Narednog dana sam sa onim Francuzem koji je boravio u istom pansionu u kojem i ja peške krenula prema Hanga Roi. Odande smo se prebacili do zaliva Tongariki koji je skoro najudaljenija tačka od mesta gde smo mi bili sa idejom da se peške vratimo.
Ahu Tongariki se nalazi blizu poluostrva Poike na severo-istoku ostrva. To je najveći ahu na Uskršnjem ostrvu. On je već od ranije bio sav porušen, a 1960. godine je neki veliki cunami odbacio moaije još i dalje od mesta gde su originalno bili, ali je 1992. godine ovaj ahu obnovljen zahvaljujući nekој japanskој korporaciji.
Ahu Tongariki, a u pozadini je vrh vulkana Maunga Pu A Katiki (400 m nadmorske visike)
Ahu Tongariki
Na Ahuu Tongariki postoji 15 moaija i trebalo bi da svi oni imaju crvene kapice, koje se zovu pukao, ali je to slučaj samo kod jednog. Odnosno, crveni šeširić je vraćen samo na jednog, a na okolnom terenu ima još crvenih kapa koje su manje-više razbacane.
Ahu Tongariki
U okolini takođe mogu da se vide i delovi drugih moaija, nekome fali glava, neki je razbijen na neki drugi način, ali tu leže. Jedan je usamljen i stoji u blizini.
Usamljeni moai u blizini Ahua Tongariki
Usamljeni moai u blizini Ahua Tongariki, vidi se i Motu Marotiri, stena-ostrvo koje viri iz vode
U blizini Ahua Tongariki vidi se jedno uzvišenje koje se na kraju izvija u liticu. Tu je Rano Raraku, koji zovu i rasadnik. To je mesto gde su pravili, tj., klesali iz stene i vadili moaije i danas tu postoji mnoštvo naizgled razbacanih i jednostavno gotovih, ali netransportovanih moaija. Neki još nisu ni završeni.
Rano Raraku
Ako ahui i na njima poređani moaiji generalno zbunjuju i naučnike i obične ljude, ovo mesto je dodatno zbunjujuće. Tu postoji ogroman broj tih moaija koji jednostavno pokrivaju čitavu tu padinu. Kada se priđe bliže kamenitim delovima, shvati se da su oni ovde imali gotovo serijsku proizvodnju. Tu i danas jedan pored drugog mogu da se vide po nekoliko moaija u nastajanju.
Rano Raraku, moai u fazi nastajanja, isklesani su spreda, ali im leđa nisu odvojena od podloge
Rano Raraku, još moaija u fazi nastajanja
Zvanična verzija je da su Rapanujci sve ove moaije prenosili po ostrvu koristeći balvane od drveta toromiro kao oblice preko kojih su prevlačili ove velike kamene statue i da su u stvari tako i uspeli da poseku svo drveće na ostrvu. Naravno, sve se to svodi na teorije i svako malo se pojavi neka nova koja za cilj ima da pruži konačno rešenje. Teško da će doći do njega. Rapanujci nemaju svoje pismo, odnosno, oni imaju neke znake koji mogu da se nađu na određenim mestima, ali to niko do sada nije uspeo da dešifruje. U njihovim legendama se naročito pominje čovek-ptica, na onim petroglifima na Orongu mogu i da se vide neki likovi koji su kao pola-čovek pola-ptica, ali dalje od toga se gotovo ništa ni ne zna.
Rano Raraku, napravljeni, ali netransportovani moai
Rano Raraku, napravljeni, ali netransportovani moai
Rano Raraku je u stvari još jedan vulkan i ovaj kamenolom ili rasadnik kako ga zovu nalazi se na jednoj njegovoj spoljnoj strani. U okviru njegovog kratera postoji i drugi rezervoar slatke vode na ostrvu, ali je on znatno manji i manje impresivan od Rano Kaua. Ono što je, međutim, zanimljivo jeste da se moai mogu videti razbacani i po unutrašnjim padinama kratera Rano Rarakua gde vire iz okolne trave.
