Mada često pominjem kako sam na određena putovanja godinama želela da odem, mislim da ni za jedno putovanje to ne važi u tolikoj meri kao kad je u pitanju odlazak na Maderu. Apsolutno nemam predstavu zašto i kada je meni Madera pala na pamet i zašto mi se toliko dugo i tako često motala po glavi. Čak sam imala i sasvim jasno doba godine kada sam želela da idem na ovo portugalsko ostrvo koje se nalazi u Atlantskom okeanu zapadno od obala Maroka i severno od Kanarskih ostrva koja pripadaju Španiji.
Bilo kako bilo, konačno sam u toku leta 2014. godine prelomila i rešila da te jeseni odem na Maderu. Morala sam malo da kopam u vezi sa avionskim kartama, jer ne samo da nema direktne veze iz Beograda, već sam morala, da bih uspela da dođem do pristojne cene, i da se pomirim sa tim da ću čitav dan da vitlam po evropskim aerodromima. Tako sam u odlasku letela preko Minhena i Lisabona, a vraćala sam se preko Porta i Ciriha. Ali, želela sam da idem na Maderu i morala sam da podnesem žrtvu u vidu velikog broja presedanja.
U to vreme nisam bila baš izverzirana za rezervisanje hotela preko interneta, pa sam u tu svrhu angažovala neku agenciju i tako sam suštinski na neviđeno prihvatila rezervaciju u nekom hotelu u glavnom gradu Madere – Funšalu (Funchal).
Na papiru je sve bilo dobro, a u teoriji je bilo dobro i to da sam mesec dana pre putovanja imala dosta posla, značajno više od uobičajenog. To je dobro jer moji prihodi direktno zavise od količine obavljenog posla, a moj glavni hobi u životu su putovanja i za to mi je potreban novac. S druge strane, u praktičnom smislu, to je bilo užasavajuće iscrpljujuće iskustvo jer sam tih mesec dana padala na nos od posla (nijedan slobodan dan, a rad od ujutru do uveče). Zbog toga mi je odlazak na Maderu između ostalog ostao u sećanju i kao još jedno od mojih putovanja na koje odem previše umorna.
Za početak, da bih u jednom danu napravila avionsku vezu leteći okolo-naokolo po Evropi, morala sam da ustanem oko 4 ujutru, a spavala sam loše i malo. Drugim rečima, na već nagomilan umor, imala sam i dodatni akutni umor. Ipak, na minhenskom aerodromu gde je trebalo da čekam 5 sati dočekali su me sa predlogom da odletim do Lisabona ranijim letom, pa da tamo imam više vremena. Na prvi pogled mi se to učinilo kao odlična ideja.
Međutim, vremenom su meni aerodromi postali dosadna mesta, a nisam se usuđivala da pronađem neki ćošak i da probam da se uspavam, jer sam bila toliko umorna da sam se plašila da se ne bih probudila na vreme i da bih propustila avion. Zato sam u poprilično uzombiranom stanju šetkala po aerodromu sa kratkim pauzama da bih sela da se odmorim i/ili pojedem ili popijem nešto.
Na svu sreću, ovo se sve dešavalo na lisabonskom aerodromu, tako da sam umor i stres lečila time što sam pojela 2 komada paštel de nata (Pastel de Nata). Kada je ovaj kolač dobro napravljen, onda je to jedan od najboljih slatkiša na svetu. U pitanju je divno lisnato testo i krem od jaja, mleka i šećera. Mljac! Ali, imajući i vidu da su moji umor i stres bili veliki, kupila sam i kolačiće iz Sintre, Queijadas de Sintra, kojih se rado sećam još od svoje posete ovom gradiću u Portugalu 2004. godine.
Kada je došlo vreme da se ukrcamo u avion desilo se nešto o čemu sam ranije samo povremeno čula – let je bio prebukiran! Za neupućene, to znači da je prodato više karata nego što ima sedišta. Moram da priznam da sam bila po malo zabrinuta, to je kao da se igra bingo, nemate pojma koga će da izvuku, ali sam ja na kraju uspešno ušla u avion. Tu sam sedela pored nekog razgovorljivog Portugalca i da ne bih bila neprijatna, ja sam se trudila da kao održavam nekakvu konverzaciju, a zapravo sam imala utisak da mi je lice od gume. Toliko sam bila umorna.
