U okolini Ciriha postoji par visova sa kojih se pruža lep pogled na grad i na istoimeno jezero. Jedno od njih je Uetliberg, a ja sam do njega otišla lokalnim vozom koji sam uhvatila na glavnoj železničkoj stanici u gradu.
Cirih, detalj
U pitanju je planinski vrh sa visinom od 874 m iznad nivoa mora, a vozom se do stanice na vrhu stiže za oko pola sata.
U stvari, od stanice mora da se još malo ide uzbrdo da bi se stiglo do samog vrha, ali, mada je povremeno strmo, sve to vredi truda.
Uetliberg, detalj
Jer, kada se stigne do vidikovca, stvarno se pruža divan pogled i na Cirih i na Ciriško jezero, ali i na neke udaljenije delove Švajcarske.
Pogled na Cirih
Pogled na Ciriško jezero i udaljene visove
S druge strane, treba malo i prošetati po prostoru na vrhu, jer pogled puca na sve strane.
Pogled sa vrha Uetliberga
Pogled sa vrha Uetliberga
A pogotovo je sve nekako lepše kada se u čitavu situaciju upetlja i sunce u zalasku, obasjavajući okolinu specifičnim bojama.
Pogled sa vrha Uetliberga
Dok sam ovde šetala i snimala okolinu, uočila sam i nekoliko ljupkih letećih stanovnika koji su skupljali neke mrvice rasute po zemlji. Snimila sam jednog, a to je bio mužjak obične zebe (Fringilla coelebs).
Obična zeba
Na vrhu Uetliberga, gde se nalazi vidikovac, postoji i nekakav repetitor, ali i veliki toranj sa kojeg se takođe može gledati na sve strane. Međutim, mene nije zanimalo da se dalje penjem. Takođe je tu i hotel, pa sam čak i pomislila da svratim na kafu ili nešto slično, ali sam i od toga odustala, jer sam i dalje bila sasvim dobro sita i napita od onog ručka.
Uetliberg, detalj
Zato sam u jednom trenutku samo krenula da se lagano vraćam prema železničkoj stanici.
Uetliberg, detalj
Usput sam sada obraćala pažnju na neke detalje, jer je čitavo ovo područje očigledno predviđeno za rekreaciju i izlete, ali je sve to sigurno prijatnije kada je nešto toplije i kada nema previše blata.
Uetliberg, detalj
Uetliberg, detalj
Po povratku u centar Ciriha, već je počeo da pada mrak. Malo sam prošetala po centralnim ulicama, a onda otišla i do samoposluge da kupim par sitnica koje su mi boravak u iznajmljenoj sobi učinili još prijatnijim. Zatim sam to odnela u sobu, a usput sam prošla preko pešačkog mosta iznad reke Limat odakle se pružao lep pogled ka slikovitim delovima Ciriha.
Cirih, detalj
Posle kraće pauze u sobi, izašla sam da malo prošetam po kraju. Malo me je čudilo da je veliko broj stolova bio poređan napolju, a nigde nisam uočila nekakve grejalice. Kako ću narednih dana videti, Švajcarci su valjda jako otporni na hladnoću. Često mogu da se vide ljudi koji sede napolju i piju, na primer, pivo, čak i kada je temperatura oko 0 stepeni C. I to bez ikakvih aparata za grejanje. Ja povremeno volim hladnoću, ali nisam baš toliko otporna.
Cirih, detalj
Štaviše, sada mi je bilo dosta hladno mada nisam sedela, već sam šetala. Mislim da je to bio rezultat činjenice da sam ustala vrlo rano i da sam u stvari bila umorna. Zato se nisam dugo zadržala, već sam se vratila u toplu sobu i tu lagano spremala za počinak.
