Kakvo jutro! Ovo mi se još nije nikada desilo, ali valjda za sve važi da treba da se desi prvi put.
Ne znam kako sam i šta sam ja uopšte preračunavala u svojoj glavi, ali sam veče pre planiranog odlaska na Uskršnje ostrvo nekako smislila da treba od Saške da krenem oko 8 ujutru. Ona mi tada kaže: „Ali, najkasnije u 8“. Dobro, krenem ja u 7.50 i onda mi prvo pobegne metro pred nosom, ali gotovo odmah stigne drugi. Sedim ja k'o prava u metrou i već kad su skoro svi izašli shvatim ja da je to već „moja“ stanica. Skočim na noge lagane brzinom munje i izađem. Popnem se fino na ulicu i krenem prema autobusu čija je stanica na nekom parkingu, kad vidim da mi autobus polazi, a nema ni jednog drugog koji čeka. Rešim da sa parkinga izađem na ulicu jer je tamo druga „početna“ stanica, a u slučaju da nema autobusa mogu da uhvatim taksi. Krenem ja, kad shvatim da mi dolazi nov autobus, pa se vratim na parking i smestim se. Pitam tu koliko vremena treba do aerodroma, a on kaže oko 40 minuta jer je jutarnji špic. I tu ja počinjem da se budim. Bilo je već 8.20, a moj let KREĆE u 9.25. „Smiri se, smiri se,“ kažem sebi, al' džaba ga bilo. Počnem da preračunavam kad i kako mogu da stignem, a i setim se da sam na aerodromu već videla da zatvaraju letove pola sata pred poletanje. Užas i panika. Autobus lagano kreće, gomila ljudi se trtka i ulazi sporo, autobus staje na 200 stanica i kupi ljude koji idu na posao oko aerodroma, razvozi ih pre nego što je moj red da siđem, ali se ja nigde u međuvremenu ne usuđujem da siđem jer se plašim da možda neću uspeti da uhvatim taksi, pa sam ga onda dibidus zabrljala. Vreme prolazi, a ja pokušavam da mislim pozitivno i da sebe zamišljam kako hodam po Uskršnjem ostrvu. Vreme prolazi. Putnici se i dalje trtkaju i kada ulaze i kada izlaze. Vreme prolazi. Vidim aerodrom. Autobus prvo skreće da još neke razveze, a vreme prolazi. Sinoć sam bila umorna da otvaram Tarot, a jutros nisam imala vremena (eto! makar trunka razuma u čudnom bunovnom jutru), ali se zbog svega toga osećam izgubljeno. Vreme prolazi, a ja izgubljena u njemu. U međuvremenu sam shvatila da smo pretekli onaj autobus za aerodrom koji je meni pobegao. On je čak svratio i na neku stanicu koju smo mi prošišali. Stižemo na aerodrom i 9 je sati. Vučem svoju torbu na točkiće i idem brzo. Ne trčim, jer niti mogu zbog torbe, niti bih realno bilo šta bitnije promenila. A izašla sam na aerodromu na suprotnom kraju od onoga na kome se nalaze Lanovi šalteri za čekiranje. Hodam brzo kroz aerodrom i slučajno pogledam na stranu na sred ogromnog hola i shvatim da je tu čekiranje za Uskršnje ostrvo. Još ima ljudi. Dolazim do nekog Lanovog službenika i nešto ga pitam oko čekiranja (da li mogu sve tu ili treba da idem do nekih mašina), a on mi kaže da je let zatvoren. „Molim Vas, nemojte to da mi pričate.“ On odmah kaže da će sada da proveri. Stojim bukvalno na milost i nemilost sudbine. U nekom trenutku mi jedna od devojaka na šalteru kaže da priđem, ali još ne može da me čekira. Neke od devojaka sa šaltera se već kupe i pakuju svoje stvari. Ima još par putnika na par drugih šaltera, ali sam ja poslednja i ja sam „putnica koja je zakasnila“. Posle užasavajućih 5 – 10 minuta praznine i nemogućnosti da bilo šta mislim ili uradim, konačno kažu da je „listo“, tj., da je sve u redu. Dobijam bording kartu i zahvaljujem se svima kao luda. Momak kaže da je to tako samo zato što avion kasni. Ja odmah jurim do gejta, a ono avion kasni sat vremena. Smestila sam se, ali i malo primirila tokom tih sat vremena. Avion je zatim počeo da vozi po pisti, ubrzava i onda smo bili u vazduhu. Pravac zapad!
