U junu 2026. godine sam išla u Blace na nekoliko dana da bih tamo proslavila slavu svoje drugarice Tanje. To sam iskoristila da bih na putu do tamo obišla neke od spomenika kulture blizu kojih sam prolazila.
Evo karte koja prikazuje u kojim sam sve mestima bila i gde se sve nalaze spomenici kulture koje sam videla, kao i još nekoliko zanimljivih mesta.
Tako sam se od ostataka srednjevekovnog grada Stalaća koji se nalaze na uzvišenju iznad savremenog sela Stalać spustila malo putem i tako došla i do porte u kojoj se osim novije crkve Sv. Trojice nalazi i crkva Sv. Duha koja se u dokumentaciji vodi kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. Crkva je posvećena prazniku Duhova (Silasku Sv. Duha na apostole).
Porta sa crkvom Sv. Duha
U pitanju je malena jednobrodna crkva podignuta u nepoznato vreme, ali svakako od srednjeg veka do turskog perioda.
Crkva Sv. Duha
Na pročelju crkve stoji kamena ploča iz 1907. godine koja navodi da je crkva obnovljena 1836. godine troškom parohijana. To je bilo potrebno jer je, kako su pokazala istraživanja iz 1972. godine, prvobitna građevina bila srušena do ispod svoda, pa su prilikom ove obnove njeni gornji delovi prezidani. Ta istraživanja su u temeljima pronašli i vizantijski zlatnik iz X veka, takođe su pronađene i freske u oltarskom prostoru koje upućuju na period s kraja XIV i početka XV veka.
Crkva Sv. Duha
Ja sam sasvim fino obišla oko ove crkve, ali nisam mogla da uđem jer nisam mogla da otvorim vrata. Vraćajući se ka kolima, prošla sam pored kuće u porti i tu videla obaveštenje sa imenom sveštenika i brojem telefona. Pošto sam imala i nekih pitanja u vezi sa još nekoliko crkava u ovom kraju, pozvala sam i veoma ljubazni pop Ivan mi se javio.
Nakon što sam se predstavila, pitala sam ga prvo da li možda neko može da mi otvori crkvu Sv. Duha da bih pogledala crkvu iznutra, a on mi je rekao da je crkva u stvari otključana, nego samo treba malo bolje da gurnem vrata nakon što pritisnem kvaku. Odlično! Prvi problem mi je bio rešen.
Onda sam ga pitala za još tri crkve u ovom kraju i da li se do njih može doći kolima, pošto na mapi deluju da u stvari ne može. Pop Ivan mi je potvrdio da ne može, ali da je najbliža putu crkva Sv. Jovana i da do onde mogu lako peške da dođem, a da je ta crkva takođe otvorena, samo i ta vrata treba da se malo jače gurnu.
I to nije bilo sve. Dobila sam i poziv da naredne godine odem kada bude proslava praznika Sv. Marka, pa da zajedno sa sveštenikom i parohijanima prošetam do istoimene crkve koja je malo više uzbrdo i svakako nešto dalje od puta.
Treća crkva koja je meni bila zanimljiva je crkva Sv. Nikole, ali ni do nje nema puta, već bih morala da nešto improvizujem.
Poenta je da je svaka od ove tri crkve kategorizovana kao kulturno dobro od velikog značaja, tako da sam svakako imala motiv. S druge strane, moj plan za ovaj dan je bio dosta ambiciozan, a nisam bila sigurna koliko će mi vremena biti potrebno za ostala mesta gde sam planirala da se zaustavim. Osim toga, svakako je ovog dana trebalo i da stignem u Blace.
Dakle, za sada sam se vratila do crkve Sv. Duha, poslušala sveštenika i malo jače pritisla kvaku, pa sam tako ubrzo i ušla.
Crkva Sv. Duha, detalj
Crkva Sv. Duha, detalj
Freske su svakako novijeg datuma, ali mi je ipak bilo veoma drago da sam ušla u crkvu i pogledala je iznutra.
