Narednog jutra sam se probudila malo pre 8, što je bilo dosta sna, ali i sa pritiskom u glavi – verovatno od previše spavanja ili dok mi se organizam i krvni pritisak ne naviknu na novu vremensku zonu, novu klimu, prostor i okolnosti. Za doručkom sam se sita ispričala sa Poljakom iz pansiona, a uz put sam popila i tri šolje kafe, što je potpuno neobično za mene, ali mi se i glava tako malo razbistrila. Lagano sam krenula u šetnju do turist-biroa, samoposluge gde sam kupila dodatne zalihe vode, malo sam obilazila prodavnice sa suvenirima, išla u internet kafe i poštu da pošaljem razglednice, ali i dodatno jela empanade sa tunjevinom i sirom, pa sam se prejela. U povratku ka pansionu sam sela u jedan kafe gde sam pila sok od guave.
Sok od guave
Dok sam se opuštala u kafeu pored mora, a vreme bilo idealno, jer se razvedrilo, bez prevelike vrućine, sa prijatnim vetrom, uživala sam gledajući lokalne momke koji su vežbali, a neki i znali da surfuju na talasima koji su se lomili ispred Hanga Roe. To nisu bili veliki talasi, ali mi je jasno da je i za njih potrebna značajna veština.
Suština je bila da ja to jutro uopšte nisam bila ni u kakvoj žurbi. Naime, ja sam došla na ostrvo na nedelju dana, tako da sam smatrala da imam dovoljno vremena da sve dobro i temeljno, ali i lagano obiđem, što je i bio slučaj.
Za to popodne sam smislila lepu šetnju do vulkana Rano Kau i ceremonijalnog lokaliteta Orongo, drugim rečima do samog jugozapadnog ugla ostrva. Krenula sam rano popodne i prvo ponovo prošla kroz ono ribarsko naselje, Hanga Piko, ali gledajući Pacifik i talase pored kojih sam prolazila teškom mukom sam se odvajala od tih prizora, jer me je svaki sekund i ugao gledanja tih slika ispunjavao divljenjem.
Pacifik i obala Uskršnjeg ostrva (da li vidite naizgled malenog pecaroša?)
Ipak, ja sam bila žena sa misijom, pa sam nastavila. Do Oronga se stiže za oko 4-5 sata laganog hoda od Hanga Roe (uzimajući muzej kao tačku polaska), pošto je udaljeno oko 8 km, malo po ravnom, malo uzbrdo.
Međutim, ja nisam odmah krenula uzbrdo, već sam otišla bliže moru i tu su prizori ponovo bili divni. Ja sam stajala na ivici zemljanog dela koje je bio uzdignut od vode i odatle sam mogla fino da vidim ulaz u jednu ogromnu pećinu koja se zove Ana Kai Tangata. Sa druge strane dubokog „rukavca“ Pacifika koji ide ka ulazu u pećinu, moglo je još bolje da se vidi kako je ona prekrivena stenama preko kojih ide zemlja i trava, ali sve je to delovalo čvrsto i postojano. Te pećine nastaju od takozvanih tunela od lave, gde postoji tok lave koji je drugačijeg sastava u odnosu na okolne stene. Ako je taj tok poroznijeg sastava od okolnog, vremenom se on obruši, a umesto njega ostane tunel. Ovde je u pitanju pećina.
Obala Uskršnjeg ostrva, “rukavac” Pacifika ispod mesta gde stojim vodi pravo u pećinu
Pećina Ana Kai Tangata
Kada već govorim o lavi i stenama na Uskršnjem ostrvu, da kažem da se obala ostrva uglavnom sastoji od crnih vulkanskih stena koje iz velikih dubina izbijaju na površinu, sa jako malo korala, mada postoji i par divnih malih peščanih plaža.
