Ekvador 2004, 1. deo (Kito i Kvenka)

Desilo se! Kao što se kaže za sve postoji prvi put, tako da sam i ja osetila jačinu efekta znanog kao „prvi put kada vam se desi da vam prtljag ne stigne istim avionom kojim i vi“. Naravno, taj moj prvi utisak po sletanju na aerodrom u Kitou nije imao nikakve veze sa Ekvadorom, „krivi“ su bili aerodromski radnici na prethodnom aerodromu, ali je bio toliko jak da nikako ne mogu da ga se otresem kad pomislim na početak svog boravka u ovoj južnoameričkoj zemlji. Stigla sam u Kito, glavni grad Ekvadora, sa namerom da u zemlji ostanem oko dve i po nedelje tokom kojih sam već isplanirala da obiđem praktično sva godišnja doba, a eto stajala sam tu u zgradi aerodroma samo sa odećom na sebi i za mene najvrednijim stvarima koje staju u ranac i uvek idu sa mnom (fotoaparat, video kamera, tarot karte i dnevnik), ali koje svakako nisu na nivou praktičnog. To je istinski gadna situacija i loša perspektiva za boravak u stranoj zemlji toliko dalekoj od moje sopstvene. Šok koji je bio na ivici tuposti je trajao veoma kratko, zamenjen očajem i jednim dubokim užasom. Sve u svemu, početak nije obećavao.

Pošto sam popunila papire i rekli mi da dođem sutra, sela sam u taksi, došla do hotela, otkukala svoju tužnu sudbinu devojci za recepcijom, koju to nije baš mnogo zanimalo, i otišla u sobu da spavam, jer od umora izazvanog malom količinom sna tokom puta i očaja izazvanog nedostatkom prtljaga nisam bila u stanju ništa drugo da radim. Kad sam se probudila, umor se smanjio, ali je očaj opasno bio prisutan i dalje. Uzela sam mapu grada sa recepcije i krenula u šetnju i elementarnu nabavku. Bila je nedelja, pa sam se brinula gde ću da se snabdem u nepoznatom gradu, ali se ispostavilo da nema potrebe, jer je bilo otvorenih privatnih prodavnica tako da sam se opskrbila osnovnim sredstvima za higijenu i krenula dalje. To je posle udobnog kreveta bila druga ohrabrujuća stvar u Kitou – četkica za zube, pasta i dezodorans mogu da se kupe u svako doba dana, makar to bila i nedelja. Čisto da se zna, u slučaju da ovo zafali još koji put. Posle ponovo steknutog osećanja sigurnosti izazvanog činjenicom da ću moći da pristojno operem zube, uputila sam se na drugu stranu, tj., iz modernog dela grada i četvrti Mariskal Sukre, krenula sam ka starom gradu. Dan je bio lep i sunčan, a u parku koji je smešten između novog i starog bilo je puno ljudi koji su izašli u šetnju sa decom. Bilo je pokrenih kolica na kojima su se prodavali slatkiši i voće – očišćeni mango i ananas – sve je bilo šareno i veselo, ali je meni bilo veoma teško da se udubim u dešavanja oko mene, jer nikako nisam uspevala da se oslobodim pritiska izazvanog zagubljenim prtljagom. Teških nogu sam ipak odšetala do ivice centra starog grada Kitoa označene novom katedralom, a onda sam digla ruke od svega i neraspoložena se vratila u hotel.