A onda, kao da sve ovo o čemu sam pisala nije bilo dovoljno – moj prtljag nije stigao. Uf! Morala sam da sačekam da svi uzmu svoj prtljag, pa sam na kraju ostala skoro sama na aerodromu. Na šalteru za izgubljeni prtljag sam prijavila sve detalje vezane za moju torbu, kao i adresu svog hotela u Funšalu, a onda mi je na kraju palo na pamet da pitam da li imaju nešto što bi bila prva pomoć. Ispostavilo se da su imali, ali očigledno nisu imali običaj da nude. Pakovanje je obuhvatalo četkicu i pastu za zube, češalj, osnovne toaletne potrepštine u malim pakovanjima, kao i jednu veliku pamučnu majicu koja je trebalo da služi kao pidžama. Daleko od idealnog, ali ipak je u pitanju bila prva pomoć.
Kada sam sve ovo završila, uhvatila sam autobus koji vozi do centra Funšala. Sistem funkcioniše tako da sam vozaču autobusa rekla u kojem hotelu odsedam, a onda me je on posavetovao gde je najbolje da siđem da bih uhvatila taksi. Nije bilo suviše kasno, oko 9 uveče, ali sam ipak hvatala taksi da bih tako došla do hotela, jer nisam imala pojma gde mi se hotel nalazi, a i bila je to dobra odluka, jer je hotel zapravo bio na velikoj uzbrdici. Taksista me je vozao okolo naokolo, što taksisti inače vole da rade kada su u pitanju zbunjeni turisti, ali mi nije smetalo jer sam uspela već tada da vidim kako je Funšal lep grad.
Konačno, došavši do hotela, prijavila sam se, uzela ključ od sobe, otišla gore, jer mi je soba bila na vrhu zgrade, ostavila tamo svoje „stvari“, tj., samo rančić koji sam koristila kao ručni prtljag, a onda sam se spustila do prizemlja i obišla krug u blizini hotela da bih kupila vodu. Ujedno sam počela i da stičem osnovnu predstavu o okolini.
Ipak, bila sam oduševljena kada sam se ponovo vratila u sobu jer sam konačno mogla da legnem da spavam!
Narednog dana sam se probudila možda ranije nego što bi bilo idealno, ali sam zapravo spavala oko 10 sati! Osim toga, kada sam se prisetila svog nestalog prtljaga, više nisam ni mogla da se uspavam. Zato sam lepo ustala i za početak uživala u pogledu sa vrha zgrade u kojoj je bio hotel. Slučaj je hteo da je na krovu hotela bila prostrana terasa sa bazenom, a u moju sobu koja je bila zavučena i koja sama po sebi uopšte nije imala nikakav bitan pogled ulazilo se upravo sa te terase, tako da sam do kraja svog boravka često znala da sedim na terasi i uživam u pogledu odatle.
Jutro nad Maderom
Pogled na Funšal
Zatim sam sišla u prizemlje hotela da bih doručkovala, ali i još važnije da bih proverila sa aerodromom kako stoji situacija sa mojom torbom. Eto tako – stajala je u mestu, tj., nije bilo nikakve promene, a ovi na aerodromu nisu imali nikakve informacije. Prilično sneveseljena vratila sam se u sobu. Dok sam pre silaska još bila na terasi gledajući ka Funšalu, na drugoj strani sam videla fantastičnu dugu. Ono što je bilo posebno zanimljivo u vezi sa tom dugom jeste da je skoro sat vremena kasnije, ona i dalje stajala iznad delova grada visoko na brdu.
Duga iznad Funšala
Ja sam na Maderu došla na 8 dana sa namerom da mi to bude jesenji mini-odmor tokom kojeg bih se malo odmarala, a malo obilazila. Takođe sam planirala i da iznajmim kola na tri dana kako bih mogla da obiđem i druge delove ostrva, a ne da budem u Funšalu sve vreme. Ostrvo Madera je dugačko oko 56 km, a u najširem delu ima oko 20 km, tako da je moj plan imao smisla.
Kako sam bila veoma nervozna zbog izgubljenog prtljaga, odlučila sam da je najbolja stvar da se spustim u grad i da krenem da malo obilazim, a ne da sedim u hotelu i čekam da me neko eventualno pozove sa aerodroma. Delimičan problem za ovakav plan ležao je u činjenici da je moj vodič za Maderu takođe bio u tom izgubljenom prtljagu, što znači da nisam imala predstavu o tome šta bi trebalo da obilazim u gradu, ali mi je za početak ipak bilo jasno da treba da se spustim niz brdo do centra. Prethodno veče dok sam se dovezla autobusom ka centru, a i kasnije tokom vožnje taksijem, videla sam da je grad izuzetno lep, tako da sam smatrala da je sasvim u redu za prvi dan i da samo šetam po lepom gradu.
