Slanište Ujuni (Peru i Bolivija, leto 2005. godine), 3. deo

Predveče smo stigli do Obojenog jezera (Laguna Colorada) gde je bilo planirano i da spavamo. Jezero se nalazi na 4278 m. Ono ne samo da je obojeno, ono je crveno. Skroz na skroz i potpuno. Kao da je neko rastvorio crvenu boju u vodi jezera. Ova boja dolazi od algi koje tu žive i kojima se hrane flamingosi, ali i od raznih minerala i soli. Okolina jezera, tamo gde se voda tokom perioda kada ne padaju kiše povukla, sva je u nekoj neobičnoj beličasto-sivoj materiji. Nije to ni zemlja, ni pesak, ni kamen, već nešto četvrto. K'o što rekoh čudna materija.

Laguna kolorada

Laguna kolorada

Pošto sam ostavila stvari u prostoriji gde ćemo spavati, krenula sam u šetnju pored jezera sa Anhelom. Ispostavilo se da je on super ortak i nas dvoje smo fino čavrljali i fotografisali dok smo išli ka jezeru i dalje pored njega. Išavši u tom jednom pravcu, nismo ni bili svesni da nam je prilično jak vetar duvao u leđa. Međutim, u povratku je bilo užasno, pošto se sve dešavalo na veoma niskoj temperaturi, pa je postojao i faktor dodatnog hlađenja vetrom. Mi smo sa naše strane napravili grešku što smo otišli dosta daleko, tako da smo isto toliko morali da se vraćamo do „naselja“ koje se sastojalo od nekoliko niskih građevina. Anhel je sve vreme imao problema zbog visine pošto je do samo par dana ranije bio u nizini, tako da se loše osećao zbog te nagle i velike promene u količini raspoloživog kiseonika, dok sam ja počela da se osećam grozno nešto kasnije. Pretpostavljam da je velika hladnoća (rekli su nam da je bilo oko -15°C), pojačana jakim vetrom, dovela do problema sa cirkulacijom, pa samim tim i sa simptomima visinske bolesti kao što je glavobolja i osećaj mučnine.

Na ovom mestu nema nikakvog luksuza. Svi smo bili smešteni po grupnim sobama, a građevine su se sastojale od zidova od nekakvih kao kamenih blokova, dok je krov bio od talasastih PVC ploča postavljenih preko tih zidova. I to je bilo to. Dobro je bilo da unutra makar vetar nije duvao. Drugim rečima, u prostoru gde smo bili smešteni bilo je užasno hladno – svuda. Takođe nije bilo ni tekuće vode, tako da sam se naredno jutro umivala vodom iz flašice, a umesto puštanja vode je funcionisalo „zalivanje“: plastičnom kanticom se zahvatala voda iz nekakvog bureta da bi se zalila šolja. Kupatilski elementi ipak nisu bili problem. Ubedljivo najveći problem je bilo to što je bilo hladno.

Kada sam legla da spavam, to je izgledalo ovako. Spavala sam na krevetu i na njemu je bio dušek. Preko tog dušeka sam stavila vreću za spavanje koju je svako dobio od organizatora izleta. Ja sam u vreću ušla potpuno obučena, a to je značilo pamučne dokolenice, vunene dokolenice, termo pantalone, potkošulja, majica i džemper. Preko mene je bio gornji deo vreće za spavanje, pa onda još 2 ćebeta i moja jakna. I da nisam imala termafor, mislim da bih plakala od muke. Ovako, zahvaljujući savetu one devojke iz Sukrea, imala sam termafor u koji su mi u trpezariji (posebna manja građevina i jedina koja je bila topla) usuli vrelu vodu, tako da mi je bilo prijatno, pa čak povremeno i vruće. Uz puno sreće zbog tog termafora, uspela sam da se poprilično dobro naspavam i ujutru sam se osećala sasvim fino.

Mada nisam bila jedina, moram da dodam da je u pitanju ipak bilo to da ja nisam u potpunosti bila pripremljena i opremljena za ovakvu hladnoću. Troje Francuza (mama, tata i kćerka), na primer, koji su bili u istoj grupi kao i ja doneli su svoje sopstvene vreće za spavanje za niske temperature, tako da su oni u pidžamama spavali u njima bez ikakvih problema. Oni su takođe veoma pametno poneli i specijalne lekove protiv visinske bolesti (roditelji su bili nekakvi medicinski radnici, pa su se razumeli u te stvari) tako da ni roditelji ni kćerka nisu imali nikakvih problema.

