Bez obzira na tešku noć koja je bila za mnom zbog trovanja koje sam imala prethodne večeri i sada veoma prisutnog osećaja težine, već smo imale organizovan celodnevni izlet ovog dana, tako da sam se na kraju jednostavno spremila i pošla. Uostalom, morale smo i da napustimo sobu, ali su nam makar stvari ostale u hotelu.
To vam je loša stvar kada ste na putu, a put je takav da se stalno pokrećete. Tada i nemate baš prilike da se odmarate i na taj način oporavljate. S druge strane, možda mi je ovog dana to i bilo dobro, jer me je upravo to pokretanje primoralo da se lagano razmrdavam i mada je sve išlo sporo, do kasnije popodne sam bila kao da se ništa nije desilo.
Prvo smo tim taksijem koji smo iznajmile za ceo dan otišle do sela Ponda blizu kojeg se nalazi nekoliko plantaža za proizvodnju tropskih začina. Mi smo konkretno otišle do Farme začina Sahakari. Tamo su nas dočekale neke devojke koje su nam malo pevale, taman dok se okupe turisti i tako oformi manja grupa za obilazak.
Doček na farmi začina
Sa jednom devojkom kao vodičem krenuli smo u šetnju po plantaži. Ja sam i dalje bila slaba, a stomak mi je bio kao od pihtija, ali šta da se radi. Samo sam pratila grupu. Tu smo videle vanilu, kurkumu, cimet, muškatni oraščić, kardamom, biber, ali i kafu, banane, papaju, indijski orah,...
Drvored na plantaži tropskih začina
Među prvim biljkama koje smo videle bila je vanila. U pitanju je vrsta orhideje koja raste kao puzavica uz drveće. Vanila je drugi najskuplji začin na svetu (posle šafrana). Kako nam je rekla ova devojka koja nas je vodila, razlog za to je da vanila ne može da rađa puno ako se ne oprašuje veštački i to se radi ručno.
Biljka vanile koja se penje uz drvo
Plodovi vanile se suše
Onda smo došle i do muškatnog oraščića i to je jedna potpuno fascinantna biljka. Već je poznato od ranije da se kao začin koristi tvrdo seme koje se nalazi u takođe tvrdoj opni tako što se to seme fino renda. Ali, postoji još jedan deo koji se koristi kao začin, a to je meka opna koja obavija ovu tvrdu. Kada je sveža, ona je jarko crvene boje, a posle sušenja i pre upotrebe, njena boja se menja pa postaje zagasita.
Muškatni oraščić sa svoje dve opne
Tu je naravno bio i nezaobilazni biber koji svoje poreklo vodi upravo iz Indije. Zanimljivo mi je bilo da se crni biber koji se koristi kao začin, uostalom kao i zeleni, dobija od nezrelih plodova, dok je tek beli biber dobijen od potpuno zrelih bobica. Uzgred, onaj crveni koji se viđa po prodavnicama nije pravi biber koji poreklo vodi iz Indije, već taj dolazi iz Latinske Amerike. Biber inače raste u grozdovima.
Grozdovi bibera
U okviru ovih farmi gde turisti obilaze plantaže začina i drugih biljaka, postoji i mogućnost da se jašu slonovi. Tako se na kraju šetnje dođe do jedne čistine i tu su slonovi poređani, pa ko hoće može da plati i da se popne na slona. Valjda se onda malo i šetaju, a moguće je i da se samo tako slikaju. Bilo kako bilo, životinje su bile divne, ali je meni zaista bilo tužno kada sam videla da im je jedna noga vezana ili konopcem ili lancem. Sneža je naravno odmah uzela neke oraščiće koje smo imale i počela je da hrani jednog slona koji ih je uzimao prvo u surlu, a onda ih ubacivao u svoja usta.
Jedan od slonova koji čeka na turiste
Na kraju smo imale i neki ručak, samo što ja uopšte nisam mogla da jedem. Malo sam pojela hleba i krompira, tek da mi želudac ne bi bio prazan. Onda smo kupile neke začine i esencijalna ulja na farmi, pa smo krenule dalje. Svratile smo do nekog hrama u Pondi, ali mene to nije ni zanimalo, niti sam imala snage i želje da išta obilazim u stanju u kojem sam bila. Sneža je na brzaka otišla do onde, ali se nije dugo zadržala jer je bila je neka užasna gužva, pa smo se zatim prebacile do Stare Goe koja se zove i Velja Goa, od portugalskog Velha Goa . Meni i dalje nije bilo baš dobro, ali tu već nisam imala izbor, pa sam izašla iz kola i tako smo krenule u obilaženje.
