Posle posete malenom ostrvu Ko Nung Juan u neposrednoj blizini ostrva Ko Tao vratila sam se u hotel i prvo otišla da jedem.
Ručak kod plaže i zaliva Tanote
Deo plaže i zaliva Tanote
A nakon ukusnog ručka i prijatne pauze, u hotelu sam iznajmila masku i išla na gnjuranje.
Bilo je dosta talasa, voda je bila uzburkana i bilo je čak i dosta otpada koji su talasi donosili, ali mada je voda zbog podignutog peska bila i pomalo mutna, pošteno rečeno, ipak je bilo i dosta riba. Mislim da nigde nisam više videla riba-papagaj nego ovde. Šteta je bila jedino što nisam znala kako da mobilnim telefonom slikam ispod vode. Imala sam onu plastičnu navlaku, ali nisam zapravo znala kako se to koristi i dosta sam se mučila. Tek sam kasnije na internetu shvatila kako se to radi, ali je onda već bilo kasno. Obećala sam sebi da ću ono što sam naučila morati da isprobam sledećom prilikom.
Retka podvodna fotografija iz zaliva Tanote
Ostatak popodneva sam provela dosta lenjo na plaži, ulazeći u vodu par puta, ali nisam baš uživala. Voda je bila uzburkana, a da bih došla do nje morala sam da hodam po plaži, gde mi je veoma smetala podloga – sitni kamenčići koji su izlomljeni, zajedno sa izlomljenim koralima i školjkama. Sve me je to jako bockalo i otežavalo hodanje bez obzira da li sam hodala bosa ili u papučama. Zato sam se uglavnom izležavala i sa kreveta koji su pripadali sobi koju sam ovde iznajmila posmatrala i povremeno snimala detalje koje sam odatle mogla da vidim.
Deo plaže i zaliva Tanote
Tako sam uspela da vidim i snimim dve zanimljive ptice, a obe na istom mestu. U vodi, nedaleko od same plaže, bila je postavljena neka bova i tu mora da je bilo veoma dobro mesto za njihov lov. Naime, one bi tu sletele i dobro se koncentrisale na dešavanja ispod površine, da bi vrlo brzo završile sa ribom u svom kljunu. Ono što mi je posebno bilo zanimljivo u vezi sa njima je, međutim, da je to zapravo ista vrsta ptice – pacifička čaplja (Egretta sacra), s tim da se ona pojavljuje u dve verzije – tamno sivoj i beloj.
Pacifička čaplja, tamno siva verzija
Pacifička čaplja, bela verzija
Ono što mi je, ipak, najviše privlačilo pažnju bila su dešavanja na obližnjoj velikoj steni koja je očigledno bila iskorišćena za avanturističko skakanje u vodu. To sam zaključila jednostavno jer je bilo više nego očigledno da je neko postavio i dobro fiksirao debeli konopac koji su zainteresovani koristili da bi se popeli na vrh ove velike stene.
Velika stena u zalivu Tanote
Velika stena za odvažne u zalivu Tanote
Velika stena za odvažne u zalivu Tanote
A kada je već sunce lagano zašlo iza brda, a vetar nastavljao da podiže talase i donosio previše svežine da bi ljudi uopšte i ulazili u vodu, ja sam ponovo otišla u hotelski restoran i tamo naručila nešto što u stvari i ne znam šta je bilo, ali znam da je bilo ukusno. S druge strane, sa pivom nisam imala nikakve dileme.
Rana večera u zalivu Tanote
Pivo u zalivu Tanote
Dok sam završila sa svim ovim, već je počeo da pada mrak i ja sam se samo spustila do svoje sobe, tj, do ležaljke koju sam imala ispred sobe. Tu mi je jednostavno prijalo da ležim i posmatram nebo iznad sebe na kojem su se videle brojne zvezde, a između su bili krov mog bungalova, palma i još neko zelenilo. Prijalo je biti tako opušten.
