Sa istočne obale Indije, tačnije sa aerodroma grada Čenaj, savezna država Tamil Nadu, Sneža i ja smo se avionom prebacile u pravcu severozapada do grada Pune u saveznoj državi Maharaštra, a zatim i autobusom dalje do grada Aurangabada, takođe u Maharaštri. To prebacivanje do Aurangabada je bilo efikasno, mada sa kašnjenjem, i ispunjeno avanturom.
Naime, kada smo sletele na aerodrom u gradu Pune, prvo smo se raspitale za dalje korake. U skladu sa tim smo uzele rikšu do neke agencije za prevoz. Tamo smo kupile karte i rečeno nam je da će autobus tu proći i pokupiti nas za 5 minuta. Autobus se očekivao svakog trenutka, pa su nam čak rekli i da nemamo vremena ni vodu da kupimo. Mada smo bile oduševljene što odmah imamo vezu za dalje, bile smo ipak malo zabrinute da budemo bez vode, ali sam ja jednom brzom akcijom uspela da nam obezbedim i vodu i neku hranu za put. Međutim, vreme je prolazilo. 10-15 minuta. Momak koji nam je prodao karte je upravo sedao na motor sa nekim svojim drugarom i spremao se da ode nekuda. Pre nego što je uspeo da ode, ja sam ga pitala šta se dešava sa našim autobusom, a on mi je rekao da se obratim drugima koji su sedeli za pultom gde je prethodno sedeo i on i gde smo kupile karte. Tako je i bilo, ali su onda ti ljudi rekli da je autobus na drugom mestu u gradu i da mi u stvari treba tamo da idemo. Molim???
Tu onda nastaje haos. Autobus je trebalo da nas pokupi u 15.45, a već je bilo 16h i u stvari sve vreme je bilo da mi treba da idemo nekuda da hvatamo autobus, a ne da autobus dođe po nas, samo nam to niko nije rekao, naprotiv, rekli su nam nešto sasvim drugo. Onda smo počele sa pričom da nam vrate pare i oni su se prvo složili, ali su zatim počeli da savatavaju jednu rikšu za nas dve koju su oni i platili. U toj jurnjavi, jedva smo uspele da se u rikšu spakujemo i nas dve i naša dva ranca i sve se odvijalo neverovatno brzo. Sneža je šizela, ali praktično ništa nije mogla da uradi, a ja sam bila spremna da mirno radim sve kako su nam govorili i pitala sam se da li grešim u tome i da li će mi Sneža kasnije sve to natrljati na nos ako nas ovi ispale. Iz rikše mi se činilo da nas vozač vraća na aerodrom, ali sam onda spazila tablu sa natpisom firme – bila je u pitanju njihova druga „kancelarija“ i tu je stajao autobus i čekao. Nas su dovezli do autobusa, prtljag je po prvi put išao u prtljažnik, a ne sa nama u autobus, mi smo ušle unutra, sele na svoja sedišta, a autobus je konačno krenuo u 16.15, sa pola sata zakašnjenja, jer su zapravo čekali samo na nas dve.
Sneža je i dalje bila u šoku i čitava stvar joj se ni najmanje nije dopala u smislu čiste improvizacije, ali sam ja na kraju bila oduševljena. Naravno da bih više volela evropsku efikasnost i način vođenja stvari, ali ono što me je oduševilo bilo je nešto sasvim drugo. Bio je to osećaj učenja. Osećaj da samo što sam pomislila da sam shvatila kako stvari u Indiji funkcionišu, Indija je uzela virtuelni prutić i pecnula me po glavi kako bi me opomenula da se ona ne može tako brzo i lako savladati i da u svakom trenutku krije puno iznenađenja. A takođe i da stvari znaju da funkcionišu čak i kada nisu urađene na zapadnjački način.
Ono što mi se ipak nije dopalo u autobusu (koji je bio najbolji do sada) bilo je to da je klima uređaj radio kao lud i ja sam se smrzla. Još pre nekih nedelju dana uhvatilo me je kašljanje i prehlada grla i nikako nisam uspevala da se oporavim zbog stalnog pokretanja i tih čestih hladno-vrućih promena. Ta veoma niska temperatura u autobusu meni zato nikako nije prijala i kada smo na nekoj benzinskoj pumpi uz put ipak napravili pauzu, ja sam to iskoristila da bih iz ranca izvukla ćebence (ono što sam prisvojila u avionu iz Evrope ka Indiji) i to mi je veoma prijalo jedno vreme, sve dok nije počeo da pada mrak kada je vozač odjednom sasvim isključio klimu i istog trena je u autobusu postalo vrelo.
