U Atinu sam došla apsolutno neplanirano. Bilo je to delo viših sila koje su dovele do pomeranja polaska iz Irakliona i propuštanja aviona za Beograd u Atini. Onda me je avio-kompanija smestila u hotel za koji se ispostavilo da je u centru, a uz puno sreće sam se i dogovorila da povratak za Beograd bude popodne narednog dana. To mi je dalo čitavo jedno lepo prepodne u Atini.
U hotelu sam imala plaćen i doručak, ali nisam mnogo uživala jer sam se probudila sa glavoboljom. Izgleda da je prethodni dan ipak bio stresan za mene, mada mi se činilo da sam uglavnom mirna. Posle doručka sam se popela na vrh hotela i odatle se pružao lep pogled na Atinu, ali i na Akropolj.
Atina; Akropolj je nešto dalje, u sredini
Zumirani Akropolj
U neka doba mi je glavobolja prestala, a ja sam se odjavila u hotelu, ostavivši svoje stvari kod njih. Imala sam oko tri potpuno slobodna sata i to sam iskoristila da bih prošetala do Akropolja i posetila ga ponovo posle puno, puno godina.
Prvi put sam u Atini bila odavno sa svojom drugaricom Vesnom u vreme neke Nove godine i tom prilikom smo je nas dve prilično dobro obišle, mada je svakako ostalo još dosta toga. Ovde pre svega mislim na muzeje. Tada smo bile i na Akropolju, ali mada se tu ništa bitnije nije promenilo, rešila sam da ipak odem baš tamo i da se podsetim ovog mesta koje je tako važno za evropsku, pa i svetsku civilizaciju i kulturu.
Na Akropolju sa Vesnom pre mnogo godina
Sada, krajem maja 2022, krenula sam peške od hotela ka Akropolju uz put prolazeći kroz prilično zelene ulice Atine.
Atina, detalj
Posle nekih 15-20 minuta hoda, došla sam do stadiona Panatinaiko koga takođe zovu i Kalimarmaro. U pitanju je stadion na kojem su bile organizovane prve moderne Olimpijske igre 1896. godine. On je napravljen tako što je u stvari rekonstruisan od ostataka antičkog stadiona iz II veka nove ere. To je jedini stadion na svetu koji je u potpunosti napravljen od mermera, što njegov nadimak i sugeriše – Kalimarmaro znači „lepi mermer“.
Stadion Panatinaiko
Naravno, ja nisam imala vremena da tu svraćam, već sam nastavila sa šetnjom koja me je uskoro provela pored parka i palate Zepion. Ova građevina je podignuta krajem XIX veka za potrebe Olimpijade iz 1896. godine, a danas se koristi za sastanke i ceremonije, kako službene, tako i privatne.
Park i građevina Zepion
Južno od parka Zepion nalazi se deo u kojem se mogu videti ostaci brojnih hramova. Najuočljiviji i najznačajniji je Hram olimpijskog Zevsa čija je izgradnja započela u VI veku pre nove ere, a završena u II veku nove ere za vreme vladavine rimskog imperatora Hadrijana.
Ostaci antičkih građevina; pod skelama su stubovi Hrama olimpijskog Zevsa
Kad već pominjem Hadrijana, nedaleko odavde, pored ulice u kojoj je verovatno stalno saobraćajna gužva može da se vidi i Hadrijanov luk napravljen od mermera u II veku. Nije jasno ko je tačno podigao ovaj luk, ali se, na osnovu natpisa, njime svakako izražava poštovanje Hadrijana, pa otud i naziv.
Hadrijanov luk
Nekoliko stotina metara dalje nalazi se ulaz u atinski Akropolj.
Akropolj u Atini
U pitanju je stara citadela koja je podignuta na kamenitom brežuljku iznad Atine i danas se tu mogu videti nekoliko značajnih drevnih građevina. Sama reč akropolj koja se danas kao stručna povremeno koristi za delove raznih drevnih naselja potiče iz grčkog i zapravo znači „grad na najvišoj tački“.