Pogled ka noćnom nebu na ostrvu Ko Tao
Mada bi na osnovu sledeće fotografije moglo da se zaključi kako sam čitavu noć provela na toj ležaljci, to uopšte nije bilo tačno, a svakako ne bi ni bilo previše udobno jer je ležaljka bila drvena. Svakako mi je bolje bilo da odem u sobu i lepo spavam u pravom, velikom krevetu koji sam tamo imala. Ujutru sam samo poželela da još malo uživam ležeći na svom delu plaže, mada je bilo veoma rano jutro i sunce samo što je izašlo.
Pogled ka jutarnjem nebu na ostrvu Ko Tao
Jutro u zalivu Tanote
Nešto kasnije je sunce počelo jače da sija pa je tako obasjalo i taj moj bungalov, prevelik za jednu osobu, kao i dve drvene ležaljke ispred njega. Bez obzira na nesimpatične izlomljene kamenčiće zbog kojih su me stopala bolela narednih nekoliko dana, ipak mi je tu bilo lepo, pa mi ova fotografija na kraju krajeva budi prijatna sećanja.
Smeštaj u zalivu Tanote
Mom boravku na ostrvu Ko Tao je lagano došao kraj i ja sam se ovog dana prebacivala dalje, a to je podrazumevalo kopno, tačnije, išla sam do grada Hua Hin.
Ipak, imala sam još dovoljno vremena za lagani doručak na terasi, a onda sam se spakovala i platila račune. U međuvremenu sam snimila i deo tog pansiona u kojem sam odsela, zajedno sa restoranom i delom plaže Tanote.
Smeštaj u zalivu Tanote
Zatim sam se prebacila do glavnog pristaništa na ostrvu Ko Tao, s tim da sam usput videla i snimila i veoma zanimljivog pauka iz porodice paukova-skakača (Plexippus petersi).
Veoma zanimljiv pauk
A kada sam došla do pristaništa, tamo je bila velika gužva jer se puno posetilaca prebacivalo dalje po Tajlandu.
Detalj sa glavnog pristaništa na ostrvu Ko Tao
Dok sam tu stajala i ja sa svojim velikim rancem, posmatrala sam ostale posetioce i razmišljala o toj gužvi i njima. Uglavnom su to bili mladi ljudi i ja sam se pitala zašto. Bilo je tu i nekih starijih, nisam bila jedina, ali mislim da su to bili oni koji imaju malo više avanturističkog duha, poput mene. Pa ipak, posetioci su uglavnom bili mladi, što se uostalom i vidi sa slike.
A kako su me stopala bolela od onih izlomljenih kamenčića, bila sam ozlojeđena, dok su mi i oni loši utisci iz Ao Nanga još uvek bili sveži i bojili su mi i osećanja i razmišljanja.
Dakle, moj zaključak je bio da je to zato što stariji ljudi, kada dođu do para, ukapiraju da ne treba ovde da dolaze. Ovi što dolaze, mladi, vole sve što vole mladi, njima je zanimljivo, u pitanju je teška egzotika, ima verovatno i puno provoda i štagod. Osim toga, ovde je sve jeftinije i oni boravak na ovakvom tropskom odredištu mogu lako da uklope u svoj budžet, a ipak da im sve bude dovoljno egzotično.
Osim toga, mladi imaju dovoljno vremena da putuju sa rančevima nekoliko sedmica do nekoliko meseci. Stariji (srednje godine), pa i moja generacija, uglavnom imaju poslove i tu imaju ograničeno vreme. Njih u ovo doba godine ima mnogo manje, a i sigurno kada dođu ostaju kraće.
Eto, tako sam ja dokono razmišljala.
U planirano vreme, svi smo se ukrcali na katamaran i lagano napustili Ko Tao. Ja sam za rastanak napravila još par fotografija razmišljajući i o tome da bi mi verovatno utisci bili bolji da nisam išla na onu plažu za koju sam našla preporuku u svom vodiču. Sa ove strane ostrva, plaže su bile od finog peska, a voda je bila mirna. Ali, sada je za sve to bilo kasno, a i naučila sam lekciju da ne treba uvek čovek da se pridržava vodiča. Na kraju krajeva, svi smo mi različiti i ukusi nam se takođe razlikuju.