Ali i to je bila još jedna lekcija, doduše ne vezana samo i isključivo za Indiju. Iz meni nejasnog razloga po većem broju zemalja u tropskim predelima u kojima sam putovala autobusima, vozači vole da klimu koriste na ekstreman način, tj., da je uključe na najjače. To meni lično zaista predstavlja veliki problem, jer je po pravilu napolju u takvim krajevima veoma vruće, najčešće i sa visokom vlažnošću vazduha, ja sam onda sva znojava i kada takva uđem u ekstremno rashlađeni autobus, meni ta nagla i velika promena temperature ne prija i praktično još istog dana počinje da me pecka grlo. Međutim, poučena upravo ovim konkretnim iskustvom iz Indije, nekoliko meseci kasnije, kada sam išla na putovanje po Srednjoj Americi, još od kuće sam ponela ćebence, ali i deblju, pamučnu košulju sa dugim rukavima i čim bih ušla u autobus, ja bih odmah na sebe navukla tu košulju i uvila se u ćebe. Na taj način sam u sreći i veselju, kao i u zdravlju, obavila to svoje putovanje.
Ali, da se vratim na priču o Indiji i dolasku u Aurangabad.
Kada smo konačno stigle u Aurangabad imale smo prvo malo petljancije oko smeštaja jer prethodno nismo uspele ništa da rezervišemo. Na kraju smo se, međutim, ipak dobro smestile i ispostavilo se da je u okviru hotela postojao restoran sa izvanredno simpatičnim i ljubaznim šefom sale. Tu smo kasnije veoma lepo večerale i hrana nam se toliko dopala da smo odmah odlučile da na istom mestu jedemo i naredno veče.
Ipak, posle ostavljanja stvari u sobi, a pre večere, izašle smo iz hotela i u blizini našle nešto nalik na turističku agenciju/agenciju za prevoz gde smo dogovorile taksi za čitav naredni dan. Imale smo veoma ambiciozne planove, jer trebalo je da odemo do dva veoma važna lokaliteta koji se nalaze na dve različite strane. Plan je bio da prvo idemo do pećina Elora, a zatim i do pećina Adžanta, koje su bile dalje, pa smo računale da bi vremenski bilo bolje njih obiđemo kasnije.
Naredni dan je, međutim, krenuo sa izvesnim problemima. Prvo se ispostavilo da nemamo dovoljno rupija i zato smo morale tim iznajmljenim taksijem prvo da odemo do neke menjačnice. Ispostavilo se da nigde u blizini hotela nismo mogle da promenimo novac i zato smo morale da se zavlačimo u centar gde je bila užasna gužva i tu smo izgubile nama veoma dragoceno vreme.
Onda je tip sa kojim smo dogovorile taksi, a koji je bio sa nama u kolima (kola je vozio neki momak) rekao da će u stvari kola da koštaju više jer je u pitanju bio malo veći model od onog kojeg smo prethodno veče dogovarale. Mi smo se bunile i tu je krenula rasprava. Pod iole normalnim okolnostima, i Sneža i ja bismo samo izašle iz kola i ne bi se uopšte ubeđivale. Međutim, već smo izgubile par sati i zapravo nismo u tom trenutku ni znale gde bismo mogle da nađemo neki drugi prevoz, a više nismo imale dane za obilazak, tako da smo se osećale zaglavljeno sa njim, pa smo samo nastavile da kao insistiramo na dogovoru. Na kraju je on „pristao“ na već dogovorenu cenu, ali je onda on izašao iz kola i rekao nam da zbog toga nećemo imati vodiča (to je valjda trebalo da bude on, mada o tome uopšte nismo ni pričali, niti to dogovarali), a taj momak koji je vozio kola nije govorio ni reč engleskog.
Tako smo konačno krenule za pećine Elora.
Posle one drame i iskustva od prethodnog dana oko prevoza iz Punea, verovatno i zbog opšteg umora koji se u nama nakupio jer smo već tri sedmice putovale po Indiji i premeštale se iz mesta u mesto skoro svaki dan, i Sneža i ja smo se prvo veoma ućutale, a onda smo obe ušle u stanje blage histerije, bojazni i sumnje u sve oko sebe, pa smo se pitale šta ako nas ovaj doveze do pećina Elora koje su od Aurangabada udaljene samo oko 30 km i 40-ak minuta vožnje i ostavi nas tamo, a on nestane (mi smo u međuvremenu već morale da platimo čitav taj celodnevni najam vozila). Tako smo mu na pola puta rekle da obrne kola i da nas vozi do pećina Adžanta. Logika nam je bila da ako nas već negde ostavi, neka to bude da udaljenijem lokalitetu. To baš i nema mnogo smisla, ali smo tako nas dve tada razmišljale.