Za početak sam izašla iz hotela i krenula ulicom nizbrdo. Ispostavilo se da tu u blizini postoji i jedan muzej, Muzej Kinta das kruzis (Quinta das Cruzes Museum), koji sam kasnije i obišla, a ovom prilikom sam samo malo provirila u dvorište muzeja.
Dvorište muzeja Kinta das kruzis
Onda sam jednostavno nastavila da idem nizbrdo i tu sam ispred sebe videla zvonik crkve Sv. Petra (Igreja de São Pedro) koja je osnovana krajem 16. veka.
Strma ulica i zvonik crkve Sv. Petra
I ovu crkvu sam planirala da kasnije obiđem, ali sam je sada samo prošla i još jednom se osvrnula da bih je videla i iz drugog ugla.
Crkva Sv. Petra
Glavni razlog zašto nisam ništa obilazila bio je da sam shvatila da je subota, da u gradu postoje radnje i da te radnje neće još dugo ostati otvorene. Ovo je bilo bitno jer sam takođe shvatila da ipak treba da se pripremim u slučaju da moja torba uopšte ne stigne. Ja sam imala samo garderobu u kojoj sam prethodnog dana putovala, a ona je bila za nešto hladnije vreme, a ne za temperaturu i vlažnost vazduha koji su tog dana vladali na Maderi. Ipak, dok sam išla ka centralnim delovima Funšala, nisam mogla da odolim, a da ne slikam neke prizore koje sam primećivala oko sebe.
Tako sam ugledala jednu mačku koja je sa kraja jedne ograde mirno posmatrala svet oko sebe ili bolje rečeno svet koji je prolazio ISPOD nje.
Mačka koja mirno posmatra dešavanja
Tek ovde se vidi na kakvoj se osmatračnici mačka nalazi
Ovde, u blizini mačke, došla sam i do Opštinske bašte Funšala (Jardim Municipal do Funchal). Ova bašta se nalazi na mestu nekadašnjeg samostana Sv. Franje (Convento de São Francisco) i ona je osnovana 1880. godine, pri čemu su prve biljke ovde donesene iz Pariza i Porta. Bašta zauzima površinu od skoro jednog hektara i u njoj mogu da se vide biljke iz različitih delova sveta. 1992. godine su u njoj napravljeni i auditorijum i amfiteatar i to može sve delimično da se vidi na sledećoj fotografiji.
Opštinska bašta Funšala
Ipak, pošto sam morala da jurim radnje, samo sam uslikala jedno zanimljivo drvo, a inače tih dana je u bašti bilo i dosta šatora, jer je tu bio organizovan nekakav lokalni vašar.
Zanimljivo drvo u Opštinskoj bašti Funšala i vašarski šatori
Sledeće je bilo da uđem u jedan šoping-centar. Ideja je bila da kupim par majica, ali u tim radnjama nisam našla baš to što sam zamislila. S druge strane, naišla sam, dakle potpuno slučajno, na neke lake džemperiće za koje sam već izvesno vreme smatrala da nedostaju u mojoj garderobi, a ovi su imali BAŠ dobar sastav, dok je cena bila više nego povoljna. Sve u svemu, iz šoping-centra sam izašla bez majica, sa tri nova džemperića i vrlo zadovoljna. Jako je bitno znati kako sniziti nivo stresa i ne treba propustiti prilike za tako nešto, pogotovo kada to ispadne jeftino.
Bez neophodnih majica, ali opskrbljena trenutno potpuno nepotrebnim džemperićima koje sam potrpala u svoj rančić, nastavila sam sa svojom šetnjom po centru Funšala i tako sam izbila na jednu od glavnih ulica koja generalno prati pravac pružanja obale, ali što je još bitnije jeste da se duž te ulice prostire široki pešački plato.
