Naredno jutro smo ustale rano, jer je trebalo da se pripremimo da nas pokupe mini-busom kako bismo otišle na krstarenje po Ha Long Beju.
Naime, istočno od severnog dela Vijetnama pruža se veliki Tonkinski zaliv, a jedan njegov deo blizu obale i grada Ha Longa naziva se Zaliv Ha Long ili u popularnoj engleskoj verziji – Ha Long bej. Ovaj zaliv je na Uneskovoj Listi svetske baštine, a razlog za to je da se tu nalazi preko 1600 ostrva i ostrvaca koji zbog svog oblika i gustine čine neverovatno fascinantan prizor. U pitanju su krečnjačke formacije koje kao vrhovi stubova zaobljenih vrhova vire iz okolnog mora i one su više ili manje prekrivene vegetacijom.
Iz Hanoja je moguće obići Ha Long bej u okviru brojnih tura koje traju jedan ili više dana, a mi smo se odlučile za dvodnevnu turu, odnosno, u pitanju je praktično bio jedan čitav dan podeljen na dva dela. Osim toga, izabrale smo i da u stvari obilazimo deo koji se zove Bai Tu Long bej, jer je rečeno da je manje turistički, a praktično se vidi ista stvar. Ipak, zarad jednostavnosti, a i nisam sigurna šta od onoga što sam slikala pripada kom zalivu, u nastavku sve zovem Ha Long bej.
Kako smo se mini-busom približavali luci odakle smo kretali na to krstarenje već su se razbacane po moru videle brojne fantastične blago zaobljene krečnjačke stene koje vire iz vode. Ipak, prvo smo se okupili u luci, a onda su nas čamcima prebacili do velikog broda. Tu smo se fino ukrcale, smestile u sobu, a onda smo prvo imali okupljanje da bi nam objasnili bezbednosne procedure, ali i da bi nam pojasnili šta je sve pred nama.
Mada je svaka soba imala balkon, mi smo se ipak odlučile da se popenemo na najvišu palubu odakle smo imale predivan pogled na okolinu. Tu nema mnogo šta da se priča. Jednostavno se radi o time da je ovo jedinstven pejzaž koji svojom lepotom i jednostavnošću pleni.
Ha Long bej, prolazak između mnoštva ostrva i ostrvaca
Ha Long bej
Ha Long bej, jedan od tipičnih brodova za krstarenje po zalivu
Ha Long bej
Ha Long bej
Ha Long bej
Zatim smo otišle da ručamo, a uskoro je brod počeo da se uvlači između nekih od ostrvaca i tu ukotvio. Posle smo se zajedno sa ostalim putnicima čamcima prebacile do jedne od krečnjačkih gromada gde je bilo moguće da se iskrcamo.
Ha Long bej, provlačenje čamcima između ostrva
Ha Long bej, jedan od manjih izletničkih brodova
Pošto su i ova ostrva kao i dobar deo terena na kopnu od krečnjaka, vreme i erozija su učinili svoje tako da i ovde, kao i na obali postoje pećine, pa smo tako posetile jednu baš na ovom ostrvu.
Ha Long bej, pećina na jednom od ostrva
Mada je pećina bila lepa, meni je mnogo impresivniji bio pogled koji se pružao sa platoa ispred ulaza u pećinu.
Ha Long bej
Ha Long bej
Posle obilaska pećine, spustile smo se do dela ostrvceta gde postoji lepa peščana plaža. Kada je lepše, tj., toplije vreme tu može i da se kupa, ali sam se ja zadovoljila time da sam se odmah izula i radosno prošetala kroz plićak. Voda je bila prijatno sveža, ali ne previše privlačna da bih poželela da se u njoj okupam.
Ha Long bej, moj tipičan „selfi“ – noge u vodi
Ha Long bej, dve drugarice na obali mora, ali u jaknama
Posle kraće pauze na plaži, svi smo se vratili na brod i nastavili dalje da plovimo. Sunce se već približavalo zalasku, a mi smo ubrzo ponovo pravili pauzu, ali ovaj put za one koji su želeli da se oprobaju u vožnji kajaka. To nismo nikako mogle da propustimo!
Dobile smo osnovna uputstva, prsluke za spasavanje, a kada smo se smestile u kajake i vesla. Mlateći njima po vodi, kapljice su nam se sa vesala slivale u krilo, ali i prskale po nama, međutim, to uopšte nije kvarilo naše dobro raspoloženje. Za početak, bile smo jako zadovoljne lažnim firmiranim jaknama koje smo kupile za budzašto, a ispostavilo se da su nas sasvim dobro štitile i dok je vetar duvao na vrhu broda i ovom prilikom kada je voda prskala po nama.