Crne vulkanske stene kao obala Uskršnjeg ostrva i padina kojom se ide ka vrhu vulkana Rano Kau
Mene je, posle pećine, pešačka staza dovela do Ahu Rei Inga Peta, što je u prošlosti bilo oltarsko mesto na kojem su bili poređani moaiji manje veličine. Sada se preko trave vide samo ostaci razlomljenog kamenja.
Sledeće zaustavljanje bilo je u Izložbenoj bašti Manavai, centru u kojem su napravljene strukture koje prikazuju kako je lokalno stanovništvo gajilo biljke za ishranu. Naime Rapanujci su u krug ređali kamenove do visine od skoro 1 metra, pre čemu je debljina zida bila skoro pola metra, a u sredini su gajili bilje. Ove strukture se zovu manavai. Razlog za pravljenje manavaija jeste da taj zid čuva biljke od vetra i sunca, a osim toga duže se zadržava vlaga, a i poboljšava se đubrenje. Ovom tehnikom se pravi značajna razlika u prinosima koji se dobijaju u okviru ovih manavaija i onoga što raste na otvorenom. U ovom centru, svojevrsnoj botaničkoj bašti, u okviru nekih projekata sada se takođe radi i na obnovi ugroženog drveta toromiro (latinski naziv: Sophora toromiro). To je endemično drvo koje je svojevremeno prirodno raslo samo na Uskršnjem ostrvu i koje su lokalni stanovnici praktično istrebili. U jednom trenutku ova vrsta više uopšte nije mogla da se nađe u prirodi, već je postojalo samo nekoliko primeraka u Botaničkoj bašti u Geteborgu u Švedskoj.
Mladi primerak drveta toromiro koji se gaji u jednom manavaiju
Severna strana vulkana Rano Kau, a to je sunčana strana jer je Uskršnje ostrvo na južnoj polulopti (!), danas je dosta pošumljena do izvesne visine i ta šuma se između ostalog sastoji od palmi, eukaliptusa, čempresa i akacija. Pešačka staza vodi između ovog drveća i bilo je veoma prijatno hodati po hladovini koju je stvaralo to drveće.
Pešačka staza koja vodi uz vulkan Rano Kau
Iz te hladovine i sa visine imala sam lep pogled ka Hanga Roi. Kao što sam rekla to je jedino pravo naselje na ostrvu, mada ima raštrkanih kuća tu i tamo. Između Hanga Roe i vulkana Rano Kau videla se i aerodromska pista. Ipak, to nije obična pista, već posebno velika, a pravljena je specijalno tako da bi na nju čak mogao da sleti i spejs-šatl. Naime, dok je trajao taj projekat koji je vodila NASA, bilo je potrebno da se obezbedi da u slučaju nužde spejs-šatlovi mogu da slete na raznim krajevima sveta. Zbog veličine Pacifika, postojala je svojevrsna „rupa“ u ovom planu sa alternativnim sletanjem, a onda su se Amerikanci i Čileanci dogovorili i 1987. godine ovde napravili tu veliku aerodromsku pistu. Lokalno stanovništvo se bunilo i bunilo, ali to nije imalo nikakvog uticaja. Sada mogu da budu mirni, spejs-šatlovi više ne lete.
Pogled na Hanga Rou i ostatak ostrva sa padina vulkana Rano Kau (324 m nadmorske visine)
Kada već pominjem lokalno stanovništvo da kažem nešto i o svom utisku u vezi sa tim. Mada regija Magaljanes, a to je krajnji jug Čilea, ima neke ideje o samostalnosti i mada u čitavoj zemlji postoji velika mešavina ljudi i rasa različitog porekla, ipak se dobija jasan utisak da postoji nacionalno jedinstvo. S druge strane, kod Rapanujaca se to već ne primećuje i kao što sam već pomenula, oni nisu oduševljeni što su deo Čilea i o njemu govore kao da je u pitanju neko strano telo i žele samostalnost. Čak sam i u kontinentalnom delu zemlje čula od nekog tipa, koga ništa nisam ni pitala, da bi im „on dao samostalnost“. S druge strane, u želji da se što više održava ovo jedinstvo zemlje koja pokriva tolike udaljenosti, vremenska razlika između Uskršnjeg ostrva i kontinentalnog dela zemlje je samo dva sata, a trebalo bi da je četiri.
