Titikaka (Bolivija) i La Paz (Peru i Bolivija, leto 2005. godine), 1. deo

Iz Perua sam krenula za Boliviju autobusom na sprat i tu sam imala super sreću, jer sam sedela na prednjem sedištu gore. Na taj način sam imala predivan pogled na jezero Titikaka koje je bilo sa leve strane puta kojim smo se vozili.

Kad smo došli do granice ispostavilo se da smo morali da je pređemo peške. Prvo smo išli u peruansku policiju da nam lupe pečat, a onda smo prešli na bolivijansku stranu. Ipak, bez obzira na formalnosti, nema se baš utisak granice, jer je sve to malte ne prepuno žena koje prodaju narodnu radinost i menjaju pare. U autobusu mi je bilo prilično vruće jer je na moje mesto upeklo sunce, ali je zato napolju bilo sasvim sveže. Malo smo sačekali, a onda krenuli i vrlo brzo došli do Kopakabane.

Glavni razlog što sam se odlučila da dođem do mesta Kopakabana bio je taj što sam htela da prenoćim na Ostrvu Sunca. To je ostrvo koje se nalazi na bolivijanskoj strani Titikake. I Ostrvo Sunca i Ostrvo Meseca bila su važna svetilišta Inka. Po legendama je njihovo vrhovno božanstvo Virakoča rođen upravo iz voda Titikake i ova dva ostrva su bila veoma važna za njih. Međutim, tu je još pre dolaska Inka bilo svetilišta drugih civilizacija, tako da postoje i njihovi ostaci. E, ja sam sve to imala nameru da posetim.

Da bih to videla, kako sam ja naivno mislila da ću uspeti kroz efikasnu organizaciju, kupila sam kartu za brod za Ostrvo Sunca, ali i kartu za La Paz za dan kasnije. Pošto sam imala malo slobodnog vremena, prošetala sam po mestu, javila se preko interneta, a onda se spustila do obale Titikake. Da se Kopakabana ne nalazi na tolikoj visini, da nije prohladno-hladno čak i kada sija sunce, čovek bi pomislio da je u pitanju letovalište. Sigurno za neke to i jeste, jer ima puno pedalina i izletničkih čamaca, ali je za mene to suviše hladno da bi mi voda bila privlačna. Titikaka je zaista veliko jezero. Njegova površina je 8372 km2, širina je 80 km, dužina 190 km, a nalazi se na preko 3800 m nadmorske visine. Kao što sam već pomenula, to je najviše plovno jezero na svetu.

Titikaka u mestu Kopakabana

Kad je došlo vreme, sa svojim stvarima sam prešla na brodić. Barka je imala dva obična motora, tako da smo se preko jezera klackali skoro 2 sata. Već dok smo se približavali ostrvu počinjalo je da mi biva jasno da situacija ne obećava i da sam ja napravila potpuno pogrešnu procenu o tome šta je realno moguće uraditi. Naime, ostrvo je bilo skroz brdovito. Nigde ravnog. Ja bez rezervacije, došla na buf, a uz put potpuno neprikladno opremljena, jer sam imala samo veliku i tešku torbu sa točkićima. To je kao da bih je ja lakše vukla. A onda sam napravila i drugu grešku, jer kada sam već počinjala realnije da sagledavam okolnosti, bilo je veoma glupo sa moje strane što sam uopšte i iznosila stvari sa broda. Da pojasnim, mini luka je naravno na nivou vode i tu osim nekih manjih građevina za čekanje barki i prodaju karata nema ničega. Ono što bi se zvalo naselje i smeštaj je u brdu i od mini luke odmah kreću bezbrojne stepenice. U svojoj blesavoj nadi da možda ipak ima neki smeštaj na nivou jezera, iznela sam torbu, pokušala da nađem lakši način da je nosim jer tu nije mogla da se vuče i u tom pokušaju mi je pala i slomio se jedan točak. Tu je bio definitivni kraj mojoj želji da ostanem na ostrvu. Nekako sam otcimala torbu nazad na brodić, a kada sam došla do daha uradila sam jedino što sam mogla, a to je bilo da se popnem malo uz stepenice, osmotrim okolinu, snimim sve to i sačekam 15-20 minuta kada je brodić kretao na povratni put do Kopakabane.

Ostrvo Sunca, pogled na luku

Ostrvo Sunca, veš koji je raširen po kamenju da bi se osušio

Gotovo čitavo ostrvo je bilo prekriveno stepenastim baštama. Još od doba Inka, ovde se sve uspešno gajilo. Naime, zbog tolike vode koja se zagreva u toku dana, a noću isparava i održava temperaturu višom nego na kopnu, ovde se dobijaju veći i kvalitetniji prinosi nego bilo gde drugo u ovom regionu. U blizini se nalazi i Ostrvo Meseca, takođe značajno svetilište u prošlosti, a u daljini su se videli snegom pokriveni vrhovi Iljampua koji je sa svojih 6368 m nadmorske visine četvrti vrh Bolivije. On je zajedno sa Iljimanijem, najvišim vrhom Bolivije, 6437 m nadmorske visine, koji se nalazi istočno od La Paza, predmet starih legendi. Ima više različitih verzija, ali je po jednoj od njih Iljampu –Gospodar svetla, a Iljimani – Gospodar vode.

