Opet smo izabrali dom koji je imao finu baštu i restoran, tako da čim sam došla u mesto Kamponaraja i smestila se, posle tuširanja i pranja veša mogla sam da sednem u baštu i da lepo ručam. Ipak, nisam se baš dugo tu zadržavala jer sam bila neverovatno umorna i dok su mi noge, pogotovo stopala i gležnjevi, bez prestanka brideli, javila sam se svojim prijateljima novim tekstom:
27. dan: „Ajde Jovo nanovo“
Jučerašnji dan je po dosta stvari bio jedinstven na ovom Putu. Prvo, popela sam se na vrh planine, šetala po manje-više 1400 metara nadmorske visine, a onda i počela da se spuštam. To spuštanje je bilo ubitačno – uska staza, tvrda, sa kamenjem svih veličina i sa stenama. Bilo je grozno i već sam smislila kako ću predložiti da narednog dana spuštanje obavimo po putu, a ne po Putu. Čim sam stigla u dom, Frančesko mi je prvi ovo rekao i dogovor je pao zato što se Gabrijel uglavnom slaže.
Osim toga, po dolasku u dom oprala sam svoje stvari i stavila ih da se suše. Dok sam ja visila na internetu u sobi, počela je kiša, prvo malo, a onda provala oblaka. Moji saputnici su već ranije oprali svoj veš i takođe ga ostavili da se osuši. Shvatili smo da ne možemo mnogo toga da učinimo i ostavili smo stvari na žici tokom ozbiljno jake kiše. Posle smo sa domaćicom dogovorili da prvo obrnemo jedan krug centrifugom u mašini za veš, a onda da prebacimo veš u sušilicu, jer se svakako nije mogao prirodno da osuši. U svemu ovome nam se pridružila i jedna Amerikanka pa smo tako podelili troškove koji i nisu bili posebno veliki.
Sve ovo pišem najviše zbog svih onih koji su sada uz moje priče puni entuzijazma i želeli bi da nekakav ovakav Put vide i kod nas. Ne znam da li ste primetili da sam ja u prethodnom pasusu upotrebila reči „internet“, „mašina za veš“ i „sušilica“. Kada sam ja poslednji put išla na planinarenje, planinarski domovi kod nas gde može da se prespava skoro da nemaju ni struju, ni vodu. Da bi se išlo više dana u pešačenje, gotovo da je neophodno da se ima makar neki deo savremenog sveta i života. Jer, ništa vas ne može pripremiti za ovo iskustvo i stalno iskrsava nešto novo.
Eto, recimo ovo... Dvadeset i pet dana je moja desna noga veoma strpljivo posmatrala šta se dešava, a onda kao da je rekla: „Pa čekaj, bre, gde sam ja u celoj toj priči? Dokle više sa tim privilegovanjem, te leva peta, te levi palac na nozi, te leva tetiva,... Pobuna je krenula pre par dana sa manjim plikom na malom prstu desne noge koji sam ja vešto sredila čim sam stigla u dom. Bez obzira i na to i na odmaranje, desna noga je nastavila sa svojim „uzvraćanjem udarca“ – prekjuče se na malom prstu pojavio još jedan plik koji se onda spojio sa onim prethodnim. I to sam sredila (manje-više). E, imajući u vidu jučerašnji teren, a i današnje neprijatno spuštanje u jednom delu kroz usku jarugu sa sve tim kamenčicima, kamenjem i stenama, a posle tabananje do doma, danas se pojavio i plik gde ga nikada ranije nisam imala (tamo gde je čukalj koji ja inače nemam), a pojavio se i jedan maleni na srednjem prstu. Naravno, sve na desnoj nozi. Dok sam hodala, usput sam i nesvesno koračala tako da je na kraju već počela da me boli i tetiva, dabome, na desnoj nozi. I dakle, došli smo do „Ajde Jovo nanovo“, ali na drugoj strani.
Ipak, nije sve danas bilo loše. Prošli smo kroz prelepo mesto Molinaseka sa rimskim mostom koji je još uvek u funkciji.
Takođe smo često prolazili pored trešanja koje ovde tek sazrevaju i kod jedne kuće je Frančesko pitao gazdaricu da li možemo da ih naberemo (uz put smo ih brali i bez pitanja) i ona nam je dala dozvolu, tako da mi je poklonio „grozd trešanja“. Ipak, bilo mi je drago kad smo stigli u dom i ja se posle dnevnog rituala (tuširanje i pranje veša) ponovo spustila u horizontalu. Lepo je kada se čovek ne pokreće.
