Kada sam završila sa obilaskom Kraljevskih grobnica u Petri, nastavila sam da u istom smeru idem oko masiva Džabal al-Hubta želeći da pogledam još par fasada o kojima sam čitala.
Uz put sam prošla pored nekoliko „pećina“ koje su iskopane u prošlosti, a koje su očigledno našle i svoju savremenu upotrebu – recimo kao deo beduinskog domaćinstva. Htela sam malo i da provirim, da vidim šta se unutra nalazi, ali mi se ni najmanje nije dopao lavež pasa koji su očigledno bili unutra i koji su čuvali posed svojih vlasnika. Zadovoljila sam se time da slikam ova mesta sa izvesne daljine.
Petra, detalj
Petra, detalj
Mada postoje neki delovi Petre koji su poznatiji, pa samim tim predstavljaju i glavna mesta koja posetioci obilaze, treba imati u vidu da je ovo bio velik, bogat i dugovečan grad, sa puno žitelja i samim tim je bilo potrebe ne samo da se prave prostori za život stanovnika, već i brojne grobnice, a ovde su kamene grobnice iz očiglednih razloga bile u modi. Tako sam nešto dalje videla grupu manjih grobnica, a još dalje na uzvišenju delove savremenog naselja (neko selo u blizini grada Vadi Musa). Tokom ovih par dana, ja sam odsedala u hotelu upravo u Vadi Musi koji predstavlja glavni urbani centar iz kojeg se obilazi Petra. Naravno, postoje i brojni dnevni izleti u Petru bilo iz Amana ili iz Akabe, jer je Petra glavni turistički proizvod Jordana.
Delovi Petre i nešto dalje delovi grada Vadi Musa
Već sam ranije pominjala da je Rimsko carstvo anektiralo Nabatejsku kraljevinu 106. godine. Ipak, život je nastavio da se odvija na uobičajen način. Ljudi su tu živeli, radili, ali i umirali. Međutim, posle rimske aneksije sahrane su bile zabranjene u centru Petre, pa se tako čak i grobnica jednog od prvih guvernera rimske provincije Arabija, Sekstiusa Florentinusa, nalazi nešto dalje. Grobnicu je podigao njegov sin i to je jedina grobnica za koju se tačno zna da je napravljena 129. godine nove ere.
Grobnica Sekstiusa Florentinusa
Mada je fasada grobnice dosta erodirala, ipak se mogu videti različiti graditeljsko-dekorativni delovi. Postoji nekoliko zona i svaka ima svoje zanimljive elemente, bilo da su u pitanju pilastri, polu-stubovi, timpani, lukovi, reljefi ili nešto drugo, ali je svakako jasno da se ovde mešaju nabatejski i rimski uticaji.
Grobnica Sekstiusa Florentinusa, ulaz
Na prethodnoj slici postoji i zanimljiv detalj u vidu uskog procepa u steni desno od ulaza. Navodno je služio da bi svetlost ulazila u unutrašnjost grobnice, mada meni ovo objašnjenje ne zvuči ubedljivo.
S druge strane, ja sam ponovo bila očarana lepotom peščara koji je dolazio do izražaja u delovima gde je vetar uništio fasadu, na primer, levo i desno od ulaza. Već sam ranije pominjala da Petru često nazivaju i Ružičastim gradom. Sasvim je jasno zašto.
Grobnica Sekstiusa Florentinusa, stena levo od ulaza
Grobnica Sekstiusa Florentinusa, stena desno od ulaza
Na samom ulazu u grobnicu vide se neka udubljenja napravljena u kamenu na podu, ali nigde nisam našla za šta se to koristilo.
Grobnica Sekstiusa Florentinusa, detalj
Unutra se u dnu mogu videti pet lokulusa (duboke pogrebne niše), a na desnoj strani postoji par širokih prostora za sahranu.
Grobnica Sekstiusa Florentinusa, detalj
Odlučila sam da još nastavim da šetam u istom smeru, a to je bilo praktično dalje kroz područje koje se zove Vadi al-Mataha, na kratko se udaljavajući od centra Petre, a držeći se dela blizu litica masiva Džabal al-Hubta.
Za početak sam se osvrnula još jednom prema grobnici Sekstiusa Florentinusa. Na sledećoj slici se fino vidi u kakvoj steni je isklesana ta grobnica.
Grobnica Sekstiusa Florentinusa, fasada i ulaz su na desnoj strani slike
Ono što se takođe vidi na slici je još jedna „pećina“ koju lokalni Beduini koriste za svoje domaćinstvo. Na sledećoj slici se ona vidi još bolje, mada je „navučena zavesa“.
Petra, pećina koju koriste Beduini je gore desno na slici
Odmah preko puta su još neki veći prostori koji su isklesani u steni, ovaj put bez fasade.
