Španija 2018, 22. deo (Put Sv. Jakova: Portomarin – San Šulijan do Kaminjo)

Gradić Portomarin je vremenom nastao u neposrednoj blizini rimskog mosta koji je vodio preko reke Minjo. Tokom sedme decenije 20. veka, reka je pregrađena u jednom delu, stvorilo se akumulaciono jezero i staro naselje, kao i rimski most su potopljeni, ali su najvažnije istorijske zgrade „demontirane“ i zatim ciglu po ciglu prenesene i ponovo „sklopljene“ na drugom mestu.

Ja sve ovo nisam ni znala kada sam sa Frančeskom i Gabrijelom preko savremenog mosta prešla preko reke Minjo, pa nisam ni obratila pažnju na to da se sa jedne strane mogao videti vrh potopljenog mosta. To sam nazrela tek znatno kasnije, predveče.

Pošto se danas gradić nalazi na bezbednoj uzvišici koju u dnu opasava put, trebalo je prvo preći taj put i popeti se uzbrdo da bi se ušlo u grad. To je rešeno tako što je napravljen zanimljiv kameni vijadukt za pešake koji se praktično direktno nadovezuje na novi most preko reke kojim idu i vozila i pešaci.

Pešački vijadukt na ulazu u Portomarin

Lagano smo ušli u grad, povremeno se slikajući, a zatim smo se smestili u hodočasnički dom-hotelčić koji smo već rezervisali iz Sarije. Naime, shvatili smo da pošto značajno veći broj hodočasnika prelazi tih poslednjih stotinak kilometara, pošto je leto, tj., visoka sezona i pošto se sve ovo dešavalo pred sam praznik Sv. Jakova koji je glavni praznik u Santjagu de Kompostela, bilo bi mudro da budemo sigurni da imamo rezervisan smeštaj tih poslednjih dana hodočašća. Ne samo zbog toga da bih ja znala tačno odredište na koje treba da šaljem svoj veliki ranac, već i da ne bismo iscrpljeni, na kraju dnevnog pešačenja morali još i da tražimo smeštaj za svo troje. Ovde su, naravno, imali našu rezervaciju, pa kada smo se smestili u omanju sobu sa četiri kreveta, istuširali smo se, oprali veš, ručali, a ja sam zatim postavila i svoj tekst za one koji su preko interneta pratili mene na Putu.

32. dan: „Motiv“

Juče su najavili kišu za danas. Oko podneva treba da pljušti, a pre toga raste verovatnoća padavina. Zato smo jutros iz Sarije krenuli već u 5:25 i to brzim hodom. Ja sam tokom prethodnih dva dana stekla utisak da je Sarija ravničarski grad, ali se nisam baš bavila istraživanjem. Ispostavilo se da ipak postoji jedno strmo brdo i da Put vodi baš preko tog strmog brda, prolazeći kroz stari deo grada sa crkvama i brojnim domovima, ali je po mrklom mraku sve bilo uspavano.

U jednom trenutku postoji mogućnost da se ide ili asfaltiranim putem ili nekom zemljanom stazom i, naravno, mi smo se odlučili za zemljanu stazu, a ona se spušta do potoka, pa se posle ponovo penje. Hoću da kažem da sam u prvih 40-ak minuta već više puta dosta išla gore-dole i nije mi baš bili divno. Nisam bila sigurna da li sam se razbudila ili bih se odmah uspavala ako bih stala, da li mi je vruće ili mi je hladno, nisam mogla da ustanovim da li sam žedna ili nisam, ali doduše noge me nisu bolele, a nije mi se ni vrtelo u glavi, pa sam računala da je to sve dobro. Ipak, u tom totalnom odsustvu jasne predstave o tome kako sam, prisetila sam se prethodne večeri.