Ja neću sada da širim opštu priču o staroj Grčkoj, već ću se baviti samo građevinama u okviru atinskog Akropolja koje sam ovom prilikom obišla. Prvo sam došla do Dionisijevog pozorišta.
Dionisijevo pozorište
Dionis je bio starogrčki bog plodnosti i vina, ali i religiozne ekstaze i pozorišta. Na mestu Dionisijevog pozorišta kod Akropolja, još su u VI veku p.n.e. organizovane svečanosti u slavu ovog boga, a već početkom V veka p.n.e., napravljeno je prvo pozorište koje je obuhvatalo drvene terase za gledaoce. Kameno pozorište napravljeno je u IV veku p.n.e. i ono je obuhvatalo između 17.000 i 19.000 sedišta koja su raspoređena u luku oko kružne orkestre.
Arheološki lokalitet Akropolj i ostaci brojnih objekata mogu sigurno da se obilaze satima, ali ja nisam imala toliko vremena, pa sam se bavila samo najvažnijim. Tako sam samo prošla pored početka Eumenesove stoe, pri čemu u starogrčkoj arhitekturi stoa predstavlja dugačak trem čija je samo jedna duža strana otvorena.
Početak Eumenesove stoe
Takođe sam samo prošla i pored Asklepijona, hrama posvećenog bogu medicine Asklepiju (ili Eskalupu). Uzgred, njegova ćerka je Higija od čijeg imena je nastala reč higijena.
Asklepijon
Inače, ovde sam hodala stazom koja se zove Peripatos. Obično nazivi staza nisu mnogo bitni, ali termin „peripatos“ u značenju pešačka staza nalazi se u nazivu škole i učenika čuvenog filosofa Aristotela (384-322. g. p.n.e.) – Peripatetička škola i Peripatetici. Bitno je reći da naziv filosofske škole nije dat po ovoj stazi kod Akropolja, već po stazama u okviru Aristotelovog Liceja čiji su ostaci pronađeni oko 2,5 km dalje.
Pogled ka Akropolju sa staze Peripatos
Sledeći objekat u podnožju Akropolja do kojeg sam došla, tačnije koji sam videla sa visine je Odeon Heroda Atičkog.
Odeon Heroda Atičkog
Izgradnja ovog kamenog pozorišta koje može da primi između 5000 i 6000 gledalaca završena je 161. god. p.n.e., a pozorište je podigao Herod Atički u znak sećanja na svoju suprugu Apiju Aniju Regilu. Pozorište je obnovljeno 1950. godine i kao što može da se vidi sa fotografija, danas se uveliko koristi pre svega kao glavna bina Atinskog festivala. Otprilike svi koji su nešto u svetu muzike, na svetskom nivou, ovde su imali svoje koncerte.
Odeon Heroda Atičkog
Odavde staza za posetioce nastavlja da se penje ka vrhu Akropolja i dolazi do Propileja, ali sam se prvo malo osvrnula oko sebe. Severozapadno, u podnožju Akropolja, nalazi se prostrani park ispunjen ostacima antičkih građevina. To je Drevna atinska agora – danas je arheološki lokalitet, a u vreme stare Grčke i Rima tu je bio centar Atine. Najuočljiviji u okviru lokaliteta je Hefestov hram koji predstavlja najbolje očuvani hram iz antičkog perioda u Grčkoj. Uzgred, Hefest je bio bog vatre i kovačkog zanata, ali i vulkana.
Pogled na Drevnu atinsku agoru
Takođe sam pažljivo pogledala i stepenice kojima sam se pela, pomislivši na milione ljudi koji su tu prolazili. Ne znam da li su stepenice originalne, pa samo popravljane vremenom, ali volela sam da zamišljam da je tu hodao i Platon, i Aristotel, ali i Fidija i Perikle.
Stepenice ispred Propileja na atinskom Akropolju
Propilej je termin koji se u arhitekturi koristi da bi se označio monumentalni ceremonijalni prilaz hramu.
