Svuda pođi, svojoj kući dođi

Kako se broj mojih putovanja povećavao, počela sam vremenom da budem svesna da su sva ta putovanja, a posebno ona dugačka, omeđana sa dva veoma intenzivna osećaja radosti. Jedan je kada krećem na put, a drugi je kada se vraćam.

Kada krećem, to je povezano sa uzbuđenjem zbog novog odredišta, novih prostora koje ću posetiti i novih iskustava koja ću steći. Kada se vraćam, to je zbog povratka kući i ponovnih susreta sa svojom porodicom i prijateljima.

I svaki put kada bih jasno osetila neku od ove dve radosti pitala bih se da li mogu da ih poredim, koja je jača, tj., šta mene više raduje. Do odgovora nikada nisam uspela da dođem, zato što to jeste isti tip osećaja, ali veoma različit po svojoj suštini, pa samim tim i neuoprediv sa bilo čim drugim.

Mene su daleka mesta, čini mi se, uvek privlačila. Želja da putujem je bila i glavni razlog zašto sam izabrala šta hoću da studiram. Još negde u 7.-8. razredu osnovne škole meni se u glavi jasno pojavila ta želja da putujem i vidim svet, a onda sam to takođe u svojoj glavi povezala sa engleskim jezikom. Od tada je moje školovanje bilo usmereno ka studiranju engleskog i moram da kažem da sam imala zaista puno sreće u životu jer sam uspela da ostvarim jedan od svojih detinjih snova. Putujem. Putujem često. Idem na kraća i bliža putovanja, ali idem i na daleka i na duža. Tu je stvar kao i sa onim mojim radostima s početka teksta – odredište i dužina ne znače nužno i automatski jače i lepše utiske i doživljaje. Različitost kultura svakako ima značaja, ali suština je da mi sami prerađujemo sve ispred i oko nas i tačno je ono što kaže jedna engleska poslovica „Lepota je u oku onoga ko gleda“. Ista stvar, isto mesto, isto vreme, isti susreti, sve će to biti sasvim drugačije u doživljaju i sećanju različitih ljudi.

Na ovom sajtu ja prikazujem svoje doživljaje i svoja sećanja koji su propraćeni snimcima koje sam uglavnom ja radila. Ranije sam imala običaj da organizujem susrete kod mene kući i da različitim grupama svojih prijatelja i poznanika prikazujem fotografije sa putovanja uz prateću priču. Ovde je stvar malo obrnuta, ima više priče, a manje fotografija, ali s obzirom da su moji prijatelji uživali u ovim prikazima putovanja i radovali im se, nadam se da će i drugi.

I da se vratim na srpsku izreku „svuda pođi, svojoj kući dođi“. Dakle, ja volim da putujem, ali volim i da budem kod kuće. Nije mi dovoljno da „sve svoje sa sobom nosim“ (kad smo već kod izreka – Omnia mea mecum porto). Imam fizičku potrebu da se vratim u svoj dom, da podelim svoja iskustva sa ljudima oko sebe, da mi se sve slegne, a onda sam spremna za nove podvige. Ja uvek u glavi imam barem desetak ideja za putovanja. Koje će baš biti sledeće, ne znam, sve dok ne krenem sa konkretnim pripremama.

I ovo, pisanje bloga i prepričavanje mojih doživljaja i stečenih iskustava, predstavlja jedno novo, sasvim drugačije putovanje. Putovanje u sferu izloženijeg prisustva na internetu (ovde moram da se zahvalim Nikoli, mom bratancu, na njegovoj velikoj podršci i pomoći), ali i putovanje u moja sećanja, podstaknuto fotografijama i video snimcima, kao i putovanje u sferu pisanja i prenošenja impresija. I pošto sve to zajedno čini jedno sasvim novo putovanje, ja mu se intenzivno radujem.