Napuštam Ko Tao
Napuštam Ko Tao
Posle vožnje katamaranom od oko sat i po od ostrva Ko Tao do obale u blizini grada Čumpon izašli smo na dugi dok kojim smo došli do obale. Tu smo morali ponovo da se čekiramo, pa smo dobili i broj sedišta u autobusu, pošto je odatle prevoz bio organizovan do različitih odredišta, a takođe je usledila i pauza od skoro sat vremena.
Deo tog vremena sam provela čavrljajući jednim simpatičnim mladim parom iz Engleske koji su putovali lagano u pravcu Australije gde ona ima neku rodbinu, pa su čak planirali i da tamo borave više meseci tako što bi našli neki posao. Nadam se da su im se planovi ostvarili.
Takođe sam ovu pauzu iskoristila da bih popila sveže ceđeni sok od manga i ananasa, a osim toga sam posmatrala i jednog službenika firme za prevoz. U pitanju je osoba koja se naziva „katoj“. Već sam i ranije nailazila na ovu vrstu osoba, ali sam ovde imala vremena da se pozabavim i tim fenomenom.
Naime, katoj je naziv koji se koristi na Tajlandu, u Kambodži i Laosu da bi se opisale osobe koje bismo mi nazvali „transrodne žene“, a takođe to mogu da budu i ženstveni gej muškarci (ovaj službenik je pripadao ovoj drugoj kategoriji). Zanimljivo je da se u ovom delu sveta ove osobe tradicionalno doživljavaju kao treći pol, tačnije, kao telo u kojem žive dve duše. Mada svakako i danas postoje slučajevi diskriminacije, a kategorija „trećeg pola“ nije još zakonski priznata, ipak već godinama postoji ustavna zaštita od rodne diskriminacije.
Bilo kako bilo, u predviđeno vreme sam se smestila u autobus koji je stvarno bio veoma udoban. Vožnja do grada Hua Hin je trajala oko 4,5 – 5 sati.
Usput sam posmatrala prizore koje sam mogla da vidim iz autobusa, a takođe smo na jednom mestu pravili i pauzu. Tu je postojao veliki prostor u okviru kojeg su bili brojni štandovi sa različitom vrstom brze hrane za ljude koji koriste glavni put u ovom delu zemlje.
Prizori na putu ka gradu Hua Hin
Prizori na putu ka gradu Hua Hin
Prizori na putu ka gradu Hua Hin
Prizori na putu ka gradu Hua Hin
Međutim, dok sam došla do grada Hua Hin počela sam da osećam sasvim jasne znake prehlade. Uopšte mi nije bilo jasno gde sam to uspela da zakačim, ali sam bila svesna da je glavni problem bio moj imunološki sistem koji je iz nekog razloga prethodnih dana oslabio, tako da sam bila podložna razboljevanju.
Ali, nisam imala baš puno izbora. Autobus je stao na predviđenom mestu u glavnoj ulici u gradu, a to je bilo skoro kilometar od mog hotela. To mi se nije činilo kao puno, pa sam stavila svoj veliki ranac na leđa i fino ga namestila za udobno nošenje, a manji ranac sam stavila ispred. Čak mi je u jednom trenutku palo na pamet i da napravim selfi. Kako će se ispostaviti, ovo je na kraju ispao moj omiljeni selfi sa putovanja po Tajlandu. Dopada mi se da mi se oči raduju, mada sam se objektivno već loše osećala, ali valjda je ispunjenost duše zadovoljstvima i suštinskom opuštenošću uradila svoje.
Selfi u gradu Hua Hin
U Hua Hinu sam izabrala sobu u nekom hotelu za koji se ispostavilo da ima veliki broj spratova i tako sam ja i dobila sobu koja je bila dosta visoko. Osim toga, zgrada hotela je napravljena tako da (valjda) sve sobe gledaju ka moru, a na suprotnoj strani je otvoreni hodnik odakle se pruža pogled ka suprotnoj, zapadnoj strani. Za početak sam snimila pogled na tu stranu, jer mi je bilo bitno da se orijentišem, obzirom da se u tom delu nalazi železnička stanica sa koje je kroz dva dana trebalo da se vratim u Bankok.
