Puni utisaka posle Galapagosa, vratili smo se u kontinentalni deo Ekvadora i odmah sa aerodroma, gde nas je sačekao vozač agencije sa kojom smo to ranije dogovorili, uputili smo se dalje u obilaske.
Izlet se sastojao u stvari od odlaska do Mitad del mundo. To je veštački napravljeno selo koje slavi liniju ekvatora, tj., 0 stepeni geografske širine, ali se zato nalazi na 78 stepeni 27 minuta i 8 sekundi zapadne geografske dužine i na 2483 m nadmorske visine. Glavni objekat je jedna velika betonska kula unutar koje je muzej koji naravno može da se obiđe i da se popne na vrh odakle se pruža lep pogled po okolini. Mi smo prešli liniju ekvatora i kada smo išli u Otavalo i tada smo se takođe slikali, ali to nije umanjilo naš entuzijazam za slikanje i ovde. Ima nečeg simpatičnog kada opkoračite liniju koja podražava liniju ekvatora iscrtanu po pristupnoj stazi, pa vam je onda jedna polovina tela na severu, a druga na jugu.
Nas je, međutim, najviše zanimalo nešto drugo. Odmah tu, sasvim blizu zvaničnog muzeja, nalazi se i jedan manji privatni muzej koji je radio baš ono što smo mi hteli da vidimo. Naime, oko Zemlje ide određena sila koja se zove Koriolisova sila i pošto se ona kreće u različitim pravcima na severu i na jugu, priča se da to utiče na kretanje vode koja otiče recimo iz ve-ce šolje. Po toj priči, voda prilikom oticanja počinje da pravi vrtlog koji se na južnoj zemljinoj polulopti kreće u pravcu kazaljke na satu, na ekvatoru voda uopše ne pravi vrtlog i otiče pravo, a na severnoj polulopti vrtlog se kreće u obrnutom smeru od kazaljke na satu. Elem, u tom privatnom muzeju prikazuju eksperiment kojim se ovo „dokazuje“ i to su učinili i pred nama. Imaju metalni pravougaoni lavabo koji je postavljen na nogare, tako da može da se pomera. Ispod njega stave kofu da se u njoj skuplja voda, začepe lavabo i naliju vodu unutra. Kada se voda smiri, oni izvuku čep, voda otiče u kantu, a oni u međuvremenu ubace par manjih listova tako da može jasno da se vidi kretanje vode. I to urade na mestu gde prolazi linija ekvatora, pomere zatim lavabo par metara na sever, pa onda par metara na jug. I stvarno je bilo sve kako popularna priča kaže. Doduše, postoje stavovi ozbiljnih fizičara da je ovo u stvari nerealno i netačno, pogotovo u tako ne-laboratorijskim uslovima, što znači da su nas ovi prevarili. A kakve sad to veze ima i ako nas jesu prevarili? Mi smo baš uživali. Čak su nam pokazivali, a i mi skoro uspešno probali, kako da se kokošije jaje stavi uspravno na vrh eksera i da ono tako stoji. Navodno, tako kažu ovi lokalni „fizičari“, gravitacija je na liniji ekvatora slabija, pa je jaje lakše namestiti da balansira na glavi eksera.
Posle ovoga smo se vratili u Kito i narednog dana sam se ja lagano oprostila od svojih prijatelja koji su se vratili svojim kućima, a ja sam ostala u Ekvadoru još par dana. To vreme sam iskoristila za opušteno šetkanje po Kitou, malo kupovine, ali i za veoma lep izlet na Kotopaksi.
Kotopaksi
Kotopaksi je vulkan nedaleko i južno od Kitoa. Visok je 5897 m, a izlet podrazumeva odlazak do planinarskog doma koji se nalazi na 4800 m gde je ujedno i linija stalnog snega. Sa mnom u kolima bio je vozač/vodič i jedan mladi bračni par iz Barselone koji je upravo došao u Ekvador na svoj medeni mesec, tako da su njihova pozitivna energija i životna radost zračili sve vreme.