Ispred mene: 208 km
Iza mene: 659 km
Pokušala sam malo i da spavam to popodne, ali nisam mogla, pa sam vreme ubijala tako što sam visila na internetu. Ipak, ovaj dom mi je ostao u lepom sećanju kao mesto koje je imalo sjajne krevete na sprat. Prvo, bili su veoma stabilni, tj., nisu se klatili sa svakim pokretom, a drugo, gornji kreveti su bili postavljeni dosta visoko tako da nisam udarala glavu dok bih se nameštala da legnem ili se podizala. Na nekim mestima su ti kreveti postavljeni tako nisko da imate utisak da se zavlačite u rupu.
Zbog bolova koje sam osećala pri svakom pokretu, bridenja nogu, pa i neraspoloženja izazvanog stanjem tela, gotovo da uopšte nisam ni napuštala sobu, mada je mesto delovalo dosta simpatično dok sam ranije prolazila kroz njega sa Frančeskom.
S druge strane, u spavaonici su takođe bili i neki veoma simpatični hodočasnici: bile su tu dve mlađe žene iz Rumunije i one su bile prve osobe koje sam upoznala, a da dolaze iz zemlje koja se nalazi istočnije od moje. Doduše, ovde mislim samo na Evropu, jer upravo je u spavaonici boravio i jedan Indus! To je tek bila retkost. Bio je tu i jedan simpatični Španac koji je takođe imao različite bolove, pa smo malo razmenili iskustva, ali i medicinska sredstva.
Na Putu, SVI razmenjuju lekove i farmaceutska sredstva. Ja dobijem gel za opuštanje mišića, koristim ga, a posle ga prosledim Frančesku. On dobije neku kremu od Brazilaca, posle dok mu je još potrebno kupi dodatne zalihe u apoteci, a onda to prosledi meni. Španac mi da tigrovu mast da se poslužim, a ja njemu antiseptički sprej, itd. Pravi, ali i redak primer dobre i iskrene međunarodne saradnje bez bilo kakvih skrivenih motiva.
Pošto sam znala da za dva dana sledi etapa za koju se nekako smatra da je najteža u smislu prelaska najveće visinske razlike, odlučila sam da narednog dana ponovo napravim pauzu u hodanju da bih se odmorila i prikupila snagu, ali ne tako što ću ostati tu gde sam bila, već tako što ću se autobusom prebaciti do narednog odredišta u kojem smo nas troje planirali da noćimo. Potražila sam red vožnje lokalnih autobusa za naredni dan i našla nekoliko opcija, tako da sam bila mirna.
Ujutru kada sam se probudila, već su skoro svi otišli iz doma. Pošto sam imala dosta vremena na raspologanju, sve sam lagano radila, a uskoro sam se i spustila dole do bara-restorana da bih doručkovala. Tu sam počela da shvatam da su informacije koje sam imala bile pogrešne i da u stvari uopšte nema toliko autobusa koliko se prikazuje na internetu. Šta više, ako je uopšte i bilo autobusa, u pitanju je bio jedan i to znatno kasnije, skoro uveče. Tako sam odlučila da se do mesta Trabadelo prebacim teksijem. Trebalo je da prođem nepunih 25 km.
Hrabrima (odvažnima) pomaže sreća (Audaces fortuna iuvat), što je inače još od srednje škole moja najdraža latinska sentencija, pa je tako bilo i tog dana sa mnom. Slučajno se desilo da je u baru doma bio jedan simpatični čovek koji se poznavao sa šankerom (inače ne bih prihvatila ponudu), pa mi je on ponudio da me poveze jer je upravo išao u tom pravcu koji je meni odgovarao. Fino smo se ispričali tokom tog kraćeg puta, a kada me je dovezao do doma u Trabadelu, pozvala sam ga na kafu i tu smo ujedno i završili započete priče.
Dok sam čekala Frančeska i Gabrijela, napisala sam tekst o dešavanjima prethodnog popodneva i tog prepodneva, pa sam ga postavila da mogu da ga čitaju moji pratioci.