Goa je imala vrlo turbulentnu prošlost, ali su njeni vladari uglavnom bili, da kažem, lokalni. Onda su 1510. godine došli Portugalci koji su zauzeli ovaj deo i pretvorili ga u svoju koloniju. Obično se za Indiju govori kako je bila britanska kolonija i to svakako jeste tačno; najveći deo Indije bio je kolonija Velike Britanije. Ipak, mada su vladali najvećom teritorijom, Britanci ovde nisu jedini kolonijalisti. Svoje kolonije u Indiji imali su dakle i Portugalci, kao i Holanđani i Francuzi. Barem smo Sneža i ja sticajem okolnosti tokom ovog putovanja obišle i bivše kolonije ovih zapadnoevropskih sila.
O tim drugim kolonijama nešto kasnije, a sada da pomenem da su Portugalci ovde vladali do 1961. godine kada je Indija aneksirala ovu teritoriju, ali je Goa dobila status savezne države (Indija je zapravo federacija i sastoji se od saveznih država) tek 30. maja 1987. godine. Ona je najmanja savezna država u Indiji. Glavni grad portugalske kolonije bila je upravo Stara Goa, odnosno, Velja Goa (Velha Goa), dok je današnji glavni grad Panadži, koji se često naziva i Pandžim.
Kao veoma revnosni katolici, Portugalci su intenzivno širili svoju veru, često ne birajući sredstva. Kad već govorim na temu kolonija i religije, da pomenem i to da sam ja upravo tokom svojih putovanja po Latinskoj Americi i ovde po Indiji počela da uviđam da kolonijalizam nije neki opšti, jedinstveni pojam koji važi za sve. Naravno, svim kolonijama je bilo zajedničko da su zemlje kolonijalisti isisavale prirodna bogatstva i iskorišćavale ljude u zemljama koje su osvojili. U svemu tome, one su išle od agresije do užasavajućih zverstava, ali ipak mi se čini da postoje dva osnovna tipa kolonijalizma – špansko-portugalski i britanski, a sve se to nekako reflektovalo upravo kroz religiju.
Za razliku od Britanaca koji su anglikanci i kojima nikada u principu nije ni padalo na pamet da se bave preobraćanjem lokalnog stanovništva, možda zato što su svoje podanike gledali sa visine i jednostavno nisu ni želeli da se ikada mešaju sa njima, čak ni u crkvi (a svakako nije bilo ni velikog broja zvaničnih bračnih veza između Britanaca i lokalnog stanovništva, ako ih je uopšte i bilo), Španci i Portugalci su silno želeli da ubede lokalno stanovništvo da veruju u istog boga kao i oni sami. Uz put, pogotovo Španci, jako su voleli da se mešaju sa lokalnim stanovništvom, a tu mislim pre svega na fizičko mešanje u krevetu. Sećam se svojevremeno kada sam bila u Meksiku i u jednom njihovom muzeju, videla sam neki stari dokument koji je izgledao kao organigram, a zapravo je navodio nazive kojima su se označavale osobe rođene iz različitih kombinacija: belo-crveno, belo-crno, crveno-crno i par generacija njihovih potomaka i daljih mešavina. Da bi nešto tako, kao što su razne zvanične ili nezvanične međurasne fizičke veze koje dovode do rađanja potomaka, ušlo u jezik potrebno je da to zaista bude prisutno u dovoljnoj ili kritičnoj meri. Upravo su ti pomešani potomci u Latinskoj Americi koji zapravo više nisu pripadali u pravom smislu matici zemlji pokrenuli pobune i revolucije za oslobođenje tih zemalja od kolonijalizma. Naravno, sve se vrtelo pre svega oko para i podele bogatstva, ali je činjenica da su se potomci tih mešanih veza uglavnom više vezivali za zemlju u kojoj su se rodili, a manje za tamo neku zemlju na drugom kontinentu odakle im potiče neko od predaka – samo neko, a ne svi. Toga nema u slučaju britanskih kolonija. Britanci su dolazili, zauzimali teritorije i uzimali šta su hteli, dok su sa lokalcima imali minimalne kontakte. Na taj način nikada nisu ni mogli da razviju isti nivo vezanosti za datu teritoriju, već su uvek ostali vezani samo i isključivo za maticu zemlju. Naravno, ovo je samo moja teorija i pričam samo u generalnom smislu. Ali, meni moja teorija deluje smisleno, pa mi se dopada da tako gledam na stvari.