Prilaz Propileju na atinskom Akropolju
Ovaj na atinskom Akropolju je sagrađen na zapadnoj strani uzvišenja 437-432. g. p.n.e., ali je zbog izbijanja Peloponeskog rata ostao nezavršen. Objekat je posebno monumentalan i složen: sastoji se od središnjeg dela i dva bočna krila, a neki delovi su svojevremeno bili oslikani. Stubovi ispred tremova središnje građevine i bočnih krila napravljeni su u dorskom stilu, dok su stubovi u unutrašnjem delu Propileja napravljeni u jonskom stilu.
Propilej na atinskom Akropolju, detalj
Propilej na atinskom Akropolju, detalj
U VI veku nove ere, južno krilo je bilo pretvoreno u hrišćansku baziliku. U Srednjem veku evropski vladari su čitav Propilej pretvorili u palatu, a na južnom krilu je podignut i visoki toranj. Turci su kasnije ojačali utvrđenje dodavanjem bastiona. 1640. godine, kada su ovde već uveliko vladali Osmanlije došlo je do eksplozije baruta koji se čuvao u zgradi i tada je čitav kompleks znatno oštećen. Tokom iskopavanja Akropolja u XIX veku uklonjeni su srednjevekovni i kasniji dodaci da bi se otkrio Propilej iz Klasičnog perioda.
Propilej na atinskom Akropolju, pogled na deo južnog krila
Zapadno do južnog krila, na platformi koja se uzdiže iznad padine brežuljka, nalazi se maleni, ali izrazito ljupki Hram Atine Nike.
Pogled sa stepeništa Propileja sa hramom Atine Nike
Hram je zatvoren za javnost i ovo je zapravo rekonstrukcija prvobitnog hrama podignutog na ovom mestu. U pitanju je mali objekat (8,3 x 5,4 m) sa jonskim stubovima i njegova izgradnja je završena 420. g. p.n.e. Atina i Nike su u stvari dve boginje, ali je u ovom slučaju Atini pridodata suština Nike koja je boginja pobede i na taj način je ovo hram posvećen pobedonosnoj boginji Atini.
Hram Atine Nike
Danas se kroz Propilej ide jasno određenim stazama, a pre nego što se napusti objekat lepo se vide dorski stubovi koji krase i istočni trem, kao i impresivna tavanica.
Propilej na atinskom Akropolju, detalj
Propilej na atinskom Akropolju, detalj
Ipak, najimpresivniji pogled na ovu drevnu građevinu po meni je kada se iz nje izađe i zatim osvrne na istočnu „fasadu“. Tek tu može da se nazre prava lepota ovog objekta i da se zamisli koliko je to tek moralo da bude upečatljivo kada je tek bilo sagrađeno.
Propilej na atinskom Akropolju
A kada se ode ka južnoj strani Propileja, može da se vidi hram Atine Nike i njeni elegantni jonski stubovi kako ljupko vire iza ćoška.
Hram Atine Nike
Kada se izađe iz Propileja, posetilac je praktično došao do vrha Akropolja gde formalno postoji samo još par malih uzvišenja, ali to je već zanemarivo. Sa leve strane se vidi Erehtejon, a desno je Partenon.
Erehtejon
Partenon, prednja, zapadna strana
Ja sam prvo krenula da napravim krug oko Partenona, ali sam u međuvremenu sa terase na južnoj strani Akropolja snimila južne delove Atine, dok se u daljini vide plave vode Egejskog mora.
Južni delovi Atine
Što se tiče Partenona, on je sagrađen od mermera u periodu od 447. do 432. godine pre nove ere na mestu gde je ranije postojao kameni hram koji su 480. godine srušili Persijanci. To je bilo doba u kojem je Atinom vladao čuveni starogrčki državnik i vojskovođa Perikle (oko 495-429. g. p.n.e.). Osim što se bavio politikom i vladanjem, Perikle je bio i veliki ljubitelj umetnosti i nauke, i zahvaljujući njegovoj strasti prema lepim stvarima svet je dobio – Partenon. Naime, doba vladavine Perikla (461-429) naziva se i Zlatnim dobom Atine koja je tada bila sedište kulture i duhovnosti antičkog sveta.