28. dan: „Zanimljiva pojava“
Novi problemi sa plikovima, tetivom i bolovima vezanim za korišćenje noge, a korišćenje noge je jedan od preduslova hodanja, imali su juče ne samo taj fizički aspekt, već i značajno upečatljiv psihološki. Naime, čak i kada sam ležala u udobnom krevetu u pokušaju odmaranja, nakljukna magnezijumom, vitaminima, specijalnim kineskim pečurkama u kapsulama, brufenom, sa nogama premazanim gelom za opuštanje i osvežavanje (mišića), mašću sa kamforom i tigrovom mašću (ponudio mi jedan Španac, a to se ne odbija) i telo se osećalo relativno smireno, psiha je pravila buku i dramu tako što mi je arlaukala u glavi: „Dokle više?!!!“
Potpuno je bilo bez svrhe to što sam ja pokušavala da je umirim, tešeći je da treba zajednički da izdržimo još samo 9 dana do Santjaga, ona nekoliko sati nije htela ništa ni da čuje, ni da se smiri i skakala mi je i po glavi, i u glavi, i u telu, a bogme i oko njega. Haos!
Ipak, u neka doba je Nole dobio Nadala (polufinale Vimbldona 2018.), pa je ova moja (mislim, psiha) dobila manju količinu nekakvih hormona sreće i onda se primirila. A možda se i samo umorila od onoliko skakanja.
Bilo kako bilo, dok sam još bila u fazi očaja, kažem ja svojim ortacima da narednog dana neću da hodam, već ću se prebaciti busom. Čak sam mislila i da uradim dve etape u jednom cugu, pa da ih sačekam, ali je upravo preksutra trebalo da se hoda kroz najlepši, mada i najteži deo. Kako se ona moja (opet mislim na psihu) primirila, shvatila sam kako bi mi stvarno bilo žao da to propustim.
Dakle, danas su skoro svi otišli iz doma kada sam ja ustala i sišla dole do bara da doručkujem. Noga mi je bila značajno bolje, skoro bez bolova, i kako je za ovaj dan je bila najavljena kiša, ja sam čak pomislila kako su možda „više instance“ udesile da baš zbog toga ja treba da napravim pauzu, pa su mi smislile plikove. Onda kažem sebi da se ne zanosim i da Bog ima mnogo bitnije stvari kojima može da se bavi od mojih plikova, ali je crv sumnje ipak ostao, jer On svakako mora da ima pomoćnike kojima delegira razne manje važne zadatke.
Kako god, kažem ja šankeru kako treba da hvatam autobus, a on me po malo sumnjičavo pogleda. Ipak je nedelja, a ovde nedeljom gotovo da ništa ne radi. Kažem mu ja opet kako sam videla na internetu i tu se setim da na internetu postoji jedan španski sajt koji daje potpuno pogrešne informacije o javnom prevozu (eto, u pravu je onaj narandžasti američki predsednik, prepun svet lažnih vesti), ponovo uradim pretragu i shvatim da su me već drugi put zeznuli (prvi put u Sanguesi). Raspita se šanker telefonom i kaže da ima nešto tek u 6 popodne. E, tu ja rešim da se otvorim i kažem mu kako ću onda da idem taksijem, ali da prvo idem da malo prošetam, pa ću ga zamoliti kad se vratim da mi zovne taksi.
Prošetam ja čitavih 100 metara i čak vidim jedan taksi, pomislim da ga pitam koliko bi naplatio, ali opet kroz kreativne pregovore sa samom sobom, kažem sebi da ne histerišem, nego da se opustim, pa će mi šanker pozvati prevoz.
Vratim se ja u bar i vidim još par novih mušterija, pa im svima poželim „Dobar dan“, a oni ljubazno uzvrate. Sačekam da šanker završi sa poslom oko njih, pa mu onda kažem da mi taksi treba do mesta Trabadelo. Tu jedan tip koji je pio kafu i koji se zna sa šankerom kaže kako on ide u tom pravcu i da će me on povesti. Stvarno hoćeš? Hoću. Sjajno! Ponudim ja da mu platim kafu, ali ona već bila plaćena i ja sačekam da je on na miru popije.
