Vijetnam 2018, 17. deo (Ho Ši Min)

Na putu od aerodroma u Ho Ši Minu do turističkog dela centra gde smo rezervisale neki smeštaj krenula je provala oblaka, ali se to primirilo dok smo mi stigle na odredište. Posle lepote Fu Koka, a pre svega mira i veoma lepog smeštaja, u Ho Ši Minu se sve verovatno činilo znatno lošijim nego što jeste, tako da sam se osećala baš razočarano. Ipak, nakon što smo ostavile stvari u sobi, odmah smo otišle u jednu obližnju agenciju i tamo rezervisale dva izleta – prvi za obilazak delte Mekonga, a drugi za obilazak Ku Či tunela. Toliko smo vremena i imale.

Obilazak južnih delova Vijetnama

Veče je u međuvremenu već palo, a mi smo krenule u šetnju u širem luku po kraju u kojem smo bile i tom prilikom sam ja veoma gadno palcem na nozi naletela na neki metalni kočić koji je virio iz asfalta. Stvarno, ali stvarno, mrzim te aljkave ljude koji na taj način rade ili bolje reći ne rade ono što treba. Ipak, znam da ovo nije specijalitet Vijetnama ili Ho Ši Mina. Svojevremeno sam nove kožne cipele odrala na sličan kočić na sred Obilićevog venca u Beogradu. Malo sam savijala prst da vidim da li me više boli na pritisak, ali nije, pa sam zaključila da ništa nisam slomila. Ipak, nastavio je da me gadno boli narednih dana.

Večernja svetla Ho Ši Mina

Vraćajući se u hotel, prošle smo pored jednog poprilično neuglednog restorana koji je bio pun i Vijetnamaca i stranaca, pa smo rešile da tu svratimo na večeru. Ispostavilo se da je njihov specijalitet supa u raznim verzijama, ali uvek sa puno pirinčanih rezanaca i tu smo sasvim lepo jele.

Supa sa pirinčanim rezancima i mesnim kuglicama

Još malo smo prošetale i ispostavilo se da je deo ulice u kojoj smo mi bile smeštene uveče bio zatvoren za saobraćaj, ali je zato muzika arlaukala na sve strane. Na svu sreću, mi smo bile dovoljno daleko da nam to nije smetalo da te noći spavamo.

Jutro u Ho Ši Minu

Sutra smo ustale rano da bismo sa grupom išle na jednodnevni izlet po Mekongu. Obe smo zamišljale više vožnje brodom po reci, ali se ispostavilo da je to jedan prilično običan turistički izlet. Pošto i nije bio skup, nije nam bilo previše žao.

Gužva na ulicama Ho Ši Mina

Prvo smo se dugo vozili autobusom dok smo uopšte i izašli i grada, a onda su krenula gotovo nepregledna polja pirinča ispresecana poljima pod kukuruzom, zasadima kokosovih palmi, banana, šećerne trske i drugih kultura koje iz autobusa nisam mogla da prepoznam. Kao i na drugim mestima po Vijetnamu i ovde su se često videle porodične grobnice i to u sred polja. Ozidano grobno mesto uzdignuto na platformi od zemlje, a oko njega polje. Dodatno mi je bilo zanimljivo da su se na nekoliko mesta videla polja pirinča, ali u različitim fazama. Bilo je gusto prekrivenih sveže zelenih polja, zatim polja koja su već počela da žute i konačno polja na kojima je pirinač već požnjeven. Mada uopšte nisam stručna za pirinač, pretpostavljam da je u pitanju upravo ono što smo čule, a to je da u delti Mekonga oni imaju tri žetve godišnje.

Pirinčana polja

Uz put se svraća u jedno stajalište gde je organizovana prezentacija i moguća kupovina proizvoda od niti koje se dobijaju od kokosa i bambusa. Zaista je fascinantno koliko mekani materijali mogu da se dobiju od naizgled tako grube biljke kao što je bambus.

Zatim smo došli do jedne od obala Mekonga i tu se ukrcale na brod. Ipak, taj brod je u suštini služio samo da bi se prebacili do par obližnjih ostrva gde smo imali nekoliko zaustavljanja.

Jedan od glavnih tokova Mekonga

Tipičan turistički brod

Zaustavljanja su bila da bismo probale i/ili kupile med i suvenire, probale smo neko voće koje i nije bilo spektakularno, slušale smo uživo neke pesme otpevane kao kada se odrađuje neki dosadni posao, a onda smo se kratko provezle nekim lokalnim kanalom koji izbija na jedan od glavnih tokova Mekonga.

Mesto za ukrcavanje u čamce

Vožnja kanalom na reci Mekong

Vožnja kanalom na reci Mekong

Sa čamca smo prešle na turistički brod, a onda posle kraće vožnje došle do druge strane istog ostrva gde smo imali pauzu za ručak.

