Španija 2018, 4. deo (Put Sv. Jakova: Ares – Ruesta)

Staza kojom sam se pela ka vrhu brda na kojem se nalazi selo Ares izbija tačno na hodočasnički dom i ja sam se odmah prijavila, ali da bih se i raskomotila morala sam prvo da odem do obližnjeg bara/restorana/pansiona gde su u stvari ostavili moj veliki ranac. Iz nekog razloga Pošta u Aresu opslužuje samo to jedno mesto. Jedva sam se odvukla do tog bara, uzela svoj veliki ranac i vratila se u dom.

Hodočasnički dom u Aresu

Ja dugo nisam bila po planinarskim domovina i hostelima, a ovo je slično mesto. Izabrala sam jedan donji krevet, ostavila svoje stvari tamo, otišla da se istuširam i operem garderobu koju sam nosila tog dana. Toliko sam bila umorna i iscrpljena da sam to jedva uradila. Veš sam stavila, kao i svi ostali, na sušilice koje su bile razvučene sa druge strane kuće gde je i sunce sijalo i sve se veoma brzo osušilo.

Posle sam zamolila domaćine da mi pomognu da organizujem prevoz velikog ranca za naredni dan i oni su to vrlo ljubazno i uradili. Rekli su mi i da u 6 sati vode hodočasnike u obilazak lokalne crkve, koja je udaljena manje od 100 metara, ali ja nisam imala snage čak ni za to, već sam sela na jednu od stolica ispred doma da bih se malo oporavila.

Ispostavilo se da je ovo bio jedini dom tokom čitavog mog Puta u kojem sam odsela koji nije imao nikakvu fiksnu cenu, ni za smeštaj, ni za eventualnu hranu, već funkcioniše po principu donacija – koliko ko da. Postoji jedna kutija i dovoljno je da se u nju ubaci novac. Takvih domova ima još uz put, ali sticajem okolnosti ja više nisam odsedala na takvim mestima. Ovaj dom nije imao internetsku vezu, već se koristi ona koju obezbeđuje lokalni Dom kulture, a nju sam hvatala tako što sam sela na spoljni zidić koji kao klupa ide oko Doma, a izbija na ulicu. Ipak, nikakva kola tu nisu prolazila, tako da sam fino mogla da obavim šta sam imala.

4. dan: „Zašto ovo radim?“

Nisam ja juče hvalila Poštu za džabe. Osim što sam poslala paket sa stvarima da me čeka u Santjagu, momak na šalteru mi je predložio još jednu uslugu koju nude. Ja sam već ranije čula za to, ali se nisam time mnogo bavila. Imajući međutim u vidu svoje iskustvo iz prva dva dana, sada sam se oduševila. Radi se o tome da Pošta hoće da vam prebaci ranac do narednog odredišta i to tamo gde ćete da boravite, tj., usluga od vrata do vrata. Kad sam se vratila u sobu, odmah sam poslala mejl i da skratim, moj veliki ranac je preneo neko drugi, a ne ja. Da se ne lažemo, najebala bih da sam ga nosila bez obzira na onih minus 4,5 kg. Ipak, pošto je vremenska prognoza najavljivala pljuskove rano popodne, morala sam mali ranac da natrpam stvarima, pa sam opet nosila nekih 6-7 kg, ali je to značajno bolje nego da sam nosila sve. Uzgred, za ovu današnju distancu, cena je bila 5 evra!!!

Naravno, u jednom trenutku sam postavila sebi pitanje: „Zašto ovo radim?“, pitajući se istovremeno i da li varam time što mi neko drugi prebacuje veliki ranac. Odgovor je vrlo jednostavan – ja volim da hodam. Opterećenje velikim brojem kilograma nije uopšte bitno. Ja nisam ovde da bih okajala neke grehe, nije da ih nemam, ali ako sam baš želela kroz muku da unesem neku ravnotežu u svoje duhovno stanje, mogla sam i kod kuće da se bičujem. Valjda bi upalilo.

