruku krunu koja se naziva „pšent“.
Hram Kom Ombo, detalj, krunisanje faraona dvostrukom krunom
Ovde može da se vidi i reljefni prikaz staroegipatskog kalendara koji je pre svega bio vezan za sezonu poplava, za vreme žetve i sl, drugim rečima za poljoprivredne radove jer je prosperitet zemlje prvenstveno zavisio od toga. Pošto su sezonska kolebanja Nila bila od tako velikog značaja, ovde se može videti i nilometar koji je služio da bi se merila bistrina Nila, kao i nivoi vode tokom godišnje sezone poplava.
Nilometar u hramu Kom Ombo
U vezi sa poljoprivredom su i krokodili, pa samim tim i bog Sobek kojem je posvećen deo ovog hrama. Naime, Stari Egipćani su povećano prisustvo krokodila u reci (ovo je bilo pre izgradnje Asuanske brane) tumačili kao znak da će te godine žetva biti dobra. Zbog toga su i ovde, kao i u okolini drugih Sobekovih svetilišta napravili nekropolu u koju su polagali mumificirane krokodile. Nekoliko komada mogu da se vide izloženi i ovde u okviru hrama.
Mumificirani krokodil u hramu Kom Ombo
Posle ovoga smo se vratili na brod i ubrzo je bilo i vreme za večeru u vidu švedskog stola i ponuda je bila izvanredna. Ali, po savetu tadašnjeg kolege koji je ranije radio kao turistički vodič u Egiptu, veoma sam vodila računa šta ću tačno da uzmem od hrane. Naime, taj kolega mi je rekao da je sigurno „samo ono što je skuvano i što se ljušti“. Problem je u vodi u kojoj znaju da se pojave paraziti. To može da važi i za brodove (i hotele) visoke kategorije. U slučaju brodova, sasvim ispravna voda se pumpa u brodske rezervoare i ti se rezervoari redovno dopunjuju, ali valjda zbog stalnog „ostatka“ vode iz prethodne dopune, vremenom mogu (ne kažem da je obavezno) da se pojave paraziti. Suština je da sam često čula da ljudi koji posećuju Egipat mogu da imaju probleme sa crevima. Ništa previše ozbiljno i što ne može da se reguliše standardnim lekovima, ali može da bude dramatično dok traje.
Dok smo večerali, brod je već uveliko plovio dalje. Kako su nam rekli, plan je bio da se krećemo do 2-3 po ponoći kada je trebalo da se stigne u Edfu gde će brod i pristati.
U međuvremenu, posle večere, bilo je priređeno opušteno druženje u brodskom noćnom klubu, a ideja je bila da se obuku galabije (dugačke haljine koje nose i muškarci i žene). Nas niko nije obavestio, ali to ne bi napravilo nikakvu razliku. Bilo mi je zanimljivo da posmatram našu grupu iz Srbije, koja je bila, po mom mišljenju, izvanredno zabavna i neuobičajeno skladna, pa ipak, veoma kruta u poređenju sa grupama iz nekih drugih zemalja. Naime, kada je krenula muzika, ti drugi turisti su se sasvim lepo opustili, igrali, zabavljali se, dok smo mi svi sedeli čvrsto zalepljeni za svoje fotelje. Čak su nas i pozivali, ali se mi nismo dali. Činilo mi se da smo previše kruti i neopušteni, a pitala sam se zašto. Mi između sebe sasvim lepo znamo da se družimo, šalimo i da budemo opušteni. Da li smo u ovakvim situacijama sramežljivi, nesigurni zbog jezika ili se plašimo da „ne napravimo budale od sebe“ – ne znam. Tek, mada sam imala utisak da je našoj grupi bilo sasvim prijatno, ovo veče niko iz Srbije nije igrao na brodu.
Naredno jutro je čitava grupa ustala vrlo rano, oko 6 ujutru, jer je bila planirana poseta hramu boga Horusa u Edfuu. Brod je već uveliko bio parkiran pored obale i sve je bilo mirno.
