Glavni razlog zašto mi je palo na pamet da dođem u Istorijski muzej u Oslu, a čak sam i žurila da mi se ne bi zatvorio, bila je pogrešna informacija koju sam nekako našla na internetu.
Istorijski muzej
Naime, u blizini Norveškog muzeja kulturne istorije koji sam posetila prethodnog dana, nalazi se još jedan izuzetno dobar i bitan muzej, a to je Muzej sa vikingškim brodovima. On se međutim ovih godina renovira (planira se da se ponovo otvori 2027. godine), a ja sam našla neke informacije da je veliki broj eksponata privremeno prebačen u Istorijski muzej, pa sam se tako odlučila da ovde i dođem.
Kako se ispostavilo, a to mi je rekla ljubazna žena koja radi na prodaji karata, vikingški brodovi su ostali na mestu muzeja koji se renovira, ali su zaštićeni i konzervirani, jer bi njihovo premeštanje bilo previše komplikovano, a i rizično. Takođe su i ostali eksponati smešteni u privremena skladišta dok se novi muzej ne završi. Dakle, ništa od viđanja eksponata iz Muzeja sa vikingškim brodovima, ali, kako mi je ova gospođa rekla, u Istorijskom muzeju mogu da se vide i neke vrste eksponata iz perioda Vikinga koje ne postoje u tom drugom, trenutno zatvorenom, muzeju.
Nije baš morala mnogo da se trudi da mi „proda“ priču. Što se tiče vikingških brodova, kao što sam već pomenula, neke sam videla kada sam bila u Danskoj, tako da nisam baš puno patila (videti: https://www.svudapodji.com/danska-1/). A što se tiče ostalih eksponata, kad sam već došla ovde, rešila sam i da posetim muzej.
Moj utisak je na kraju bio onako, na pola. S jedne strane mi je i bilo drago da sam došla, videla sam nekoliko zanimljivih eksponata, a sa druge – i da nisam bila mislim da ne bih propustila ništa previše bitno (za mene). Doduše, da nisam obišla muzej ne bih ni znala da li vredi da se obiđe ili ne.
Dobar deo Skandinavije, pa samim tim i Norveške bio je u prošlosti naseljen Vikinzima, a zapravo se termin „Vikinzi“ koristi za nordijske (skandinavske) ratnike i gusare (prva asocijacija), pa delimično i trgovce, koji su bili aktivni u periodu od kraja VIII do polovine XI veka. U to vreme je na ovim teritorijama bilo malo gradova i uglavnom se živelo po farmama. Vremenom su naselja krenula da se formiraju, a to je podrazumevalo manje grupisanje kuća, kao i postojanje radionica i trgova na kojima se obavljala trgovina. Ova promena u načinu života je išla paralelno i sa centralizacijom političke moći, pa je umesto manjih, da kažem, kneževina došlo do formiranja jedne kraljevine. To je sa svoje strane dovelo do kovanja novca koji se koristio na čitavoj teritoriji. Osim toga, u XI veku je došlo i do postepenog prelaska sa staronordijske religije zasnovane na paganizmu u hrišćanstvo. Ovo je takođe označilo i prelazak sa pisanja runa na latinicu.
Jedan od zanimljivih eksponata u Istorijom muzeju u Oslu je i runski kamen iz perioda 1040-1050. godine.
Runski kamen iz XI veka
Ovde sam videla i tipične skandinavske ovalne broševe iz IX-X veka, kao i troliste broševe uglavnom iz prve polovine X veka.
Istorijski muzej, detalj
Istorijski muzej, detalj
Ali, Vikinzi su pre svega poznati kao izvanredni moreplovci i surovi ratnici. U skladu sa tim su i njihovi mačevi bili mera prestiža u starom nordijskom društvu i gotovo da su predstavljali „nakit“ ratnika. U tolikoj meri da su često bivali i uništeni pre nego što bi se položili u grob pored vlasnika. Na jednom mestu mogu da se vide mačevi iz IX i X veka.
Istorijski muzej, detalj
Međutim, jedan od eksponata je gotovo pravi komad nakita, pošto je izuzetno lepo i vešto napravljen od zlata, a u pitanju je mamuza iz X veka.