Pošto nisam imala nikakav rezervisan smeštaj, po dolasku na aerodrom na Uskršnjem ostrvu po savetu koji sam dobila malo sam više obratila pažnju i tu sam videla gospođu Elviru sa kojom sam se zatim dogovorila da ću da odsednem kod nje, pošto ona ima kuću sa sobama koje izdaje. Iznajmila sam sobu sa kupatilom i sa svog prozora sam preko bašte imala pogled ka Pacifiku što mi se baš dopadalo, mada nisam imala nameru da džudžim u sobi i gledam kroz prozor.
Ovde sam spavala tokom nedelju dana na Uskršnjem ostrvu
Gospođa Elvira je osim mene, na aerodromu pokupila i nekog Francuza, pa smo nas dvoje po dolasku i smeštaju prvo malo čavrljali i pili pivo sedeći na tremu, a onda je on otišao da se nešto raspituje, a ja sam se vratila u sobu sa namerom da se odmorim. Htela sam da malo dremnem ne bih li ublažila onaj šok koji sam doživela to jutro, ali nije moglo, mada sam u stvari bila veoma umorna. Spavala sam u avionu 3 sata, ali očigledno to nije bilo dovoljno. Pošto je pokušaj odmaranja propao, spremila sam se i zatim uputila ka centru.
Kuća se nalazila skoro na kraju naselja koje je i glavni, a i jedini grad na Uskršnjem ostrvu – Hanga Roa, mada je „grad“ suviše ambiciozan naziv. Ispred kuće se nalazilo dvorište, a odmah ispred njega put posle čega se tlo spušta ka okeanu. Tim putem sam krenula u mali obilazak Hanga Roe. Prvo sam želela da kroz laganu šetnju steknem osećaj razdaljine. Orijentacija mi super ide, ali mi je uvek potrebno da utvrdim distance i vrstu „podloge“.
Put ka centru Hanga Roe
Kroz tu šetnju sam već počela da nailazim na moaije. Prvi je bio na Ahu Tautira. Da pojasnim, moaji je naziv za velike kamene antropomorfne statue, tj., ljudske figure, koje su prastanovnici ostrva Rapa Nui pravili i po kojima je Uskršnje ostrvo poznato, a ahu je naziv za platforme na kojima su ovi moaiji poređani. Nekada se na ahuu nalazi samo po jedan moai, a na Ahuu Tongariki, koji je najveći, nalazi se 15 moaija. I ahua, a pogotovo moaija ima relativno dosta, čak i oko samog naselja. Ja sam ranije mislila da su oni više razbacani po ostatku ostrva.
Ahu Tautira i ronilački centar u Hanga Roi
Moja prva šetnja po ostrvu bila je usmerena ka muzeju, sa namerom da se tako za početak upoznam sa onim sa čime ću se ovih dana susretati. Nisam se dugo zadržala, delom i zato što sam se već ranije delimično pripremila. Uskršnje ostrvo svoje zvanično ime duguje prvom evropskom istraživaču, nekom Holanđaninu, koji je naleteo na njega upravo na Uskrs 1722. godine, pa ga je tako i nazvao. Uprkos raznim teorijama, ne zna se baš tačno kako su originalni stanovnici zvali svoje ostrvo, ali se naziv Rapa Nui uvrežio od druge polovine 19. veka, pa se potomci originalnih stanovnika sada zovu otprilike Rapanujci. Danas ostrvo pripada Čileu koji ga je anektirao 1888. godine, ali su stanovnici skloni da im se to ne sviđa i voleli bi da budu nezavisni. Smatraju da bi mogli sasvim fino da žive i bez pomoći matične zemlje, a od turizma, jer ovde nema bukvalno ničeg što bi moglo da obezbedi neku ozbiljniju egzistenciju. Britanci su svojevremeno pokušavali da gaje neke poljoprivredne kulture i ovce, ali bez većeg uspeha.