Partenon, jugoistočna strana
Periklov prijatelj i glavni savetnik po svim pitanjima vezanim za umetnost, uključujući vajarstvo i graditeljstvo, bio je Fidija (oko 480-430. g. p.n.e.), po mnogima najveći vajar stare Grčke. On je autor statue Zevsa u Olimpiji koja je bila jedno od sedam svetskih čuda starog sveta. Kao blizak Periklov prijatelj, ovde je bio uključen u nadgledanje radova na izgradnji glavnog hrama na Akropolju posvećenog Atini, boginji mudrosti, rukotvorina i ratovanja koja je takođe bila i zaštitnica grada koji je i nazvan po njoj.
Osim što je upravljao radovima na izgradnji hrama (praktično je bio šef gradilišta i glavni umetnički direktor), Fidija je lično bio autor i monumentalne skulpture boginje Atine koja je bila smeštena upravo u Partenonu, ali joj se kroz istoriju gubi trag. To je bila statua Atine Partenos, što znači „devica Atina“ i po njoj je hram i dobio svoj naziv. Fidija je bio autor i kolosalne bronzane statue Atine Promahos koja se takođe ovde nalazila, između Propileja i Partenona, a bila je visoka oko 9 m. Ona je kasnije prenesena u Konstantinopolj gde je i uništena.
Partenon, istočna strana
Partenon, dakle, ima pravougaonu osnovu, napravljen je od mermera i postavljen je na mermernu stepenastu platformu. Na nivou poslednjeg stepenika platforme, njegove dimenzije su 69,5 x 30,9 m, a visina mu je 13,72 m. Okružen je sa 46 dorskih stubova, po 8 sa prednje i zadnje strane i po 17 duž bočnih strana.
Iznad stubova je postavljen arhitrav, a iznad njega je dorski friz u okviru kojeg se smenjuju triglifi i metope. Da pojasnim: arhitrav je greda koja ide na stubove i spaja ih. Friz je široki deo glavnog venca i služi kao dekorativna traka. Triglifi su polja sa tri vertikalna zareza, a između njih su metope polja koja su, u slučaju Partenona, bila ukrašena visokim reljefom koji prikazuje različite mitske i istorijske scene i likove. Nekoliko metopa je ostalo na svojim mestima, ali su one iz raznih razloga dosta oštećene. Neke su prebačene u Akropoljski muzej, neke su u Britanskom muzeju, a jedna je u Luvru.
Partenon, detalj
Uzgred, ovde moram da se prisetim svoje divne profesorke istorije umetnosti iz 3. razreda srednje škole koja je sa toliko ljubavi i entuzijazma pričala o ovim detaljima da se ja njih i dan danas sećam, barem o opštim crtama.
Na obe uže strane hrama, iznad venca, kao deo krovne konstrukcije postojali su trouglasti zabati, timpanoni, koji su bili ukrašeni statuama. Jedna od njih može da se vidi u okviru ostatka istočnog timpanona.
Partenon, detalj
U unutrašnjosti je postojalo par prostorija odvojenih zidovima i vratima, a takođe i mnoštvo jonskih stubova koji su nosili tavanicu hrama i služili kao dekoracija. U središnjem svetilištu, naosu, bila je postavljena Fidijina skulptura boginje Atine koja je bila napravljena od drvene konstrukcije, a prekrivena slonovačom i zlatom. Skulptura je bila visoka oko 11,5 m.
Duž spoljašnjih zidova naosa bio je urađen jonski friz (neprekinuti niz skulptoralnih reljefa). Uzgred, mada Partenon sa svojim beličastim mermerom predstavlja pojam elegancije, on je zapravo u originalu bio bogato oslikan, uključujući i sve te reljefe. Od ukupno 160 m ovog friza, preživelo je 128 m. Ubedljivo najveći deo ovog friza je u Britanskom muzeju. Tamo su završili zato što su Britanci, konkretno jedan britanski lord uz kasnije saučesništvo britanske vlade i države, početkom XIX veka, kada je Grčka bila pod osmanlijskom vladavinom, jednostavno uzeli ne samo ovaj friz već i brojne druge delove i Partenona i drugih svetih građevina na Akropolju i odneli ih u London. I dan danas Britanija i Grčka pregovaraju o vraćanju ovih neprocenjivih artefakata tamo gde pripadaju i čiji su.