Posle divno prospavane noći, vrlo sam lagano krenula u dan. Znala sam da nema potrebe da bilo kuda žurim, pa sam se tako i ponašala. Proverila sam sve svoje elektronske uređaje i vesti koje mi oni nude, popila sam kafu, doručkovala par peciva koje sam kupila prethodno veče, pa sam u nekom trenutku otišla do obližnje železničke stanice. Današnji plan je bio da idem u Lucern.
Jutro u Cirihu
Ja sam u Lucernu već bila jednom sa poznanikom iz Berna koji me je odveo na divan jednodnevni izlet po središnjoj Švajcarskoj. Bilo je to davno, ali je najveća razlika bila ta da sam tada u Švajcarskoj bila krajem avgusta – vreme je bilo fantastično, boje značajno drugačije, bilo je cveća i zelenila...
Evo i par fotografija iz tog vremena da se vidi i lepota vremena, a još više lepota predela i objekata. Narednih par fotografija su snimljene u gradiću Tun.
Tun krajem avgusta 1997. godine
Tun krajem avgusta 1997. godine
Posle posete Tunu, Majkl i ja smo otišli i do Lucerna, pa smo i tamo malo prošetali.
Lucern krajem avgusta 1997. godine
Lucern krajem avgusta 1997. godine
Sada je situacija bila značajno drugačija. Bio je najavljen čak i sneg za popodne, ali sam smatrala da je to najbolje da doživim upravo u lepom i slikovitom Lucernu.
Nisam smislila nikakav plan za obilaženje Lucerna pre polaska, ali osim što sam usput povremeno gledala kroz prozor, imala sam i dovoljno vremena da u vozu pročitam šta je najzanimljivije u gradu i okolini. Barem za mene.
Na putu ka Lucernu
Vrlo mi se dopala ideja da se brodom prebacim do jednog zanimljivog mesta na severnoj obali Lucernskog jezera, ali mi je telefon pokazivao da linije rade sam ranije prepodne i kasnije popodne. Bilo mi je žao što ću to da propustim.
Ali, za početak, Lucern je izuzetno dobro organizovan grad – u smislu infrastrukture javnog prevoza i najzanimljivijih detalja koji treba da se vide u ovom ljupkom gradu. Tako, čim se izađe iz železničke stanice, nailazi se na terminal odakle kreću brodovi. Rešila sam da ipak tu svratim i onda sam videla da brodovi, čak i po zimskom redu vožnje, saobraćaju čitav dan. Dakle, mogla sam sasvim lepo da ostvarim prvobitni plan. Odmah sam kupila povratnu kartu, ali sam imala malo slobodnog vremena. Taman dovoljno da odem do obližnjeg Kapelbrikea, najpoznatijeg simbola Lucerna.
Prvo sam ga snimala sa velikog saobraćajnog mosta koji je podignut iznad mesta odakle reka Rojs ističe iz Lucernskog jezera, a uskoro sam i prošetala njim.
Lucern
Lucern
U pitanju je stari, natkriveni drveni most koji je podignut početkom XIV veka, a dug je preko 200 m. Deo mosta je i osmougaoni toranj čiji je naziv – Vaserturm (vodotoranj).
Lucern: Kapelbrike
Kao deo gradskih fortifikacija, most je praktično služio kao bedem, štiteći sam centar grada. Što se tiče Vaserturma, on se koristio kao tamnica, arhiv i trezor.
Duž mosta se, ispod krova, nalazi slike na drvenim tablama trouglastog formata, pošto su postavljene između krovnih greda. Slike su urađene početkom XVII veka i na njima se slikovito prikazuje istorija i Lucerna, ali i same Švajcarske. Međutim, od 111 slika, 1993. godine je u požaru koji je izbio na mostu stradala 81 slika. Neke od uništenih slika su restaurirane.
Lucern: Kapelbrike, detalj
Lucern: Kapelbrike, detalj
Osim toga, sa mosta mogu lepo da se vide i delovi Lucerna, a ja sam posebno obratila pažnju na Stari grad ili Altštat.