Druga stvar koja je bitna za Uskršnje ostrvo jeste da je ono upravo to – ostrvo. Jedno. Ne arhipelag. Pored samog ostrva postoji i više stena koje vire iz vode, ali je ipak u pitanju samo jedno ostrvo. Ono je ujedno i najudaljenije mesto na svetu u odnosu na prvog naseljenog komšiju – oko 2000 km od ostrva Pitkairn koje ima pedesetak stanovnika (to je ostrvo na koje je otišao onaj tip što se pobunio na brodu Baunti, a koga je u jednoj filmskoj verziji glumio Mel Gibson) i oko 2600 km od nekog ostrva čije glavno naselje ima više od 500 stanovnika. Dakle, nigde na kugli zemaljskoj niste toliko odvojeni od drugih ljudi kao ovde.
Približna pozicija Uskršnjeg ostrva u Pacifiku (hvala VT za sliku)
Ja sam naravno bila oduševljena ovako specifičnom situacijom i svima sam u to vreme slala montažu koju mi je poslao drug iz Njujorka (vidi gore). Kada je moj brat video ovo samo mi je javio da vodim računa šta radim, jer će inače da bude dosta nezgodno ako treba da preplivam sve ovo plavo do obale. Poslušala sam ga.
S druge strane, Uskršnje ostrvo je vulkanskog porekla i ono je sačinjeno od tri glavna vulkana (bilo ih je više) koji su tokom svojih erupcija izbacivali lavu koja se hladila, vremenom spojila vrhove ovih vulkana i tako je stvoreno ostrvo. Okvirno gledano, ostrvo liči na niski jednakokraki trougao, pri čemu je osnova najduža strana i ona je dugačka oko 25 km. I to je to. U sred ogromnog okeana.
Što se tiče Hanga Roe, u centru mesta paralelno sa obalom ide nekoliko dužih ulica, koje pod pravim uglom seku neke druge, kraće. U Hanga Roi se nalazi muzej, kao i katedrala, pijaca sa narodnom radinošću (mercado artesanal), prodavnice suvenira, izvestan broj kafea i restorana, ali pre svega stambene kuće u čijim se baštama vide banane, papaje, kao i razne druge kulture i cveće. Za razliku od ostatka ostrva u naselju ima i dosta drveća i hladovine. Na svakom drugom mestu Hanga Roa bi bila tek manje selo, ali je ovde glavni grad. Na kraju sela se takođe nalazi i groblje.
Ulica u Hanga Roi
Ulica u Hanga Roi
Prošla sam kroz taj centralni deo naselja, prošavši na kraju i pored groblja, a onda sam došla i do još par ahua koji u stvari čine jedan ceremonijalni ahu, a to je Kompleks Ahu Tahai.