Istorijski muzej, detalj
Osim što su bili poznati kao ratnici (i pljačkaši), Vikinzi su bili i izvanredni moreplovci. Danas se zna da su upravo Nordijci, tj, Vikinzi, a ne Kristofer Kolumbo bili prvi Evropljani koji su u X veku došli do Severne Amerike, pa su čak tamo podigli i neka manja naselja. Naravno, bilo je potrebno da budu dobri moreplovci i da bi se brodovima efikasno prebacivali do Evrope i pustošili je, ali oni su nisu živeli samo od pljačke, već su takođe i trgovali krznom, rogovima od irvasa, kamenom i gvožđem. To je ujedno dovodilo i do razmene dobara, ali i uspostavljanja kontakata i mreža. Tako se u muzeju može videti i malena figura viteza na konju koja je otkrivena skoro, 2015. godine. Pretpostavlja se da je figura služila ili kao igračka ili da je neko iz Evrope doneo kao suvenir.
Istorijski muzej, detalj
Posle dela muzeja sa eksponatima koji se tiču isključivo vikingškog perioda, otišla sam i u deo koji prikazuje i neke velike komade iz tog istog perioda, kao i eksponate stvorene pod uticajem hrišćanstva. Recimo, dve drvene skulpture koje prikazuju dva najvažnija sveca u srednjevekovnoj Norveškoj – Sv. Olafa i Sv. Mariju.
Istorijski muzej, detalj
Tu je još jedan runski kamen koji je izrazito značajan. U pitanju je kamen iz mesta Tune, na jugu Norveške. Smatra se da je kamen ispisan i podignut oko 400. godine nove ere, ali je otkriven 1627. godine kao deo zida oko dvorišta crkve u mestu Tune. Imajući u vidu šta je ispisano na kamenu, to je najraniji dokument u Norveškoj na kojem je zabeleženo zaveštanje, tj, nasleđe.
Istorijski muzej, detalj
Kamen iz Tune ima dve strane sa nekompletnim tekstom, ali su stručnjaci ipak uspeli da ga protumače i dođu do saznanja da na kamenu piše kako otac svoje nasleđe ostavlja trima ćerkama.
Istorijski muzej, detalj
Inače, rune su staro germansko pismo koje se koristilo i u Skandinaviji. Ono se na različitim mestima i u različito doba sastojalo od različitog broja oznaka/slova, ali je za njih karakteristično da su „uglasta“ što je značajno olakšavalo njihovo klesanje u kamenje.
Ali, zato nisu postojali nikakvi problemi prilikom rađenja rezbarije što može da se vidi na izvanrednim portalima starinskih drvenih crkava koji su preživeli. Prvi je iz drvene crkve iz mesta Hjartdal koja je srušena 1860. godine, ali je portal sačuvan kao muzejski primerak. Portal je prekriven rezbarijama zmajeva i biljaka, što su simboli života, obnove i rasta.
Istorijski muzej, detalj
Drugi portal je iz drvene crkve Ol iz mesta Halingdal.
Istorijski muzej, detalj
I ova crkva je srušena, 1880. godine. Razlog za rušenje tih starinskih drvenih crkava bio je praktične prirode. Mada su one svakako u vreme kada su sagrađene mogle da služe na ponos malim zajednicama kojima su služile, vremena su se menjala, a i broj vernika, pa su one bukvalno postale prevaziđene – bile su suviše male, suviše hladne, suviše mračne i suviše starovremske.
Na svu sreću, osim portala, od crkve Ol iz mesta Halingdal preživeo je i veličanstveni svod u crkvi koji je star oko 700 godina, imajući u vidu da je crkva podignuta u XIII veku.
Istorijski muzej, detalj
Istorijski muzej, detalj
Parohijska crkva je bilo mesto gde su se ljudi okupljali nedeljom i tada bi sveštenik Bibliju čitao na starom nordijskom dijalektu, ali bi kasnije pevao na latinskom što je lokalnom stanovništvu koje je uglavnom bilo nepismeno bilo, naravno, sasvim nejasno. Osnovne poruke su se svodile na to da je ovaj život težak i kratak, ali da posle sledi novi život uz Hrista. Zbog toga je unutrašnjost crkve bila osmišljena tako da ljude privuče ovoj ideji, a šarene slike jarkih boja bile su sušta suprotnost zadimljenim brvnarama u kojima su ljudi živeli.
