Remek delo čijim sam pominjanjem završila prethodni deo priče jeste Bagiratina pokora takodje poznato i pod nazivom Spuštanje Ganga. To je čuveni bareljef na steni koji oslikava kako se boginja Ganga u vidu svete reke Gang spustila sa neba na zemlju zahvaljujući pokajanju mudraca Bagirate.
Bagiratina pokora
Bareljef prikazuje čitavu ovu priču naravno sa svim simbolima i složenim elementima i likovima toliko svojstvenim hinduizmu, a čitava legenda dobija i svoj dramatični vizuelni prikaz u vreme monsuna kada se kišnica, kao simbolični Gang, sliva niz prirodni usek koji postoji u steni.
Bagiratina pokora, usek između dva stenska panoa je potpuno prirodan
Bagiratina pokora, detalj
Odmah u nastavku bareljefa Bagiratina pokora nalazi se pećinski hram koji se zove Mandapa Pančapandava (mandapa je hol/paviljon ispunjen stubovima) i ovaj pećinski hram kresan u steni u 7. veku najveći je (nedovršeni) hram u okviru lokaliteta Mamalapuram.
Mandapa Pančapandava
U neposrednoj blizini ovog pećinskog hrama, nalazi se sledeći, a to je Mandapa Krišna. I ovde je u pitanju hol/paviljon ispunjen stubovima, ali osim toga u hramu postoji i veliki bareljef vizuelnim predstavama podeljen u dva dela. Jedan panel prikazuje boga kako podiže svetu planinu Govardan da bi ljude zaštitio od pljuskova i velikih kiša, dok je na drugom panelu prikazan seoski život, dok iznad njih Krišna svira flautu.
Mandapa Krišna – u sredini Krišna levom rukom drži planinu Govardan
Mandapa Krišna – na desnoj strani tačno iznad pastira koji muze kravu, pri samom vrhu bareljefa, vidi se Krišna koji je glavu iskrivio na svoju desnu stranu, a levom rukom koja mu ide preko grudi pridržava flautu
I sledeći hram koji smo posetile je pećinski hram. Razlog za to je da u prilično ravničarskom kraju u kojem je smešten Mamalapuram postoji u centru mesta jedna ogromna, ali ne visoka stenska gromada, praktično brežuljak od ogromnih golih gromada stena. Na više mesta je taj brežuljak od stene isklesan i tako su napravljeni ti pećinski hramovi, bareljefi, stepenice, itd. Osim svega ovoga u centru mesta, postoje i drugi spomenici, kao što je Hram na obali koji se nalaze nešto dalje od ovog glavnog brežuljka.
Taj sledeći hram koji se nalazi na južnoj strani brežuljka od stene bio mi je posebno zanimljiv kao vežba za izgovaranje. Zove se Mandapa Mahišasuramardini.
Mandapa Mahišasuramardini
U pitanju je pećinski hram koji je tako nazvan po prikazu na panelu na desnom bočnom zidu i zapravo to i nije bilo prvi put da se Sneža i ja susrećemo sa tom mitskom scenom. Već smo umetničku verziju te priče videle u Aiholeu u državi Karnataka (radi poređenja pogledati: https://www.svudapodji.com/indija-10/), ali je ova ovde bila značajno većih dimenzija. U pitanju je prikaz boginje Durge koja jašući na svom lavu pobeđuje demona sa glavom bivola. Pošto se bivo zove Mahiša, boginja Durga (koja je zapravo nepobedivi avatar boginje Parvati) u ovom svojstvu se zove Mahišasuramardini.
Panel koji prikazuje boginju Durgu koja ubija demona Mahišu
Na suprotnom bočnom zidu prikazana je značajno mirnija scena koja se u hinduizmu tradicionalno zove Anantašaji Višnu. U pitanju je ležeći bog Višnu koji je u dubokoj meditaciji pre stvaranja zemlje. Bog Višnu leži na zmiji koja se u ovoj verziji zove Ananta, mada se za tog mitskog kralja zmija koriste i drugi nazivi, a između ostalih i Adišeša. Jednu drugu scenu u kojoj Višnu sedi na Adišeši Sneža i ja smo takođe videle ranije, u Badamiju, država Karnataka (radi poređenja pogledati: https://www.svudapodji.com/indija-9/).
Anantašaji Višnu: bog Višnu leži na zmiji Ananta
Direktno na vrhu stene u kojoj je isklesana pećina Mandapa Mahišasuramardini nalazi se hram Olakanešvara iz 8. veka.
Hram Olakanešvara
I ovo je još jedan strukturalni hram (a ne isklesan u steni). Hram je posvećen Šivi i bio je u funkciji do 19. veka, a do 1900. godine kada je sagrađen novi svetionik krov ovog hrama se koristio za osvetljavanje kopna za pomorce. Mada je sam hram danas bleda senka onoga što je svakako nekada predstavljao, vredelo je popeti se do njega, jer je pogled sa terase oko hrama bio istinski sjajan.
Savremeni svetionik, delovi brežuljka od stena i Mamalapuram u podnožju
Onda smo se ponovo spustile do podnožja i nastavile da obilazimo brežuljak sa zapadne strane. Uz put smo naišle i na divno izvajani tron u obliku lava i ja nisam odolela, a da se tu lepo ne naslonim.
Uživanje na tronu sa lavom
I tako smo došle do jedne stene koja je pravo čudo prirode, a ima i neobičan naziv. U pitanju je jedna ogromna kamena gromada visoka oko 6 metara i široka oko 5 metara koja neverovatno i potpuno neočekivano stabilno stoji na kosini, a ipak ne pada. Štaviše, priča se da na istom mestu stoji preko 1200 godina, mada se priča i da je bilo („pametnih“) pojedinaca koji su želeli i pokušavali (!) da je sruše. Prosto se pitam šta i zašto tim ljudima pada na pamet. U redu, uspeju da gurnu stenu, ona padne na ravno i...? Kakav je to podvig? Kakvo bi to idiotsko zadovoljstvo donelo tim ljudima? Ovako, ta stena predstavlja fantastično čudo prirode (ili bogova).
Sneža kod čuda od stene
Neobičan naziv ove stene je Krišnina grudva maslaca. Razlog za to je legenda koja kaže da je Krišna jako voleo maslac i imao je običaj da ga svojoj majci malo ukrade iz specijalne posude, a onda je deo maslaca pao na zemlju. Takođe se koristi i naziv Vanirai Kal, što znači „Kamen nebeskog boga“. U svakom slučaju, iz naziva je potpuno jasno da kamen, a pre svega njegov krajnje neobičan položaj, sugerišu poreklo koje nije sa zemaljske ravni.
Ja kod čuda od stene
Zatim smo nastavile malo dalje u pravcu severa i tako došle do pećinskog hrama Trimurti. Ovaj hram je posvećen hinduističkom trojstvu: Brami, Šivi i Višnuu. Svakom od njih je posvećen po jedan deo hrama, a na ulazu kao što i doliči stoje nebeski čuvari.
Hram Trimurti
Pošto je ovaj pećinski hram izrezbaren u jednoj manjoj gromadi stene koja viri iz zemlje, a ne na onom centralnom brežuljku, odmah sa druge strane stene u odnosu na hram videle smo veoma lepe reljefe slonova, a tu su i jedan majmun i (pretpostavljam) paun.
Ispred divnog reljefa sa životinjama
Odatle smo se vratile u parkovski deo koji se prostire ispod kosine na kojoj je Krišnina grudva maslaca.
Park u okviru lokaliteta; obratiti pažnju na neverovatni položaj Krišnine grudve maslaca
Tu se nalazi i omanji hram Ganeša Rata. Na osnovu natpisa koji su preživeli u hramu zaključuje se da je podignut u drugoj polovini 7. veka i pretpostavlja se da je originalno bio posvećen Šivi. Vremenom je Šivin lingam uklonjen i danas se u garbagrihi, centralnom svetilištu, nalazi Ganešina statua, pa otud i naziv hrama.
Ganeša Rata
A onda smo ponovo krenule da jednom drugom stazom obilazimo zapadni deo centralnog brežuljka koji se, dakle, sastoji od ogromnih stena i kamenih gromada. Tako smo došle do pećinskog hrama Varaha koji se tako zove po inkarnaciji boga Višnua u vidu divljeg vepra (verzija ovoga takođe viđena u Badamiju, https://www.svudapodji.com/indija-9/).
Hram Varaha
Mada ne previše veliki, ovo je bio izuzetno lep i bogato ukrašen hram. S druge strane, dok smo mi tamo bile, u centru pažnje su nam na kraju ipak bile dve koze koje su se sunčale na „krovu“ ovog hrama.
Hram Varaha; obratiti pažnju na koze na „krovu“ levo
Nedaleko od ovog hrama nalazi se i hram Rajar Gopuram, još jedan od nedovršenih objekata.