Dakle, ujutru, posle umivanja i pranja zuba vodom iz flašice i posle doručka, krenuli smo još dalje na jug i prvu pauzu smo pravili kod jednog gejzera koji se nalazi na 4870 m i koji se zove Sol de manjana. U stvari, nije u pitanju baš gejzer sa vodom, već neka sumporna ili koja već para pod velikim pritiskom izbija iz zemlje. To je bilo zanimljivo, ali meni ne i spektakularno.

Gejzer Sol de manjana na 4870 m nadmorske visine

Mnogo zanimljivije je bilo kada smo se vozilom odvezli nekoliko stotina metara dalje. U jednom manjem delu sa neobičnim formacijama koje su bile u raznim bojama takođe su izbijali gasovi, ali je bilo i dosta bazena sa svetlim blatom koje je na nekim mestima brboćkalo, ali na nekim drugim i sasvim ozbiljno ključalo. Ovo nije bio izolovan slučaj i čitava okolina je bila prekrivena mestima na kojima je izbijala para. Sve je naravno smrdelo na sumpor.

Blato koje ključa

Posle kraćeg zadržavanja i fotografisanja pored „blata koje ključa“, nastavili smo put do termalnih izvora. To je bila sledeće fascinantno mesto koje smo posetili. Tu voda izbija na površinu, skuplja se u prirodnom plitkom bazenu pre nego što se par desetina metara dalje u vidu potoka ulije u obližnje jezero Polkes. Voda je dovoljno topla da u nju čovek može da uđe i da mu bude prijatno, što su vodiči i sugerisali, ali je napolju meni i dalje bilo dovoljno hladno da nisam ni poželela da se rastanem od svoje tople odeće čak ni na kratko.

Termalni izvori

Nastavili smo dalje kroz čarobne predele prema Zelenom jezeru (Laguna Verde). Uz put smo na jednoj velikoj padini uzvišenja pored kojih smo prolazili (to su sve visoki planinski venci, ali je utisak relativan) videli stene razbacane po glatkoj vulkanskoj površini i one se zovu Dalijevo kamenje ili Dalijeve stene, jer prizor zaista asocira na kompoziciju sa neke slike Salvadora Dalija.

Kod Zelenog jezera smo se kratko zadržali jer je trebalo da jurimo do obližnjeg graničnog prelaza da bi dvoje Kanađana iz naše grupe tu prešlo u Čile. Jezero je, kao što mu i ime kaže, zeleno. Na svakom drugom mestu bi to bilo potpuno neobično, ali ovde sam se već navikla na to da sam u nekom vanzemaljskom svetu i da sve može. To ne znači da sam manje bila oduševljena ili da se nisam divila prizoru. Tako nešto ne bi ni bilo moguće pred slikom mirne zelene vode iznad koje se uzdiže impresivna kupa ugašenog vulkana, Likankabura, visokog 5868 m. Da nije i dalje bilo hladno, bilo bi lepo da čovek ostane par sati tamo samo sedeći i upijaći tu toliko jednostavnu, a toliko veličanstvenu lepotu.

Laguna verde i vulkan Likankabur

Dolazak do čileanske granice i rastanak od simpatičnog mladog para ujedno je na neki način označio i kraj obilazaka novih uzbudljivih mesta, tako da je tura krenula da nas vodi nazad u Ujuni. U početku smo se jednostavno vraćali istim putem, prolazeći ponovo pored jezera Polkes, a od Lagune Kolorade smo krenuli drugim putem. Napravili smo pauzu za ručak pored potoka oko kojeg su mirno pasle lame i alpake. Ubrzo smo iz planinskog dela izašli i krenuli po visoravni. Predeli i boje su već bili sasvim drugačiji. Posle par sati vožnje otišli smo do mesta koje se zove Dolina stena (Valje de la roka) sa kamenim formacijama koje su imale lukove u sebi. Manje nego u Juti (videti tekst o Nacionalnim parkovima na jugozapadu SAD-a), ali je bilo kao da se žica iste geološke formacije ispružila do ovde.