A onda su nas popakovali u fijakere i tako prebacili do hrama.
Hram u Edfuu je najpoznatiji Horusov hram i on je sagrađen između 237. i 57. godine pre nove ere. Bog Horus se prikazuje ili kao soko ili kao ljudska figura sa glavom sokola i on je jedan od najvažnijih staroegipatskih bogova. Zanimljivo je da je vremenom hram bio zakopan ispod 12 metara visokih naslaga pustinjskog peska i nanosa koje je izbacivao Nil. Raščišćavanje je započelo u drugoj polovini 19. veka. Možda je upravo zbog zatrpanosti peskom ovaj hram ujedno i jedan od najbolje očuvanih – gotovo je neoštećen.
Moja mama ispred Horusovog hrama u Edfuu
Lokalitet je složen i na njemu postoje arheološki ostaci različitih građevina, a sam hram je samo deo čitavog kompleksa. Njegovo pročelje je u vidu pilona, monumentalne kapije koja se sastoji od portala između dva tornja u vidu zarubljenih piramida koji su više nalik na ogroman poprečan zid kroz koji se ulazi u unutrašnje dvorište hrama.
Hram koji ima pravougaonu osnovu je izuzetno bogato ukrašen, a tu pre svega mislim na visoke zidove i unutar samog hrama (hipostilne sale i naos), kao i na one koji idu oko njega. Ali, za početak se kroz pilon ulazi u unutrašnje dvorište.
Unutrašnje dvorište Horusovog hrama u Edfuu – na desnoj strani je ulaz u prvu hipostilnu salu
Kod samog ulaza u središnji deo hrama nalazi se i statua Horusa u vidu sokola, dok se na puno mesta na zidovima mogu videti predstave boga u vidu ljudske figure sa glavom sokola.
Bog Horus kao statua i na zidu
Da bi se došlo do unutrašnjeg svetilišta, prvo se ulazi u prvu hipostilnu salu, tj., salu sa stubovima, zatim u drugu hipostilnu salu, salu za ponude, vestibil (predvorje ili prolaz), pa tek onda u naos, tj., unutrašnje svetilište. Iz vestibila koji takođe vodi i oko samog naosa, ulazi se u brojne manje prostorije i kapele.
Mada je ovo bio 22. mart, tj, dan posle prolećne ravnodnevnice, u jednoj od tih prostorija se u vreme naše posete odvijao neki ritual, ali je zvanični čuvar stajao ispred ulaza u tu prostoriju, tako da smo mogli samo da čujemo veoma specifičan zvuk.
Sve ovo može da se vidi i čuje na sledećem video snimku:
Zatim smo se ponovo ukrcali u fijakere i tako vratili do broda. Plovidba je mogla da se nastavi, mada smo se u jednom trenutku usidrili pored nekog ostrva na Nilu. Pretpostavka nam je bila da je naš brod malo požurio, pa je trebalo da sačeka svoj red. Naime, približavali smo se gradu Esna i njegovoj prevodnici.
Dok neki plove, mi stojimo pored rečnog ostrva
Kad smo se pokrenuli, opet sam uživala u prizorima pored kojih smo lagano plovili.
Obala Nila
Obala Nila
Esna je grad na levoj obali Nila, oko 55 kilometara južno od Luksora. U gradu postoje dve niske brane na Nilu i zbog toga veliki turistički brodovi moraju da prolaze kroz sistem prevodnice. Kada je velika gužva, to može da traje satima, jer brodovi moraju da prolaze jedan po jedan. Utisak mi je bio da postoji nekakav redosled po kojem se brodovi propuštaju kroz prevodnicu, pa smo kao grupa tako tumačili i ono naše usputno parkiranje.