Evo šta ja mislim o tome. Danas su SAD moćnije od Velike Britanije, a i svi pričaju o klimatskim promenama. Hajde da zamislimo da Amerikanci dođu u Englesku i jednostavno uzmu Stounhendž zato što je on tamo gde jeste, na otvorenoj ravnici blizu Solzberija, izložen pogubnom uticaju globalnog zagrevanja i odnesu ga u, recimo, Muzej Metropoliten. Verujem da Britanci, blago rečeno, „ne bi bili zabavljeni“ (čuveni citat kraljice Viktorije koja je o sebi govorila u prvom licu množine, čuvenom „kraljevskom mi“).
Partenon, istočna strana
Danas je od Partenona praktično ostala samo školjka. Osim vremena, brojni pojedinci su vekovima otkidali delove hrama, nekada uspešno, a nekada ne – do nivoa apsolutnog uništavanja, a najveća šteta samoj konstrukciji nanesena je u drugoj polovini XVII veka kada su u okviru jednog rata Mlečani ovde došli da bi Atinu uzeli od Osmanlija. Turci su se povukli na Akropolj i u Partenonu smestili barutanu. 26. septembra 1687. godine, Mlečani su jednim pogotkom iz topa pogodili ovaj deo, došlo je do eksplozije i znatan deo hrama, uključujući i delove naosa i krov, su uništeni.
Sada sam otišla do istočnog dela Akropolja gde se nalazi vidikovac. Osim što se pruža divan pogled na vrh Akropolja i Partenon, veoma lepo mogu da se vide i severni delovi Atine.
Partenon, Akropolj i Atina
Severni delovi Atine
Inače, na vrhu kamenog brežuljka na kojem je smešten Akropolj, osim kamene podloge i ostataka nekoliko velikih i značajnih objekata koji još uvek stoje, može da se vidi i čitavo mnoštvo delića nekadašnjih građevina. Naime, osim ovih par hramova čiji se ostaci danas mogu videti, na Akropolju je postojalo još oko šest hramova i svetilišta i mnoštvo statua.
Akropolj, detalj
Bila sam veoma zadovoljna svojom posetom i ostalo mi je još samo da napravim jedan selfi, a onda da idem i do poslednjeg značajnog hrama na Akropolju.
Selfi na Akropolju
U pitanju je Erehtejon koji je u suštini imao pravougaonu osnovu, ali mu dva trema koji idu u prostor, na severu i jugu, „kvare“ taj pravilan oblik. Razlog za ovakvu osnovu leži u konfiguraciji terena i potrebi da se par drevnih tačaka objedini u okviru hrama.
Erehtejon, prilaz sa istočne strane
Sa proširenja kod jugoistočnog ugla hrama može da se vidi Propilej, pre svega zahvaljujući činjenici da je drevni hram posvećen Atini koji je stajao na ovom mestu u potpunosti vremenom nestao i danas mogu da se vide samo kameni ostaci na nivou osnove.
Erehtejon desno i Propilej levo
Odavde takođe može da se vidi i jedna od specifičnosti Erehtejona, a to je čuveni južni trem čiji krov nose ne stubovi, već karijatide. O njima malo kasnije.
Erehtejon, detalj
Sada sam krenula da kružim oko hrama čiji je naos zidom bio podeljen u dva dela. Istočni, prednji deo bio je posvećen boginji Atini Polijas, zaštitniku grada. Zapadni deo, čiji je nivo poda zbog padine 3 m niže od istočnog (mada im je krov na istom nivou), bio je posvećen (barem njegov glavni deo) mitskom kralju Atine, Erehteju, koji se u nekim svojim aspektima povezuje sa bogom mora Posejdonom. U taj zapadni deo se ulazilo preko severnog trema.
