Do sada ste se vi već sigurno zapitali: “A gde su te čuvene džinovske kornjače sa Galapagosa?” E pa, sve su one prikupljene na samo nekoliko mesta. Jedno od njih je Darvinov istraživački centar u Puerto Ajori, a ima ih još na možda dva-tri mesta u divljini koja su ograđena i kontrolisana. Glavni razlog za sve ovo je njihova ugroženost, pošto su džinovske kornjače na ivici istrebljenja. Kao i za one sa Sejšela, ni za ove se ne zna kako su tako velike i suvozemne uspele da sa kopna dođu do toliko udaljenih ostrva. Ipak, došle su i do te mere rešile da ostanu, da su na svakom ostrvu razvile specifične karakteristike zbog čega se svrstavaju u podrvrste. Osnovni razlog za njihovo dosledno istrebljivanje je bio praktičan. Na Galapagosu nema sveže vode, ali ima svežeg kornjačinog mesa za koje kažu da je veoma ukusno. Osim toga, te kornjače mogu da izdrže po dva meseca bez hrane i vode, tako da su brodovi pristajali, uzimali kornjače 'za poneti' i tako ih doveli do ivice propasti. Ono što je preostalo su dokusurivali pacovi, pošto su i kornjačina jaja, barem za pacove, veoma ukusna. Sada se u Darvinovom istraživačkom centru radi na uzgajanju kornjača kako bi se pre svega makli od te ivice propasti. Ipak, postoji jedan izuzetno tužan primer. On se zove Usamljeni Đorđe ili Lonesome George. Svi ga tako zovu. On je poslednji primerak svoje podvrste koja je nastanjivala ostrvo Pinta. Centar je pokušavao da po svetskim zoološkim vrtovima nađe neku ženku njegove sorte, ali bez uspeha. Kloniranje je suviše nepouzdano i skupo, tako da su od toga za sada odustali. Pokušavaju jeftinije i tradicionalno pouzdanije metode. Tako su mu ponudili dve mlađe ženke najsličnije podvrste koje borave zajedno sa njim u njegovom ataru. Usamljeni Đorđe ima oko 180 godina, ali bi trebalo da je još seksualno aktivan. Međutim, čak ni dve mlađe nisu uspele da ga inspirišu, tako da od potomaka za sada ništa. (N.B.: u međuvremenu je Usamljeni Đorđe, nažalost, uginuo, a da nije ostavio potomke.) Inače, Galapagos na španskom znači „kornjače“, pa je sasvim jasno zašto su ostrva dobila to ime.
Džinovske kornjače
Suvozemna iguana
Posle posete kornjačama i iguanama koje takođe gaje u centru, imali smo slobodno vreme koje je bilo dovoljno da se obiđe Puerto Ajora. Malo veće primorsko selo, mada sa ljupkim delovima, činilo mi se možda previše civilizovano i uglancano posle onih prirodnih lepota kojima sam bila izložena. Ipak, savremeno doba čini svoje, tako da sam sa zadovoljstvom iskoristila internet kafe i preko satelitske veze se javila kome je trebalo. Poslepodne smo otišli u brda ostrva Santa Kruz i tu je već bilo finog zelenila. Cilj našeg izleta je bila poseta grotlu vulkana koji je ko zna kada bio aktivan pošto je sve već uveliko bilo obraslo drvećem. Onako sa ivice, gustim rastinjem ispunjena unutrašnjost vulkana je stvarala neodoljivu asocijaciju na neki izgubljeni svet ili ostatke civilizacije koji bi tu mogli da budu zarobljeni. Naravno, ništa od toga, to je bila samo moja mašta, ali su to zelenilo, uzvišica i lagani vetar predstavljali prijatno osveženje. U blizini je bio još jedan tunel od lave i sa time smo završili obilazak Puerto Ajore i okoline. Kretali smo oko ponoći i ja sam zauzela svoje mesto na madracu ispred kapetanove kabine.
Flamingosi
Flamingosi
Ujutru smo osvanuli kod ostrva Rabida. Kapetan Milton i Sesar su otišli prvo da nam upecaju ribu, a mi smo svi blenuli u obalu Rabide ne verujući svojim očima. Pesak na plaži je bio crven. Tamno crven doduše, ali crven. Ipak, pošto smo rano pristali, morali smo da čekamo povratak pecaroša i doručak. Ulov je bio uspešan i u pitanju je bila jedna velika riba slična tuni, ali crnog, ukusnog mesa. Milton ju je prvo očistio i tom prilikom je meni i deci koji smo se tu zatekli priredio specijalan doživljaj. Kad je počeo da čisti ribu, prvo su doleteli pelikani i počeli da se tu motaju očekujući neku poslasticu. Međutim, oni Miltonu nisu bili zanimljivi, već je sačekao dok nije doletela jedna fregata i sa njom je bila glavna predstava. Milton je delove iznutrica bacao u vis, a fregata je nepogrešivo u brišućem letu hvatala sveže komade hrane.