Crkva Sv. Duha, detalj
Crkva Sv. Duha, detalj
Crkva Sv. Duha, detalj
Crkva Sv. Duha, detalj
Podstaknuta onim što mi je sveštenik rekao, sada sam se prvo kolima prebacila nepunih 3 km južno od crkve vozeći putem koji praktično vodi duž leve obale Južne Morave. Na mestu gde je po mapi trebalo da ostavim kola i nastavim peške naišla sam na jednog čoveka na traktoru. Taman sam ga fino pitala za crkvu Sv. Jovana i da li sam na dobrom mestu. On mi je potvrdio i rekao da samo idem stazom pored potoka i tako ću doći do crkve. Ujedno me je posavetovao i da se preobujem, pošto sam bila u sandalama, a rekla sam mu da imam i patike.
Parkirala sam kola u lepoj hladovini pored puta, preobula se, uzela svoj rančić sa vodom, pa sam mogla da krenem.
Mojsinjska planina (koja je zapravo brdo, jer joj je visina ispod 500 m) nalazi se u trouglu koji formiraju Zapadna i Južna Morava i pravac između Kruševca i Deligrada. Praktično ovo područje predstavlja samo središte Balkanskog poluostrva. Tu su kroz istoriju prolazili glavni putevi koji spajaju sever i jug Evrope, a i nedaleki Kruševac je bio prestonica Srbije od 1371. do 1403. godine, tj., u vreme najvažnijeg događaja u srednjevekovnoj srpskoj istoriji, a to je bila Kosovska bitka (1389).
Po predanju, na Mojsinjskoj planini je nekada postojalo oko 77 crkava i manastira, a danas ih ima 28. Pretpostavka je da je ovako veliki broj sakralnih objekata nastao zbog dolaska grupe monaha sa Sinajske gore u XIV veku koji su se povlačili iz svojih prvobitnih manastira pod najezdom Turaka. Upravo zbog svega ovoga, čitav kraj je dobio i svoj lokalni nadimak – Mojsinjska Sveta gora.
Znak pored puta odakle se ide sprema crkvi Sv. Jovana
Dakle, od ovog znaka koji se vidi na prethodnoj fotografiji kreće staza.
Mojsinjska planina, detalj
Osim kulturno-istorijskih aspekata, Mojsinjska planina obiluje i prirodnim bogatstvima, poput podzemnih voda i potoka. To je dovelo i do rasta brojnih vrsta pečuraka. Kako znam? Pa, jednostavno – ovde postoji i tabla, putokaz, koja upućuje da upravo ovaj pravac predstavlja „Gljivarsku stazu Mojsinjska Sveta gora“. Videla sam da je projekat vezan za pečurke sproveden uz saradnju sa EU. Ako su već dali pare, red je i da im se zahvalimo, jer ovo ipak ostaje nama.
Koliko sam videla na još jednoj tabli, ovde se mogu naći jestive, otrovne i retke vrste gljiva. Ja volim pečurke, ali nikada nisam imala inspiraciju da ih sama berem. Osim toga, uvek se setim i da sam negde čula da su sve gljive jestive, ali je problem da su neke jestive samo jednom.
Dakle, ovog dana sam ja samo šetala po prirodi u potrazi sa crkvom Sv. Jovana.
Vrlo brzo sam videla jedno obeležje koje pokazuje da se tu nalaze temelji crkve Sv. Bogorodice.
Mojsinjska planina, detalj
Staza se uskoro sužava, ali je bila sasvim jasno vidljiva i u junu kada je vegetacija verovatno bila na vrhuncu.
Mojsinjska planina, detalj
Zatim sam došla do dela koji je delovao kao zemljana staza, ali mislim da je u pitanju bilo isušeno korito nekog potoka.
Mojsinjska planina, detalj
Mojsinjska planina, detalj
To mislim zato što sam na više mesta nailazila na brojne leptirove koji su sletali na zemlju i, činilo mi se, pili vodu ispod same površine.
Mojsinjska planina, detalj
Bile su tu obične sedefice (Argynnis paphia), obični smeđaš (Maniola jurtina) i mnogobojac (Nymphalis polychloros). Ovu poslednju vrstu sam lepo snimila i kada je jedan primerak raširio svoja krila i pozirao.