Bilo kako bilo, momak nas je ipak razumeo, pa je okrenuo kola i tako smo mi otišle do pećina Adžanta koje su od Aurangabada udaljene oko 100 km, što je bilo preko dva sata vožnje. Zbog čitave te petljancije sa gubljenjem vremena i taksistom i Sneža i ja smo poprilično „pale“. Međutim, lepota pećina, reljefa, skulptura, slika i prirode bila je očaravajuća i ubrzo po dolasku na lokalitet nas dve smo zaboravile na sve probleme sa kojima smo se tog dana suočavale.
Pećine Adžanta i kanjon reke Vagora
U pitanju je 30 pećina koje zapravo nisu prirodne pećine, već su u periodu od 2. veka pre nove ere do 5. veka nove ere napravljene ljudskom rukom u stenama kanjona reke Vagora koja na tom mestu pravi veliku okuku.
Pećine Adžanta
Sve pećine na ovom lokalitetu napravili su budistički monasi, ali kako istoričari pretpostavljaju pećine su „izgradnjom“ pećina u Elori izgubile svoj značaj i vremenom su napuštene. Onda je usledio zub vremena i čitav ovaj kanjon je zarastao u bujnu vegetaciju, a pećine su postale skrivene. I tako je to trajalo sve do 1819. godine kada je neka grupa britanskih lovaca ovde prolazila i tako su slučajno nabasali na pećine koje su od tada ponovo ugledale svetlo dana.
Danas one nisu sve otvorene za posetioce, ali većina jeste, mada se povremeno pojedine pećine zatvaraju da bi se obavili restauratorski radovi. Naime, osim izvanrednih plastičnih ukrasa i skulptura, pećine sadrže i brojne slike po zidovima neprocenjive vrednosti.
Pećine Adžanta, unutrašnjost pećine br. 1
Već u prvoj pećini koju smo posetile (pećina br. 1) počele smo da se upoznajemo sa nekim opštim pravilima i detaljima. Za početak, na ulazu u pećine su postavljena vrata kako bi se smanjio broj buba koje bi eventualno ušle unutra i kako bi se bolje održavala klima unutar prostora da bi slike mogle bolje da se očuvaju.
Takođe, unutra nije bilo dozvoljeno da se snima video kamerom, a osvetljenje je dosta specifično, malo prirodno koje ulazi kroz prozore, malo veštačko, tako da su moje fotografije različitog kvaliteta, ali će svakako dati pristojnu predstavu o izvesnim detaljima iz unutrašnjosti pećina.
Po svom arhitektonskom konceptu, pećine Adžanta se dele u dve grupe. Prva grupa su holovi, hramovi ili svetilišta za molitvu koji se zovu čaitja-griha i oni u dnu, nasuprot ulaza, imaju zavetnu stupu i polukružnu apsidu, a takođe ih karakteriše i zasvođeni plafon. Druga grupa su takozvani manastiri, vihare. U pitanju su velike dvorane, pravougaone ili kvadrataste, koje duž svojih zidova imaju izdubljene male ćelije za smeštaj monaha, dok se u zidu nasuprot ulaza u centru nalazi glavno svetilište.
Pećina br. 1 je upravo tip manastira i to je jedna od većih pećina u Adžanti; strane centralne dvorane duge su po 12 metara, dok je dvorana visoka 6 metara. Na gornjoj slici se lepo vide ćelije u koje se ulazi iz centralnog prostora, a mogu da se vide i neki od 20 izrezbarenih i obojenih stubova koji krase pećinu.
Kao i u drugim pećinama, u većoj ili manjoj meri, i ovde mogu da se vide brojni murali.
Deo plafona u Pećini br. 1
Jedna od najpoznatijih slika iz Adžante je svakako predstava Padmapani (Držač lotosa) iz Pećine br. 1 koja prikazuje Bodisatvu milosrđa. Uzgred, bodisatve su sve osobe koje su na putu ka prosvetljenju, ali ga još uvek nisu postigle i koje, mada mogu da uđu u nirvanu, svesno ostaju u ovoj ravni da bi pomogle drugima.