Posle napuštanja tog pošumljenog pojasa izbija se na čistinu, a i tu je uspon koji nije veliki, ali je konstantan. Inače, ova pešačka putanja se zove Te Ara O Te Ao, što otprilike znači „Put vođstva“ (El Camino del Mando) i ona evocira sećanje na rituale iz davnina koji su svoj vrhunac imali na mestu koje se zove Orongo.
Ovo konstantno penjanje mi je povremeno oduzimalo dah, ali su ljudi koji su postavili stazu i table uz put mislili na sve. Naime, na jednom delu postoji mesto za odmor, sa par drveta koja daju hladovinu, a ispod njih su postavljeni balvani, kao klupe. Prava stvar! Odatle se ponovo pruža divan pogled na Hanga Rou, ostrvo i naizgled beskrajni okean. Uz put nikoga nisam sretala, ali sam povremeno viđala po par ljudi u daljini. Treba takođe reći da do vrha vulkana može da se dođe i kolima po nekom zemljanom putu, ali to ima smisla samo ako čovek dođe na dan-dva.
Odmorište na padinama vulkana Rano Kau
Mada pešačenje uzbrdo može da bude zamorno, ono dobija svoj smisao kada se dođe do vrha jer ovde čeka jedno iznenađenje. To je jedan čudesno lep prizor. U pitanju je vulkanski krater čiji je prečnik 1600 m, a dubina 200 m. Kako se približavate ivici i kako se sve veći deo kratera vidi, tako ostajete bez daha. U krateru se nalazi voda u kojoj postoji mnoštvo ostrvaca prekrivrenih travom, a između je voda koja odražava savršeno plavo nebo, tako da je sve zeleno-plavo. Mesto do kojeg vodi pešačka staza zove se jednostavno Vidikovac Rano Kau (Mirador Rano Kau). Staza se tu i ne završava, ali sam ja prvo sela tu da bih na miru uživala u istinski prelepom pogledu. Osim kratera, a i okeana, kada se čovek okrene na drugu stranu, može fino da se vidi i ostatak ostrva uključujući i poluostrvo Poike na drugom „ćošku“ ostrva.
Krater vulkana Rano Kau
Krater vulkana Rano Kau
Krater vulkana Rano Kau
U vreme kada sam bila na Uskršnjem ostrvu, nisam imala fotoaparat koji može da pravi panoramske snimke. Ipak, zahvaljujući mom drugu Velislavu, može da se vidi i kako to otprilike izgleda kada se gornje tri fotografije spoje u jednu. Evo:
Krater vulkana Rano Kau
Upravo ovo „jezero“ u krateru vulkana Rano Kau predstavlja jedan od dva prirodna rezervoara sa slatkom, tj., pijaćom vodom i tu se lokalno stanovništvo svojevremeno snabdevalo.
Idući dalje obodom kratera, uskoro sam videla tri ostrvca (motu) Nui, Iti i Kao-Kao. Ona su izuzetno bitna za Rapanujce i tu su u prošlosti mladići pokazivali i dokazivali svoje sposobnosti. Najveće (u relativnom smislu) je Motu Nui. Na njima žive divlje ptice i od 1976. godine su ona zaštićena kao prirodni rezervat. Najbliže obali je Motu Kau-Kau, koji je u stvari jedna ogromna oštra stena koja kao vrh ogromne igle viri 20-ak metara iz mora. Posebno je zanimljivo da su ova ostrva vrhovi velike podvodne vulkanske planine čije je podnožje 2000 metara ispod površine okeana.