Ipak, za one koji očekuju da se vratim sa makar nekakvim oreolom oko glave (mada se ja ne bih kladila na tako nešto), krećem sa lekcijama sa Puta:

1. lekcija: „Lakše je nositi 6 kg, nego 20 kg.“

Ispred mene: 812 km
Iza mene: 55 km

Moram da pomenem da mada nisu imali ništa protiv moje želje da im delim lekcije i shvatajući moj šaljivi ton dosta mojih prijatelja je reagovalo po principu: „Nije valjda?!“, „’Ajd’ nam ti sad malo pričaj o tome.“ Zbog toga osećam potrebu da branim svoju lekciju. Ona nije tek neka opšta priča koja je svima poznata od davnina. Brojke nisu izabrane nasumično već su čvrsto utemeljene na mom teško i bolno stečenom iskustvu. Dakle, lekcija ima svoju težinu (eto, opet neka težina!). S druge strane, lekcija može simbolično da posluži i za viškove svih vrsta koje nosimo na leđima i kojih treba da se oslobodimo – pogledajte samo koliko ljudi se žali na bolove vezane za kičmu. Da kao dopunu lekcije zaključim: napravite generalku u svom životu i oslobodite se svih nepotrebnih viškova!

Ali da se ja vratim u Ares. U 20 časova smo imali zajedničku večeru za koju je trebalo da se prijavi prilikom registrovanja, a svi su se prijavili, i bilo je to fino, ali pre svega ukusno iskustvo. Veoma malo sam suštinski bila svesna ljudi sa kojima sam sedela za istim stolom, jer sam bila toliko umorna da sam imala utisak da samo plutam. Tog prvog dana sam zapamtila samo Beli (iz Španije), jer je ona sedela napolju kada i ja, i Anđelu (iz Italije) koja je došla u dom pola sata posle mene i pitala me gde da se prijavi.

Ipak, posle večere sam prošetala do par obližnjih vidikovaca (sve na manje od 100 m udaljenosti), jer je okolina zaista bila veoma lepa, obasjana zalazećim suncem i želela sam da to zabeležim pre nego što odem u krevet.

Okolina Aresa

Okolina Aresa

Večera mi je veoma prijala i mislila sam da ću divno spavati te noći, ali me je u stvari mučio neki potpuno neočekivani i nejasni suv kašalj, tako da sam spavala loše, ali i malo. Već u 5.30 su neki od ljudi koji su bili u mojoj sobi počeli da se aktiviraju, tako da sam narednih sat vremena samo dremala, a onda sam ustala i obukla se.

Pre nego što sam krenula, malo sam popričala sa jednim čovekom iz Barselone koji je tu završavao svoje šetanje po prirodi, žalila sam mu se na probleme sa plikovima, pa mi je on dao neke savete, ali i ostatke iz svoje priručne apoteke. Vremenom ću shvatiti da je ovo jedan čest običaj na Putu.

Odnela sam svoj veliki ranac u onaj bar-pansion gde su mi ga juče isporučili i bila sam i zbunjena, ali i po malo zabrinuta jer apsolutno nigde nikoga nije bilo. Meni su prethodno veče pokazali gde da uđem i ostavim ranac, ali mi je ipak bilo čudno da ranac ostavim tek tako u nekom hodniku. Ipak nije bilo druge, ostavila sam ranac, vratila se u dom, uzela svoje preostale stvari i krenula. Tog dana sam poslednja izašla iz doma.

Pirineji u rano jutro

Preda mnom se pružala etapa od oko 28 km. Put prolazi pored mesta Martes i Mianos, ali da bi se došlo do samog centra ovih mesta, treba skrenuti par kilometara sa puta i još se peti na brdašce. Dakle to je otpadalo kao ideja. S druge strane, do mesta Artijeda gde sam znala da postoji bar-restoran ima da se hoda oko 18 km, tako da je moje hodanje bilo baš zamorno.

Delimično je situacija bila olakšana zbog predela kroz koje sam prolazila. Kada se napusti Ares, Put vodi pored ogromnih žitnih polja, staza je široka i blago nagnuta, tako da je bilo relativno jednostavno. Osim toga, ovog jutra sam krenula u 7:10 i zaista je prijalo da se hoda po jutarnjoj svežini. Ispred sebe sam videla jednu hodočasnicu iz doma, nisam bila sigurna ko je u pitanju, ali se nisam ni trudila da je sustignem već sam se povremeno zaustavljala da bih slikala divne predele kroz koje sam hodala.

