Sticajem okolnosti sam dobila ponudu da na jesen 2023. godine nekih desetak dana radim u Ugandi. Bila sam oduševljena – s jedne strane je to veoma lep profesionalni izazov, s druge strane, odredište za mene kao predanog putnika po ovom divnom svetu nije moglo da bude zanimljivije i egzotičnije.
A opet, postojao je jedan „problem“. Kao što se lepo kaže – „ne zovu magarca u svatove kolo da vodi, već vodu da nosi“. Ja sam bila angažovana da radim, a ne da vitlam po zemlji, kao što ja obično volim da radim.
Ipak, mada sam bila vezana za klijente, imala sam povremeno i malo slobodnog vremena i prostora da prošetam tako da sam na kraju uspela da nešto i obiđem, mada je to zanemarljivi delić ove, koliko sam uspela da vidim, izuzetno zanimljive i lepe zemlje. Ostaje mi samo da se nadam da ću nekom prilikom, uostalom kao što sam i planirala, da odem u Ugandu privatno kada ću sve vreme imati za ispunjavanje sopstvenih želja.
Za početak, posao me je vodio do gradića Masindi na severozapadu zemlje, a ujedno evo i mape koja prikazuje gde sam sve bila tokom ovog boravka u Ugandi.
Po sletanju na međunarodni aerodrom u gradu Entebe i prolaska graničnih i carinskih formalnosti, krenuli smo glavnim putem ka Masindiju. Put nas je prvo proveo kroz delove Kampale, glavnog grada Ugande, koja je od Entebea udaljena oko 36 km. Već je bilo kasnije popodne, tako da sam imala samo srazmerno malo vremena tokom perioda trajanja dana da bih nešto snimila kroz prozor automobila, ali sam ja ipak bila apsolutno oduševljena. Bilo je to novo odredište i meni je bilo veoma zanimljivo da posmatram predele, ljude i boje.
Prizori pored puta
Prizori pored puta
Prizori pored puta
Prizori pored puta
Kada smo napustili gradske zone i dalje su se mogle videti kuće u blizini puta, ali je sada zelenilo ipak imalo primat.
Prizori pored puta
Prizori pored puta
Uskoro je pao i mrak, a u daljini su mogle da se vide munje kako paraju nebo. Te noći sam se probudila u jednom trenutku jer je kroz prozor u mojoj sobi mogao da se čuje izuzetno jak pljusak – meni se činilo da bi to mogla da bude jedan od onih koje dovode do poslovničkih „biblijskih poplava“, ali je naredno jutro sve bilo u redu.
Imajući u vidu da sam uglavnom bila zauzeta tokom dana, a i imajući u vidu moja interesovanja, ja sam slobodne periode pre odlaska na posao i posle povratka često provodila posmatrajući i fotografišući ptice (a povremeno i insekte). Mislim da su svi ljudi iz moje okoline u početku smatrali da sam uvrnuta, ali mi je na kraju bilo veoma drago kada su neki od njih počeli da mi pokazuju ako uoče neku zanimljivu pticu ili bi čak i sami slikali pticu ili insekta, a posle mi to pokazali. Tim povodom, evo sada jedne velike serije fotografija ptica, što jasno ilustruje neverovatno bogatstvo biosfere po kojem je Uganda poznata, ovom prilikom uglavnom ograničeno na ptičiji svet.
Sjajna svrakica (Spermestes bicolor)
Marabu (Leptoptilos crumenifer)
Crnoglava čaplja (Ardea melanocephala)
Afrički bulbul (Pycnonotus barbatus)
Ripelov čvorak (Lamprotornis purpuroptera)
Mozambički kanarinac (Crithagra mozambica)
Crvenooka gugutka (Streptopelia semitorquata)
Istočni turako bananaš (Crinifer zonurus)
Leptirasta zeba (Uraeginthus bengalus)
Što se tiče tkalja, one pripadaju porodici Ploceidae, a u Ugandi ih ima više vrsta. I ja sam snimila sasvim jasno različite vrste ptica iz ove porodice, ali su neke razlike među njima prilično male (za moje pojmove), tako da se nisam mnogo trudila oko tačne identifikacije. Problem oko identifikacije može dodatno da bude otežan razlikama između mužjaka i ženke, kao i između odraslih i još mladih jedinki.