Lucern, detalj
Lucern, detalj
Došavši do kraja mosta, taman sam imala vremena da lepo prošetam duž južne obale reke Rojs i još malo se divim ovom lepom mostu, kao i gradu Lucernu.
Lucern
Zatim sam se uputila ka brodskom terminalu i ukrcala se na brod koji saobraća po Lucernskom jezeru. Mada sam pronašla sasvim fino mesto i naručila kafu, odmah sam izjurila na palubu da bih snimila kako izgleda sam početak jezera koji je deo grada.
Lucernsko jezero, detalj
A evo i kako izgleda u video-formatu polazak iz Lucerna:
Dok sam ja to snimila, kafa je već stigla, a mi smo uskoro krenuli.
Kafa na brodu
Ja sam konkretno išla do mesta Vegis jer sam u svom vodiču našla da je to ljupko mesto i da vredi da se poseti. Do njega može da se dođe i vozom ili autobusom, ali je meni svakako bilo značajno zanimljivije da idem brodom.
Put traje oko 40 minuta i bilo mi je vrlo prijatno, ali mi je bilo teško da se skrasim i popijem na miru kafu koju sam naručila. Stalno sam imala inspiraciju da izađem napolje da bih slikala okolinu, jer su predeli veoma lepi.
Lucernsko jezero
Između ostalog sam lepo videla i planinu Pilatus koja je visoka 2128 m i na čiji vrh je moguće da se dođe žičarom. To mi je bio plan za popodne, a glavni razlog je da se odatle pruža divan pogled na okolinu. To mi se činilo sasvim zanimljivim.
Lucernsko jezero i planina Pilatus
Za sada sam uživala u predelima oko Lucernskog jezera.
Lucernsko jezero, detalj
Lucernsko jezero, detalj
Lucernsko jezero, detalj
Lucernsko jezero, detalj
Lucernsko jezero, detalj
Mada se brod kretao, a samim tim je i dosta duvalo dok sam bila napolju, na svu sreću nije bilo previše hladno. Mislim da je stvar u tome, a upravo to i daje dodatnu važnost mestu Vegis, da ovde duvaju fen (vrsta toplog vetra, a ne aparat za sušenje kose) i to ovom mestu na južnim padinama planine Rigi daje obezbeđuje srazmernu toplotu.
Kada sam se iskrcala u Vegisu, prvo sam se još malo divila lepoti jezera i okoline, a onda sam zajedno sa jednim galebom i ispratila brod kojim sam stigla.
Lucernsko jezero, detalj
Lucernsko jezero, detalj
A onda sam krenula u šetnju pored jezera. Leti i kada je vreme lepo, Vegis je prilično popularno mesto i za šetnju, a i za plovidbu po jezeru. U drugoj polovini novembra, sve je bilo poprilično mirno, da ne kažem pusto i ja sam praktično bila jedina osoba koja je tu nešto šetala.
Vegis, detalj
Uskoro sam naišla i na deo gde se vidi koliko ovo mesto klimatski odskače od okolnih vrhova prekrivenih snegom.
Vegis, detalj
Vegis, detalj
Na jednom mestu sam naišla i na dobre okolnosti, pa sam uspela da napravim selfi svojim foto-aparatom.
Na obali Lucernskog jezera
Pošto ja ovde i nisam imala bogzna šta da vidim, odlučila sam da odem na kafu i kolače. Našla sam jednu lepu poslastičarnicu, ali se ona uskoro zatvarala, tako da sam samo kupila par kolača da ponesem sa sobom.
Kolači u Vegisu
Ali, ovo nije bilo uzaludno, jer sam ovde shvatila da postoje neki kolači koji se zovu po Lucernu – Lucerner lebkuhen. Štaviše, njihov ukus mene podseća na kolač koji sam svojevremeno jako volela da jedem u Engleskoj, tako da sam odmah rešila da probam da kod kuće, kad se vratim, probam da napravim neku svoju verziju. Čak sam dok sam bila na putu uspela da pronađem i specifičnu mešavinu začina za ove kolače, a ostale sastojke sam mogla da nađem i u Beogradu.