Teretni brod na reci Mekong

Sneža i ja smo bile u istoj grupi sa jednim simpatičnim parom iz Ukrajine koje smo upoznale još u Nacionalnom parku Fong Nja-Ke Bang tako da smo zajedno ručali i naručili neku lokalnu ribu.

Možda izgleda čudno, ali bila je to veoma ukusna riba

Prilikom povratka u Ho Ši Min, svratili smo i u jedan budistički hram i to je bilo to što se tiče izleta u deltu Mekonga. Ne znam šta smo baš očekivale, ali nismo bile impresionirane.

Po povratku u Ho Ši Min, otišle smo prvo do pansiona gde smo bile smeštene da bi se malo osvežile, a onda smo zbog mog palca na nozi odustale od previše hodanja i taksijem se prebacile u poslovni centar grada, sa skupim radnjama, hotelima visoke kategorije, visokim zgradama i slično.

Savremeni i imućniji deo Ho Ši Mina

Prvo smo videle zgradu Opere, a onda otišle do zgrade Doma narodnog komiteta, odnosno, Gradske većnice koja gleda na prostrani plato gde se nalazi spomenik Ho Ši Minu. Inače, ovaj grad se ranije zvao Sajgon, a 1976. godine je preimenovan u Grad Ho Ši Min, mada njegovi stanovnici i dalje više vole stari naziv.

Spomenik Ho Ši Minu, a iza njega je Dom narodnog komiteta

Još malo smo šetale po ovom delu grada, a onda na kratko otišle do zgrade Glavne pošte. Razlog je taj da je tu poštu projektovao Gistav Ajfel, koji je očigledno bio veoma plodan arhitekta/građevinski inženjer i koji je radio na svim stranama sveta (videti: https://www.svudapodji.com/titikaka-bolivija-i-la-paz-peru-i-bolivija-leto-2005-godine-3-deo/). Pored Glavne pošte koju su Vijetnamci, kao i ostale zgrade koje smo obilazile, osvetili veoma lepo, nalazi se i Bogorodičina crkva, ali je bilo suviše kasno da bismo je posetile.

Tu smo i rešile da završimo sa obilaženjem, pa smo se prebacile do Pijace Ben Tran, koja je u stvari već bila zatvorena, ali su oko nje postojali štandovi gde smo kupile još par suvenira, ali i svratile na veoma ukusnu večeru. Onda je došlo i vreme da dan privedemo kraju.

Narednog dana, koji je ujedno bio i poslednji dan na našem putovanju, išle smo na izlet do tunela Ku Či. Naime, još tokom rata sa Francuzima, vešti i preduzimljivi borci iz ovog dela zemlje (na manje od 50 km severno od tadašnjeg Sajgona) krenuli su da kopaju podzemne tunele koje su koristili da bi se u njima sakrili i za logističke svrhe. To im se pokazalo kao jako dobro i efikasno, a na žalost uskoro su imali još jedan rat, tako da su te tunele doveli gotovo do savršenstva što se tiče gerilskog rata. U sred prašume, gerilci Ku Či su iskopali ukupno oko 250 kilometara (!!!) podzemnih tunela i to pred samim nosom Amerikanaca kojima je glavna baza bila upravo u Sajgonu. Amerikanci su ovaj deo stalno bombardovali i danas mogu da se vide brojni krateri koje su ostavljale bombe iz aviona tipa B52. Osim toga, Amerikanci su pokušavali i da ovde ostvare određene vojne uspehe koristeći tenkove i pešadiju, ali je to sve na kraju bilo bezuspešno.

Jedan od brojnih sigurnosnih ulaza u Ku Či tunele

Danas, ovde mogu da se vidi kakve su sve zamke koristili Vijetnamci, kako su pravili nagazne mine i druga eksplozivna sredstva koristeći metal od američkih eksplodiranih bombi, ali i neeksplodirane bombe da bi došli do eksploziva.

Tuneli bili su napravljeni u tri nivoa, na dubini od 3 metra, 6 metara i od 8-10 metara. Zemlja je ovde glinovita i kada je suvo, veoma je teško za kopanje, ali su gerilci kopali kada su padale kiše. Osim tunela za prolaženje, postojali su i bezbednosni ulazi/izlazi, ventilaciona okna, a i niz prostorija ispod zemlje – sobe za sastanke, za odmor, kuhinja (sa posebnim sistemom za odvođenje dima koji bi ujutru kada se kuvalo izgledao kao izmaglica koja se vuče po zemlji), ambulante, radionice, bunari za obezbeđivanje vode, specijalni sistem za odvođenje kišnice koja bi prodrla unutar sistema direktno do reke Sajgon, itd, tako da su gerilci mogli u potpunosti da žive ispod zemlje.