Napravili smo makarone za večeru i Frančesko je pozvao Fransiska, Brazilca s kojim se uz put povremeno viđamo, da nam se pridruži. Bilo je veoma zabavno, puno smo se smejali, a takođe se ispostavilo i da niko od nas nema dobro mišljenje o političarima. Ali, da ne kvarim priču. U jednom trenutku je Fransisko pitao zašto smo mi na Putu, ali je nekako njegovo pitanje ostalo bez odgovora. Ipak, bilo je očigledno da on ima želju i potrebu da kaže koji je njegov razlog. U stvari, postoje dva. Jedan je da iskaže svoju veliku zahvalnost na sreći u životu, jer kaže da je prošao mnogo bolje nego što zaslužuje. Drugi razlog je pokajanje jer kaže da su zbog njega patili mnogi, a i da bi okajao svoje grehe prema roditeljima.

Hodajući tako po mrklom mraku, samo uz svetlo koje je dolazilo sa Gabrijelove čeone lampe, setila sam se toga i pomislila sam kako je to dobar motiv. Mislim da se onda lakše izdrži. Takođe sam se setila i situacije kada sam tokom jednog odmora u Egiptu išla na noćni uspon na vrh Sinajske gore. Praktično bez spavanja sam se dovezla do Manastira Sv. Katarine, a odatle sam se prijavila da se na kamili dobacim do pred vrh. Poslednjih 200-300 visinskih metara je ipak moralo da se pređe peške i koliko god da sam ja sebe tešila da nisam spavala i slično, bilo mi je u stvari gotovo neprijatno kada sam videla koliko sam se ja jedva vukla uz brdo, dok su neki značajno stariji ljudi išli mnogo brže od mene. Tada sam shvatila da je suštinska razlika u ozbiljnom i jakom motivu. Njih je vodio religiozni razlog, a mene moj lični osećaj za dobar štos. Bitna razlika, zar ne?

Razmišljajući o svemu ovome, palo mi je na pamet i da sam sada, posle problema sa fizičkim telom i psihom, možda nekako ušla u mentalnu sferu. Mada nisam htela previše da fantaziram na tu temu, ipak sam uz put postala svesna i da ovog dana prelazimo granicu od 100 km do Santjaga, a i to je pre svega mentalna kategorija i granica.

Takođe u okviru današnjeg razmišljanja o čitavom ovom iskustvu shvatila sam da je moj početni motiv za ovaj Put potpuno omašio ili opet nije bio „pravi“ – želela sam da uživam i da se radujem hodanju i prirodi, a uglavnom sam patila. Sada pred kraj, moj motiv je jednostavan – da izdržim!

Ispred mene: 95 km
Iza mene: 772 km

Prethodne noći Frančesko nije baš dobro spavao jer se Gabrijel koji je bio u krevetu iznad njega dosta vrteo i ustajao je (dok se ne uspava, Gabrijel se jako vrti, to sam svojevremeno i sama iskusila). Čitavog jutra tog dana Frančesko je bio kunjav. Popodne je legao da spava, ali nam je prvo u sobu došao četvrti član koji je pravio buku, onda je stigla i boca vina koju je Fransisko (onaj Brazilac od prethodne večeri) ostavio na recepciji doma za Frančeska, da bi posle toga i Gabrijel rešio da ustane. Opet se krevet zatresao, Frančesko se definitivno probudio, a onda rekao: „Atilin brat!“ (Fratello di Attila). Prosula sam se od smeha.

U neka doba smo rešili da je bilo dovoljno popodnevnog odmora i da treba ipak da izađemo i prošetamo po mestu. Portomarin nije veliko mesto, tako da smo već za par minuta bili na centralnom trgu.

A tu, na centralnom trgu, nalazi se izuzetno zanimljiva i neobična crkva Sv. Jovana koja pripada redu Vitezova Sv. Jovana Jerusalimskog. Ova kasno romanička crkva je projektovana tako da bude i crkva i tvrđava, tako da na vrhu ima zupce na parapetu, kao i četiri odbrambene kule. Kada je Frančesko prethodni put prolazio kroz Portomarin crkva je bila zatvorena, pa smo sada svi zajedno ovom prilikom ušli da je obiđemo i iznutra.