Erehtejon, istočna strana
Erehtejon, severoistočni ugao i severni trem
Severni trem krase šest veličanstvenih jonskih stubova, a tu su i impresivni ulaz, kao i izvanredna tavanica koja je nekada bila obojena.
Erehtejon, severni trem
Erehtejon, severni trem, detalj
Erehtejon, severni trem, detalj
Ali ono što Erehtejon čini prepoznatljivim je njegov južni trem i karijatide. Trem se često naziva i Devojački trem i tu se mogu videti šest statua mladih devojaka koje su visoke 1,77 m.
Erehtejon, južni trem
Tri devojke sa zapadne strane iskoračuju svojom levom nogom, a tri devojke sa istočne strane – desnom. Uzgred, onaj engleski lopov koji je imao titulu erla uzeo je i jednu od karijatida (treću s leva), pa je i nju odneo u London zajedno sa severoistočnim stubom na uglu hrama. Vremenom su Grci napravili njenu kopiju, a uradili su i kopije i ostalih karijatida, pa su zamenili originale koji se danas nalaze u Akropoljskom muzeju, naravno, osim one jedne koju Britanci i dalje neće da vrate pravom vlasniku.
Erehtejon, južni trem, detalj
Sada sam se lagano uputila ka izlazu, ali sam se ipak još jednom osvrnula na Erehtejon.
Erehtejon i ostaci hrama posvećenog Atini
Kada sam završila sa obilaskom Akropolja, krenula sam da se vraćam prema hotelu jer sam imala popodnevni let za Beograd i to mi više nije ostavljalo puno slobodnog vremena. Rešila sam da idem peške i u ovom pravcu. Trebalo je da pešačim više od pola sata, ali sam taj put znala. Sigurno može da se čovek kroz Atinu kreće i javnim prevozom, ali ja nisam imala vremena da istražujem putanje različitih autobusa i/ili metro-linija.
U povratku sam deo puta išla kroz Nacionalnu baštu-park u blizini palate Zepion, što je bilo neznatno duže, ali je bilo i više hladovine. Ispostavilo se, međutim, da sam tu naletela na još jedan „bonus“ i to u vidu – papagaja!
Papagaj u Atini
Bila sam prilično iznenađena jer papagaji prirodno ne žive na Balkanu, ali sam kasnije saznala da je pitanju kaluđerica (Myiopsitta monachus). Ova vrsta prirodno naseljava suptropske delove Argentine i okolnih zemalja, ali je postala popularna kao domaći ljubimac, pa je tako izvožena i u druge delove sveta. Onda se desilo da su jedinke ili puštane ili bežale, pa su u područjima gde im je odgovarala klima vremenom počele da žive kao divlje i tako je kaluđerica postala invazivna vrsta u SAD i delovima Evrope.
Ovde, u Atini, u Nacionalnoj bašti-parku u blizini palate Zepion kaluđerice prave velika gnezda u krošnjama drveća.
Papagajsko gnezdo
„Da vidimo ko nas to gleda...“
Ostala bih ja još ovde da posmatram papagaje, ali sam ipak morala da se vratim do hotela. Po napuštanju parka, išla sam ulicama trudeći se da biram manje prometne ulice zbog buke od saobraćaja, ali i da hodam po hladovini. Stigla sam u neposrednu blizinu hotela taman na vreme da mogu da se za rastanak sa Atinom i Grčkom osvežim jednim finim, hladnim, lokalnim pivom.
Pivo u Atini
Prethodno veče sam se sa taksistom koji me je dovezao sa aerodroma dogovorila da me tamo i vrati i on je bio sasvim tačan, kao i ja. Na aerodromu je ponovo bilo izvesnih problema, jer devojka koja me je čekirala nije mogla da me nađe u spisku putnika, ali posle nekih 15-ak minuta proveravanja, konačno sam dobila svoju kartu za ukrcavanje.
Sve ostalo je išlo kako treba i sada mogu konačno da zaključim ovu priču sa apsolutno sjajnog putovanja po Kritu, uz neočekivani i neplanirani bonus – obilazak atinskog Akropolja.