Petra, detalj u blizini grobnice Sekstiusa Florentinusa
Ovde sam, dakle, već bila u području Vadi al-Mataha. Na sledećoj slici se sa leve strane, na uzvišenju vide prethodno pomenute brojne fasade grobnica, kao i „pećine“, dok se na desnoj strani u senci, na litici koja pripada masivu Džabal al-Hubta, uglavnom vide „pećine“.
Vadi al-Mataha
Vadi al-Mataha, litica koja pripada masivu Džabal al-Hubta
Ako se malo bolje pogleda prethodna slika, u samoj sredini se nalazi moje sledeće odredište, a to je Karmin-grobnica. Evo je i izbliza, slikala sam je kada sam stigla do nje.
Karmin-grobnica
Ova grobnica je dobila svoj naziv zbog upadljivo crvenog segmenta koji se tu vidi, a navodno je turisti retko posećuju jer se nalazi nešto dalje od glavnih atrakcija u Petri. Meni ni najmanje nije bilo žao što sam došla skroz do nje. Štaviše, uz put i dalje nisam mogla da prestanem da se divim veličanstvenoj kreativnosti prirode, ovom prilikom izražene kroz te fascinantne stene.
Petra, deo nekog beduinskog domaćinstva
Petra, detalj snimljen negde na severozapadnoj strani masiva Džabal al-Hubta
Posle ovoga sam krenula da se vraćam ka centru Petre. Prvo sam išla onom stazom koja je kao napravljena da ide paralelno sa liticama masiva, ali sam onda skrenula direktno ka centru Petre, ne prateći ni jednu posebnu stazu. Nigde nije bilo nikoga da bi mi eventualno rekao da se to tako ne radi. A i zašto bi?
Posle nekog vremena sam imala divan pogled na grupu Kraljevskih grobnica iz daljine.
Kraljevske grobnice
Sa ovog mesta sam takođe imala i lep pogled na deo Petre odakle se dolazi ka centru, kao i ka samom centru Petre.
Petra, široka staza dolazi iz Ulice fasada, a vidi se i korito sezonskog vodotoka Vadi Musa
Petra, centar
A evo i nekih delova centra, kada se malo zumiraju:
Petra, Veliki hram i Ulica sa kolonadom
Petra, u sredini je hram Kasr al-Bint, a u ulici se vidi i kapija Temenos
Hodajući dalje širokom dolinom, Vadi Mataha, mogla sam da vidim i neke druge prizore – poput jednog beduinskog šatora.
Beduinski šator u Vadi Matahi
Naime, bez obzira na to što se ovde nalazi arheološki lokalitet Petra koji je na UNESKO-ovoj Listi svetske baštine, ovde je takođe i mesto gde vekovima žive beduini. Pripadnici najvećeg beduinskog plemena u Petri, B’dul, tvrde da su potomci Nabatejaca. Dosta njih danas živi u obližnjem selu Um Sajun podignutom na uzvišenju severno od Vadi Matahe, mada neki od njih više vole tradicionalni pristup stanovanju – ili u šatorima, ili u pećinama.
Bilo kako bilo, iako su oni ovde nesumnjivo starosedeoci, vremenom su napustili polu-nomadski život i većina njih je danas vezana za turizam i turiste, bilo da rade po hotelima ili baš na lokalitetu, kao vodiči, kamilari, konjušari, prodavci suvenira i sl. Kada se pogleda ovaj kraj i zamisli težak život lokalnog stanovništva u slučaju tradicionalnog načina postojanja, nije ni čudo da oni više vole da rade sa turistima.
Vadi Mataha
S druge strane, moram iskreno da priznam, da sam ja često veoma sumnjičava prema „tužnim pričama“ o lokalnom stanovništvu koje radi u turizmu. Ali, ovde to nije ni bilo bitno, jer sam želela da sama obilazim lokalitet, tako više volim, imala sam svoje knjige vodiče, a takođe sam želela i da hodam po Petri, a ne da jašem kamilu, magarca ili konja. Sve sam to tako i uradila.
Hodajući u početku nasumično po Vadi Matahi, ali u dobrom pravcu, u jednom trenutku sam naišla na neku stazu, pa sam dalje nastavila njom. Sasvim slučajno, a onda me je ona dovela do veoma zanimljivog mesta – mosta preko malog kanjona koji vodi kroz Vadi Matahi.
Kanjon u Vadi Matahi
Tu se vide ostaci izgrađenog zida i samo mogu da pretpostavim da su to ostaci nabatejske brane, jer ovaj deo široke doline Vadi Mataha u vidu kanjona (što sam pominjala u 27. delu), služio je zapravo kao jedan od kanala kojim se voda dovodila u centar Petre.