Ujutru sam sebe ubeđivala da treba pozitivno da razmišljam, pa sam uzdignute glave otišla do srca starog grada, kako bih mogla da ga obiđem pre odlaska na aerodrom. Stari Kito se nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine, ali ono što je takođe važno za jednog turistu, on je pod zaštitom policije, kao i čitav glavni grad Ekvadora. Rekli su mi da do pre par godina u stari grad nije smelo da se ušeta ni tokom dana, dok je sada siguran i uveče. Tako napetu situaciju nisam baš mogla da zamislim jer su mi se Ekvadorci činili kao veoma prijatan i predustretljiv narod, ali pretpostavaljam da razne okolnosti u nekoj zemlji, uključujući i siromaštvo, znaju da učine svoje i da na površinu izbace u najmanju ruku neprijatne ljudske osobine. Ekvador je najsiromašnija zemlja Latinske Amerike. Mada izvozi dosta nafte, ribe, morskih račića, kafe, a o bananama da i ne govorim, jer je najveći svetski izvoznik banana, to sve nije dovoljno da bi stanovništvo Ekvadora živelo pristojnim životom. Treba samo uzeti u obzir cenu banana u našoj zemlji i pokušati da se zamisli koliko li se malo novca plati onima koji gaje ili beru te banane, kad se uzme u obzir profih velikih korporacija, prevoz i svi mogući porezi. Tek kad se to uradi, može se zamisliti ekonomski nivo onih koji te banane zaista gaje i beru. Zbog lošeg ekonomskog stanja, zemlja takođe svako malo doživi neke nemire koje naravno izazivaju gladni siromašni stanovnici, koji su, eto slučaja, indijanskog porekla. Pre nekoliko godina, umesto sukrea uveden je američki dolar kao zvanična valuta, ali to očigledno ne pomaže da se čitava zemlja malo uzdigne na ekonomskoj lestvici, tako da nemiri povremeno i dalje izbijaju. Za mene kao stranca, jeste bilo neobično da vidim ozbiljno naoružane policajce koji opušteno šetaju sa službenim rotvajlerima, ali s druge strane, to je deo zemlje koju sam dobrovoljno došla da vidim i ja tu onda nemam nikakav problem, niti primedbu.

Stari grad Kito, odnosno, kolonijalni deo grada je veoma živopisan. Osim lepih, starinskih zgrada raznih boja, starih crkava i lepih trgova, ono što prvo upada u oči je slikovita garderoba stanovnika. Naravno, ne svih, neki su obučeni više „zapadnjački“, ali dosta njih, pogotovo žena, je u izuzetno lepoj i privlačnoj tradicionalnoj odeći. Kasnije ću, putujući i po drugim zemljama Latinske Amerike, videti da svaki kraj ima svoj stil, ali je svima njima zajedničko da su živopisni i predivni.

Krenula sam u obilazak od Trga San Fransisko. Tu se nalazi i istoimena crkva (San Fransisko znači sv. Franja). To je najstarija crkva u Južnoj Americi čija je izgradnja započela ubrzo po osnivanju grada u XVI veku. Njen enterijer se renovirao u vreme kada sam bila u Kitou, ali se bez obzira na skele služba redovno odvijala.

Posle ovog trga sam jednostavno išla malo levo, malo desno upijajući prizore. Osim lepih građevina i već pomenutih slikovitih nošnji, pažnju mi je privukla poprilično velika gužva i buka koje najviše nastaju od previše saobraćaja za tako uske ulice. Na jednoj raskrsnici sam gledala kako je kondukter na brzinu iskočio iz autobusa i pomagao vozaču pokazujući mu kako da bezbedno skrene u poprečnu ulicu. Kolonijalni Kito i njegovi planeri nisu imali u vidu velika prevozna sredstva, tako da je sve to jednostavno previše tesno.

Šetajući lagano, došla sam i do Trga Santo Domingo, sa istoimenom crkvom, ali crkva koja mi se posebno dopala jeste La Kompanjia de Hesus koja se i inače smatra za jednu od najlepših crkava u Ekvadoru.

Vremenom sam došla i do Trga nezavisnosti. U pitanju je klasični kolonijalni kvadratasti centralni trg, koji zovu i Veliki trg (Plasa Grande), na kojem se nalazi Spomenik slobodi, zelenilo, fontane, staze za pešake i veliki broj klupa. Oko trga se nalaze važne zgrade uključujući i Predsedničku palatu. Prvo sam sela malo na jednu klupu na trgu da bih sabrala misli gde sam i kako da se na dalje organizujem, a zatim sam iskoristila prisustvo jedne bakice koja je naivno počela da priča sa mnom, a ja je udavila svojom tužbalicom o izgubljenom prtljagu, pošto me je to još uvek pritiskalo i čitava ta šetnja po starom gradu je bila neka vrsta prinudnog ubijanja vremena pre odlaska na aerodrom da bih videla da li mi je stigao ranac. Odmah da kažem da je baka preživala moju kuknjavu, a i ja sam se malo oslobodila negativne energije, pa krenula dalje da razgledam trg.