Ipak, da se ja lepo vratim u Indiju 2007. godine i u Staru Gou. Dakle, kao i Španci u Latinskoj Americi i Portugalci su i u Brazilu i ovde u Goi žarko želeli da šire svoju veru. Možda upravo u tom grmu leži zec – katoličanstvo ima veću potrebu da se širi od anglikanizma. Bilo kako bilo, Portugalci su ovde bili prisutni oko 450 godina i tako su svom u glavnom gradu podigli veliki broj impresivnih crkava.
Stara Goa: Crkva Sv. Franje Asiškog (levo), Katedrala Se (desno)
Mi smo svoj obilazak prvo krenule od Bazilike Dobrog Isusa čija je izgradnja završena 1605. godine.
Bazilika Dobrog Isusa
Ova crkvu veoma poštuju katolici širom sveta jer se u njoj nalaze mošti sveca zaštitnika Goe, Sv. Fransiska Havijera koji je jedan od osnivača Jezuitskog reda. Smatra se da je posle Svetog Petra, on pokrstio najveći broj ljudi (radio je širom Azije) i vezano za to postoje i određene kontroverze. Naime, u svojoj revnosti vezanoj za pokrštavanje lokalnog stanovništva u Goi, Fransisko Havijer je 1546. godine tražio da Portugal ovde pošalje Inkviziciju, što su ovi jedva dočekali. Goanska Inkvizicija bila je aktivna sve do 1820. godine, a kada su ukinuti, oni su lepo popalili svu istorijsku dokumentaciju koja govori o tome šta su zaista radili. Naravno da se ipak zna da su bili veoma brutalni i da je veliki broj ljudi mučen i/ili ubijen, između ostalog, putem izgladnjivanja ili spaljivanjem na lomači.
Često, kada razmišljam o ljudskom licemerju, ali i o tome zašto ne volim ono što ja zovem „organizovane religije“ zbog toga što se one po pravilu svode na ljudsko tumačenje božjih promisli, setim se ove priče o Goi, pokrštavanju i inkviziciji. I uvek mi padne na pamet pitanje: „Šta li bi Isus Hrist uradio da mu je neko rekao da ne želi da veruje u njega?“ Ne bi mu davao hranu sve dok ovaj ne umre? Spalio bi ga na lomači? A upravo to su radili u njegovo ime. Nadam se da sada i za vjeki vjekov gore upravo oni, ali ne dok se lomača ne ugasi, već da gore u onom večnom, paklenom ognju. Nisu bolje ni zaslužili.
Mi smo ušle u Baziliku Dobrog Isusa i malo prošetale po njoj. Meni je crkva bila zanimljiva više spolja nego iznutra. Njen oltarski deo je prekriven pozlaćenim elementima, ali mene po pravilu zlatni oltari uopšte ne fasciniraju. To samo znači da su graditelji imali para koje najčešće nisu dali iz svog džepa, pa su onda mogli da se razbacuju.
Bazilika Dobrog Isusa, oltar
Otišle smo i do klostera koji pripada Bazilici Dobrog Isusa, a onda smo izašle iz crkve, prešle ulicu i park, pa odšetale do Katedrale Se.
Katedrala Se
To je jedna od najvećih crkava u Aziji, a svakako najveća u Staroj Goi, duga je 76m, a široka 55m. Njena izgradnja na mestu prethodne crkve započela je 1562. godine, a završena je 1619. godine. Ono što nju, između ostalog, izdvaja jeste zvono koje je najveće u Aziji i koje zovu Zlatno zvono, a nalazi se u tornju. Priča se (mi ga nismo čule) da daje veoma lepe tonove, ali se takođe u vodičima pominje i podatak da je zvono zvonilo i tokom suđenja Inkvizicije koje se održavalo ispred katedrale. Ne znam za druge, ali ja zaista imam ogroman problem sa tim.
Unutrašnjost crkve deluje prilično pojednostavljeno, osim pozlaćenog oltara na čijim se panelima prikazuju scene iz života sv. Katarine Aleksandrijske kojoj je crkva i posvećena.
Unutrašnjost Katedrale Se
Zatim smo se kroz park uputile u pravcu crkve sv. Kajetana Tijenskog. Sećam se da je u tom delu meni bilo posebno vruće, tj., pre svega mi je problem pravila ogromna vlažnost vazduha. Ali, to se ne vidi na slici na kojoj se vidi lepo održavani travnjak i bujno zelenilo koje ga okružuje.
Park i vrh crkve sv. Kajetana Tijenskog