Crkva Sv. Jovana

Posle smo još malo prošetali po centru Portomarina i tu je bilo potpuno jasno da je ovo popularniji deo hodočasničke rute jer je bilo srazmerno puno ljudi, uključujući i relativno dosta grupa koje su verovatno u okviru svojih crkava organizovale hodočašće do Santjaga de Kompostele.

Kasnije sam ja ipak po preporuci domaćice ih našeg malog hotela otišla do lokalnog centra za fizioterapiju. Imajući u vidu apsolutno fantastično iskustvo sa masažom u mestu Teradiljos de los Templarios koja mi je neverovatno pomogla, zaključila sam da ne bi bilo loše da ja ovde preventivno uradim masažu nogu, pogotovo imajući u vidu probleme sa tetivom koji su sada počeli da se povremeno javljaju na desnoj nozi. Zajedno sa dosta lokalnih ljudi i ja sam u čekaonici sedela i čekala na svoj red. Gledajući zahvalnice po zidovima, zaključila sam da je to dobro mesto za mene. U neka doba su me prozvali i jedna devojka me je odvela do stola koji je bio odvojen od ostatka prostora zavesama. Tu mi je uradila masažu koja je veoma prijala.

Zadovoljna sam se vratila u hotel da bih se našla sa svojim prijateljima, a posle sam sa Gabrijelom otišla na pivo u jedan od obližnjih barova. Ovaj je bio van okvira samog centralnog trga i tu osim nas nije bilo drugih hodočasnika. Kada smo se vratili da bismo išli na spavanje, u trpezariji u prizemlju je jedna poveća grupa vernika koja je očigledno organizovano došla na hodočašće u zanosu je pevala religiozne pesme u pratnji gitare. Nismo hteli da im smetamo pa smo se samo tiho popeli do sobe, tu našli sa Frančeskom i krenuli sa pripremama za spavanje.

Pred spavanje je Gabrijel zadirkivao Frančeska i ja sam se smejala do suza gledajući i slušajući ih. Istovremeno sam ponovo osećala i nemerljivo zadovoljstvo što sam imala ogromnu sreću da na Putu upoznam baš njih dvojicu i da imam tu čast da sa njima hodam i provodim svoje vreme.

Sledeće jutro smo ponovo ustali dok je još bio mrak, a ja sam posle oblačenja svoj veliki ranac odnela da ga ostavim tamo gde me je prethodnog dana i sačekao i kao i obično zakačila za njega kovertu sa mojim imenom, brojem telefona, imejlom, ali i novcem. Od Sarije je cena transporta prtljaga, verovatno zbog brojnosti hodočasnika, pala i sada je umesto 5 bila 3 evra.

Na izlazu iz hotela, Gabrijel i Frančesko su me već čekali i onda smo se brzim hodom uputili ka izlazu iz gradića. Pošto smo krenuli po mrklom mraku, nije bilo svrhe da eventualno idemo do mesta odakle bismo po danu mogli da vidimo vrh potopljenog rimskog mosta.

Na ovoj deonici Puta prolazi se kroz puno naseljenih mesta, ali mada smo posle prvih 8 km već bili spremni za pauzu i doručak, bilo je suviše rano da bi barovi bili otvoreni.

Trg u mestu Gonsar u rano jutro – osim nas nikog drugog napolju

Nastavili smo dalje, a Put je posle jedne uzbrdice vodio kao po visoravni. Oblaci su prekrivali nebo, ali se činilo da su oni najtamniji, koji su se spremali da iz sebe izbace kišu, bili dalje od nas. Ja sam se ponovo zaustavljala da bih fotografisala, tako da su moji su-hodočasnici odmakli malo ispred mene i ja sam ih povremeno gubila iz vida. Takvi trenuci su bili veoma zanimljivi i gotovo mistični – samo moćna priroda oko mene i ja, tek neznatna tačka u čitavoj slici. Ipak, nastavljala sam dalje brzo da bih sustigla Frančeska i Gabrijela.