Uskoro smo mi putnici bili spremni za crvenu plažu, ali smo opet morali da čekamo. Karlos i Sesar su nas odvezli čamcem do stena na kojima su bile foke. Konačno sam uspela da naučim i uočim razliku u odnosu na morske lavove. Foke su manje i imaju spljošteni i razvučeni prednji deo glave, da ne kažem lice. Razlika koja je za njih, međutim, pogubna jeste da je njihovo krzno veoma cenjeno na tržištu, za razliku od krzna morskih lavova koje je grubo, pa samim tim nezanimljivo za proizvodnju budni. Ta razlika je foke sa Galapagosa koštala mnogo. Bile su dovedene gotovo do istrebljenja, a sada ih ima tek oko 4000, dok se broj morskih lavova procenjuje na 40 do 50 hiljada. Tu su i ljudi na gubitku, zato što su foke vremenom shvatile ko im je glavni neprijatelj, tako da su veoma povučene i izrazito se klone ljudi. Za razliku od morskih lavova koje baš briga za nas. Posle tog obilaska smo konačno stupili na crvenu plažu koja nas je toliko zadivila. Pesak je izuzetno fin, tako da je bosonoga šetnja veoma prijala stopalima. Sa kraja plaže vodi jedan puteljak na uzvišicu koja se nalazi na manjem rtu, tako da se odatle pruža divan pogled na plažu, ali i na slano jezero koje je tankim pojasom zelenila odvojeno od plaže i mora. Tu su nekada živeli flamingosi, ali je čuveni El Ninjo jednom prilikom napravio dar-mar, tako da su se flamingosi privremeno iselili u Srednju Ameriku. Međutim, uskoro su jezero zauzeli morski lavovi koji su ga pretvorili u svoj toalet. Kad su se flamingosi vratili, imali su šta da vide. Rezignirano su se povukli i više se nisu vraćali na ostrvo Rabida. Posle šetnje smo se malo kupali, a Sesar nas je poveo oko rta ne bi li smo sa druge strane ponovo videli ajkule. Ovaj put nismo imali sreće, ali je i to brčkanje bilo prijatno.
Rabida
Posle Rabide smo se odvezli do moreuza između ostrva Sombrero ćino (Kineski šešir), koje tako i izgleda, i ostrva Santjago. Voda tu nije bila duboka, a dno je bilo od belog peska, tako da je boja opet mamila. Hrabro sam se odazvala pozivu, ali se nisam dugo zadržala, jer je bilo poprilično hladno, u potpunoj suprotnosti od boje koja asocira na trope i toplotu. Nije ni čudo da smo tu kasnije obišli jednu stenu na kojoj je bila nekolicina pingvina! To su maleni Humboltovi pingvini i Galapagos je najsevernija tačka do koje pingvinska populacija uopšte i stiže. Kad sam već kod Humbolta, upravo zahvaljujući po njemu nazvanoj struji, voda kod Galapagosa uprkos liniji polutara i žarkom pojasu nije tropski topla, već pre hladnjikava. Dok smo sedeli u čamcu čiji je motor tiho brujao da ne uznemiri pingvine, jedan od njih je doplutao do nas i zagledao ne bi li ustanovio od koje smo fele. Ne znam do kojeg je zaključka došao, ali je ubrzo zagnjurio i izgubio se u vodi, a mi smo se odvezli do Kineskog šešira i po njemu prošetali. Osim susreta sa sada za nas već standardnim životinjama, bilo je zanimljivo videti plažu na koju smo se iskrcali, a koja je bila prekrivana komadima izlomljenog belog korala. Kako nas je obavestio Sesar, to je opet izazvao El Ninjo koji je tu tutnjao pre nekih 7-8 godina.
Humboltovi pingvini
Humboltovi pingvini
Humboltov pingvin
Uveče smo imali proslavu, tj. žurku iznenađenja. Dženet je narednog dana slavila rođendan, a par dana pre toga me je njen suprug koji ne zna španski zamolio da vidim sa Alfredom ako može da napravi neku tortu, pa da joj svi priredimo iznenađenje veče uoči rođendana. Tako je i bilo, torta je bila jednostavna, ali ukusna, a društvo veselo. Milton je sa Markom ponovo otišao u lov na jastoge kako bismo za rođendan mogli da imamo meni sa ekvadorskim specijalitetima sa jastogom, pa pošto se vratio sa skoro punim čamcem jastoga, sutra smo ih jeli i za ručak i za večeru. Ja se nisam bunila.
Ujutru sam ustala, kao i uglavnom svako jutro, pred izlazak sunca, ali me je ovaj put probudio Milton da bih videla nešto specijalno. Bili smo blizu vrha vulkana koji je čitavim svojim kraterom virio iz okeana. Na jednom delu je visina kratera bila baš kao visina broda, pa je Milton primakao brod što je mogao više. Unutra se videlo jezero oivičeno vencem od zelenila, a u jezeru je stajalo jato flamingosa. Eh, kad bih uz tako divan prizor mogla češće da se budim!