Krater vulkana Rano Raraku
Svi vulkani na Uskršnjem ostrvu su ugašeni. Tu gde sam stajala kod kratera vulkana Rano Raraku pružao se lep pogled ka drugom delu ostrva gde je vulkan Rano Kau i tu na toj ravnici koja se ispunjava prostor između ova dva veća vulkana videle su se brojne manje kupe, što su upravo ostaci manjih ugašenih vulkana.
Pogled sa padina vulkana Rano Raraku, gore desno je vulkan Rano Kau
Posle šetnje stazom koja vodi između moaija koji stoje na padinama Rano Rarakua, onaj Francuz i ja smo krenuli ka Hanga Roi. Plan nam je bio da peške prođemo tih 20-ak kilometara i posetimo još par ahua koji postoje uz put. Jedan od njih je Ahu One Makihi. Tu se vidi ahu, a i moai, ali je taj moai oboren i tu se uopšte nismo zadržavali.
Mada smo mi išli i do obale, pa malo ovde onde uz put, ta šetnja je bila dosta monotona, a sunce nam je peklo u glavu, bez obzira na moj šešir kojim sam se štitila.
Predeo po kojem smo hodali i obilazili ahue. Levo pred nama je vulkan Rano Kau
S druge strane, ma kako priroda tu bila nezanimljiva, ravan teren, malo trava, malo kamenje, a kroz sve to vodi put ka Hanga Roi, opet je bilo čudesno kad se naleti na neki moai kao da je tu došao ni od kuda. Tako smo u sred pustare naišli na jedan usamljeni moai. Grešničak je ležao na stomaku i licu, nosa zabijenog u zemlju. Možda je neko odustao da ga vuče ili gura ka odredištu, pa su ga tako batalili na sred puta. Ali, bilo je tu i više ahua čiji su moai razbijeni ili oboreni ležali oko sada već skoro bezoblične gomile kamenja koja je nekada bila njihovo postolje. Jedan od takvih ahua bio je i Ahu Hanga Tetenga gde smo zatekli čak i jednu veću grupu turista.
Ahu Hanga Tetenga
Zatim smo došli i do Ahua Akahanga. Tu je već bilo više moaija, ali su svi oni bili srušeni neki licem ka zemlji, neki na leđa. Tu su se takođe videli crveni šeširići koji su bili razbijeni ili su samo razbacani ležali u blizini ahua. Veoma blizu ovog ahua, nalazi se još jedan veći ahu sa oborenim moaijima, Ahu Ura Uranga Te Mahina.
Ahu Ura Uranga Te Mahina
Teorije u vezi sa razlogom zbog kojeg su do druge polovine 19. veka svi moaiji bili oboreni idu od borbe klanova do zemljotresa. Ipak, gledajući sve to, toliko veliki broj ahua, a još više moaija i ja sam došla do neke svoje teorije šta se sve ovde u stvari dešavalo.
Uskršnje ostrvo je malo. Površina mu je oko 165 kvadratnih kilometara (ovo je zvanična cifra, mada mi uopšte nije jasna imajući u vidu dužinu njegovih obala). Maksimalna dužina mu je negde oko 25 km (!!!), a komšija ni od korova. Ljudi su tu u stvari hteli da svisnu od dosade! A njihov problem je što se nisu setili pozorišta. To su smislili stari Grci iz istog razloga – da prekrate vreme. Ovima to nije palo na pamet, a više nisu znali šta će sa sobom, pa je neko smislio da krenu da klešu ove statue. Da su im komšije bile blizu, kao što su Grcima, i da su imali kome da prenesu svoja skulptorska iskustva, danas bi možda na čitavoj planeti ljudi sa kulturnim aspiracijama pravili moaije, a ovako idu u pozorište. To je jedino logično objašnjenje za njihov ovako veliki broj.