Istorijski muzej, detalj
Istorijski muzej, detalj
Istorijski muzej, detalj
Posle posete muzeju krenula sam u šetnju da bih otišla do dve zanimljive ulice; neki kažu da su to dve najlepše ulice u Oslu. Usput sam prolazila i pored nekih zgrada koje nisu u ulicama na glasu, ali nisu manje privlačne.
Oslo, detalj
Oslo, detalj
Razlog zašto se ove dve malene ulice nedaleko od centra Osla, Damstredet i Telthusbaken, smatraju zanimljivim je taj da su kuće u tim ulicama uglavnom ostale onakve kakve su bile i u prošlosti i zbog većeg broja ovih kuća na malo prostora one dobro ilustruju kako su nekada gradski Norvežani živeli.
Trg gde počinje da se spušta ulica Damstredet
Oslo se, naravno, razvija, a to je često podrazumevalo i rušenje starog da bi se napravilo novo.
Ovo se sve manje dešava stihijski, ne samo u Oslu, jer su ljudi vremenom postali svesni važnosti i vrednosti starih kuća, pa se pokušava da se one sačuvaju. Ali, to negde i nekada uspe, a često i ne baš.
Bilo kako bilo, ja sam prvo prošetala ulicom Damstredet.
Ulica Damstredet
Ulica Damstredet
Ulica Damstredet
Zatim sam se jednom lepom, ali strmom stazom popela na uzvišenje da bih izbila nekako na pola ulice Telthusbaken.
Usput sam snimila i jedno veće parče zemljišta, gotovo u sred Osla, gde (pretpostavljam lokalni) stanovnici mogu da gaje svoje povrće. To su komunalne bašte koje su osnovane još 1915, pa su ujedno i najstarije komunalne bašte u Oslu. Meni se to jako sviđa kao ideja i uvek pomislim da li bi tako nešto moglo da se formira i u blizini zgrade u kojoj živim, ali mi se nekako čini da to iz raznih razloga baš i ne bi funkcionisalo u Beogradu.
Komunalna bašta – maleni placevi za gajenje povrća
Dok sam stazom prolazila pored komunalne bašte, osim što sam videla da staza vodi direktno prema ulici Telthusbaken, mogla sam da uočim i najstariju građevinu u Oslu, a to je srednjevekovna Stara Aker crkva (Gamle Aker kirke). Smatra se da je podignuta 1080. godine i to je jedina crkva iz Srednjeg veka u Oslu koja je preživela do današnjih dana.
Ulica Telthusbaken je pravo, a desno su placevi za gajenje povrća
A što se ulica Damstredet i Telthusbaken tiče, njihova lepota potiče iz drvenih kuća koje su stare oko 200 godina. Tako grupno, i ulice i kuće predstavljaju norvešku kulturnu baštinu, pa zbog toga kuće, na primer, ne smeju da menjaju spoljašnju formu, niti da se menja njihova fasada i okolina, ali je sasvim prihvatljivo da se kuće iznutra modernizuju.
Ulica Telthusbaken
Ulica Telthusbaken
Sada sam rešila da se vratim ka centru i tako sam prvo prošla kroz jedno groblje (Vår Frelsers gravlund). Bilo mi je zanimljivo da vidim da je dosta grobova mesto gde su sahranjeni ljudi rođeni polovinom XIX veka. Očigledno je ovo jedno staro groblje. Tu su sahranjeni i Henrik Ibzen, čuveni norveški dramski pisac, i Edvard Munk, takođe čuveni norveški slikar, ali ja baš i nisam bila raspoložena da tražim njihove grobove.
Staro groblje u Oslu
Staro groblje u Oslu
Ipak, sasvim slučajno sam uočila jedan nadgrobni spomenik koji jasno pokazuje da je tu sahranjeno nekoliko ljudi koji jasno imaju srpska imena. Ko zna kakva je sudbina njih ovde dovela?