Mojsinjska planina, detalj
Ova vlažnost u tlu je ujedno značila i visoku vlažnost vazduha. To mi je pogotovo teško padalo jer je bilo vruće, bez vetra, a i žurila sam. Nigde nikoga nisam videla, pa sam razmišljala i da treba da budem posebno pažljiva da ne bih slučajno negde izvrnula nogu ili nešto slično, pošto nisam bila sigurna da sam u svakom delu imala domet.
Mojsinjska planina, detalj
Došla sam onda i do potoka, ali on nije svuda delovao oformljeno, kao da je propadao u zemlju. S druge strane sam na nekim mestima morala da prelazim preko njega hodajući preko kamenja. I tu sam morala da pazim da se ne okliznem i upadnem u blato ili vodu koja svakako nije bila duboka, ali mi je bilo bolje da mi noge ostanu suve.
Mojsinjska planina, detalj
Mojsinjska planina, detalj
Mojsinjska planina, detalj
I onda sam došla do mesta gde je trebalo da napustim glavnu gljivarsku stazu, pa da se spustim u jarugu kojom protiče potok.
Mojsinjska planina, detalj
Vrlo brzo sam kroz drveće ugledala crkvu koja je delovala kao prizor iz neke bajke.
Mojsinjska planina, detalj
Na drugoj strani je bila druga jaruga, ali na svu sreću tu nisam morala da se penjem, već između dve jaruge postoji široka staza koja vodi ka crkvi.
Mojsinjska planina, detalj
Mojsinjska planina, detalj
Na vrhu te staze je proplanak na kojem je crkva Sv. Jovana. Tu je i savremeni trpezar – natkriveni prostor sa drvenim stolovima i klupama predviđenim za parohijane kada dođu do crkve. Tu sam ostavila svoj rančić i štapove za hodanje, pa sam krenula da posetim crkvu.
Crkva Sv. Jovana
U pitanju je nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. Crkva Svetog Jovana na Mojsinjskoj planini potiče iz XIV veka, moguće i da je starija, ali je svakako obnovljena 1926. godine. U svakom slučaju, ne postoje nikakvi pisani tragovi koji bi pomogli da se precizno ustanovi vreme iz kojeg potiče.
Crkva Sv. Jovana
Osnova crkve je u obliku slobodnog krsta sa veoma kratkim poprečnim krakom, polukružnom apsidom i pripratom na zapadnoj strani. Pretpostavlja se da je prvobitna crkva bila poluobličasto zasvedena i da je bila bez kupole. Građena je od peščara i sige, a na pročelju se i danas lepo vidi da su naizmenično ređani tri do četiri reda opeke i jedan red tesanika.
Po savetu sveštenika iz Stalaća, otvorila sam crkvu i ušla unutra.
Crkva Sv. Jovana, detalj
Crkva Sv. Jovana, detalj
Crkva je nekada bila oslikana, a danas se možda mogu videti samo tragovi živopisa. Ja nisam baš ni zagledala, pa ništa nisam ni videla.
Crkva Sv. Jovana, detalj
Zatim sam izašla, pa snimila crkvu i sa druge strane.
Crkva Sv. Jovana, detalj
Takođe sam snimila i onu gljivarsku stazu koja vodi s druge strane jaruge sa potokom, a onda sam uzela svoje štapove i krenula nizbrdo ka kolima.
Mojsinjska planina, detalj
Vratila sam se tako do kola, preobula u sandale, sela za volan i upalila kola, ali sam pomislila da bi bilo dobro da ipak prvo popijem još malo vode, jer sam se dosta znojila dok sam išla do crkve i nazad.
Kad ono – nema flašice sa vodom i to zato što nema ni rančića. Tu shvatim da sam ga zaboravila na stolu u trpezaru kod crkve. Šta sam mogla drugo da radim nego da ponovo promenim obuću, uzmem štapove za hodanje u ruke, pa hajde Jovo nanovo. Ovo nije strm uspon i potrebno je oko 15-ak minuta u jednom smeru, ali, kao što sam već rekla, bilo je vruće i veoma vlažno, tako da nisam bila oduševljena.