Jedna od tkalja
Ista stvar je i kod vrabaca – postoji nekoliko vrsta, a moram da priznam da nisam ni bila previše zainteresovana da ulazim u sve nijanse i razlike između njih. Ono što im je zajedničko je porodica kojoj pripadaju – Passeridae. Ipak, više kao dodatak na moju kolekciju snimljenih ptica, evo i jednog primerka sivoglavog vrapca (Passer griseus).
Sivoglavi vrabac
Posebno mi je bio zanimljiv par sivolikih kljunorožaca koji su veoma impresivni kada lete, ali nisam uspela da ih snimim u tom trenutku. Ipak, uspela sam da ih snimim u video-formatu. To je monogamna vrsta, pri čemu je ženka manja od mužjaka i ima manju kvrgu na kljunu i gotovo je dirljivo kako oni vode računa jedno o drugome, što sam delimično uspela i da snimim. Moj glavni problem je bilo odsustvo stalka i veliko zumiranje – jednostavno nisam uspevala da primirim kameru.
Sivoliki kljunorožac (Bycanistes subcylindricus)
Sivoleđi fiskal svračak (Lanius excubitoroides)
Jastreb gušteraš (Kaupifalco monogrammicus)
Mejerov papagaj (Poicephalus meyeri)
Valbergov orao (Hieraaetus wahlbergi)
Širokokljuna modrovrana (Eurystomus glaucurus)
Afrički ejoliki jastreb (Polyboroides typus)
Pjapjak (Ptilostomus afer)
Kukal sa belom obrvom (Centropus superciliosus)
Afrički drozd (Turdus pelios)
Pirgavi koli (Colius striatus)
Smeđa brbljuša (Turdoides plebejus)
Afrički sivi detlić (Dendropicos goertae)
Žutoboka prinija (Prinia subflava)
Ali, osim ptica, ja sam u svojoj najbližoj okolini uspela da vidim i snimim i neke druge životinje, kao i zanimljive biljke. Recimo, jednog majmuna verveta (Chlorocebus pygerythrus) koji je prvo pretrčao stazu u blizini kuće u kojoj sam odsedala, a onda sam ja „pojurila“ za njim da bih ga snimila. Usput sam uspela da ga snimim čak i video-kamerom, a konačno sam ga sustigla kad se smirio na kraju jedne grane.
Majmun vervet
Majmun vervet
Bilo je i malih životinja koje sam videla u svojoj sobi i kupatilu. Naravno, najčešće sam viđala gekone, ali njih čak nisam ni snimila. Zato je tu jedna malena žaba (kraća od 2 cm) koja je ne znam kako došla do moje sobe, a isto važi i za jednog mravljeg lava (iz porodice *Myrmeleontidae *).
Minijaturna žaba
Mravlji lav
Kad sam već kod insekata, evo još par fotografija. Na prvoj se vide termiti i njihova matica, a na drugoj jedan leptir iz afrotropskog regiona, Junonia terea.
Termiti i njihova matica
Junonia terea
Ali, bilo je tu i divnih domaćih životinja. Npr, jedna prelepa mama koza i njeni gladni jarići.
Koza i jarići
Takođe sam se povremeno bavila i snimanjem zanimljivih biljaka. Sa njima je bilo lako – nisu se pokretale.
Recimo, bilo je tu jedno malo polje kikirikija. U vezi sa ovom biljkom je uvek zanimljivo reći da je kikiriki zeljasta biljka i u ljudskoj ishrani se koriste njene semenke koje rastu ispod zemlje u mahunama. Ono što je zanimljivo jeste da ova biljka u svom engleskom nazivu ima dodatak „nut“ koji sugeriše da je u pitanju orašasta biljka, a u stvari kikiriki pripada mahunarkama.
Polje kikirikija
Volim takođe i kada imam priliku da „upoznam“ neku novu i zanimljivu biljku. Na primer, Solanum incanum koja se vidi na sledećoj fotografiji. Ova biljka je zanimljiva kao davni predak plavog patlidžana, jer se smatra da je plavi patlidžan razvijen kao domaća sorta upravo iz ove divlje biljke.
