Razlog zašto sam se probudila baš u 5:20 jeste da sam tada morala da ustanem da bih sa grupom otišla dalje na izlet. Opet smo prošli par sati razdrmavanja bubrega, ali to je bilo neizbežno da bi se došlo do vidikovca odakle mogu da se gledaju kondori dok lete.
Uz put je autobus stao na trgu ispred crkve u nekom selu, a lokalni folkorni ansambl je tu cupkao i to u 6 ujutru! Ja sam se pitala šta ima uopšte da igraju u to vreme za neku grupu turista. A turisti su svi bili u debelim jaknama, dok su te ženice koje su igrale i bile visine kao da su 4 razred osnovne škole bile bose u nekim papučama. Brrrr!
Put praktično vodi paralelno sa rekom Kolka i tu na nekim proširenjima mogu da se vide kultivisana polja u obliku terasa. Gaji se krompir, kukuruz i pasulj. Kažu da imaju preko 1000 vrsta krompira i preko 100 vrsta kukuruza.
Terasasta polja u kanjonu reke Kolka
Kako smo uz put pravili pauze za slikanje, mogla sam da vidim da je tu došla čitava gomila autobusa, jer je ovo veoma popularno mesto za izlete. Kanjon reke Kolka je dug oko 100 km. Lokalno vole da pričaju da je duplo veći od Velikog kanjona u SAD-u. Evo u čemu je stvar. On jeste da kažemo dublji i stvarno je veliki, ali nije u stvari pravi kanjon. Kanjon je, tako sam barem ja učila iz geografije, kada reka proseče kamen vertikalno i tako napravi prolaz za sebe. Kada proseče ukošeno onda se dobija klisura. Ovde su planine sa obe strane reke visoke (sa vrhovima preko 5000 m), ali su to jednostavno dve različite planine koje su se vremenom približile dovoljno da ih odvaja samo jedna reka ili je reka između dve odvojene planine pronašla svoj put. A i strane su kose, tako da bi u najboljem slučaju u pitanju bila klisura. Ipak, zvanični naziv je Kanjon Kolke i zaista je jako lep.
Kanjon Kolke
Jedan deo nas je izašao ranije da bismo obavili „treking“ od nepunih sat vremena. Tek toliko da mogu da kažem da sam i to radila. Ali, nije šala. To se sve dešavalo na nekih nepunih 4000 m tako da je i najmanje gore-dole dovodilo do zamora materijala.
Duž kanjona nalazi se nekoliko proširenja koja služe kao vidikovci i koja su spojena pešačkom stazom. Vidikovci su bili preplavljeni posetiocima, a uskoro su se pojavili i kondori. Navodno su se kondori ranije gnezdili na pristupačnijim mestima, ali su se, kako priča kaže, pojavile pume i jele im jaja, pa su se kondori povukli na vertikalne litice. Meni je to sumnjivo, jer pume nisu od juče, pa se sad tu iznenada pojavile. Biće da ih je povećan broj turista rasterao, ali to verovatno nije popularno da se priča.
Kondori su stvarno impresivne ptice. To su lešinari koji su najveće ptice koje mogu da lete. Raspon krila može da im bude čak oko 3 metra. Najčešće koriste termale (tople uzlazne vazdušne struje) da bi jedrili na njima. Mladi kondori su smeđe boje i oni menjaju svoje perje oko 8 godine. Odrasle jedinke su crne sa belim okovratnikom. Mužjaci imaju i belo perje sa gornje strane krila. Kada proleću pored vas stvarno deluju impozantno, a kako je dan počeo da odmiče i da se zemlja zagreva od sunca, oni su se nakačili na termale i nekolicina njih je lebdela kružno visoko iznad nas.
Kondor u kanjonu Kolke
Prateći tako kondore, lagano sam došla do najvišeg vidikovca oko kojeg je osim gomile turista bilo i puno lokalaca koji su prodavali narodnu radinost i suvenire. I onda odjednom čujem kako neko viče: „Berika! Berika!“ Pošto sam se već navikla da se moje ime tako izgovara na španskom, okrenem se ja zaprepašćeno, kad ono Marlon, gazda iz Arekipe. On je tu naime došao sa grupom s kojom je prethodnog dana krenuo na pravi treking i čiji je krajnji cilj bio upravo taj vidikovac. Tu smo se onda bog zna kako izljubili i taman smo se oprostili kad ono eto ti i francuskog vodiča pored kojeg sam sedela na putu između Lime i Naske i koji je bio u istom hostelu u Arekipi kao i ja. Kaže on meni: „Un besito” (jedan poljupčić). Vidim ja da je i on savladao prve lekcije iz lokalnih običaja, pa se i s njim izljubim. A za sebe pomislim, eto kakva sam ja faca, znaju me i po tamo nekakvim nedođijama gde samo kondori obitavaju.
U povratku smo stali u selu Maka. Tu, pored crkve, lokalni stanovnici u tradicionalnoj nošnji vodili su alpake sa sobom i slikali se sa turistima. Pošto su nam dali malo slobodnog vremena, ja sam prošetala i tu sam prvi put obratila pažnju na lokalni bezbednosni sistem protiv lopova. Naime, kuće su uglavnom okružene visokim zidovima, ali to nije dovoljno. Često se na vrhu tih zidova vide izlomljene flaše i razno lomljeno staklo koji su fiksirani malterom i koji služe da bi se sprečili upadi lopova.