Bodisatva milosrđa
Kao što se vidi na sledećoj slici, Pećina br. 1 je divno ukrašena i spolja.
Bogato ukrašeni bočni deo verande ispred Pećine br. 1
Sledeća je, naravno, bila Pećina br. 2. Ona sadrži dosta murala koji su u nešto boljem stanju od onih iz prve pećine koju smo posetile.
Pećina br. 2, detalj
Pećina br. 2, detalji i unutrašnje svetilište
Kada smo izašle napolje, dočekao nas je i jedan lokalni stanovnik koji je izgleda zaboravio da se ošiša.
U Adžanti ima posetilaca, ali ima i lokalnih stanovnika
Onda smo došle i do Pećine br. 4. To je najveća pećina u okviru kompleksa u Adžanti, 35m x 28m, i ona takođe pripada tipu vihara, tj., manastira, sa centralnom dvoranom i malim prostorijama sa strane za smeštaj monaha.
Pećina br. 4
Mada nije dovršena, ona svakako nije manje impresivna. Pogotovo su neki od ukrasa u njoj zadivljujući.
Kao što sam već rekla, sve ove pećine u Adžanti su budističke i samim tim njihovi su ukrasi iz sfere budističke ikonografije. Kao što se videlo i na jednoj od gornjih slika, ovde se u centralnom svetilištu nalazi skulptura Bude, za razliku od hinduističkih hramova gde smo nekako najviše nailazile na hramove posvećene Šivi, pa je samim tim u centralnom svetilištu postojao lingam.
Zidni ukrasi u Pećini br. 4
Buda u centralnom svetilištu u Pećini br. 4
Sledeća pećina u Adžanti koju bih pomenula je Pećina br. 6. To je jedina pećina u Adžanti koja je na dva sprata. Oba sprata sadrže monaške ćelije, dok se u centralnom svetilištu na oba sprata nalazi Buda, čije se predstave vide i na drugim mestima u okviru pećine.
Pogled na kanjon reke Vagora sa drugog sprata Pećine br. 6
Na ulazu u ovu pećinu vidi se i lep mural sa Budom u centru. Imajući u vidu koliko su stare ove zidne slike po kojima su pećine Adžanta možda i najviše poznate i koliko je u međuvremenu bilo vlage, toplote i raznih drugih prirodnih uticaja, one su zapravo neverovatno dobro očuvane.
Buda u Pećini br. 6
Moje fotografije, na žalost, iz raznih razloga ni približno ne prikazuju čudesno bogatstvo zidnih slika u pećinama Adžanta i ja se zaista nadam da ću još nekom prilikom u svom životu ponovo otići u ovaj deo Indije i ponovo uživati u njima i utiscima koje one u čoveku stvaraju kada ih vidi uživo.
Inače, po svom duhovnom stilu, pećine Adžanta se dele u dve grupe. Prva i ranija grupa pećina iz perioda oko prelaska stare u novu eru pripada takozvanoj fazi Hinajana u okviru Budizma gde se Buda ne predstavlja u svom ljudskom liku, već simbolično, bilo, na primer, kao stupa ili kao drvo Bodi.
Druga grupa pripada budističkom periodu Mahajana u okviru kojeg se, između ostalog, Buda prikazuje u svom ljudskom obliku.
Ovo se na izvestan način preklapa i sa arhitektonskim konceptom o kojem sam gore već govorila, tako da pećine iz perioda Hinajana imaju formu čaitje grihe u kojima se nalazi stupa.
Takva je na primer Pećina br. 9 čija je fasada veoma složena i sadrži bogate ukrase, kao i prozore. Mada ona sasvim jasno pripada periodu Hinajana, na bočnim zidovima ulaza mogu se videti velike bareljefne predstave Bude, što ukazuje na period Mahajana, tako da se smatra da su te konkretne predstave dodate kasnije, u 5. veku.
Fasada Pećine br. 9
U dnu Pećine br. 9 nalazi se stupa. Stupe imaju oblik humke ili su hemisferične i tu se po pravilu pohranjuju mošti, najčešće budističkih monaha i monahinja, a kasnije se stupe koriste kao mesto kod kojeg se meditira. Puno stupa stoji slobodno u prostoru, ali ako se stupa nalazi u nekoj dvorani, onda se ta dvorana zove čaitja što je zapravo naziv za dvoranu za molitvu ili hram u kojem se nalazi stupa.
Stupa u Pećini br. 9
Vrh stupe u Pećini br. 9 i deo zidnog slikarstva