Put nazad je za mene bio veoma tmuran u smislu mog raspoloženja. Osećala sam se veoma sama i usamljena, sa jakom potrebom da budem kod svoje kuće i sa svojima, i mislila sam kako ne znam šta mi je uopšte i bilo da poželim da idem na ovakav put. Bolje bi mi bilo da me vode kao paket od hotela do hotela, a ja da ne razmišljam. Ne želim više ikada da idem na ovakav put i ovako. Želim lagodnost. Buuuu... Sve u svemu, čitav povratak je bio veoma depresivan i proveden u neraspoloženju, plus mi je nos bio gotovo stalno zapušen. Zato sam rešila da na obali malo popravim stvari i da se častim. Prvo što sam uradila je bilo da uzmem taksi uzbrdo (oko 300-400 m). Onda sam izabrala malo bolji hotel, ali tu ipak nije bilo grejanja, a i topla voda je bila tek mlaka.

Ovo je dobro mesto da ispričam nešto o traumi turista koji putuju po Peruu i Boliviji sa manjim budžetom (pretpostavljam da je stvar bolja kod onih koji više para potroše na hotele). U pitanju su protočni bojleri. Odnosno, kombinacija protočnog bojlera i tuša u jednom. Situacija je obično ovakva: plastična cev izlazi iz zida i na kraju se nalazi poveća glava za tuš. U njoj se nalazi sistem za zagrevanje vode. Ono što je najzanimljivije, osim toga da voda curi veoma slabo, jeste da žice od struje po pravilu vire svuda naokolo. Ništa nije fino uglavljeno, već žice, priklepane plastičnom izolir trakom idu spolja paralelno sa plastičnom cevi za vodu tako da to ostavlja utisak velike nesigurnosti i mogućnosti strujnog udara. Svi stranci su zgranuti i čim malo duže pričaju, obavezno neko sa totalnom nevericom i užasom na licu kaže: „A da li si video tuš???“ Ipak, moram da budem poštena i kažem da se niko nije požalio da ga je udarila struja ili da je čuo za tako nešto, ali to svakako nije umanjivalo našu kolektivnu bojazan.

Posle smeštanja u hotel, prošetala sam malo i otišla na večeru. U jezeru ima dosta pastrmke, ali sam ja rešila da probam neku drugu vrstu ribe koja se na španskom zove peherej i koje ima dosta u jezeru. Bila je lepa i ukusna.

Nezgoda sa torbom i točkom koja me je totalno ubedačila tog dana, ipak se desila na relativno dobrom mestu, jer sam već naredno veče planirala da budem u La Pazu, a pošto je to veliki grad, bilo je i verovatno da ću tamo da kupim nov prtljag.

Naredno jutro sam prvo otišla na terasu na krovu hotela u kojem sam odsela. Mada je nebo bilo bez oblačka, sa blistavim suncem, bilo je dosta hladno ujutru, tako da su mi prsti promrzli dok sam pisala dnevnik, ali ipak nije bilo ni tako strašno. Prijalo mi da posle doručka, a pogotovo posle uzimanja lekova, malo mirujem. I to je stvarno bilo dobro, jer je zdravstveno stanje krenulo da mi se poboljšava.

Pošto je autobus kretao tek rano popodne, pre podne sam šetala po Kopakabani, slikala, obišla Katedralu, išla na internet i slično. Katedrala u Kopakabani je najznačajnije hodočasničko mesto u Boliviji. U njoj se nalazi statua Bogorodice od Kopakabane, kojoj se pripisuju brojna čudesa. Sama Katedrala je originalno sagrađena između 16. i 17. veka, u stilu mudehar, a to je stil u arhitekturi i dekoraciji koji predstavlja mešavinu španskog i mavarskog stila, ali je kasnije još dograđivana. Zanimljivo je da se prvo uđe u prostrano ograđeno dvorište, pa tek onda u hram, a ne direktno sa ulice. Sam prostor oko Katedrale, to prilazno dvorište i manje kapele po njemu, pravljeni su po uzoru na stara svetilišta i generalno se smatra da i sam kult Bogorodice od Kopakabane predstavlja preuzet i prerađen kult boginje jezera koji je postojao pre dolaska Španaca.

Katedrala u Kopakabani

Tokom šetnje sam naišla na neku ženu, turistkinju, kojoj nije bilo dobro, pa sam joj dala bombonu od koke i flašicu vode, kao prvu pomoć. Ja sam lišće od koke prvi put probala kada sam u Peruu išla u Kanjon reke Kolka, ali se meni to uopšte nije dopalo. Stvarno sam se potrudila i žvakala to suvo lišće sa izrazom potpunog gađenja na licu, i žvakala, i žvakala, ali sam na kraju morala ga da ispljunem jer mi je bilo grozno. Tako nisam ni došla do bilo kakvih efekata koke. Ali, ovde na velikim visinama mogu da se nađu razni drugi proizvodi sa kokom, a jedan od njih su i bombone. E, one su meni bile sasvim dobre, jer je njihova slatkoća potiskivala bilo koji drugi ukus koji meni ne bi bio privlačan.

Šetajući po Kopapabani, promenila sam pare, ali i kupila jedan šeširić da mi ne izgori lice, jer je sunce u stvari veoma jako – em je samo mesto unutar žarkog pojasa, em je proređen vazduh pa jače prže zraci. Na kraju sam opet završila na terasi hotela gde sam sedela „samo“ u džemperu, ali je sada već bilo prijatno. Osećala sam se dobro, problemi sa nosem su prolazili i sve je delovalo bolje.