Hodanje pod oblačnim nebom

Tamo negde se sprema kiša

Kao i na puno mesta, Put i ovde u par navrata vodi preko asfaltnog puta. Na takvim mestima postoje posebni saobraćajni znaci za vozače upozoravajući ih na potencijalno prisustvo ljudi koji prelaze put, ali i za pešake postoji specijalna tabla koja upućuje na pravac kretanja.

Prelazak preko asfaltnog puta

Sustigavši Frančeska i Gabrijela, u jednom trenutku u mestu Portos smo došli do hodočasničkog doma u čijem dvorištu su bile velike skulpture mrava! Bilo nam je zanimljivo, pa smo se i slikali, a onda ušli u bar koji pripada domu da bismo napravili pauzu i popili nešto da se osvežimo.

U baru hodočasničkog doma u mestu Portos

Tu nam je vlasnik objasnio otkud te velike skulpture mrava i zašto i sam dom u svom nazivu takođe ima mrave. Kaže nam on kako tu radi i svakog dana gleda gotovo neprekidnu kolonu hodočasnika koji kao mravi, jedni za drugim grabe napred. Bilo nam je to jako simpatično. Nešto kasnije kada smo Putem prolazili kroz jednu šumu pomislila sam u trenutku kako nas troje ipak nismo baš kao mravi – bili smo suviše raštrkani, zajedno, a ipak svako za sebe i svako hodajući svoj Put.

Raštrkani mravi

Prolazeći kroz gradić Palas de Rei ugledala sam onu Špankinju koju sam upoznala u Sariji i na koju sam naišla i prethodnog dana. I ovog puta je susret bio srdačan, ali mi je sada saopštila da ipak mora da prekine svoje hodočašće, jer je noga suviše boli i nije dobro da nastavi sa hodanjem. Bilo mi je žao da mora da prekine Put, ali je s druge strane to bila razborita odluka i mi smo na rastanku jedna drugoj poželele sve najbolje.

Malo dalje smo Frančesko, Gabrijel i ja u jednom baru napravili pauzu, a ja sam jedva dočekala da mogu da odvežem pertle na patikama i da dignem noge ne bi li mi se malo oporavile pred poslednji napor tog dana, jer smo ubrzo nastavili sa hodanjem do sela San Šulijan do Kaminjo.

Kada smo stigli do sela i turističkog doma koji smo već rezervisali, dali su nam sobu sa četiri kreveta, što znači da je bila samo za nas. Ja sam imala malo neprijatno iznenađenje jer mi još nije stigao ranac, ali me je domaćin uveravao da će ga sigurno doneti nešto kasnije i da se to dešava.

Prvo smo se spustili do obližnje seoske crkve da i tu stavimo pečate u svoje hodočasničke pasoše, a onda su se Frančesko i Gabrijel istuširali i legli da se odmaraju, dok sam ja sela u fini bar-restoran doma čekajući da mi stigne ranac sa stvarima i poslala svojim prijateljima tekst preko Fejsbuka.

San Šulijan do Kaminjo

33. dan: „Potpuno poseban dan“

Sinoć sam legla da spavam sa suzama u očima. Ne brinite. Bile su to suze od smeha. Naime, Frančesko je prethodne noći loše spavao jer je Gabrijel bio u krevetu iznad njega, a dok se ne uspava Gabrijel je vrlo nemiran. Samo se vrti i trese čitavu konstrukciju. Ja sam jednom to iskusila, ali je bilo popodne i takođe sam se valjala od smeha jer sam ga pitala šta to uopšte radi u tom svom krevetu koji je bio iznad mene. Čitav jučerašnji dan smo se šalili kako li će Frančesko da spava, a uveče dok smo se spremali kaže on: „Šta li će noćas ovaj Atilin brat da radi?“ U neka doba dolazi „Atilin brat“ i prvo drma Frančeska da ga pita da li spava, a onda se popeo u svoj krevet i malo ga tresao čisto da bi Frančesko dobronamerno gunđao. Naravno da sam se zacenila od smeha gledajući sve ovo iz svog kreveta. Imajte u vidu da ova „deca“ imaju 62 i 73 godine.