Na zidu Katedrale koji je okrenut ka Trgu nezavisnosti stoji veliki znak od kamena na kojem je zlatnim slovima napisano „Slava Kitoa leži u otkrivanju reke Amazon“. Ekvadorci su veoma ponosni na činjenicu da je upravo iz Kitoa svojevremeno krenula jedna od ekspedicija u potrazi za Eldoradom koja je u stvari pronašla Amazon, ali imaju veliki žal da je dobar deo ranije njihove teritorije kroz koju protiče gornji tok ove reke prešao je u vlasništvo Perua posle sukoba između ove dve zemlje koji se praktično odvijao u više navrata tokom 20. veka. Što se mene tiče, čitava ta stvar sa „otkrićem“ je jednostavno previše „belačka“. Sigurna sam da su originalni stanovnici sasvim dobro znali za reku i nisu im bili potrebni tamo neki stranci da im dođu i proglase da su oni „otkrili“ reku.

Međutim, ono što je meni ipak bilo najzanimljivije u tom trenutku jeste da sam slučajno naišla na smenu garde koja se svečano obavlja svakog ponedeljka, a meni se posrećilo da sam se spontano zatekla na pravom mestu u pravo vreme. Bez obzira na saobraćaj koji je prolazio uzanim ulicama starog grada, uključujući i ispred same Presedničke palate, smena garde se lagano odvijala uz veliku pompu, sa bleh muzikom i marširanjem, vojnicima u starinskim uniformama, pri čemu su neki ljudi, poput mene, stajali i posmatrali dešavanja, a drugi su jednostavno išli svojim poslom ne obazirući se na defile koji se sa balkona Predsedničke palate proširio i na čitav Trg nezavisnosti. Da bih još bolje pratila čitavu koreografiju, ja sam se lepo popela na stepenište Katedrale i odatle imala baš lep pogled na sve to.

Predsednička palata, Kito

Treba reći i da se Kito nalazi na 2850 m nadmorske visine, ali s obzirom da je u žarkom pojasu, to daje klimu koja podseća na večno proleće. Ipak, vremenska prognoza često zna da bude teško predvidiva svuda u svetu, ali u Kitou, čini se, posebno. Kad god bih nekoga pitala da li zna kakvo će vreme biti tog dana ili sutradan, oni bi se uvek nasmejali. Naime, niko od stanovnika Kitoa sa kojima sam pričala ne veruje da je tako nešto uopšte moguće predvideti u njihovom gradu i jednostavno kažu da se to nikada ne zna. Vreme se može u potpunosti promeniti u roku od petnaestak minuta. Tome sam bila svedok već tog prvog celog dana dok sam šetala po starom gradu. Kad sam stigla do Predsedničke palate, bilo je skroz oblačno sa nekim tamnim, niskim i teškim oblacima koji su sasvim fino obećavali kišu. Dok sam se ja namestila na stepeništu kod Katedrale kako bih imala bolji pogled i dok sam pripremila opremu za snimanje, nebo se raščistilo, sunce je bljesnulo, a pre nego što se garda smenila nije više bilo ni jednog jedinog oblačka na nebu. Potpuno obrnuta situacija se desila kasnije kad sam išla na izlet na Kotopaksi.

Ovakav 'problem' sa vremenom nastaje zato što vazdušne struje pune vlage s mora na zapadu i tople, takođe vlažne vazdušne struje iz basena Amazona na istoku jure uzbrdo uz suprotne padine Anda, a onda se sudaraju tačno iznad te središnje doline. Kontinentalni Ekvador je uopšteno gledano podeljen u tri paralelne celine: primorski pojas na zapadu, dva paralelna lanca Anda koji se ovde najviše sastoje od vulkana, između kojih se nalaze plodne visoke doline, i prašumski deo na istoku.

Kada se završila smena garde, sela sam u taksi i otišla na aerodrom, gde sam na svoju ogromnu sreću mogla da preuzmem ranac koji je u međuvremenu stigao. Kakvo je to bilo zadovoljstvo, radost i ogromno olakšanje. Sa novim elanom sam se vratila u grad gde sam krenula da tragam sa nekom povoljnom turom za Galapagos. Pre polaska na put sam imala sreću da sam prevodila nekim Amerikancima koji rade u turizmu. Pomenula sam im da planiram da idem u Ekvador i da je glavni cilj u stvari da odem na Galapagos. Posavetovali su me da ne uplaćujem nikakvu turu u Evropi ili Americi, već ili u Kitou ili u Gvajakilu, pošto može da bude znatno jeftinije. U stvari, čitav put je i krenuo od priče o Galapagosu sa mojim drugom iz Njujorka i kako bismo voleli da ga obiđemo. Onda smo se dogovorili da idemo svi zajedno, on, njegova devojka, njena sestra i ja. U međuvremenu sam ja shvatila da imam više slobodnog vremena od svih njih, pa sam zato i rešila da odem pre njih i ostanem još malo posle kako bih malo obišla i kontinentalni Ekvador. Tako je i bilo. Tokom svog boravka u Ekvadoru, ne računajući arhipelag Galapagos koji se nalazi oko 1000 km zapadno od obale, bavila sam se obilaženjem centralnog, planinskog dela.