Međutim, recepti koji mogu da se nađu na internetu jednostavno nisu bili dobri. Napravila sam jednu verziju (koju sam našla na „ozbiljnom“ sajtu) i kolači su bili ukusni, ali uopšte nisu ličili na original.
Moram da priznam da ne shvatam zašto ljudi vole da na internetu postavljaju netačne recepte, ali to je deo mentaliteta XXI veka.
A što se tiče Vegisa, tu sam još malo prošetala, da bih kasnije otišla na šolju čaja. Prvo sam, ipak, posetila crkvu Sv. Marije.
Vegis, detalj
Unutrašnjost crkve deluje lepo i elegantno, ali mi je i nekoliko detalja zapalo za oko.
Crkva Sv. Marije
Prvo su bile stolice poređane ukrug u prezviterijumu, tj, oltarskom prostoru. Moram da priznam da me je podsetilo na sastanke AA (anonimnih alkoholičara) koje viđam u filmovima i TV-serijama. Nadam se da grešim, ali to mi je bila asocijacija.
Crkva Sv. Marije, detalj
Zatim tu mogu da se vide i neki veoma savremeni detalji koji ni najmanje ne odskaču i čak se vrlo lepo uklapaju u prostor.
Crkva Sv. Marije, detalj
Crkva Sv. Marije, detalj
A onda sam otišla i do zadnjeg dela crkve i tamo su, na policama, bile poređane knjige za decu, kao da je u pitanju biblioteka ili obdanište. Mada se to značajno razlikuje u odnosu na crkve u mojoj zemlji, delovalo mi je sasvim simpatično. A možda je to i u savremeno doba jedini način da se vernici privuku.
Crkva Sv. Marije, detalj
Kao što sam već pomenula, posle posete crkvi, otišla sam do jednog restorana gde sam popila čaj i to mi je baš prijalo. Uskoro je stigao i brod kojim sam se vraćala za Lucern. Približavajući se gradu, shvatila sam da sam imala dosta sreće, u smislu mogućnosti da se divim lepoj okolini, jer su se u međuvremenu počeli da spuštaju oblaci. Mada sam i dalje mogla da vidim priobalne, zelene delove, planina Pilatus je sada bila sasvim zaklonjena oblacima.
Lucernsko jezero, detalj
Uostalom, za popodne je bio najavljen sneg, to sam već znala, a kada sam se iskrcala sa broda u Lucernu, pahulje snega su već letele na sve strane.
Vrativši se u centar grada, prvo sam otišla do stanice gradskog trolejbusa. Malo sam imala problema da je tačno lociram, ali sam na kraju uspela.
Gradski saobraćaj u Lucernu
Sada sam se prebacila do nedalekog sela Krins koje je praktično deo Lucerna. Samo mesto po sebi mi nije bilo važno, ali odatle kreće žičara ka planini Pilatus. Izašavši iz trolejbusa, malo sam prepešačila i tako stigla do mesta odakle kreće žičara. Mada su gondole sve vreme išle gore-dole, žena koja je prodavala karte mi je rekla da se praktično sve zatvara ranije jer je najavljena mećava, pa zbog bezbednosti žičara neće raditi puno radno vreme. Mogla sam da odem, ali bih morala odmah da se vraćam nazad.
Žičara u Krinsu
Mada mi je bilo pomalo žao da odustanem, bilo mi je i jasno da bi bilo glupo da platim prilično skupu kartu da bih se vozila do vrha planine, pri čemu bi usput sve bilo belo-sivo oko mene, a kada bih i stigla gore, imala bih samo 5 minuta da posmatram svežu verziju belo-sivog.
Dakle, odustala sam i krenula nazad ka centru Krinsa. Kao što može da se zaključi sa sledeće fotografije, nisam mnogo patila.
Selfi u Krinsu
A sneg je i dalje padao i to sve više i više...