Jezero Polkes

Proširenje potoka čija površina je prekrivena slojem leda

Potok koji se razliva po površini zemlje ispod tankog sloja leda, alpake, lame i crvena linija u sredini koja je deo Lagune kolorade

Vegetacija na preko 4000 m

Valje de la roka

Posle toga smo se manje više direktno vratili za Ujuni. Tamo sam prvo organizovala svoje dalje putovanje, a zatim otišla da se nađem sa Anhelom, pa smo zajedno otišli na večeru. Bilo je vrlo fino i prijatno i predstavljalo je nastavak našeg lepog druženja tokom ture. S druge strane, skoro da je bilo kao nekakav prvi sastanak gde se dodatno upoznajemo i ispipavamo teren. Na kraju je on platio večeru i šalili smo se kako sada imam dug prema njemu. U međuvremenu smo i izgubili kontakt, tako da mi dug i dalje stoji.

Posle sam lagano otišla do terminala i fino se smestila u autobus. Pošto je autobus bio veoma udoban, sa prostranim i mekim sedištima, bez obzira što je vozio po zemljanom putu, uspela sam čak i da spavam, kao i kasnije od Oruroa do La Paza, tako da sam do svog krajnjeg odredišta stigla u veoma dobrom stanju. Inače, Oruro je poznat po svom karnevalu, ali ovo nije bilo vreme kada se karneval održavao, tako da nisam ni planirala da se tu zadržavam.

Čim sam stigla u La Paz, otišla sam pravo do Duranovih. Dočekali su me fino i veselo i bila sam baš srećna kao da sam se vratila u svoj dom. Prvo sam stavila veš da mi se pere, a onda otišla do stanice i kupila kartu za Peru. Uz put sam kupila i neke narukvice od crveno-narandžastih semenki „protiv uroka“. Za svaki slučaj. Kada sam se vratila kući, bilo je vreme da i ja pokažem gospođa Mariji neki recept, pa sam joj pravila jednostavnu verziju tulumbi da bi ona videla kako ide „receptna procedura“. Ipak, čak i kod tog recepta sam od nje „kupila fazon“ – u sirup se stave i zrnca anisa po ukusu, tako da sirup osim na limun može da miriše i na mastiku, tj., uzo. Ko voli, neka proba.

Uveče smo se Himenita, gđa Marija i ja doterale i otišle u obližnji karaoke klub. U početku smo bile samo nas tri, ali je kasnije došlo još ljudi tako da je bilo više od dve pevačice.  Bilo je lepo i zabavno i ostale smo do posle ponoći.

Ujutru sam prvo oprala kosu i počela da se pakujem, ali sam ubrzo prekinula da bismo Himenita i ja otišle do Doline meseca (Valje de la luna). Malo sam se brinula da se ne upaničim zbog sve bližeg polaska, ali je izlet u stvari bio sasvim fin. Dolina Meseca je vrlo zanimljivo mesto. Nalazi se na krajnjem jugu La Paza i tu je erozija napravila veoma čudne oblike. Poput naše Djavolje varoši. Lepo osmišljene staze vode između stenskih formacija, a bilo je i fino iznenađenje kada sam i ovde spazila viskaće. Osim same posete, posebno mi je bilo drago i da sam još vremena podelila sa svojom divnom drugaricom Himenom.

Valje de la luna

Vreme je jurilo kao ludo, tako da samo morale ubrzo da se vratimo kući da bih ja završila pakovanje. Ručak je tog dana bio napravljen specijalno za mene: lagan da mi ne bi stvarao težinu po stomaku tokom vožnje. Tokom molitve pred ručak, gospođa Marija se pomolila i da se ja srećno vratim kući. To me je veoma dirnulo.

A onda je došlo vreme rastanka i od Bolivije i od porodice Duran. Sa Gustavom i Himenitom sam se oprostila kod kuće, a gospođa Marija i Hose su me ispratili na autobusku stanicu. I to je bio još jedan divan gest. Oni su znali da ja mogu i sama taksijem da odem, ali bez ikakvih velikih reči jednostavno su me ispratili kao znak svoje dobre volje i dobrote koje su oni imali u izobilju i kojima su me neprekidno obasipali.

Srećnim sticajem okolnosti, ja sam se ponovo vratila u La Paz sledeće godine samo na par dana da bih ponovo bila sa ovom predivnom porodicom koju toliko volim.