Esna: u sredini se vidi brod koji ulazi u prevodnicu, a desno kreće niska brana
Ove niske brane ne treba brkati sa karataktima na Nilu. To su mesta gde je reka dosta plitka, a iz nje vire stene, tako da se na takvim mestima formiraju brzaci. Postoji šest katarakta i oni se nalaze između Kartuma, glavnog grada Sudana, i Asuana.
Bilo kako bilo, ispostavilo se da smo mi ovde čekali dosta dugo, pa sam zato u nekom trenutku, sa još par mlađih ljudi iz grupe, izašla sa broda i krenula u kratku šetnju po Esni.
Detalj iz Esne
Tako smo došli i do hrama u Esni koji je posvećen bogu Hnumu. To je jedno od najstarijih božanstava u Starom Egiptu. Prvobitno je bio bog izvora Nila, pa je i on bio povezan sa rekom i njenim poplavama, ali se takođe smatrao i bogom stvaraocem ljudske dece koju je od gline pravio na grnčarskom točku, pa ih je onda stavljao u materice majki. Bog se obično prikazuje u ljudskom obličju sa glavom ovna čiji su rogovi uvijeni i postavljeni horizontalno.
Izgradnja hrama je započela još u doba faraona Tutmosa III (1481-1425 p.n.e.), ali je ta prva građevina vremenom propala, pa je hram obnovljen tokom vladavine dinastije Ptolomejida i starih Rimljana (332. pre nove ere – 614. nove ere). Njegovi ostaci se danas nalaze u jednoj većoj rupi, tj., hram je oko 9 metara ispod nivoa savremenih ulica.
Hram u Esni
Hram je sagrađen od crvenog peščara, ali se na mnogim mestima još uvek vidi dosta originalne boje. Meni je posebno bilo impresivno što sam videla dosta crvene boje. Razlog je taj da sam se ja davnih dana farbala i to baš u crveno, tako da znam da mi i dalje kao civilizacija ne možemo da postignemo postojanost crvene boje za kosu. A stari Egipćani su koristili crvenu boju koja je izložena svim mogućim uticajima spoljašnje sredine, uključujući i zatrpavanje muljem iz Nila, pa ipak preživljava i posle 2000 godina.
Unutar hrama postoji hipostilna dvorana sa 24 stuba koji su visoki oko 11 metara.
Hram u Esni
Posle smo još malo prošetali kroz neku lokalnu pijacu, a onda se vratili na brod. Čekanje se odužilo, pa je i veče počelo da pada.
Esna – pogled sa broda
Dok smo čekali da naš brod dođe na red za prevodnicu, posle večere smo sedeli na terasi i noć je uveliko već pala. Nismo bili sami, jer su tu takođe sedeli i ljudi iz drugih grupa, a najviše je, čini mi se, bilo Francuza i Nemaca. Puno njih smo videli i prethodno veče na onoj „žurci“. Ovaj put se činilo da je situacija znatno mirnija, ali da li je to baš bilo tako? Naime, dok smo čekali svoj red da uđemo u prevodnicu, pored našeg velikog broda pojavio se jedan maleni čamac u kojem su bila dvojica lokalaca. Jedan je veslao, a drugi se bavio biznisom. Naime, oni su tu došli i nudili raznu robu, uključujući i prekrivače za krevete. Ali, naša terasa se nalazila barem 5-6 metara iznad nivoa Nila na kojem se njihov čamac ljuljuškao. Kako se ispostavilo, to nije bio nikakav problem – ovaj tip koji je bio zadužen za prodaju je imao jake ruke i precizan osećaj za bacanje. Mislim da bi mogao da mu pozavidi svaki kvoterbek. Dakle, cenkanje bi se odvijalo na liniji gore-dole, onda bi on bacio zamotani prekrivač u vis, mušterija bi proverila robu, a onda bi bacili novac, koji je prodavac takođe veoma vešto hvatao. Silna se roba prodala te večeri! A i ovo je bilo nešto u čemu su podjednako uživali pripadnici svih nacija koje su putovale brodom.