Staro groblje u Oslu, detalj
Na groblju, tačnije na drveću koje tu raste sam uočila i dve ptice. Jedno je bio drozd borovnjak (Turdus pilaris), a drugo kos (Turdus merula).
Drozd borovnjak
Mužjak kosa
Sada sam bila već prilično umorna, jer sam ovog dana dosta hodala, ali mi je bilo rano da se vratim u stan u kojem sam imala sobu. Par sati ranije sam svratila na brzi ručak, pa sam sada smislila da odem na kafu. Naravno da ima puno mesta gde sam mogla da sednem, ali sam ja odlučila da odem na jedno koje mi se dopalo prethodnog dana, a koje je u blizini Opere u okviru novog kvarta. To je značilo da sam išla poprilično okolo-naokolo, ali sam na kraju bila zadovoljna. Doduše, duvao je vetar, pa je bilo sveže da se sedi u bašti tako da se tu ipak nisam dugo ni zadržala.
Povratak u stan je bio prilično jednostavan, pošto sam već sasvim dobro upoznala ovaj deo grada, a bilo mi je zanimljivo i da vidim neke veoma savremene građevine. Pretpostavljam da se neke koriste u komercijalne svrhe, ali mi neke od njih deluju i kao stambene.
Oslo, detalj
Mada je još uvek bio dan kada sam se vratila u stan, bilo mi je drago da mogu da se dobro odmorim, pošto sam već narednog dana napuštala Oslo.
Dalji obilazak Norveške sam smislila da bude prilično opušten i udoban. Naime, rešila sam da rentiram kola za narednih 5 dana, jer mislim da bi bilo prilično teško da javnim prevozom obiđem ono što je me je zanimalo. Mada rentiranje kola u Norveškoj, kao uostalom i druge stvari, nije baš jeftino, mislim da bi me skuplje izašlo da sam pokušavala da koristim javni prevoz, a sigurna sam i da bi mi bilo potrebo mnogo, mnogo više vremena od 4,5 dana koliko sam zapravo još boravila ovde.
Da bih sebi pojednostavila i preuzimanje kola i njihovo vraćanje, ja sam u stvari rezervisala kola tako da ih preuzmem na aerodromu u Oslu, gde bih ih i vratila pre nego što treba da mi poleti avion za Beograd.
U skladu sa tim, narednog dana sam relativno rano otišla do železničke stanice, sela u voz za aerodrom i tamo pronašla kompaniju za rent-a-kar. Prvog dana sam planirala da posetim samo par mesta, ali su oni bili relativno udaljeni, a osim toga, jedno od njih je imalo radno vreme i bilo mi je izuzetno važno da tamo stignem kada je otvoreno.
Malo sam se iznenadila kada su mi rekli da nemaju kola sa manuelnim menjačem, već samo automatike, mada sam rezervaciju uradila par meseci ranije. Doduše, ponudili su mi kombi sa manuelnim menjačem, ali to zaista nije bilo ono što bi mi odgovaralo.
Ja sam u životu u par navrata vozila kola sa automatskim menjačem, ali je uvek neko bio sa mnom, tako da sam sada oklevala. Čovek koji je radio u rent-a-kar kompaniji me je uveravao da će sve biti u redu, pa me je odveo do kola i održao kratki kurs. Praktično nisam ni imala izbor. Kako se ispostavilo, vrlo brzo sam se navikla na nov sistem vožnje i to mi do kraja nije predstavljalo nikakav problem.
Delimičan problem mi je bila činjenica da GPS sistem u samim kolima uopšte nije bio dobar, barem ne za nekog stranca i nekoga ko je došao u turističku posetu. Naime, bilo je neophodno da se ukuca tačna adresa na norveškom da bi sistem pokazao kojim putem da se ide. Tokom narednih dana sam i to, uglavnom, savladala, a takođe sam intenzivno koristila i svoj mobilni telefon i of-lajn mape koje sam učitala još kod kuće.
I konačno, najbolja strana u vezi sa kolima je bila ta da su ona bila praktično nova novcata – nisu prešla ni 2000 km. U narednih 4,5 dana sam i sama provezla skoro istu toliku razdaljinu.
Evo i mape koja prikazuje kuda sam sve išla: