Tajland 2023, 35. deo (Karensko selo dugovratih, Zlatni trougao, Čijang Maj)

Posle izuzetno zanimljivih obilazaka tri „obojena“ hrama u gradu Čijang Raj na severu Tajlanda, Belog, Plavog i Crnog hrama, nastavila sam još dalje ka severu sa grupom sa kojom sam tog jutra krenula iz Čijang Maija.

Za početak i kao podsetnik, evo mape Tajlanda na kojoj su obeležena sva mesta koja sam posetila tokom ovog svog putovanja u februaru/martu 2023. godine. Mesta koja pominjem u ovom delu priča sa putovanja nalaze se, dakle, na severu zemlje.

Naše sledeće odredište ovog dana bilo je maleno selo u kojem žive pripadnici naroda Karen. Većina Karena živi u Mjanmaru, ali ih takođe ima dosta i na Tajlandu.

Karensko selo na severu Tajlanda

Glavni razlog zašto turisti ovde dolaze nije, naravno, da se vide kuće u kojima se ovde živi, već zato što su žene u ovom selu poznate po običaju da nose vratne ukrase čime se tokom višegodišnjeg korišćenja vrat tih žena izdužuje.

Prvo da kažem da ovaj običaj nije tipičan za sve Karene, već samo za pripadnike podgrupe Karena koja se naziva Padaung pošto Kareni nisu homogen narod već se sastoje od nekoliko podgrupa. S druge strane, to baš posetioce mnogo ni ne zanima, a ovakva mesta se obično na mapi obeležavaju kao Karensko selo dugovratih ili nešto tog tipa. Kada kažem „ovakva mesta“ upravo to i mislim – koliko sam uočila na mapi, postoji više sela, doduše u istog oblasti, u kojima se ovaj običaj može videti.

Ulazak u ova sela se mora platiti i to srazmerno puno. Da dam primer – ulazak u Karensko selo dugovratih koje je posetila grupa sa kojom sam bila na ovom izletu košta 6 puta više nego ulaznica za posetu Belom hramu. U apsolutnom iznosu, cena svakako nije visoka, nego samo dajem primer. Vodiči obično kažu da je to zato što se prikupljenim novcem pomaže članovima lokalne zajednice, ali to meni zvuči kao uobičajena fraza kojom se objašnjava neka naplata, pri čemu veći deo novca obično ide organizatorima. Ne znam da li ovo važi i u slučaju dugovratih Karenki, ali je prilično česta praksa u današnjem svetu.

Za početak, zemljani put kojim posetioci prilaze selu vodi pored nekih tezgi sa raznovrsnom robom koja se nudi turistima, ali je meni mnogo zanimljiviji bio ukras na glavi jedne žene koja je ovde prodavala robu.

Karensko selo dugovratih na severu Tajlanda, detalj

Na obodu selašca, osim veša koji se sušio mogle su da se vide i dve devojčice koje su već bile pripremljene za posetu turista. Nisam mogla da se otmem utisku da se ovaj običaj od prvobitno tradicionalnog elementa u životu dela Karenaca pretvorio u komercijalni poduhvat. Ali, kao i ostali članovi grupe, platila sam ulaznicu, pa sam rešila da se u potpunosti prepustim i uživam u onome što me očekuje.

Karensko selo dugovratih na severu Tajlanda, detalj

Trasa za posetioce onda uvodi u jedno izduženo dvorište okruženo štandovima sa velikom količinom robe koja se prodavala. Nešto je imalo veze upravo sa dugovratim Karenkama, a nešto je bilo opšte prirode, poput većeg dela suvenira i garderobe za strance na čitavom Tajlandu.

Karensko selo dugovratih na severu Tajlanda, detalj

Čim se uđe u prostor ovog dvorišta, mogu da se vide žene koje su najčešće već spremne za fotografisanje u pozi u kojoj se bave domaćom radinošću.

Dugovrata Karenka

Jedna mlada devojka iz moje grupe je tiho komentarisala kako joj je neprijatno da slika ove Karenke koje su ovde sedele, mada je želela, ali sam joj, smatram, lepo objasnila da je to deo njihovog posla, tj, marketinga i da one na kraju krajeva makar u izvesnoj meri žive od toga. S druge strane, „stilisti“ su ih već odlično pripremili, pa bi bilo šteta da toliki trud propadne.

Dugovrata Karenka

Ipak, ovih par mladih žena koje sam prvo fotografisala imaju još puno toga da nauče od svojih starijih „koleginica“.

Dugovrata Karenka

Za razliku od Karenki koje pripadaju mlađim generacijama, verujem da su starije žene ne samo iskusnije u poziranju, već i da istinski tradicionalno nose ove vratne alke već dugo, dugo godina. Uostalom, to se kod njih sasvim jasno može i da vidi.

Dugovrata Karenka

Ne zna se tačno kada je i zašto nastao ovaj običaj, ali postoje različite priče. Jedna od njih je da se tako žene bolje brane od tigrova, jer ovi obično hvataju za vrat, a na ovaj način ne mogu da udave svoju žrtvu ako je ona karenska žena. Danas tigrova ovde nema, ali je običaj ostao i dovoljno je slikovit za strane posetioce. S druge strane, ne znam kako se objašnjavaju alke na nogama koje je većina njih nosila. Otežavaju da se pobegne od tigra, pa se na taj način lakše i brže proveri da li vratne alke funkcionišu?

Dugovrata Karenka

Ovde sam uočila još jednu zanimljivost, a to je da nisu ni sve žene koje su prodavale robu i/ili se bavile nekim ručnim radom nosile vratne alke. Jedna od njih je nosila velike metalne krugove u svojim ušima i bilo je jasno da su joj se resice ušiju značajno istegle. Ovo uopšte ne treba da čudi, jer se pripadnice jedne druge podgrupe – narod Kajo – zovu upravo „Velikouše Karenke“.

Velikouša Karenka

A u dvorištu se u međuvremenu igrala jedna devojčica.

Karensko selo dugovratih na severu Tajlanda, detalj

Dok su žene zabavljale turiste, muškarci su popravljali neku kuću u seocetu ili su gradili novu. Nejasno je.

Karensko selo dugovratih na severu Tajlanda, detalj

Posle fotografisanja karenskih žena dugih vratova i velikih ušiju, još malo smo prošetali po drugom delu ovog nevelikog sela.

Karensko selo na severu Tajlanda

Tu postoje i savremeni stanovnici koji mogu da budu apsolutno prelepi i bez dugih vratova i bez velikih ušiju. Ova devojka je bila dovoljno ljubazna da je pristala da je fotografišem.

Prelepa stanovnica karenskog sela na severu Tajlanda

Dok je moja grupa bila raštrkana po selu, kupujući suvenire, ja sam otišla putem do obližnjeg pirinčanog polja. Boja je bila neverovatna.

Pirinčano polje

Pored polja se nalazi nekakva bara i tu sam videla jednu osobu za koju se posle ispostavila da je žena koja je nešto sakupljala sa površine, ali je ona to predano radila, a posle se i konsultovala sa, pretpostavljam, mužem.

Karensko selo na severu Tajlanda, detalj

A što se tiče jednodnevnog izleta na koji sam ovog dana došla, sada je preostalo da pređemo još oko 55 km da bismo došli na izuzetno zanimljivo mesto. U pitanju je Zlatni trougao.

Zlatni trougao

Mada je, istorijski gledano, Zlatni trougao naziv za region oko tromeđe Tajlanda, Mjanmara i Laosa koji je poznat po proizvodnji opijuma i heroina (poslednjih decenija je Afganistan preuzeo vođstvo u ovoj oblasti), u geografskom smislu, ovaj prostor je zanimljiv jer se tu ove tri države dele svoje uzajamne granice na zanimljiv način.

Kao što može da se zaključi sa prethodne fotografije, ovde se spajaju dve reke – Ruak i Mekong ili, tačnije, Ruak dolazi sa severozapada i uliva se u Mekong koji dolazi sa severoistoka i nastavlja da teče dalje ka jugu. To, s druge strane, razdvaja kopno, a vremenom su tu nastale i različite države, tako da se zapadno od ušća nalazi Tajland, severno je Mjanmar, a istočno Laos.

Na tajlandskoj strani postoji uzvišenje i odatle se pruža lep pogled na ušće. Koliko sam videla na internetu, ovo sve mnogo, mnogo lepše izgleda kada je vreme bolje, kada nema izmaglice i nebo je plavo, ali šta da se radi – ja sam ovde bila početkom marta 2023, a situacija je bila baš kao što se vidi na fotografijama – prilično siva.

Ušće Ruaka u Mekong

Zanimljivo je ipak bilo da se vidi kako je boja vode u ovim dvema rekama sasvim drugačija i da jedno vreme one teku paralelno uz sasvim jasnu liniju razdvajanja. Ruak je delovao blatnjavije od Mekonga, a to se možda još bolje vidi na sledećoj fotografiji.

Ušće Ruaka u Mekong

Pre nego što smo krenuli u šetnju po ovom uzvišenom delu, još sam fotografisala i lokalne čamce.

Ušće Ruaka u Mekong, detalj

Već sam se do sada navikla da Tajlanđani jako vole zlatnu boju, ali i šarene i slikovite detalje, a toga je bilo u izobilju duž šetališta koje se pruža paralelno sa Mekongom. Naravno, tu je bio i ogroman zlatni Buda.

Šetalište u blizini ušća Ruaka u Mekong, detalj

Bilo je tu, naravno, i mnoštvo radnji koje su nudile raznovrsnu robu, ali mi to ni najmanje nije bilo zanimljivo za slikanje. Osim što smo došli ovde da bismo videli samo ušće, ekskurzija je predviđala i vožnju brodićem, pa smo tako otišli do pristaništa, gde smo se pridružili drugim turističkim grupama, a svako je dobio pojas za spasavanje. Dakle, sve je bilo spremno.

Pristanište za izlet brodom oko ušća Ruaka u Mekong

Mekong, detalj

Mi smo se zapravo sve vreme vozili Mekongom i išli smo malo ka severu, pa malo ka jugu, da bi se onda vratili na pristanište sa kojeg smo i krenuli, ali smo se praktično približavali obalama i Laosa i Mjanmara. Mada su prizori svakako bili zanimljivi, a ja izuzetno zadovoljna zbog raznovrsnih stvari koje sam videla na ovom izvanrednom jednodnevnom izletu iz Čijang Maija, činjenica je da je visoka vlažnost vazduha stvarala tu konstantnu sivu izmaglicu koja je bojila sve.

Vožnja brodom duž Mekonga, detalj

Da bi boje ipak bile malo življe, organizatori izleta su nam ponudili – laosko pivo! Pa kako propustiti takvu poslasticu?

Pivo iz Loasa u „međunarodnim vodama“

Izgleda da je ovo pivo odradilo svoje, jer sam vrlo neuobičajeno, čak i nakon što sam ga popila, nastavila da pravim fotografije sa pivskom flašom u glavnoj ulozi.

Pivo iz Loasa u „međunarodnim vodama“

Ali, šalu na stranu, pivo ipak nije bilo previše jako ili ga nije bilo dovoljno da bi ostavilo trajniji utisak na mene. Zato sam nastavila da posmatram okolinu.

Kako je opao posao sa opijumom i heroinom, tako su preduzimljivi stanovnici ovih krajeva shvatili da je zavisnost osobina koja se isplati, pogotovo onima koji je iskorišćavaju. Zato su ovde počeli da se grade velika kasina i prateći hoteli.

Vožnja brodom duž Mekonga, detalj

Bilo mi je zanimljivo i da odem do našeg „kapetana lađe“ koji je vozio izletnički brod kao da je kamiondžija.

Vožnja brodom duž Mekonga, detalj

Evo i jednog kratkog videa koji prikazuje kako je sve ovo izgledalo u pokretu.

Pošto smo svi sa izletničkog broda vratili prsluke za spasavanje koji nam, na svu sreću, nisu bili potrebni, svako je sa svojom grupom otišao na svoju stranu. Tako i ja. Moja grupa se smestila u mini-bus i krenuli smo nazad ka Čijang Maiju koji je odavde udaljen oko 255 km.

Bila je to duga vožnja od oko 4 sata, ali je istovremeno ovo bio jedan veoma zadovoljavajući dan.

Meni je povremeno kako smo se približavali Čijang Maiju bilo zanimljivo da posmatram neke delove autoputa koji su bili apsolutno besprekorno obeleženi signalizacijom. To je pogotovo bilo upadljivo jer je već pao mrak, a sve je blještalo kao da vozimo kroz disko. Bilo je veoma malo kola i pitala sam se za koga su oni sve ovo napravili, tj, za koga su toliko ulagali.

Ostala sam bez odgovora, ali bilo kako bilo, stigla sam u Čijang Maj malo ranije od očekivanog, a uspela sam čak i da snimim jedan od ugaonih delova fortifikacija koje opasavaju drevni centar ovog grada.

Vratila sam se u Čijang Maj

Taj raniji povratak mi je posebno prijao jer sam narednog jutra ustajala veoma rano, a htela sam svojim prijateljima i familiji da pošaljem po par slika mesta koja sam posetila ovog dana. Svi su bili oduševljeni.

U međuvremenu sam morala da se pozabavim i higijenom. Ove večeri obično tuširanje nije bilo dovoljno, noge su morale da se posebno ribaju!

Hajde da ribamo noge

I, ono što je najvažnije, takođe sam se spakovala, a onda i otišla na spavanje. Naredni dan me je očekivalo prebacivanje na jug, u područje plaža.

Menu