Gotovo sve vreme smo se smejale i začikavale jedna drugu, a dok smo posmatrale sunce kako zalazi (što je bila retka pojava tokom ovog putovanja – mislim na to da smo uopšte i videle sunce) i veslale prema brodu, palo nam je na pamet da malo pevamo „Čamcem plovim sam po Tisi“ (https://www.youtube.com/watch?v=5_4exXn55jk) i tog predvečerja Halong bej je odzvanjao od našeg smeha i naše pesme.
Ha Long bej, pratimo ostatak grupe amaterskih kajakaša
Ha Long bej, i jakne i nas dve u ulozi veslačica smo prošle test
Ha Long bej, sunce zalazi, a nas dve mlatimo veslima i pevamo
Vrativši se na brod i nakon što smo presvukle mokre delove odeće, otišle smo na gornju palubu gde su se uskoro okupili i ostali putnici. Naime, tu nam je bila priređena demonstracija i pokazali su nam kako se prave vijetnamske pržene prolećne sarmice. Pre nego što je krenula priprema ovog ukusnog jela, još malo sam slikala okolinu da bih iskoristila poslednje tragove svetlosti.
Ha Long bej, smiraj dana
Što se prolećnih sarmica tiče, dobili smo i odštampani recept. Mada sam pomno pratila šta je devojka zadužena za pokazivanje radila ne bih li skinula neki štos, u stvari nisam bila zainteresovana da ih i pravim, pošto sam to već ranije radila kod kuće. Ali smo zato svi na kraju mogli da probamo sarmice koje su napravili ostali putnici ili osoblje broda zaduženo za to. Bile su sjajne.
Ha Long bej, masovna priprema vijetnamskih prolećnih sarmica
To je ujedno bilo i fino predjelo za večeru. Mi smo se tokom večere, kao i veći deo ovog krstarenja, družile sa Silvinom, simpatičnom i živahnom Argentinkom, i Maurom, Italijanom koji savršeno zna engleski, i bilo nam je dosta zabavno.
Posle večere smo imali zabavu. Ispostavilo se da su skoro svi zaposleni na brodu multi-praktik – obavljaju više stvari. Džeki koji je bio glavni menadžer, zadužen između ostalog za organizaciju prikupljanja turista na obali, predstavljanje putovanja i bezbednosnih mera, predvodio je kajakašku ekspediciju, igrao je zajedno sa drugim zaposlenima na početku zabavnog dela večere, a onda se oprobao i u pevanju! Sani je bila devojka koja je pomagala Džekiju oko prikupljanja putnika na obali, vodila je grupu u obilazak one gromade, pećine i plaže, bila je zadužena za demonstraciju pravljenja prolećnih sarmica, igrala je sa drugim zaposlenima na početku zabavnog dela večere, a onda se ispostavilo i da ima izvanredan glas jer nam je otpevala dve pesme, jednu na engleskom, drugu na vijetnamskom. Zanimljivo mi je bilo da mada povremeno nisam razumela šta Sani govori, kada je pevala reči pesama na engleskom bile su apsolutno razumljive i dobro izgovarane.
Na kraju večere smo i mi putnici odigrali par starih disko pesama i tu je bio kraj zanimljivog dana. Ili nije? Ja sam otišla da još sa par putnika probam da upecam neku lignju. Dali su nam štapove sa specijalnim udicama i rekli da bućkamo po vodi, ali niko ništa nije upecao to veče. Nema veze, makar smo probali.
Naredno jutro smo ustajale rano, jer je već u 6.30 bila organizovana sesija taj čija na gornjoj, otvorenoj palubi dok se brod lagano kretao. Ja sam pokušala da pratim instruktora, ali kako je bilo rano ujutru, a brod se blago ljuljao, sav moj napor da održavam delikatnu ravnotežu doveli su do toga da je počelo da mi se vrti u glavi, tako da sam ubrzo odustala. Ali sam zato snimila one koji su stoički čekali naredni pokret instruktora.
Ha Long bej, ranojutarnji čas tai čija
Posle jutarnje gimnastike i doručka, došlo je vreme i da se ponovo ide u obilaženje. Ovaj put su nas odvezli do nekih plutajućih kućica gde smo prešle u lokalne čamce u kojima smo obišli krug oko i između nekih ostrva prolazeći pored drugih sličnih plutajućih kućica koje koriste lokalni ribari.
Ha Long bej, vožnja lokalnim čamcima
Ha Long bej, vožnja lokalnim čamcima
Posle ove prijatne vožnje, vratili smo se na brod jer je trebalo i da se spakujemo i izađemo iz soba. Ipak, imale smo i dovoljno vremena da se sa najviše palube još divimo spektakularnim predelima Ha Long beja.