Naravno, rančić me je čekao tamo gde sam ga ostavila.
Crkva Sv. Jovana, detalj
Sva u znoju sam se vratila do kola, a onda i prebacila do Kruševca gde sam prvo našla dobro mesto da parkiram kola u hladu, a onda prošetala do obližnje crkve Lazarice.
Crkva Lazarica
O crkvi ću reći nešto više kasnije, a da sada prvo kažem nešto o samom Kruševcu.
Grad je osnovan oko 1371. godine, kada je knez Lazar Hrebeljanović izabrao ovo mesto za svoje političko i vojno sedište. Razlozi za izbor baš ovog mesta bili su povoljan geografski položaj, dobra povezanost sa drugim delovima države i mogućnost odbrane od sve češćih osmanlijskih prodora. U Kruševcu je podignut utvrđeni grad sa dvorom, administrativnim zgradama i crkvom, čime je postao prestonica tadašnje države Moravske Srbije.
Upravo iz Kruševca knez Lazar je 1389. godine krenuo sa svojom vojskom u Kosovsku bitku što je jedan od najznačajnijih događaja srpske srednjovekovne istorije. Nakon njegove pogibije na Kosovu, državom su iz Kruševca upravljali njegova supruga, kneginja Milica, i mladi Stefan Lazarević. Grad je ostao prestonica sve do 1403. godine, kada je Stefan Lazarević, nakon što je dobio Beograd na upravu, premestio prestonicu u taj grad.
Od nekadašnjeg utvrđenog grada sačuvani su ostaci Lazarevog grada, među kojima se posebno ističe Donžon kula, koja je bila glavni odbrambeni objekat tvrđave.
Kruševac, detalj
Moram da priznam da s jedne strane nisam bila previše spremna da obilazim ostatke starog grada ili idem u obližnji muzej, a s druge strane je bilo dosta vruće i ja sam želela da odem do centra grada da bih tamo sela negde i osvežila se kako valja.
Zato sam samo površno snimila neke detalje, sa namerom da se ovde ponovo vratim i tada se više posvetim onome što ovaj važan, a pre svega šarmantan gradić u sred Srbije ima da ponudi posetiocima.
Tako sam snimila donžon kulu i kroz providnu plastičnu ploču koja je postavljena tako da konture na njoj mogu da olakšaju da se zamisli kako je sve to nekada izgledalo.
Kruševac, detalj
I u prostoru oko crkve Lazarice koji je više nalik na park, nego na portu, mogu da se vide ostaci nekih objekata, ali i spomenik knezu Lazaru kao osnivaču grada.
Kruševac, detalj
Kruševac, detalj
I sad da se pričom vratim na crkvu Lazaricu koja predstavlja kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Crkva je zapravo posvećena Svetom Stefanu Prvomučeniku. Međutim, pošto je crkvu sagradio knez Lazar i bila je neraskidivo vezana za njegov dvor, narod ju je počeo nazivati Lazarica, odnosno „Lazarova crkva“. Taj naziv se odomaćio i danas je mnogo poznatiji od zvaničnog.
Osim toga, postoji i dodatna simbolika u izboru Svetog Stefana za zaštitnika hrama. Vladari iz dinastije Nemanjići često su u svojim titulama nosili ime Stefan (ne nužno kao kršteno ime, već kao vladarsku titulu), a Sveti Stefan Prvomučenik smatran je jednim od zaštitnika srpske države i vladarske vlasti. Knez Lazar, iako nije bio Nemanjić po muškoj liniji, nastojao je da se predstavi kao naslednik njihove državne i duhovne tradicije, pa je posveta Svetom Stefanu imala i političku poruku o kontinuitetu srpske države.
Dakle, crkva je kao dvorska crkva kneza Lazara podignuta između 1377. i 1380. godine. Ona predstavlja jedno od najlepših ostvarenja Moravske škole srpske srednjovekovne arhitekture i do danas je sačuvala veliki deo svog prvobitnog izgleda. Po predanju, u ovoj crkvi je pričešćena srpska vojska pre Kosovskog boja 1389. godine.