Kompleks Ahu Tahai
Njega je 1974. godine restaurirao neki američki arheolog, pošto su vremenom, do kraja 19. veka, svi moaiji na ostrvu popadali ili bili oboreni. Kompleks Ahu Tahai sastoji se od Ahu Vai Uri, Ahu Tahai i Ahu Ko Te Riku. Ahu Vai Uri ima, ja bih rekla, 4,5 moaija. Nije greška u kucanju – ovo 0,5 se odnosi na jedan moai kome fali glava, mada su i ostali dosta oštećeni. Ahu Tahai, po kome je i nazvan čitav kompleks, sastoji se od jednog moaija, kao i obližnji Ahu Ko Te Riku, ali je ovaj drugi posebno zanimljiv jer je specifično doteran. Naime, on ima crveni kameni „šeširić“, koji se zove pukao, ali i oči. Neki smatraju da su ranije svi moaiji imali te oči, ali to nije sigurno. Kao što uostalom ni jedna druga teorija ovde nije sigurna, jer se u stvari ništa pouzdano ne zna o tim moaijima i zašto su oni pravljeni i šta su simbolizovali. Ipak, što se tiče pukaoa, ti crveni šeširići nisu izuzetak u ukrašavanju moaija, a takođe se tačno i zna mesto gde su oni pravljeni od crvene vulkanske stene.
Kompleks Ahu Tahai, Ahu Vai Uri (levo) i Ahu Tahai (desno)
Kompleks Ahu Tahai, Ahu Ko Te Riku
Kompleks Ahu Tahai, Ahu Vai Uri (levo) i Ahu Ko Te Riku (desno)
Kompleks Ahu Tahai, Ahu Vai Uri (levo) i Ahu Ko Te Riku (desno); iza je Hanga Roa, a još dalje padine vulkana Rano Kau
Zatim sam se lagano vratila do mesta, išla u internet kafe i u samoposlugu da kupim vodu i voće, a onda sam to odnela do sobe. Nisam bila posebno gladna, pa sam jela avokado i slane krekere što mi je baš prijalo. Tu sam upoznala i jednog Poljaka, Artura, koji je takođe odsedao u pansionu, pa smo se fino ispričali.
Onda sam otišla u šetnju na suprotnu stranu u odnosu na Hanga Rou. Tu sam prošla i pored jednog hotela sa bungalovima, kao i pored kampa. Dakle, pitanje smeštaja na Uskršnjem ostrvu je lako rešiti, a može i da se bira. U tom delu gde već prestaje Hanga Roa, uživala sam u divnom pogledu na velike talase koji su se tu valjali, na sunce koje se lagano spuštalo ka Australiji koja je bila tamo negde daleko iza horizonta, ali i na Rano Kau, jedan od vulkana koji čine ostrvo.
Obale Pacifika i padina vulkana Rano Kau
Nastavivši u istom smeru došla sam do još jednog nazovi sela i to je bilo jedno maleno ribarsko naselje, Hanga Piko, sa desetak kuća, koje je tu smešteno zbog finog dubokog zaliva gde barke mogu bezbedno da se usidre. Kako je sve ušuškano, odjednom je prestao da se čuje zvuk talasa i samo su se javljali zrikavci. Tu se nalazi još jedan arheološki lokalitet i ahu koji je restaurisan 1998. godine i na njemu stoji jedan moai. U pitanju je Ahu Te Ata Hero. U njegovoj neposrednoj blizini je i drugi moai, ali on leži na kraju te čistine gde su rađena istraživanja.
Ahu Te Ata Hero u Hanga Piko
Oboreni moai kod Ahua Te Ata Hero
Onda sam sela u jedan lepi kafe u Hanga Pikou i popila sok od manga. Malo sam čitala „Zoroa“ od Izabele Aljende kojeg sam kupila u Santjagu da bih vežbala španski, ali mi umor nije dao mira. Sunce zalazi oko 9 uveče, ali sam se ja još pre toga uputila ka sobi. Ipak, to što sam imala sobu koja je gledala na trem i baštu nije bilo baš dobro. Te noći me je budilo neko društvo koje se lepo provodilo ispred mog prozora, pa sam morala da urgiram. Malo sam se nervirala, ali i noć je čudna rabota sama po sebi, pa još i u polu-snu. U svakom slučaju se jesu malo smirili, ali sam i ja posle pola sata vrtenja u krevetu uspela da se uspavam.