Solanum incanum
A što se tiče obilazaka, jednog dana popodne sam imala par sati slobodno, pa sam sa Suzan, divnom ženom koja je bila naš domaćin, krenula u laganu šetnju po Masindiju, pošto postoji pešačka tura po ovom gradiću koju je svojevremeno osmislila grupa nekakvih dobrovoljaca. Suzan je izuzetno ljubazna i vrlo mila osoba, pa smo se veoma lepo družile i smejale usput. Njoj je bilo zanimljivo da je, eto, došla osoba sa drugog kontinenta koja je sada vodi po gradiću u kojem ona živi i radi, ali to se često tako dešava. I ja verujem da ima turista koji poznaju neke delove Beograda bolje nego ja. To je sasvim normalno i ljudi koji žive i RADE u nekim mestima veći deo vremena provode upravo vezano za posao, dok se ostatak vremena odmaraju ili bave nabavkom i sličnim stvarima.
Dakle, nas dve smo prvo otišle do hotela New Court View gde smo dobile letak na kojem se vidi mapa i predloženi pravac obilaženja. Mi smo praktično krenule od centra kroz koji smo prolazile na putu ka prvom važnom objektu.
Masindi, detalj
Masindi je drugi grad po veličini u podregionu Banjoro koji se nalazi na zapadu Ugande, a smešten je na prosečnoj visini od 1227 m. 2014. godine imao oko 94.000 stanovnika, ali se procenjuje da je već 2020. godine broj stanovnika u ovom gradu uveliko premašio cifru od 110.000.
Centar grada se sastoji od ulica koje su, mada asfaltirane, prekrivene crvenom prašinom koja potiče od boje zemlje koja ovde preovladava. U gradu takođe postoje i zelene površine, poput prvog značajnog objekta koji smo Suzan i ja išle da vidimo.
U pitanju je Stadion u samom centru grada koji se, osim za fudbal, koristi i za sve značajne manifestacije u gradu.
Gradski stadion u Masindiju
Zatim smo se Suzan i ja malo zavukle u centralne ulice Masindija.
Masindi, detalj
Masindi, detalj
Masindi, detalj
Jasno se vidi da je ovo i komercijalni deo grada, a tu je i pijaca, jedino što sam ja posetu pijaci ostavila za kasnije. Sada smo samo peške prošle pored jednog od ulaza na pijacu. Taj vodič u vidu letka navodi da je pijacu najbolje posetiti posle 17.30 časova, jer je tada najaktivnija. Ja sam ovde na kraju dolazila par puta, a jednom otprilike baš u to vreme. O tome kasnije...
Jedan od ulaza na pijacu
Tokom ove šetnje smo Suzan i ja otišle do Državne škole Masindi. Ova zgrada je kao škola rentirana 1954. godine za potrebe dece iz tada velike indijske zajednice koja je ovde živela. Vremena i okolnosti su se menjali i danas nema indijske dece, ali je škola veoma aktivna. Ja sam se potrudila da snimim zgradu škole kada se deca nisu tu videla, ali su se njihov žamor i pesma sasvim lepo čuli dok sam ja fotografisala.
Državna škola Masindi
Ovo može na prvi pogled da se čini kao nebitan podatak, a neka tamo lokalna škola nebitna da bi bila znamenito obeležje, ali sam ja i iz primera svoje zemlje shvatila koliko je nešto što mi danas uzimamo zdravo za gotovo, poput obrazovanja, u stvari izuzetno važna stvar za jednu naciju. Ja često onima koji su spremni da me slušaju kažem da je obrazovanje viđeno kroz akademski uspeh jedini legalni način na koji mi možemo da promenimo svoj ekonomski položaj. Doduše, i ja i moje viđanje društva pripadamo jednoj drugoj, davnoj epohi. Danas postoje načini, i dalje legalni, kako čovek može sebe da ekonomski unapredi, a da pri tome bude poprilično neobrazovan. Ali, to su ipak srazmerno retki primeri, tako da ostajem pri svom stavu, ma koliko se on činio arhaičnim.
Isto se može reći i za zdravstvenu zaštitu – barem osnovna medicinska zaštita se danas u većini razvijenih zemalja smatra normalnom pojavom, ali to zahteva trud, novac, obrazovanje i istrajnost. U smislu važnosti za ovaj deo Ugande, sledeće odredište u našem obilasku je bila Bolnica. Doduše, tu smo samo prošetale pored ograde, ali sam ipak nešto i snimila.
Bolnica u Masindiju
Bolnica je osnovana u trećoj deceniji XX veka kao ambulanta za radnike koji su radili u okviru Ugandske železnice, ali danas ona pruža zdravstvene usluge stanovništvu iz Masindija i okoline.