Crkva Lazarica
Crkva je svakako stradala tokom turske vladavine, ali je posle oslobođenja Kruševca u XIX veku urađeno više obnova koje su bile prilično amaterske, ali to ni ne čudi, jer su i sama oslobođena država i njen stručan deo bili mladi. Konačno, od 1904. do 1908. godine, urađeni su konzervatorsko-restauratorski radovi koji su bili utemeljeni na naučnim osnovama.
Crkva ima trolisnu (trikonhalnu) osnovu sa kupolom iznad preseka broda i srednjeg traveja, dok se iznad priprate uzdiže kula-zvonik.
Crkva Lazarica
Crkva Lazarica, detalj
Crkva je zidana naizmeničnim smenjivanjem redova kamenih tesanika i po tri reda opeke i to se stručno zove vizantijski slog.
Crkva Lazarica, detalj
Od spoljašnje dekoracije, posebno se ističu prepleti oko prozora i u kamenu perforirane rozete.
Crkva Lazarica, detalj
Crkva Lazarica, detalj
Što se unutrašnje dekoracije tiče, nisu nađeni nikakvi tragovi prvobitnog živopisa, ali postoje neki fragmenti zidnih slika koje su urađene 1737-1740. Ikonostas je iz 1844, očuvan u celini i konzerviran 1989.
Crkva Lazarica, detalj
Crkva Lazarica, detalj
U levoj bočnoj apsidi (konhi) nalazi se kivot posvećen Svetom knezu Lazaru. Međutim, taj kivot ima prvenstveno liturgijski i memorijalni značaj, pošto se mošti kneza Lazara nalaze u manastiru Ravanica čiji je on bio ktitor (videti: https://www.svudapodji.com/srbija-2006-1/).
Crkva Lazarica, detalj
Inače, knez Lazar Hrebeljanović je veoma brzo nakon pogibije u Kosovskom boju proglašen za svetitelja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ne postoji sačuvan dokument koji bi precizno beležio čin kanonizacije, ali istoričari i crkveni istoričari smatraju da se to dogodilo između 1389. i 1391. godine, dakle svega godinu ili dve nakon Kosovske bitke. Sveti knez Lazar se pominje kao sveti mučenik ili velikomučenik, a njegova pogibija se tumači kao mučeničko stradanje za veru i otadžbinu.
Crkva Lazarica, detalj
Uzgred, tokom Velike seobe Srba 1690. godine, monasi su ih, radi zaštite od Osmanlija, preneli u Manastir Vrdnik-Ravanica na Fruškoj gori (videti: https://www.svudapodji.com/fruska-gora/). Tek 1989. godine, povodom 600 godina od Kosovske bitke, mošti su svečano vraćene u manastir Ravanicu, gde se i danas nalaze.
Crkva Lazarica, detalj
Ovde sam razgledala i neke od novih zidnih slika, a takođe sam otišla i do ikone Svete prepodobne Evgenije, što je svetiteljsko ime kneginje Milice, supruge kneza Lazara.
Crkva Lazarica, detalj
Crkva Lazarica, detalj
Naime, nakon pogibije kneza Lazara u Kosovskoj bici 1389. godine, Milica je preuzela upravljanje državom kao namesnica, jer je njihov sin Stefan Lazarević još bio maloletan. Bila su to teška vremena, a Milica je vodila opreznu politiku kako bi sačuvala državu, pa je 1390. godine prihvatila vazalni odnos prema Osmanlijama, što je omogućilo Srbiji da zadrži određeni stepen samostalnosti.
Kasnije se povukla iz svetovnog života i zamonašila u svojoj zadužbini, manastiru Ljubostinja, gde je kao monahinja dobila ime Evgenija. Ona je umrla 1405. godine, a pretpostavlja se da je status svetiteljke kroz poštovanje u narodu i crkvi stekla u prvoj polovini XV veka. Njene mošti se nalaze upravo u manastiru Ljubostinja.
Nakon posete crkvi Lazarici, spustila sam se do centra Kruševca.