Hram Rajar Gopuram, i ovde koze kolo vode
Kao što se vidi na slikama, sunce se već približavalo zalasku, a samim tim i kraj vremena kada je lokalitet otvoren za posete. Lokalitet Mamalapuram je poprilično rasplinut i u početku je delovalo da možemo fino da ga obilazimo prateći vodič, ali je kasnije sve postalo zbrkano, jer jednostavno mape koje smo mi imale i koristile nisu nužno bile dobre i precizne. Ono što smo videle, a videle smo ipak dosta, zaista je impresivno, međutim, meni je bila žarka želja odem do dela koji se zove Panča Ratas. U pitanju su (opet) hramovi, ima ih pet, svaki je isklesan od po jedne velike, monolitne stene i oni stoje u grupi. Doduše, ovi spomenici i nisu pravi hramovi jer nikada nisu bili posvećeni, ali to ni najmanje ne menja njihov značaj.
Brinući se da sam ih negde preskočila, ja sam rešila da u trku u poslednjih 15-ak minuta pre zatvaranja lokaliteta još jednom prođem deo gde sam mislila da se možda nalaze, a koji jedini nismo prošle do tada, jer jednostavno nisam mogla da ih lociram na mapi. Sneži je hramova već bilo preko glave, pa je odlučila da me čeka kod izlaza.
Kao furija sam se razjurila po lokalitetu, ali ansambl Panča Ratas nisam videla. Doduše uz put sam videla još jedan od nedovršenih hramova u tom delu lokaliteta i na njemu se posebno dobro vidi kako ti pećinski hramovi nastaju.
Nedovršeni hram u Mamalapuramu
Tek kasnije sam uspela da pronađem da su hramovi iz ansambla Panča Ratas par kilometara dalje ka jugu. Nije ni čudo što nisam uspela da ih lociram na mapi koja je pokazivala samo središnji deo mesta.
Nakon obilaženja lokaliteta, otišle smo i do turističkih ulica u centru i u pravcu našeg hotela. Sneža je krenula u obilaženje prodavnica, a ja sam otišla u internet kafe gde sam ujedno napravila i kopije fotografija kao rezervu u slučaju da mi kartice crknu. Uskoro smo se Sneža i ja ponovo našle, pa smo zajedno otišle na lepu večeru. Još malo šetnje posle toga, a je onda usledilo i zasluženo tuširanje, jer je dan ponovo bio vreo i vlažan.
Ujutru sam se probudila rano i pošto sam dovoljno spavala, ustala sam i otišla u šetnju po plaži, jer nam je hotel bio izvanredno lociran.
Hram na obali u rano jutro
Išla sam tako dugom peščanom plažom na obali Bengalskog zaliva, talasi su zapljuskivali obalu i moja stopala, ribari su se vraćali iz „noćne smene“ i izvlačili su čamce na obalu...
Ribari završavaju smenu
... I sve bi to bilo izuzetno lepo, pa čak i romantično da čitava plaža nije bila prekrivena – govnima. (Pardon!) Ja sam se prvo pitala da li je to rezultat posete nekih pasa ili tako nekih životinja lutalica, ali sam posle shvatila da to mora da su iza sebe ostavili ribari kada su došli na posao, pa pre nego što su se ukrcali u čamce. Jer tamo gde nije bilo čamaca nije bilo ni izmeta. I to je Indija.
Plima i talasi će sprati sve
Veoma vodeći računa gde koračam, još malo sam šetala, a onda se okrenula i uputila nazad ka hotelu.
Izvlačenje čamaca sa Hramom na obali u pozadini
Kad sam se vratila iz šetnje, Sneža je već bila budna. Prvo smo otišle na doručak i u nabavku vode, a zatim krenule taksijem na aerodrom u Čenaiju, glavnom gradu savezne države Tamil Nadu. Od Mamalapurama do Čenaija ima nepunih 60 km, ali nas dve nismo htele da rizikujemo da ne stignemo na avion, tako da ovog dana nikakvi autobusi nisu dolazili u obzir. S druge strane, nismo imale ni malo vremena da odemo u sam Čenaj i eventualno nešto tamo obiđemo. U pitanju je nekadašnji Madras koji je 1996. godine preimenovan u Čenaj i to je još jedan od indijskih megagradova koji sa predgrađima ima skoro 9 miliona stanovnika.
Kao što sam već pomenula u 12. delu priče o putovanju po Indiji, nas dve smo se odlučile da kupimo ove avionske karte još kada smo bile u Kočiju, savezna država Kerala, iz veoma jednostavnog razloga – da bismo izbegle putovanje vozom od 30 sati. Naime, nama je sledeće odredište bilo grad Aurangabad, u saveznoj državi Maharaštra, a to je skoro 1.200 km ka severozapadu. Pošto avioni nisu leteli baš do onde, mi smo zapravo kupile karte do grada Pune, sa idejom da se odande autobusom prebacimo u Aurangabad, tričavih 230 km dalje. Sve u jednom danu.