Funšal: s leva na desno – široki pešački plato, avenija Arijaga (Av. Arriaga), Opštinska bašta Funšala
Hodajući lagano tim širokim platoom, prolazila sam pored zadnjeg dela palate Sv. Lavrentija, tj., Palasio de Sao Lorenso (Palácio de São Lourenço). U pitanju je kombinacija palate i utvrđenja čija je izgradnja započela u 16. veku. Danas je tu zvanična rezidencija Predstavnika Republike za Autonomni region Madere, a takođe se u okviru utvrđenja nalazi i neka vrsta vojnog muzeja. Tu sam ipak samo prošla i tako sam stigla i do obližnje zgrade Banke Portugala, centralne banke Portugala, tj., njene ekspoziture na Maderi. U pitanju je veoma lepa i impresivna zgrada, a odmah u njenoj blizini se nalazi i spomenik Žoau Gonsalvesu Zarku (João Gonçalves Zarco), portugalskom istraživaču koji je prvo ostrvo Porto Santo proglasio za portugalsku teritoriju (1418-1419.), a zatim je to isto učinio i sa Maderom (1419-1420.).
Naime, mada je već od ranije bilo poznato da ovde postoji neko ostrvo (već 1339. godine bilo je uneseno u neke pomorske mape), ova dva ostrva su do prve polovine 15. veka bila nenastanjena. Onda je 1418. godine neka bura Zarka dobacila do jednog ostrva u Atlantiku čime se on spasao, pa je zato ostrvo nazvano „Svetom lukom“ (Porto Santo). Odatle je u daljini video neko drugo ostrvo, pa je i njega kasnije „otkrio“, a nazvao ga je portugalskom rečju za drvo (madeira), jer je ostrvo bilo prekriveno bujnim rastinjem, a imalo je i veliku količinu vodotokova. Zbog ovih povoljnih uslova za život na ostrvu, Zarko je sa svojim „kolegama“, komandirima flote, 1425. godine započeo kolonizaciju Madere.
Banka Portugala i spomenik Žoau Gonsalvesu Zarku
Kada se stoji ispred spomenika, može da se fino vidi ulica koja vodi ka obali, a koja je do pola deo pešačkog platoa, a zatim kreće prava ulica za automobile.
Ulica koja od spomenika vodi ka obali
Nešto dalje se nalazi i katedrala u Funšalu, tj., Sé na portugalskom. Zanimljivo je da je katedrala jedna od retkih građevina koja je ostala ista kao kada je sagrađena, a njena izgradnja koja je započeta krajem 15. veka završena je 1514. godine.
Katedrala u Funšalu
Najznačajniji elementi u okviru katedrale su njen drveni plafon i pevnica. Evo par slika na tu temu koje uključuju i pozlaćeni oltar.
Katedrala u Funšalu, unutrašnjost
Katedrala u Funšalu, unutrašnjost
U katedrali se nisam dugo zadržala, a kada sam izašla, prvo sam obišla jedan krug oko same katedrale, a onda se vratila do trga sa kojeg se u nju i ulazi.
Pogled na toranj katedrale u Funšalu iz bočne ulice
Sada je već bilo vreme da odem u jedan od brojnih kafea/restorana koji postoje u pešačkoj ulici koja spaja trg ispred katedrale i široku aveniju koja vodi pored obale. Tu sam sela da popijem kafu i da se malo odmorim. Naime, kao što sam rekla, ja sam na sebi imala garderobu u kojoj sam krenula iz područja koje se upravo spremalo da uđe u zimu, a ta garderoba je bila malo deblja nego što bi bilo optimalno za Maderu. Zahvaljujući svom položaju, Madera je jedno od onih mesta sa „večnim prolećem“ i njena prosečna dnevna temperatura je oko 20 stepeni. Meni se činilo i da je visoka vlažnost ili mi je samo bilo previše toplo, tek osećala sam se po malo neprijatno i bila mi je potrebna ta pauza. S druge strane, dobra stvar je bila da apsolutno nikuda nisam žurila.
Posle jedne fine i srazmerno duge pauze, krenula sam dalje u potragu za majicama, a uskoro sam i našla ono što sam htela, kupivši uz put i donji veš i papuče. Jasno mi je bilo da hoću da idem u hotel da bih oprala nove delove garderobe koje sam kupila, jer ne volim da na sebe stavljam tek kupljene stvari, a da nisu sveže oprane (šta ja znam gde je to sve prošlo). Ipak, odlučila sam da pre povratka u hotel još malo prošetam po centru. Sledeće odredište je bila poznata lokalna pijaca – Mercado dos Lavradores. Više se ni ne sećam kako sam saznala za nju, ali sam znala da je bila udaljena nekih 10-ak minuta laganog hoda od katedrale.