Nastavili smo dalje, a uskoro je čitavo društvo bilo budno i na nogama. Taj kapetan Milton je baš bio dobar čovek. Tako je dozvolio jednom od putnika da malo vozi brod. More mirno, ničeg oko nas, a novopromovisani „kapetan“ ponosno stoji za kormilom. Treba da prati sunce, rekao Milton, koji je otišao da se malo odmori. U jednom trenutku dojuruje Karlos i izbezumljeno pita šta se dešava, pošto Alfredu u kuhinji leti posuđe. Posle sam saznala da se jedna od mojih drugarica tuširala u to vreme, tako da je i ona letela po tuš kabini, ali se sve smirilo kada se Milton vratio.
Kraj našeg putovanja se opasno približavao i to nikoga nije radovalo, ali izbora nije bilo. Mogli smo samo da se prepustimo i nastavimo da uživamo. Pretposlednjeg dana otišli smo do omanjeg, ali višestruko zanimljivog ostva Bartolome i tu se ukotvili. Prvo smo ipak otišli čamcem do većeg ostrva Santjago koje je tu, odmah preko puta, da bismo videli ohlađenu lavu koja je izbila na površinu pre oko 130 godina, prilikom poslednje velike erupcije vulkana na tom ostrvu. Tada se površina ostrva povećala, pošto se lava razlivala po okeanu, a tom prilikom je obuhvatila dve velike stene koje su virile iz mora, tako da su i one ušle u sastav četvrtog po veličini ostrva Santjago (zvanično ime je San Salvador). Na lavi su tek počeli da se pojavljuju prvi znaci života i to u obliku niskih i sitnih kaktusa, a čitav predeo deluje kao da hodate po Mesecu ili barem kako ja to zamišljam da jeste. Odatle se odlično vidi glavno obeležje ostrvceta Bartolome. To je ogromna stena Toranj, koja je nakrivljena i više od onog u Pizi, ali nije prirodni fenomen. Tokom Drugog svetskog rata, Amerikanci su se smestili na ostrvo Baltra i tu napravili svoju bazu, radi kontrole tog dela Pacifika. Nekom prilikom su dokoni vojnici radili neke probe gađanja, pa su tako razvalili po sred brda na Bartolomeu. Od toga je nastao i ostao taj krivi kameni toranj, a sa uzvišenja na drugom kraju ostrva se pruža jedan od najpopularnijih vidika na čitavom Galapagosu. Vide se dva zaliva Bartolomea, koji kao da čine onu strukastu krivinu na peščanom satu, Toranj, a u pozadini Santjago sa svojim čudnim i nestvarnim izgledom. Posle smo se spustili na plažu radi oproštajnog kupanja, ali je još veća atrakcija čekala na drugoj strani peščanih dina koje su se pružale preko „krivine sunčanog sata“. Tamo je voda bila znatno toplija, ali i mutnija. Tu sam naišla na 5-6 belorepih ajkula koje su krstarile po plićaku. Da bih ih bolje videla i slikala, ušla sam u vodu do butina, a one su i dalje mirno plivale i prolazile na metar od mene. Pitam se zašto se niko nije baš kupao na toj plaži. Valjda zato što je voda mutna.
Život na lavi
Ostrva Bartolome i Santiago
Posle još malo brčkanja i razgledanja raznovrsnih riba i morskih miroljubivih stvorenja na plaži bistre vode svi smo morali da se pokupimo i vratimo na brod, pošto je ostalo još da se ode do moreuza između ostrva Severni Sejmur i Baltra. Tu smo prenoćili, a za rastanak smo ranom zorom otišli u šetnju po ostrvu Severni Sejmur, gde smo dobili poklone za povratak kući. Tamo nas je sačekala čitava kolonija fregata. Bilo je i plavonogih bluna, koje su uvek šarmantne i zabavne, bilo je i galebova lastavičijeg repa, ali pored mužjaka fregata u zanosu udvaranja, ili bolje rečeno, nabacivanja, one su padale u senku. Fregate su crne ptice grabljivice. Deluju obično, neupadljivo, ali samo dok mužjak ne reši da se šepuri. On to radi na zaista izuzetno privlačan način: ima kesicu ispod kljuna koju naduje kao balon koji samo što ne pukne. A balon je blještave crvene boje. I tako šetam, a po grmovima kao ukrasi na novogodišnjim jelkama čuče crne fregate sa prelepim crvenim balonima. Upravo to je slika koja i treba da se ponese za kraj.
Fregate
Fregate
Fregata
Fregata
Ali nadam se da je to kraj tek prve posete Galapagosu. Ima još toliko toga da se vidi i postoji poseban biološki kalendar koji po mesecima prikazuje šta u kom trenutku dominira u prirodnom godišnjem ciklusu različitih životinja. A ne bi mi smetalo ni da ponovo vidim i prođem sve što i ovaj put. I biće valjda tako.