Motu Nui (najveće), Iti (srednje) i Kao-Kao (podseća na vrh igle)
Motu Nui (najveće), Iti (srednje) i Kao-Kao (podseća na vrh igle)
Tačno preko puta ovih ostrvaca, na vrhu kratera nalaze se i kao neke zemunice napravljene od kamena i tu su se nekada održavali ti rituali o kojima se priča. Ovaj deo se zove Orongo, što je naziv za to ceremonijalno selo. Naime, Orongo je bio centar kulta u čijem središtu je čovek-ptica. Ovde je bila organizovana godišnja trka mladića koji su sa vrha morali par stotina metara da se spuštaju u okean, zatim da otplivaju do Motu Nuija, uzmu tamo prvo položeno jaje neke vrste čigre (ptica) i neoštećeno ga vrate na Orongo. Ovo je bilo veoma opasno i često se dešavalo da trkači poginu prilikom pada sa litice. I šta? Današnja omladina se žali da ima nekih problema?
Orongo
Orongo
Orongo
Prilazeći Orongu, čak sam se mimoišla sa nekim turistima, ali su oni otišli, a ja sam opet sama obilazila sve ovo. Ali ne u potpunosti sama. Naime, tu sam uskoro naišla na čuvara sa kojim sam krenula u priču i to je sve bilo veoma zanimljivo, jer je čovek čist filosof. Savetovao me je gde da stanem van staze da bih bolje fotografisala, a da bude bezbedno da ne bih pala u okean. Ispratio me je i do vrha, kraja Oronga gde se nalazi sveto mesto koje je ograđeno. Tu je jedna manja zemunica i pretpostavlja se da su u njoj boravili sveštenici jer se odatle pruža savršen pogled na tri ostrvca . Taj „vidikovac“ je okružen stenama koje su sve izvajane i tu se vidi mnoštvo petroglifa koji uglavnom prikazuju tog čoveka-pticu.
Orongo, petroglifi
Orongo, petroglifi i pogled ka ostrvcima
Orongo, petroglifi
Posle posete ovom delu, krenula sam lagano nazad čavrljajući sa čuvarem i više usredsređena na krater koji sam sada ponovo gledala. Na padinama unutrašnjosti kratera ima i drveća koje raste. Svojevremeno je bilo pokušaja da se gaje razne kulture, ali ništa se baš nije previše primalo. Voda koja je u krateru potiče od kišnice, ali je danas ljudi više ne koriste za piće zbog brige oko zdravlja.
Uz put mi je čuvar ispričao i priču kako je par godina ranije njegova majka koja je već malo starija gospođa nekom prilikom došla do tog kratera, spustila se u unutrašnjost i tu su je narednog dana pronašli mrtvu. Kako mi je tvrdio, on i dan-danas oseća duh svoje majke koji tu boravi, a na kraju mi je dozvolio i da se i ja malo spustim unutar kratera i čak mi i pokazao gde mi je najbolje, jer sam želela da tu uradim jednu meditaciju. Bilo je svakako divno, ali na tom mestu je sve bilo divno.
Spremna da uradim meditaciju unutar kratera vulkana Rano Kau
Zanimljivo je da sam tog čuvara kasnije videla u Srbiji u nekoj reportaži na TV-u, pa rekoh sebi: „Znam čoveka!“
Posle uspešne meditacije, u povratku prema Hanga Roi, išla sam istim putem i istom stazom, ali se sada već sunce dosta spustilo i sve je imalo drugu nijansu, a i sunčevi zraci više nisu bili onako jaki kao pre.
A onda, kao da dan već nije bio dovoljno dobar, lep i uspešan, kod „kuće“ me je zatekla živa muzika. Naime, sin od moje gazdarice imao je svoj bend i oni su svirali na tremu kuće, sa sve ozvučenjem, dok je nekoliko devojaka igralo. Evo pogledajte: