Titikaka (Peru) i Kusko (Peru i Bolivija, leto 2005. godine), 1. deo

Dakle, posle divnog obilaska Bolivije, vratila sam se u Peru. To sam učinila autobusom od La Paza do grada Puno na peruanskoj obali Titikake. Bio je to ubedljivo najudobniji autobus, pa još polu-prazan, tako da sam mogla baš da se razbaškarim. Iza mene je sedela jedna mlada Nemica s kojom nisam baš komunicirala uz put, ali kada smo stigli u Puno prišla mi je i pitala da li govorim engleski. Ispostavilo se da ona ne priča španski, a putovala je sama, pa joj je bilo zgodno da joj neko pomogne. To sam i učinila, a na kraju smo zajednički uzele taksi koji nas odvezao svaku u njen hotel. Uz put se ispostavilo da i ona i ja hoćemo narednog dana da idemo na isti izlet pa smo se rastale sa nadom da ćemo se sutra ponovo videti.

Tako je i bilo. Slučaj je hteo da smo čak bile u istoj grupi, pošto je bilo podosta brodova. Tada sam saznala da se zove Jana i da je iz Hamburga. Sa nama u grupi je takođe bilo i nekoliko mladića Italijana. Meni je bilo veoma zanimljivo da ih posmatram. Kako je Jana bila veoma lepa devojka, ovi su čitavog dana samo lepršali oko nje.

Prvo smo otišli na jedno od plutajućih ostrva. Ta ostrva se zovu Uros. U plitkim vodama Titikake raste u izobilju trska koja se zove tortora. Stanovnici ovih ostrva nabacuju veliki broj slojeva ove trske i na taj način se dobijaju ostrva na kojima može da se živi, a koja zaista i plutaju po površini jezera. Kada se po njima hoda, tlo je dosta meko i noge blago upadaju u nabacanu trsku, ali na ostrvima ipak ima i napravljenih koliba u kojima su ranije tradicionalno živeli pripadnici plemena Uros. Sada oni uglavnom žive na obali, a ovde dolaze zbog turista. I upravo to je bilo ono što mi se uopšte nije dopalo.

Obilazak plutajućih ostrva Uros na jezeru Titikaka

Naime, ja sam jako želela da vidim i posetim ova ostrva, i veoma mi je drago da sam to i uradila, ali sam u stvari bila veoma razočarana i mislim da ne vredi da se čovek zadrži na njima duže od 10-ak minuta. Bez obzira na sav trud i želje, meni tu ništa mi nije delovalo autentično i sve je ličilo tek na postavljenu scenografiju. Vi kao nešto hodate po ostrvu i obilazite ga, a onda naletite na neku bakicu koja kao spontano sedi na tlu i usitnjava kukuruz tako što zrna stavi na jedan kamen, a drugim koji podseća na točak mrvi ta zrna. I baš je našla da obavlja kućne poslove na sred „dvorišta“ ispred kućice.

„Spontano“ usitnjavanje kukuruza

Takođe sam se pitala i da li je odeća koju su lokalni stanovnici nosili bila njihova svakodnevna ili je i to bio samo kostimografski detalj. S druge strane, pošto su oni već bili tu i pošto je čitava scena bila postavljena, ja sam lepo krenula da sve to fotografišem.

Lokalno stanovništvo na ostrvima Uros

Pošto se od poziranja za fotografije ne živi, glavna aktivnost je ipak prodaja suvenira i narodne radinosti. A to su isti suveniri i ista narodna radinost koja može da se nađe svuda po Andima. S druge strane, verovatno sam previše stroga i cinična, jer turisti koji dođu do Titikake gotovo obavezno posećuju ova mesta, tako da je to sve i sasvim normalno, ali se meni ipak nije dopalo.

Prodaja narodne radinosti na ostrvima Uros

Takođe treba reći i da je trska tortora zaista veoma zahvalna za korišćenje. Kada se dobro spoji ona uopšte ne propušta vodu tako da se koristi i za pravljenje čamaca i manjih brodova.

Čamci od trske tortora

Naš veći metalni brod nas je posle posete plutajućim ostrvima i par sati vožnje dovezao i do jednog od pravih ostrva koja su na peruanskoj strani. U pitanju je ostrvo Takile. Kada se stigne do ostrva i iskrca iz broda, prvo ima dosta da se penje i šeta što mi je u stvari i veoma prijalo kao fina fizička aktivnost po lepom sunčanom danu. Cilj sve ove šetnje bio je da se popnemo do nekog trga na vrhu uzvišenja oko kojeg su bili postavljeni stolovi. Plan je bio da se tu jede, a zatim da se sa druge strane spustimo do luke. Na trgu je, osim turista, bilo i dosta lokalnog stanovništva. Neki su se nudili da ih turisti slikaju u zamenu za novac, a neki su jednostavno direktno prosili. U tome svemu su prednjačila deca koja su tražila i hranu i novac ili bilo šta drugo što bi moglo da im se da. Ja sam imala neku kesu bombona koju sam kupila za tu priliku i to sam dala toj deci, ali ništa od toga nije ostavljalo dobar utisak. Ali nisu samo deca bila uključena u turističku ponudu. I stariji stanovnici daju svoj aktivni doprinos. Na primer, kada sam krenula da se spuštam ka brodu, staza je vodila između niskih kuća. Tu sam naišla na neku baku koja je neobavezno šetala i bukvalno prela vunu u hodu. Tehnika za to je veoma specifična i baka je po zemlji vukla preslicu koja je skakutala kao čigra na povocu. Moram priznati, vrlo originalno u odnosu na našu tradicionalnu tehniku koja zahteva sedenje, ali to je evidentno bila totalna nameštaljka, bez ikakve spontanosti, čiji je cilj bio da turisti koji naiđu i plate da bi to slikali. Čak mislim da uopšte nije ni stvarno prela, već je samo vrtela tu preslicu kao deo svoje „uloge“ i etno motiva za strane turiste. Vodič nam je rekao kako stanovnici ostrva Takile, njih oko 2000, žive toliko tradicionalno da gotovo niko nije otišao u profesionalnce u smislu završavanja bilo kakvih ozbiljnijih škola. Verovatno je u pitanju i nedostatak motiva. Sa redovnim prilivom stranih turista koji vole slikovite nošnje, slike sa lokalnim stanovništvom i iskustvo velikodušnosti za male pare, ko će da uči po ceo dan bez čvrstih izgleda za redovno i dobro plaćeno zaposlenje?

Ostrvo Takile

Drugim rečima, ni ostrvo Takile nije ostavilo neki jako dobar utisak na mene. Posle silaska do jezera stazom koja je bila prilično strma i koja je vodila po nekim stepenicama, okupili smo se na brodu i krenuli nazad. E, tu je bilo nešto zanimljivo. Na brodu nam se pridružio jedan muškarac koji je valjda živeo na ostrvu Takile, pa je iskoristio prevoz da bi otišao na obalu. On je pleo nešto šareno i to je radio čudesno vešto. Ja se razumem u pletenje i zaista sam bila zadivljena veštinom ovog čoveka. Vodič nam je već ranije ispričao da ljudi koji žive na ovom ostrvu imaju veoma neobičnu tradiciju. Žene prave odeću za svoje muževe, a muževi to isto čine za svoje žene. Ne znam šta je ovaj tačno pleo, ali sam bila sigurna da će lepo stajati njegovoj ženi.

Posle nekih tri sata vožnje po jezeru, stigli smo u Puno i tu je pao dogovor kada i gde da se nađemo nešto kasnije. Ja sam otišla da potvrdim rezervaciju za naredni dan, a zatim i do hotela gde sam se malo odmorila i osvežila. Uveče sam prvo otišla da se nađem sa Janom, a onda smo se zajedno našle sa onim Italijanima koje sam pominjala, a i sa parom Portugalaca i jednim Špancem. Svi smo zajedno otišli na večeru i bilo je veoma veselo i zabavno, pa smo ostali do ponoći. Na kraju smo se uz puno osmeha i dobrih želja rastali. Oni su svi bili mlađi od mene, pa nisu želeli da propuste noćni provod i nastavili su odlaskom u disko klub. Ja sam se veoma zadovoljna povukla u hotel i otišla na spavanje.