Sami tuneli su neverovatno uski, pre svega zato što su i Vijetnamci sitni građom, što je bio dodatni problem, čak i kada bi Amerikanci uspeli da pronađu neki ulaz. Ispod zemlje je ne samo neverovatno tesno i mračno, već i veoma vruće.

Još jedan ulaz u Ku Či tunele

Danas, turisti mogu da se uvuku u jedan sigurnosni ulaz/izlaz i da vide kako bi se lako (ako ste vižljasti i mršavi Vijetnamac) mogli zavući u rupu koju bi zatvorili poklopcem prekrivenim lišćem, ali postoji i mogućnost da se prođe jednim tunelom na prvom nivou u dužini od 100 metara. Na svu sreću, na svakih 20 metara postoji mogućnost da se izađe iz njih. Mada sam se osećala neadekvatno, znatno viša od vijetnamskog proseka, sa palcem na nozi koji me je boleo, a imala sam sa sobom i rančić koji mi je dosta smetao, zavukla sam se u tunel i bilo je dosta tesno. Ranac mi je smetao, pa sam ga na kraju skinula i prebacivala ispred sebe dokle dohvatim, a onda bi se nekako polu-čučeći jedva provukla do njega. Na kraju sam odustala, sistem sa rančićem je ostao isti, ali sam zato ja počela da puzim kroz tunel na sve četiri. Mada je bilo udobnije nego što sam očekivala, sa radošću sam izašla već posle prvih dvadeset metara. U tunelu je u jednom „laktu“ bilo skroz na skroz mračno i mogu da prijavim da u tunelu u sred mraka petokraka baš i ne sija, već lako mogu da se vide sve moguće zvezde. Ja nisam klaustrofobična i povremeno sam se slatko na glas smejala samoj sebi, ali sam na kraju ipak bila srećna da izađem na svetlost dana, divan veliki prostor za moje ruke, noge i ostatak tela. Hrabra Sneža je nastavila do još 20 metara.

Radosna što izlazim iz tunela

U okviru lokaliteta ko hoće da plati može da kupi municiju i da se oproba u pucanju koristeći razne puške, sve do nivoa Kalašnjikova, tj, AK-47. Nama to nije bilo posebno zanimljivo, pa smo samo pojele po sladoled i malo se rashladile.

Povratak sa izleta se veoma odužio do nivoa gde sam postajala veoma nezadovoljna i nervozna zbog veštački nategnutog vremena (povremeno i gde nije bila gužva, samo su pešaci bili sporiji od nas), što mi se činilo veoma neprofesionalnim, ali tu nismo ništa mogle da uradimo, pa smo jednostavno istrpele posmatrajući saobraćajnu gužvu koja izgleda da nikada ne jenjava u Ho Ši Minu.

Saobraćajna gužva na ulicama Ho Ši Mina

Što se tiče samih tunela Ku Či, oni svakako apsolutno vrede da se vide, ali da bi se tamo provelo sat i po, prvo se sat vremena kupe turisti, onda se još dva i po sata vozi do tunela (da bi se uključila i pauza kod jedne radionice/prodavnice) i to bi možda i bilo podnošljivo da se iz nekog razloga nismo toliko vukli u povratku. Izgledalo je kao da su nekim turistima prodali izlet koji ih vraća u grad sat kasnije posle onog vremena koje je nama rečeno, pa su tako razvlačili povratak da im se niko ne bi žalio. Besmisleno provedeno vreme u prevozu, tako da je ukupni utisak o izletu bio na kraju veoma loš.

Takođe smo stekle i utisak da su ljudi koji rade u turizmu na severu zemlje znatno bolje organizovani, ali i značajno ljubazniji.

Kada smo se konačno vratile u Ho Ši Min, imale smo tek vremena da ručamo, a onda smo skroz znojave zbog visoke temperature i još veće vlažnosti vazduha svoj prtljag potrpale u jedan taksi i otišle na aerodrom. Malo smo se brinule jer je bila izuzetna gužva u saobraćaju, što je generalno uvek slučaj, ali smo na kraju ipak dobro stigle do aerodroma gde smo mogle i da se presvučemo.

Na kraju, po malo umorna od pokretanja, ipak sam bila veoma zadovoljna ne samo time da sam poprilično dobro posetila jednu lepu i daleku zemlju, već i da sam konačno bila na jugoistoku Azije. Vijetnam je egzotična zemlja koja je meni do sada uglavnom bila vezana za priče o Vijetnamskom (Američkom) ratu, ali to je pre svega jedna slikovita zemlja sa bogatom istorijom, neverovatnom raznolikošću i lepotom predela i prirodnih pojava, predivnom hranom i puna izuzetno vrednih i marljivih ljudi koja nezaustavljivo zaista juri ka svojoj svetlijoj budućnosti.