U pravcu od Kitoa ka jugu pruža se takozvana Avenija vulkana koja se, kao što joj i samo ime kaže, sastoji od velikog broja vulkana od kojih su neki još uvek aktivni, a od drugih mogu da se vide samo ostaci. Put koji vodi pored ove „avenije“ je naravno Panamerički autoput čija je najviša tačka u tom delu na 3500 m, a mi smo onda skrenuli sa njega i na 3800 m pravili pauzu, a to je 1000 m više od visine na kojoj se nalazi Kito koji je inače drugi glavni grad na svetu po nadmorskoj visini na kojoj se nalazi (posle La Paza u Boliviji). Pominjem ove visine zato što ja živim na nekih 300 m nadmorske visine, a iz svog planinarskog iskustva i priča koje sam čula od drugih planinara, ljudsko telo poprilično drugačije funkcioniše na visinama već iznad 2000 m. Neko to oseti više, neko manje, ali proređeni vazduh sa manje kiseonika može i veoma ozbiljno da utiče na naš organizam. Ovaj izlet je koncipiran tako da smo kolima otišli do 4500 m, gde su kola onda i ostala, a mi smo peške, veoma lagano, otišli na visinu od 4800 m do već pomenutog planinarskog doma. Na ovim visinama, čak i bez ikakvih otežavajućih okolnosti u vidu snega, leda i slično, uspinjanje predstavlja popriličan poduhvat pogotovo kada čovek nije previše navikao na te visine. To nema NIKAKVE veze za fizičkom kondicijom. Na žalost, jedan moj drug koji je inače bio izuzetno fizički spreman i u vrhunskoj formi, umro je od posledica visinske bolesti na Himalajima pre svega što je bio posebno osetljiv na velike visine.
Da se vratim na Kotopaksi. Dakle, ja sam prvi put u životu bila na ovoj visini, pa sam hodala veoma sporo i zato što sam tako htela, a i zato što ni ne bih mogla brže. Naime, pošto bih veoma lagano prošla nekoliko visinskih metara, ja sam morala da stanem da se odmorim i dođem do daha. Za ovih 300 m, bilo nam je potrebno oko sat i po vremena, ali smo konačno došli do cilja. Tu smo se malo odmorili i okrepili čajem od koke, koji sam inače već kupila da ponesem kući štosa radi. Kasnije će se jedan drugar „žaliti“ da ništa ne oseća kad ga pije, na šta sam mu ja u šali savetovala da žvaće filter kesicu ne bi li osetio razliku, ali čaj od koke bez obzira na to što ima svoje stimulativno dejstvo ipak nije droga, pa su i efekti sasvim drugačiji od supstance izvedene iz lišća koke. Posle kraće pauze u domu krenuli smo ka kolima, pa kad smo se tu okupili bilo je već vreme da se vratimo u Kito.
Na 4800 m nadmorske visine, Kotopaksi
Inače, Kotopaksi je i dalje aktivan vulkan, mada je poslednja velika erupcija bila još 1876. godine. Kad sam kod visokih vrhova u Ekvadoru, postoji još jedan zanimljiv podatak. U Ekvadoru se nalazi i Čimboraso čiji je vrh na 6263 m i to je najviša tačka na zemaljskoj kugli u odnosu na centar zemlje. Da pojasnim, u odnosu na nivo mora, to je naravno Mont Everest, ali s obzirom da je Zemlja spljoštena na polovima, a šira „oko struka“, tj., oko linije ekvatora, a da se Čimboraso nalazi vrlo blizu linije ekvatora, to je dovoljno da je njegov vrh na određen način najviši na svetu.
Kada smo izašli ponovo na Panamerički put, stali smo na jednom proširenju kod neke benzinske pumpe, zato što su naši mladenci nastavljali svoj put dalje na jug. Išli su u mesto Banjos, pa smo čekali da naiđe neki autobus koji ide u tom pravcu. Vodič nam je rekao da stanemo pored ivice Panameričkog autoputa, da gledamo natpise na autobusima, pa kada vidimo Banjos, da onda dignemo ruke kao znak da autobus treba da stane. Ja sam sve to više posmatrala, nego što sam učestvovala, ali sam bila zadivljena. Prošlo je nekoliko autobusa koji su išli u drugim pravcima, a onda se pojavio jedan koji je vozio u punoj brzini i koji je na vrhu prednjeg dela imao veliki natpis Banjos. Mladenci su digli ruke, vozač je stao na kočnicu kao da mu je nešto istrčalo na put, čula se škripa, autobus se zaustavio stotinak metara dalje, mladenci su potrčali sa rančevima na leđima, svi smo mahali i dovikivali dobre želje jedni drugima i onda su se oni ukrcali. Dakle, autobus nije stao sa strane, nije sišao sa autoputa na proširenje kod benzinske pumpe, nego je ukočio u svojoj traci, pokupio nove putnike i nastavio dalje. Meni je to bilo impresivno. To se zove prava usluga! Međutim, važnost ovog sitnog doživljaja je u tome da je on imao ozbiljne i duboke posledice na moja kasnija putovanja. Put u Ekvador je bio prvi na koji sam otišla sama, u svom aranžmanu, a da je na drugom kontinentu. Verovatno zbog svega ovoga sam za svoj prevoz koristila ili taksi u gradovima ili avion za prelaženje većih udaljenosti. Autobus u koji su ušli moji saputnici podseća donekle na autobus firme „Krstić i sin“ i meni istinski ranije nije ni palo na pamet da bih mogla da putujem takvim autobusom. Videvši njih dvoje, pomislila sam da nisam ja ništa veća gospođa od njih da se ne bih vozila takvim autobusima. Kako je to bila sjajna prekretnica u moj životu i na mojim putovanjima. Od tada će lokalni prevoz uvek biti neizbežni deo mojih „avantura“ po dalekim zemljama.
Ipak, moja avantura po Ekvadoru se još nije završila. Sve je krenulo tako što mi se prilikom uspona na Kotopaksiju povremeno vrtelo u glavi, ali sam se još uvek dobro osećala. Kasnije je krenuo da mi se stomak stiska kao da sam jako gladna, a istovremeno ne bih mogla ništa da stavim u usta. Onda su počele i uši da mi zvone. Silaženje na manju visinu i prestanak fizičkih aktivnosti, pošto sam samo sedela u vozilu na povratku u Kito, uopšte nije pomoglo. Meni je postajalo sve lošije u smislu da sam imala sve manje i manje snage, i jedva sam prešla par metara od vozila do ulaska u hotel i dalje do moje sobe. Posle tuširanja i odmaranja, uspavala sam se već u pola 9 uveče i spavala sam kao klada do ujutru. Jasno mi je bilo da sam imala napad visinske bolesti. Osim što sam prvi put bila na tako velikoj visini, važno je i da sam samo dva dana ranije došla sa 0 m nadmorske visine gde sam provela nedelju dana. Drugim rečima, u najmanju ruku uopšte nisam bila pripremljena za odlazak skoro 5 km u vis.
Poslednji ceo dan u Ekvadoru sam provela veoma mirno. Prvo sam prošetala po novom delu grada i do parka El Ehido gde sam malo sedela i sunčala se. Zatim sam otišla do obližnjeg uzvišenja gde se nalazi muzej Hram domovine i spomenik Mariskalu Sukreu, desnoj ruci Simona Bolivara, koji je na tom mestu odneo presudnu pobedu nad Špancima prilikom borbe za nezavisnost. Osim toga, odatle se pruža predivan pogled na Kito, a u daljini ka jugu se vidi i Kotopaksi, kao i drugi vulkani kojima ne znam ime. Posle sam još malo šetala po gradu, a posetila sam i jedan od muzeja, Nacionalni muzej Centralne banke Ekvadora.
Kito, a u daljini snegom pokriveni Kotopaksi i drugi vulkani
Već sledeće pre podne sam imala let koji me je odveo iz Ekvadora, koji je sa svoje strane bio prekretnica na mojim putovanjima. Ne samo zbog iskustava koje sam stekla više kao putnik, a manje kao tipični turista, već pre svega zato što sam od par meseci ranije bila stoprocentni slobodnjak, što je značilo i da imam ili da mogu da imam više slobodnog vremena, a ne samo godišnji odmor ograničen po broju slobodnih dana. Ovo i nije bilo toliko dugo putovanje, ali je bilo nabijeno doživljajima i iskustvima koja su u mom sećanju još uvek toliko živa da mi se čini kao da nikada nisam ni napustila ovu predivnu zemlju i njene stanovnike.