Pogled sa visokog hotela u gradu Hua Hin
Ostavivši stvari u hotelu, prvo sam otišla do železničke stanice da bih kupila kartu za Bankok, jer nisam znala kako ću se kasnije osećati, pa sam smatrala da je bolje da ja lepo „završim poslove“ dok sam još imala dovoljno snage za to. Osim toga, sama zgrada železničke stanice je zanimljiva jer je napravljena od tikovine i po nekima je to i najlepša železnička stanica na Tajlandu. Sagrađena je 1926. godine i srazmerno je mala, a kasnije sam mogla da vidim da se u blizini pravi i nova, velika i savremena železnička stanica.
Železnička stanica u gradu Hua Hin
Železnica je, generalno govoreći, prilično bitna za razvoj Hua Hina koji je ranije bio jedno obično ribarsko naselje. Ali, izgradnjom železnice, ovo mesto je postalo lako dostupno za imućne ljude koji su živeli u Bankoku i koji su želeli da se srazmerno brzo i lako prebace negde dalje od uke i buke velikog grada. U skladu sa tim je usledio i razvoj ovog mesta, pa se tako tu nalazi i poznati golf-teren, jedan od najstarijih u jugoistočnoj Aziji, a tu su i veliki hoteli. Takođe su i dvojica kraljeva ovde svojevremeno podigli svoje rezidencije. Popularnosti mesta doprinosi i njegova duga peščana plaža za koju se kaže da je od blještavo belog peska, mada se to nije moglo primetiti kada sam ja nešto kasnije šetala tom istom plažom. Pesak jeste fin i mekan, ali po tmurnom i vetrovitom danu, boja peska, kao i vode, više je odražavala boju neba.
Peščana plaža u gradu Hua Hin
S druge strane, ova plaža i nije za kupanje jer je voda izuzetno plitka, ali je zato odlična za šetnju. Moja jedina zamerka je zapravo bila vezana za pristup plaži. U delu grada u kojem sam ja odsedala, duž plaže su nanizani hoteli i odmarališta, a oni ne dozvoljavaju prolaz do plaže onima koji nisu njihovi gosti. Hoću da kažem da sam jedva našla mesto gde mogu da izađem na plažu, a posle izvesnog šetanja duž plaže sam odustala od traganja za drugim javnim prolazom, pa sam jednostavno prošla kroz jedno odmaralište puna samopouzdanja, kao da sam gost. Niko mi nije rekao ništa i ja sam se uskoro našla u glavnoj ulici.
Takođe je počelo i da pada veče, a ja sam postala gladna. Zbog svoje popularnosti, Hua Hin je prepun restorana, ali sam ja želela da odem do Noćne pijace da bih tamo jela.
Došavši tamo, prošetala sam malo na jednu, pa na drugu stranu i onda sam se odlučila za jedan štand koji je bio izuzetno popularan. Videla sam i puno lokalnih ljudi koji su tu dolazili da bi kupili hranu „za poneti“. To sve pokazuje da je u pitanju dobra hrana, pa sam i ja naručila jedno jelo za sebe.
Ona kuva, on pakuje
Ali, ja sam se i dalje osećala prilično slabo i nisam mogla da regulišem telesnu temperaturu, pa mi je bilo teško da stojim i onda sam ih pitala da li negde mogu da sednem dok čekam svoju hranu. Na brzinu su mi pokazali jednu stoličicu i sto iza tezge i nisu se više bavili mnome, jer su imali previše posla. Ja sam tamo prošla i nastavila da ih posmatram dok su u savršenom skladu efikasno radili svoj posao.
Pozadina tezge sa hranom
Mada sam morala malo da se načekam, hrana mi je na kraju ipak stigla i bila je istinski izuzetno ukusna.
Večera u gradu Hua Hin
A posle toga sam jednostavno otišla do hotela i svoje sobe gde sam popila neke lekove i legla da spavam. Bilo mi je neophodno da se što više i bolje odmorim.