Posle te moje kraće šetnje, grupa se skupila, pa smo se svi vratili u Čivaji na ručak. Ja sam tu išla sa svojim ortacima od prethodne večeri, ali i jednim parom Austrijanaca i jednim parom Katalonaca (oni su se tako predstavili). Otišli smo na ručak u jednu pravu rupu, ali je mi bilo zanimljivo da pratim svoju mini-grupu. Meni samoj nikada ne bi palo na pamet da odem na takvo mesto, ali mi je bilo drago da vidim šta drugi rade. Poenta je bila da je tu ručak bio 2,5 sola (u to vreme 68 evro-centi), a u restoranu koji je preporučila vodičkinja 10 sola (2,75 evra), i njih nije bio blam da traže jeftinije. To samo mi siromasi imamo kompleks kod ovakvih stvari. S druge strane, ručak je bio sasvim u redu.
Posle smo krenuli nazad u Arekipu i jedino posebno zanimljivo je bilo da smo pravili pauzu za slikanje na onom prevoju koji je bio i najviša tačka puta na 4910 m nadmorske visine. To mi je bila najveća visina na kojoj sam bila sa svojim plućima, ali pošto je predeo ravan, a ja nisam pravila nikakve nagle i brze pokrete, sve je prošlo kako treba. Inače, svuda su mogli da se vide nekakvi mali tornjevi od kamenja, pa nam je vodičkinja rekla da su tu ko zna kada turisti počeli da slažu gomilice kamenja, po uzoru na himalajska područja, kao simbol neke svoje želje. Moja jedina želja u tom trenutku je bila da se vratim u Arekipu. Mada je čitav izlet je bio divan, osim onog zdravstvenog užasa od prethodne večeri, put je zaista bio jako dug tako da sam jedva čekala da konačno završim sa autobusom.
Na 4910 m
Ali u Arekipi je krenula nova akcija. U međuvremenu sam se dogovorila sa jednom devojkom odatle, Pilar, sa kojom sam se našla preko interneta da se vidimo u 7 sati uveče. Ispostavilo se da je veoma fina osoba. Ja nisam bila u punoj formi, što od umora, što od jurnjave i stresa (skoro sam zakasnila jer smo se kasno i vratili), što od mokre glave (vrlo glupo s moje strane, okupala se i izašla na hladno sa mokrom kosom), ali sam se trudila. Prvo me je dovela kod neke svoje prijateljice koja ima turističku agenciju da me posavetuje oko puta za Puno, a posle smo otišle u jedan veoma lep restoran na večeru jer sam ja želela da probam njihov specijalitet „rocoto relleno“ što su u stvari punjene paprike, ali ljute, crvene, omanje babure. Nije bilo loše, ali dosta ljuto. Nismo se tu dugo zadržale, jer je ona ispravno uvidela da sam i umorna i da treba da se spremam za sutrašnji put. Dopratila me je do hostela i obećala da će sutra doći da me isprati na stanicu. Tako je i bilo. Nismo našle autobus koji sam imala u vidu, ali smo našle neki drugi i sve je fino prošlo.
Na putu ka gradiću Puno, u nekom omanjem mestu, naišli smo na rusvaj po putu – neke demonstracije i protesti, blokade puta, razlupano staklo i kamenje po putu, tako da smo prvo stajali u mestu neko vreme, a onda je autobus krenuo i izlomatao se preko nekog zaobilaznog zemljanog puta koji je vodio uzbrdo, nizbrdo.
Predeli na putu između Arekipe i Pune
Ipak, fino sam stigla u Puno koji se nalazi na obali jezera Titikaka. To je najviše plovno jezero na svetu i njegova površina je na 3840 m nadmorske visine. Još od onih čuvenih časova geografije u osnovnoj školi gde sam naučila sve ono o kanjonima i klisurama, sećam se jezera Titikaka u okviru lekcija o Peruu i od tada sanjam o tome da dođem do tog jezera. Ipak, pošto imam zdrav odnos prema životu, rešila sam da odložim zadovoljstvo i da Titikaku, barem onaj udarni peruanski deo, posetim kada se vratim iz Bolivije.
Što se Bolivije tiče, mislila sam da istog dana produžim tamo, ali autobusi iz Pune idu u tom pravcu samo pre podne. Zato sam izašla da malo prošetam po gradu. U međuvremenu me je uhvatila prehlada, bila sam na znatnoj visini, tako da nisam bila tip-top, ali mi je bilo bezbeze da se pre vremena uvučem u nezanimljivu hotelsku sobu. Otišla do glavnog trga koji se kao i svuda zvao – Plasa de armas, i na kojem se nalazila Katedrala. Zatim sam prošetala ulicom Lima koja je dosta živa. Mada na ovim mestima ima puno prodavačica suvenira koje su u skladu sa marketinškim pristupom obučene u narodnu nošnju, jasno je da ima žena koje su i svakodnevno u tradicionalnoj odeći, ali ima i dosta žena koje su obučene, da kažem, zapadnjački. Muškarci su, s druge strane, očigledno manje spremni da nose tradicionalnu odeću.
Šetajući tako videla sam ljude koji se kockaju na ulici i setila se, za mene, veoma zanimljivog prisustvovanja izvlačenju tombole u sred autobusa između Naske i Arekipe. Očigledno ljudi vole da se kockaju i ne propuštaju nijednu priliku.
U međuvremenu je već počelo da se smračuje, pa sam se ipak povukla u sobu jer mi je recepcioner već rekao da na ulici nije suviše bezbedno posle 6-7 uveče. Tako sam uspela da malo vidim Punu, ali nažalost to veče nisam videla jezero Titikaka.
Ujutru rano krenula sam za mesto Kopakabana u Boliviji.