Sledeći je bio Ahu Vaihu ili Ahu Hanga Te'e. Tu se nalazi 8 oborenih moaija, a bilo je i još crvenih pukaoa. Međutim, do ovde su već svi ahui na ovom potesu počeli da nam deluju praktnično isto. Tako smo moj saputnik i ja na kraju odustali da dalje hodamo od jednog razrušenog ahua do drugog, jer tu u stvari i nije bilo bog zna šta da se vidi. Zato smo u nekom trenutku ustopirali neki kamionet, popeli se u zadnji deo i tako se lepo dovezli do Hanga Roe.
Narednog dana sam htela da idem na plažu Anakena, ali je ujutru padala kiša pa sam odustala od plaže i mislila sam da ću provesti jedan potpuno miran i usporen dan. Zato sam lagano, mada rano, ustala, dobro doručkovala i krenula do centra Hanga Roe i do internet kafea. Tu sam se malo zadržala, a onda rešila da krenem u pravcu Ahua Akivi. U međuvremenu me je uhvatio skromniji pljusak, ali sam bila dobro pripremljena, pošto sam sa sobom imala plastični pončo, tako da je to bilo u redu. Više nije bilo kiše, ali su se oblaci povremeno gomilali, dok se popodne već skroz razvedrilo.
Ja sam iz Hanga Roe krenula onako, bez nekog posebnog plana i tek sam uz put rešila da idem do samog Ahua Akivi. Posle onog kratkog pljuska delimično se razvedrilo, pa sam shvatila da bi bilo bezveze da se nabijem u neki kafe i tu presedim ostatak dana. Tako sam prvo krenula nekim zemljanim putem koji je vodio van naselja i više oko mene nije uopšte bilo ljudi.
Zemljani put van Hanga Roe
Put je onda lagano nestao, ali sam ja nastavila u nekom odokalnom pravcu prema Ahuu Akivi i povremeno je delovalo kao da sam se izgubila jer sam išla van svih staza i puteva po sred kamenito-travnatih polja, ali je u stvari bilo i vrlo lepo. Sve sam to doživljavala kao deo avanture i samo sam imala neku opštu pretpostavku u kom pravcu bi trebalo da se krećem. Nije bilo nikoga koga bih pitala za put.
Na putu ka Ahuu Akivi
Čak sam pomislila da bi bilo gadno ako bih izvrnula nogu ili nešto gore, jer žive duše nije bilo na vidiku, ali je sve na kraju sjajno prošlo, nisam se izgubila i čak sam posle nekog vremena ispunjena ponosom zbog svoj osećaja za orijentaciju naišla na utabanu stazu, a zatim i do „glavnog puta“, pa sam njime došla do Ahua Akivi.
Zanimljivo je i da sam blizu Ahua Akivi prošla i pored par fino obrađenih njiva, a na jednoj su lepo rasli kukuruzi. To je bio dosta redak prizor, pošto je zemlja uglavnom intenzivno prošarana vulkanskim kamenjem, pa je i samim tim nepodesna za obradu. S druge strane, zemlja vulkanskog porekla je veoma plodna, tako da sigurno mogu poljoprivredne kulture fino da napreduju, barem što se podloge tiče.
Ahu Akivi je posebno bitan ahu. Na njemu stoje sedam moaija. Legenda kaže da je to sedam ratnika koje je Hotu Matua, prvi poglavica na ostrvu Rapa Nui, poslao da nađu mesto gde će oni da žive, pa je kasnije i on došao. Naime, po ovoj legendi, prvi stanovnici Uskršnjeg ostrva došli su čamcima iz Polinezije. To i ima smisla, jer osim antropoloških sličnosti sa Polinežanima, postoji i veoma jasna i jaka lingvistička veza.
Ahu Akivi
Osim ovoga, Ahu Akivi je poseban, jer se nalazi relativno duboko u unutršnjosti ostrva i jedini je na kojem su svi moaiji okrenuti ka moru. Dakle, na svim ostalim ahuima, bez obzira na to gde se nalaze i bez obzira na strane sveta, moai su bili poređani leđima ka moru, a licem ka ostrvu. To što su ovi moaiji okrenuti ka moru dovelo je neke naučnike do pretpostavke da je to više da se ispred njih nalazilo neko ceremonijalno mesto nego da su baš bili zagledani u pučinu.