Obe ove institucije koje sam prethodno pomenula vezane su i za period kada je Uganda bila protektorat Britanskog carstva. Protektorat je u administrativnom smislu bio nešto bolja verzija podređenosti u odnosu na koloniju (npr., u slučaju susedne Kenije). U praktičnom smislu je to, po meni, bilo isto.
Sve u svemu, Ugandska železnica je bila britanska državna železnička kompanija, osnovana krajem XIX veka, nasledivši Imperijalnu britansku istočno-afričku kompaniju. Pruga je bila sagrađena da bi povezala ova područja duboko u kopnu Afrike sa istočno-afričkom obalom, a skoro svi radnici koji su radili na izgradnji su došli iz Britanske Indije. Da bi došli do jeftine radne snage, Britanci su osmislili „ugovornu radnu obavezu“, pa su kroz taj sistem krajem XIX veka doveli oko 32.000 radnika u Istočnu Afriku (za nešto više o ovom sistemu pogledati: https://www.svudapodji.com/mauricijus-5/). Ovo ujedno objašnjava i zašto je bila potrebna škola za decu iz indijske zajednice.
A što se Britanaca tiče, Uganda je 1962. godine dobila nezavisnost, pri čemu je kraljica Elizabeta II i dalje bila vladar kao Kraljica Ugande. U oktobru 1963. godine, Uganda je postala republika, ali je i dalje član Britanskog Komonvelta nacija.
Neki od Britanaca koji su ovde živeli su takođe i preminuli u Masindiju, pa su tu i sahranjeni, a Evropsko groblje je za Suzan i mene sada bilo naredno odredište.
Evropsko groblje u Masindiju
Evropsko groblje u Masindiju
Evropsko groblje u Masindiju
Meni je istinski fascinantno kad pomislim da je u vreme kada su ovi ljudi preminuli ovde suvereno vladala Velika Britanija, bez obzira na formu. Stvari su se promenile do nivoa koji se tada gotovo izvesno nije mogao ni zamisliti.
Razmišljajući tako o prolaznosti i života, ali i sistema i ustrojstva, ugledala sam i nešto sasvim profano, ali meni beskrajno zanimljivo. Bio je to još jedan marabu (Leptoptilos crumenifer) koji je očigledno bio na putu da izgradi ili popravi svoj dom i nije se bavio filosofskim pitanjima koja su jednom Homo sapiens-u upravo prolazila kroz glavu.
Marabu
Posle ovoga smo se Suzan i ja uputile ka još dva znamenita mesta koja su se pominjala u tom vodiču koji smo koristile, ali smo ovom prilikom ujedno videle i slabosti tog letka – nedovoljno precizna uputstva, a i mapa nije urađena dovoljno dobro. Takođe je vremenom zbog lošeg fotokopiranja nestao i deo teksta. Ipak, šetnja je bila dobra i na kraju uspešna.
Prvo smo otišle do „Osnovne škole Kabalega“ koja je počela sa radom početkom XX veka. Danas je ova lepa istorijska zgrada u lošem stanju i ne radi, ali trenutno nema nikoga ko bi bio zainteresovan da plati renoviranje.
Osnovna škole Kabalega u Masindiju
Inače, škola je dobila ime po Kabalegi (1853-1923) koji je kao Čva II Kabalega bio kralj/omukama Banjora (1870-1899) vladajući tako u kraljevini naroda Bantu u zapadnoj Ugandi. Već sam pomenula da se danas podregion u kojem se nalazi Masindi zove Banjoro, ali to potiče od naziva ove kraljevine. Uzgred, mada je Uganda republika i ima svog predsednika, u okviru nje postoji pet tradicionalnih kraljevstava i nekoliko kneževina.
A što se tiče Kabalege, on je bio jedan odvažan i hrabar ratnik i čak je pobedio Britance i Osmanlije koji su pokušavali da kolonizuju njegovu kraljevinu. Ipak, 1894. godine su Britanci objavili rat Banjoru, a od te godine do sticanja nezavisnosti, Uganda je, kao što sam već rekla, bila njihov protektorat. 2009. godine, Kabalega je proglašen za nacionalnog heroja Ugande.
Nedaleko od ove školske zgrade, nalazi se još jedno znamenito mesto iz te brošure koju sam dobila, a to je Katedrala Sv. Mateje, ali osim ovoga ja nisam uspela da nađem nikakve podatke o tome zašto je ova katedrala važna kao znamenito mesto.
Katedrala Sv. Mateje u Masindiju
Ipak, mogu da pomenem da su većina (preko 84%) današnjih stanovnika Ugande pripadnici hrišćanskih crkava (katoličke, anglikanske i ostalih), skoro 14% su Muslimani, a nepunih 2% pripadaju tradicionalnim religijama, „drugim“ religijama ili su ateisti.
Kako je dan već odmicao, Suzan i ja smo otišle na čaj i to na jedno znamenito istorijsko mesto – u hotel Masindi.
Hotel Masindi
Hotel je 1923. godine sagradila ona železnička kompanija koju sam već pominjala i ovaj hotel se i dan danas smatra najboljim u gradu. Međutim, deo njegovog „glamura“ je vezan za savremenu kulturu jer su u njemu odsedali Ernest Hemingvej, Hemfri Bogart i Ketrin Hepbern.
Kada smo mi ovde došle, nije bilo nikoga osim nas i kelnera, dakle, nijedne holivudske zvezde, tako da smo mogle da izaberemo gde hoćemo da sednemo u okviru lepog hotelskog restorana. Malo smo morale da pričekamo dok nam je kelner doneo ono što smo naručile, ali to nije bio nikakav problem za Suzan i mene. Bez obzira što je ona znatno mlađa od mene, pošto smo obe veoma pričljive, uspevale smo da pronađemo puno različitih tema i često smo se smejale. Jednom drugom prilikom me je Suzan pozvala i kod sebe kući gde sam upoznala njenu divnu dečicu, kao i supruga. Kod njih sam se osećala veoma prijatno i opušteno, i imala sam utisak da sam kod prijatelja s kojima se odavno poznajem.
Hotel Masindi
A što se tiče hotela Masindi i naše porudžbine, mada iz slike neće moći da se prenese ukus čaja, moram da kažem da sam izabrala nešto ekstremno egzotično za moje pojmove. Nikada ranije nisam naišla na ovakav čaj i jednostavno sam morala da ga probam. Bio je to dava (dawa) čaj od cimeta i belog luka! Dava inače znači „lekovit“ i smatra se da je to lek za gotovo sve bolesti. Kasnije sam čitala da dava čaj može da se pravi i sa kurkumom, đumbirom i karanfilićem, ali eto, ovde u hotelu Masindi, nudili su verziju sa cimetom i belim lukom. Skuvajte i popijte ovakav čaj, pa ćete biti zdravi.
Dava čaj u hotelu Masindi
Ovde smo Suzan i ja završile sa našom šetnjom ovog dana. Na osnovu te brošure koju sam koristila, u Masindiju mi je ostalo da obiđem još par znamenitih mesta, ali kada sam kasnije pokušavala da ih lociram na karti, osim u slučaju starog terena za golf, što me je i najmanje zanimalo, nisam uspela.
Najviše mi je žao što nisam pronašla spomenik kojim se obeležava sastanak između Kabalege i Samjuela Bejkera, britanskog istraživača, koji je održan 1872. godine. Tom prilikom je Bejker od kralja Banjora tražio da svoju kraljevinu pripoji britanskim teritorijama, ali je ovaj malo razmislio o predlogu, a narednog dana ga je odbio i objavio rat. Ali, kao što ja to volim da kažem – uvek treba ostaviti nešto i za sledeći put. Nadam se da ću imati priliku da se vratim u Masindi i onda bih svakako gledala da pronađem ovaj spomenik.
Veoma zadovoljna obilaskom Masindija, ovog dana sam uživala i u čarobnom noćnom nebu prepunom zvezda. Mesec je tek počinjao da se puni, a kako se Masindi nalazi na srazmerno velikoj visini, zvezde su mogle odlično da se vide, pa sam čak uspela i da ih snimim svojim aparatom.
Noćno nebo u Masindiju
A što se tiče Starog terena za golf, njega i nije teško uočiti jer se nalazi u centru grada i to je velika travnata površina, pa sam ga tako i snimila narednih dana.
Deo Starog terena za golf
Čak sam jednom prilikom uočila i krdo goveda rase ankol koju gaje u centralnoj Africi koje je prolazilo preko dela terena za golf. Mislim da se taj teren verovatno više koristio dok su glavnu reč ovde vodili Britanci.
Goveda rase ankol na delu Starog terena za golf
Prolazeći kroz Masindi, često sam viđala veoma lepe i/ili zanimljive prizore, a neke od njih sam uspela i da fotografišem.
Savršen osećaj za ravnotežu
Prelepa mlada mama i njeno čedo
Izuzetno zanimljive su bile i „naprave“ za hvatanje skakavaca kao tradicionalnog izvora proteina. Upravo mi je Suzan objasnila kako one funkcionišu. Noću se upale svetla koja privlače skakavce, a oni onda udare u metalni lim i skliznu u kese koje su postavljene ispod limova.
Naprava za hvatanje skakavaca
Ali, moram da priznam da me je najviše razgalilo kada sam pročitala sledeći oglas postavljen na jednoj banderi. Ja izuzetno poštujem tradicionalnu medicinu i u svojoj zemlji i u drugim zemljama, pa sam zato i krenula da pažljivo čitam šta ovde piše. Verovatno je razlog zašto sam se ipak nasmejala taj da se ne razumem u lokalnu medicinu u Ugandi, pa ne mogu ni da zamislim kako se pomoću tradicionalnih lekova hvataju lopovi.
Lokalni oglas
Tokom ostatka vremena koje sam provela u Masindiju, par puta sam išla na pijacu, uključujući i jednom predveče, ponovo zajedno sa Suzan. Ja jako volim da obilazim pijace, ne samo da bih kupila sveže voće, već i da bih videla lokalne običaje i šta se sve nudi. Za početak, prvo idu fotografije koje sam snimila u toku dana.
Pijaca u Masindiju
Pijaca u Masindiju
Pijaca u Masindiju
Pijaca u Masindiju
Dakle, bila sam ovde i predveče. Tom prilikom smo ovde stigle kada je još bilo ostataka dnevnog svetla, ali dok smo obavljale kupovinu, već je uveliko padao mrak. Videlo se da je pijaca i dalje veoma živa, puna ljudi i robe koja se prodavala, ali je ujedno bilo i teže za mene da fotografišem, pre svega zbog velikih kontrasta između osvetljenih i neosvetljenih delova, a ja nisam želela da koristim blic. Bez obzira na to, deo atmosfere može sasvim fino da se vidi sa fotografija.
Pijaca u Masindiju
Pijaca u Masindiju
Pijaca u Masindiju
Pijaca u Masindiju
Pijaca u Masindiju
Pijaca u Masindiju
Ipak, bez obzira na svu ovu živost, meni je pijaca bila mnogo zanimljivija i slikovitija u toku dana. Verovatno je glavni razlog za to bio taj što sam tokom čitavog ovog boravka u Ugandi bila apsolutno fascinirana bojama Afrike sa kojima sam se ovde susrela. U toku dana sam često širila svoje oči više od normalnog, a sve sa nadom da će možda tako više boje ući u moju dušu. Gledajući te jarke boje oko sebe, bila sam apsolutno oduševljena i činilo mi se da bih mogla satima da sedim i samo gledam u daljinu, a da mi uopšte nije dosadno.
Boje u Masindiju
Ali, ova priča ne bi bila potpuna kada ne bih pomenula i hranu. Mada smo tokom boravka najčešće jeli „evropsku“ hranu, imali smo priliku i da probamo razna jela i specijalitete iz ovog dela Afrike. Nešto više o tome u sledećem nastavku, a za sada da pomenem da smo često za doručak imali „mandazi“, vrstu prženog testa. Prvo ide fotografija „originala“, a onda i fotografija mandazija koji sam pravila kod kuće po receptu koji sam našla na internetu.
Mandazi iz Masindija
Mandazi na moj način i čaj sa začinom iz Ugande, a sve posluženo u posudama koje sam lično napravila
MANDAZI
- 300 g mekog brašna
- 50 g šećera
- 7 g praška za pecivo
- 1 kašičica mlevenog kardamoma
- malo soli
- 1 jaje
- 200 ml kokosovog mleka
Pomešati suve sastojke, pa dodati umućeno jaje i kokosovo mleko pa spojiti u testo. Prebaciti na pobrašnjenu površinu, pa mesiti dok ne postane glatko. Ako treba dodati još malo brašna. Testo mora da bude mekano.
Zatim testo istanjiti oklagijom da bude debelo oko 5-7 mm, pa iseći na komade, otprilike 5x5 cm. Pržiti u dubokom ulju dok ne dobije lepu boju sa obe strane.