Ha Long bej
Vrativši se u Hanoj, malo smo prošetale po centru grada i otišle u jedan restoran čiji su stolovi poređani po „trotoaru“ sa obe strane ulice na otvorenom. Osim nas dve koje smo bile strankinje, svi ostali gosti restorana bili su Vijetnamci. To gotovo uvek sugeriše dobru lokalnu hranu. Tako je bilo i ovaj put. Jedini „problem“ u restoranu je bio taj da smo sedele na malenim plastičnim stolicama koje bi se kod nas koristile po obdaništima. Ali, to je bio deo provoda i u suštini nije nam ni najmanje smetalo.
Večera u Hanoju
Veče smo završile otišavši u jedan kafe zapadnjačkog stila, ali nam to nije smetalo jer je bio na otvorenoj terasi na vrh jedne zgrade odakle se pružao divan pogled na jezero Hoan Kiem.
Veče u Hanoju
Naredni dan je konačno bio miran, tj., bez napuštanja Hanoja, ali smo zato predvidele da čitav dan provedemo obilazeći upravo sam grad.
Krenule smo u pravcu Carske citadele Tang Long, ali nam se slučajno i srećom desilo da smo prelazeći železničku prugu koja je presecala ulicu kojom smo išle shvatile da se tu nešto dešava, pa smo se zaustavile da bi videle o čemu se radi. Ubrzo smo i shvatile. Železnička pruga prolazi kroz grad na nivou ulica i preseca ih. Kada voz treba da prođe, na svakoj „raskrsnici“ ulice i železničke pruge stoje železnički službenici koji zaustave saobraćaj i navuku metalne ograde. Voz onda prođe, ograde se ponovo klizeći vrate na svoje mesto, a saobraćaj ponovo pokulja. Osim svega ovoga bilo mi je zanimljivo i to da voz prolazi između stambenih zgrada i čini se da je udaljenost od vagona do okolnih prozora i terasa jedva pola metra. Evo pogledajte kako to izgleda:
Železnički službenici čekaju da voz naiđe
Ovde uskoro treba da prođe voz
Osim nas dve i još nekolicine turista, situaciju je sa vrha obližnje kuće posmatrao i jedan pas.
Ako je njemu hladno, šta mislite kolika je bila temperatura
Posle gledanja voza nastavile smo u pravcu Carske citadele, ali dok smo prolazile paralelno sa Lenjinivim parkom začule smo muziku koja je dolazila sa te strane. Onda smo videle da na platou parka nekolicina parova igra na muziku koja je svirala sa tu donesenih zvučnika. Već sam čitala da ujutru često po parkovima mogu da se vide stanovnici Hanoja kako vežbaju taj či, ali očigledno jutarnje uživanje u parku zna da ima i druge forme. Prešle smo prometnu ulicu da bismo bolje videle šta se tu dešava, ali baš kako smo dolazile, parovi su počeli lagano da prestaju da igraju i izgledalo je da je igranka gotova. Ipak, jedna simpatična ženica koja je ličila na organizatora ili instruktorku upitala me je da li bih i ja zaigrala, što sam ja momentalno prihvatila. Samo sam na brzinu skinula ranac i spoljnu jaknu, i rekla Sneži da snima. Ja sam se posle šalila rekavši kako li bih tek igrala da sam imala prave cipele za ples, ali to sve nije uopšte naravno ni bilo bitno. Bitno je bilo uživanje, a moja partnerka je bila divna.
(Video: SM)
Naša šetnja do Carske palate se na ovaj način neočekivano pretvorila u svojevrsnu avanturu, punu iznenađenja i neplaniranih pauza. Još smo uočile i svratile u jednu veoma specijalnu radnju. Naime, par meseci pre dolaska u Vijetnam čula sam da ovde mogu da se kupe predmeti od nekog posebnog drveta koje miriše, a posebno je bila zanimljiva priča da lepeze koje se naprave od ovog drveta odaju blagi i lepi miris dok se njima hladite. Prvih dana po dolasku u zemlju, dosta smo se raspitivale o tome, ali niko baš tačno nije znao da nam kaže o čemu se radi. I onda smo slučajno ugledale ovu radnju i videle natpis na njoj, pa smo shvatile da je to bilo upravo to na šta smo mislile. U pitanju je drvo agar (Aquilaria crassna) koje pod normalnim okolnostima nema nikakav miris, ali kada ga napadne neka plesan ono krene da proizvodi smolu koja mu daje taj specifičan i veoma cenjen miris. Vremenom je ovo drveće postalo dosta retko i njegova cena je neverovatno visoka. Tako smo u radnji konačno i našle lepezu od drveta agar, ali je ona koštala 1000 dolara (!), tako da smo rešile da se hladimo lepezama bez mirisa ili da jednostavno omiljenim mirisom naprskamo lepeze, pa onda da se razmašemo njima – eto i rashlađivanja i mirisa, i to za sitne pare.