Izađemo mi u dvorište, kad ono – crni mercedes! I tako on mene u stilu doveze baš do doma u kojem sam se dogovorila sa Gabrijelom i Frančeskom da se nađemo. Vidim ja za stolovima ispred doma umorni hodočasnici koji su prepešačili ko zna koliko kilometara sede da malo predahnu i osveže se i u trenutku mi bi malo neprijatno da sam se ja em dovezla, em mercedesom iz kojeg sam uredno iznela svoj veliki ranac, štapove i mali ranac, ali je taj osećaj neprijatnosti vrlo brzo prošao, pa mi je onda bilo i smešno. Uostalom, to je život, a život je, kao što je nekada davno rekla neka žena koju sam poznavala, jedna zanimljiva pojava.
Ispred mene: 185 km
Iza mene: 682 km
Kada sam postavila tekst, ostala sam i dalje da sedim u baru-restoranu doma u kojem smo se dogovorili da odsednemo tog dana kad začujem Frančeskov glas (na svu sreću on gotovo stalno priča). Izjurim ja napolje, a njih dvojica u punom maršu idu dalje. Ma dove andate? (Ma, kuda idete?) vičem ja za njima, a oni se samo malo zaneli.
Tog dana sam ja imala jednu obavezu manje, a to je bilo pranje veša, pošto nisam ispustila ni jednu kap znoja, a ni prašina sa Puta me nije videla. Zato sam ja otišla do obližnje prodavnice da bih kupila potrepštine, jer smo se dogovorili da ćemo to veče mi sami da pravimo večeru. Opet je na meniju bila neka mešana salata, a svakako i nezaobilazne špagete i pesto iz teglice.
Retka slika iz Trabadela
U međuvremenu se Frančesko totalno primio na Sudoku. Posle popodnevne dremke često ga čujem kako udubljen u rešavanje slagalice šapuće: „Pet, a-ha, ovde mi je pet... dva... dva... čekaj, to može ovde... devet je tu...“ U Leonu je kupio knjižicu sa sudoku igricama i sada svako popodne tako provodi vreme. Da bi mu bilo lakše da rešava Sudoku, uz put je smislio da mu treba obična olovka. Gde olovku da sad nađemo u sred nekog sela? Ipak, kao što on kaže, ako ne pitaš, nećeš ni dobiti odgovor. Tako je jednu šankericu pitao gde može da nađe olovku, a ona mu onda dala svoju. Naime, olovka mu je potrebna da bi mogao da izbriše broj ako pogreši. Ali, olovka mu je samo deo kombinacije. Da bi izbrisao eventualnu grešku, mora da ima i gumicu. Isto je tako, pitajući uz put, došao do čak dve gumice za brisanje. Onda je smislio da mu je potreban i rezač. Ja sam mu rekla da je apsolutni genije ako nađe i rezač u sred nedođije. A zapravo sam mislila da me uopšte ne bi ni iznenadilo da nekako dođe do njega.
Dok je to popodne rešavao sudoku u sobi, ja sam sa svog kreveta videla jednog mladića, Francuza, koji je ležao preko puta Frančeska kako se unervozuje jer mu je ovaj smetao da spava. Ja to potpuno mogu da shvatim, ali je meni Frančesko toliko postao drag da sam ja lično bila spremna sve da mu oprostim, a pogotovo nevino šaputanje brojeva. Onda je ovaj Francuz počeo da se obraća Frančesku, prvo na francuskom, a onda na engleskom. Naravno, Frančesko ga nije ništa razumeo, a ja sam uskočila i rekla da sve što ima kaže meni jer sam ja „lični prevodilac“ datog gospodina. Frančesku nije bilo pravo što se ovaj bunio, ali je bez jedne jedine reči izašao i otišao u trpezariju.
Kasnije, kada smo večerali, ostalo nam je malo špageta, taman jedna lepa porcija. Ponudili smo to jednoj mladoj Koreanki koja je takođe odsedala u domu, ali je ona već večerala i nije mogla više da jede. Ja sam predložila da ostatak hrane ponudimo mladom Francuzu, jer i tako i tako nije bilo nikog drugog. Frančesko nije baš bio oduševljen idejom, još je bio povređen, ali smo se na kraju ipak složili, dok je taj mladi Francuz kasnije bio oduševljen i veoma zahvalan na našem gestu. Posle sam i malo pričala sa njim i u stvari je sasvim fino stvorenje, ali je valjda bio umoran i nervozan, pa samim tim i manje tolerantan.