Sledećeg dana sam odletela do Kvenke, grada koji se nalazi na jugu zemlje i čiji je stari deo takođe na Uneskovoj Listi svetske baštine. Aerodrom je vrlo blizu samog centra koji avion prilikom sletanja preleće, pa se pruža veoma lep pogled. Po sletanju smo svi dobili po ružu od avio kompanije, što je bilo sasvim simpatično. Kasnije sam shvatila da je to simbolični gest kojim se želi naglasiti da se u južnom delu Ekvadora gaje veoma dobre i kvalitetne ruže za izvoz.

Kvenka se smatra najlepšim gradom u Ekvadoru, a ujedno je i jedan od najstarijih u zemlji. Moj prvi utisak na putu od aerodroma do hotela baš i nije bio blistav, ali kada sam krenula u šetnju po centru potpuno sam promenila mišljenje. Hotel mi se nalazio par minuta od glavnog trga u Starom gradu koji se zove i Park Kalderon. Tu sam ostala bez daha od lepote mesta. Krenula sam da šetam okolo naokolo i sve ostalo što sam videla samo je produbljivalo moju oduševeljenost Kvenkom. Ulice u starom gradu su sve pod pravim uglom, pa je orijentacija potpuno laka, a i čitav taj prostor nije mnogo veliki, tako da sam uskoro počela da se osećam kao da poznajem sve oko sebe. Tu se nalazi veliki broj starih crkava, ulice su popločane kamenom tako da je potpuno jasno da ste u starom gradu. Zgrade imaju predivne fasade i mada se povremeno vidi da nekima nedostaje održavanje, to svakako ne umanjuje njihovu ukupnu lepotu.

Nova Katedrala, Kvenka

Na glavnom trgu se nalazi Nova katedrala, čija je izgradnja započela u drugoj polovini 19. veka, pošto je stara postala suviše mala. Ono što je posebno lepo kod nje jesu tri predivne kupole pokrivene plavim pločicama koje se uzdižu iznad centralnog broda. Dva prednja tornja su ostala skraćena i bez kupola, pošto je tokom izgradnje ustanovljeno da je napravljena greška u proračunu i da temelji ne bi izdržali težinu dodatnog građevinskog materijala. Kada sam ulazila u Katedralu bila sam po malo zatečena jer sam se mimiošla sa nekom ženom koja je izlazila iz Katedrale vodeći psa na povocu. To je meni delovalo potpuno neobično, jer mi je nezamislivo da bi kod nas neko dozvolio da pse uvode u crkve.

Kupole Nove Katedrale, Kvenka

Nedaleko od Parka Kalderon nalazi se Trg cveća. Tu na jednom omanjem platou ispred crkve El Karmen de la Asunsion lokalne žene prodaju raznovrsno cveće i ono zajedno sa uglavnom tradicionalnom odećom tih žena stvara jednu veoma šarenu i lepu sliku.

Šetajući Kvenkom posebno sam obratila pažnju na žene koje nose malu decu koristeći široku maramu. Deca se stave u tu maramu, a marama provuče ispod jedne ruke i preko drugog ramena i čvrsto veže na prednjem delu tela. To nije uopšte ništa posebno tipično za Kvenku, viđala sam kasnije tu istu stvar i u mnogim drugim delovima Latinske Amerike, ali sam toga ovde postala prvi put svesna. I to se ne koristi samo za male bebe. Čak i malo veća deca, od možda 3-4 godine, bivaju tako spakovana. Nekima se vidi glava, a nekima je i glava pod maramom. Ipak, mada bih ja veoma sumnjala u svoje sposobnosti pakovanja i nošenja bebe na taj način, bilo je potpuno jasno da su ovo veoma vešte mame i da bezbednost potomaka nikada nije dolazila u pitanje.