Jutros sam se probudila već u 4. Išlo mi se u toalet i bilo mi je po malo hladno. Pokušavala sam da se uspavam, ali sam u 4:34 odustala. Frančesko je već bio budan. Oboje smo otišli da preventivno previjemo svoje nožne prste, u neka doba je Gabrijel ustao i bez jedne jedine reči smo u 5:10 već krenuli. Bila je to vrhunska usinhronizovanost.

Dogovorili smo se da se danas ne držimo standardne etape, već da je malo produžimo. To znači da nijednog od par narednih dana neću više hodati koliko danas. Dakle, trebalo bi da od danas bude sve lakše i već to današnji dan čini posebnim. Ali, ovaj dan je poseban i zato što sam danas prešla i mentalnu granicu od 500 km peške – dakle, pola tone kilometara! (Ili tačnije, pola megametra!). Drugim rečima, bez obzira na pauze, autobuse i taksije, ja sam do sada fizički prepešačila preko 500 km!

Kada smo stigli do gradića Palas de Rei, ponovo sam naletela na jednu devojku sa kojom sam bila zajedno u autobusu do Sarije i tom prilikom smo zajedno prepešačile do naših domova koji su bili u komšiluku. Ona je imala elastičnu traku oko levog gležnja i pete, i morala je da ide do fizioterapeuta. Juče sam je srela i bila je nasmejana i veoma zadovoljna jer joj je bilo bolje, pa je nastavila da ide dalje Putem. I danas je bila nasmejana i ponovo smo se srdačno zagrlile i izljubile kada smo se videle, ali mi je rekla da mora da stane i odustane, jer jednostavno ne može da ide dalje i samo može da joj bude gore ako nastavi. Ja sam joj ponovila reči utehe koje su meni ranije govorili – „Put se prelazi glavom, a ne nogama“ – ali sam dodala i da je Put samo deo našeg života koji je glavni put i da ima još puno puteva koje treba da prođemo. Bila je vrlo zahvalna i pokazala mi je kako se naježila od dirnutosti. Poželela sam joj sve najbolje i puno sreće, ponovo smo se zagrlile i izljubile, i tu smo se i rastale. Ne znam ni kako se zove, ali me sve ovo dovodi do nove lekcije.

Lekcija br. 9: Stvari ne moraju da se privedu kraju!

U skorije vreme je postalo kao mantra, još jedna u nizu popularnih poštapalica koje propagiraju neki psiholozi i novodopski pobornici, da stvari moraju da se privedu kraju, tj., da se zatvore. Ne, ne moraju! Idealno je da se stvari završe, da se stavi šlag na tortu i još višnja na šlag, ali, čak ni uz najbolju volju, nije nam uvek dato da stvari privedemo kraju. Jako je bitno to prepoznati, prihvatiti i nastaviti dalje, a ne besmisleno kopati ili na mišiće pokušavati da nešto dovedemo do kraja, a nije nam dato i jednostavno se ne može. To uključuje i prepoznavanje i prihvatanje naših sopstvenih fizičkih, ili bilo kojih drugih, ograničenja.

Što se mene tiče, ja želim da se za koji dan peške dokopam Santjaga, ali ako ja dam sve od sebe, a ipak mi nije dato i previše mi je naporno ili šta god već, sasvim je u redu da u bilo kom trenutku stanem, saberem se i vidim šta je to što ja mislim da je u tom trenutku najbolje za mene ili šta ja istinski želim, i da to učinim, uključujući i apsolutnu promenu originalne namere. Kako god, Put Sv. Jakova se završava u Santjagu, ali se ja nadam ne i moj.

I pošto je danas potpuno poseban dan, nema slika jer je trenutno u toku drama, ali sam ja odlično...

Ispred mene: 66 km
Iza mene: 801 km