Kanjon u Vadi Matahi, „nizvodno“ od mosta
Kanjon u Vadi Matahi, „uzvodno“ od mosta
I baš kao što sam pisala u tom 27. delu putopisa, ovaj kanal za sezonske vodotokove je vodio tačno do Nimfeuma kojem sam sada prišla sa zadnje strane. Na sledećoj slici se vidi Nimfeum (desno) sa svojim drvetom pistaća za koje se tvrdi da je staro oko 450. godina, dok se u daljini, uklesane u liticu kamenog masiva Džabal al-Hubta, vide Kraljevske grobnice.
Petra, detalj
Ovde sam praktično izbila na Ulicu sa kolonadom kojom sam nastavila dalje prema centru Petre.
Ulica sa kolonadom
Ponovo sam prošla i kroz ostatke Kapije Temenosa, koja je svojevremeno označavala ulaz u sveti deo Petre.
Kapija Temenosa
Kapija Temenosa, detalji
Kapija Temenosa, detalji
A onda sam došla do proširenja ispred hrama Kasr al-Bint koje se naziva Dvorište Temenosa, jer se pretpostavlja da su se tu u prošlosti skupljali nabatejski i kasnije rimski vernici. Tu sam zatekla srazmerno veliki broj ljudi sa magarcima, a bilo je tu i Beduina sa kamilama i dvokolicama za turiste. Verovatno su ili došli od nekuda ili su se spremali tek da idu.
Plato ispred hrama Kasr al-Bint koji se vidi na levoj strani fotografije
Što se tiče hrama Kasr al-Bint, on je podignut u prvoj polovini 1. veka nove ere i to je najbolje očuvan slobodno stojeći objekat u Petri.
Njegov naziv znači „Palata faraonove kćeri“ i potiče od lokalne legende. Naime, onaj isti faraon koji je navodno sakrio veliko blago u urni na vrhu al-Kazneha, tj., Riznice, ovde je smestio svoju ćerku i rekao je da će njenu ruku dati onome ko dovede vodu do palate. Navodno je u okolini pronađeno nekoliko kanala za vodu, što znači da to mora da je bila ozbiljna borba za princezinu ruku. Međutim, sve zapravo upućuje da je ovo bio hram vrhovnog nabatejskog božanstva – Dušare.
Hram Kasr al-Bint, pogled na istočnu, najbolje očuvanu fasadu
Hram je podignut na vrhu platforme do kojeg je vodilo mermerno stepenište, a osnova hrama je gotovo kvadratastog oblika. Visina hrama je skoro 23 m, a njegovo pročelje je ukrašavalo četiri stuba podignutih između dva pilastra na krajevima. To je bio tipičan hram u kojem se mešaju grčko-rimski i nabatejski elementi, i tu je bio dozvoljen pristup samo svešteniku, dok su vernici stajali na trgu (Dvorište Temenosa) i tu prinosili žrtve.
Hram Kasr al-Bint, pogled na pročelje hrama
Ovde nije moglo da se uđe, pa sam samo nastavila do obližnjeg restorana-kafea, gde sam uzela kafu i osvežavajuće piće, sela u baštu, izula se i digla noge na stolicu da bih se dobro odmorila pre napora koji me je očekivao. Taj predah mi je izuzetno prijao i bila sam vrlo zadovoljna. Dan je bio savršen za obilazak, pre svega u smislu da je bilo sunčano, jer je prethodnih dana ovde padao sneg, a takvo isto vreme je bilo najavljeno i za naredne dane. Zato i ne treba da čudi da sam bila sasvim dobro obučena, uključujući i maramu koju sam zavezala na glavi, jer sam prethodnog dana izgubila kapu, pa bi mi bilo suviše hladno.
U Petri, drugog dana, bez kape
Tačno preko puta bašte, video se ulaz u još jedan od mnogih kanjona u okviru Petre.
Kanjon u Petri
Vrlo rado bih krenula njim, ali nisam imala vremena, jer trebalo je još da odem i do Ad-Deira (u značenju Manastir), jednog od najznačajnijih objekata u okviru Petre.
Staza do Manastira se smatra za tešku. Dugačka je 1,6 km i pokriva visinsku razliku od oko 200 metara, što i nije puno, ali treba da se prođe oko 800 stepenika. S druge strane, staza nije sva u stepenicima, već ima i srazmerno ravnih delova, mada ne nužno i horizontalnih. U proseku je potrebno 2,5 do 3 sata da bi se od centra Petre otišlo do tamo i nazad. Imajući u vidu da je već bilo prošlo 1 popodne, shvatila sam da uskoro moram da krenem da bih se vratila pre zatvaranja lokaliteta i, mnogo važnije, znatno pre nego što bi krenuo da pada mrak. Jer, posle povratka do centra Petre, trebalo je da prepešačim još preko 6 km i pređem visinsku razliku od 370 m da bih stigla do hotela.