Dolina reke Aragon, u daljini selo Berdun

Žitna polja

Put

Dolina reke Aragon, u daljini selo Berdun

Žitno polje i bulke u rano jutro

Žitno polje i selo Berdun u daljini

Doduše, kada sam naišla na jedan veliki moderan ambar, odatle je upravo kretala Beli koja je u stvari bila ona hodočasnica koja je išla ispred mene. Pozdravile smo se i ona je otišla jer se već odmorila, a ja sam kratko vreme uživala u hladovini koju je pravio ambar.

U nekom trenutku kasnije sam naišla na još jednu hodočasnicu iz doma (Ulrike, Nemica) koja je sedela u nekoj hladovini pored Puta i odmarala se. Pozdravile smo se, a ja sam polako počinjala da shvatam kako sve ide. Krene ko kada hoće, najviše rano, rano ujutru, a onda se ljudi zaustavljaju gde im odgovara i prave pauze koje im odgovaraju.

Tako sam i ja uskoro naišla na rečicu preko koje je mostom vodio Put, ali sam se ja spustila do nje, izula i uživala u hladnoj vodi. Tada sam videla da na drugoj strani reke ispod mosta u hladovini šćućurena sedi Beli, pa smo se ponovo javile jedna drugoj, a onda je ona pratila moj primer, pa se i ona izula i osvežila u reci.

Rečica u kojoj je divno ohladiti umorna stopala

U nekom trenutku sam nastavila dalje i tada sam srela i Anđelu, 23-godišnju hodočasnicu iz Italije. I ona je sedela u nekoj hladovini i odmarala. Poenta je da je sunce bilo u svom punom sjaju, kraj je juna, a to je značilo da je jako toplo.

Ja sam se usmerila na svoj cilj, a to je ovog puta bilo mesto Artijeda u kojem postoji bar! To je pravi cilj. Do tamo sam u stvari došla zajedno sa Izabel s kojom sam se tokom hodanja ponovo susrela i ispostavilo se da bar ima divnu terasu u hladovini, tako da je pivo kao osveženje u tom trenutku bilo prava stvar. Uskoro nam se pridružila i Anđela.

Približavam se Artijedi

Ja sam ovde naručila sendvič i bio je odličan. Izabel je prva krenula, a posle nekog vremena smo Anđela i ja krenule zajedno. Ona je završila osnovne studije arhitekture i sprema se da upiše master studije, ali joj je potreban engleski koji ona već veoma dobro govori. Meni je to bilo sjajno, da malo opustim mozak, a pomislila sam da možda i mogu da joj pomognem nekim savetom, tako da smo nastavile sa hodanjem sve vreme pričajući engleski.

I ovog popodneva je trebalo proći još skoro 10 km i u nekom trenutku smo Anđela i ja omanule, na jednoj raskrsnici nismo uspele da vidimo zvaničnu žutu strelicu, odlučile smo da nastavimo pravo, a trebalo je da skrenemo, pa kada smo došle do slepog dela te staze kojom smo išle, morale smo i da se vratimo. Povremeno smo prolazile u blizini veštačkog jezera na reci Aragon i to je sve i dalje bilo lepo, ali se dan na kraju ozbiljno odužio i bilo mi je jako naporno.

Veštačko jezero Jesa

Ipak, u nekom trenutku smo ugledale ostatke nekog srednjevekovnog zamka ili utvrđenja, ja još uvek nisam znala šta je u pitanju, i ispostavilo se da je upravo to Ruesta, naše odredište tog dana. Osim hodočasničkog doma, ima možda još par kuća koje su u funkciji. Sve ostalo su ruševine, ali su sjajno izgledale.

Približavamo se Ruesti

Približavamo se Ruesti

Dobar deo ruševina je bio ograđen i izgledalo je da se sve to restaurira. Ja sam zbog bolova u stopalima izbegavala da činim bilo koje korake osim onih koji su bili neophodni za funkcionisanje, tako da nisam ni išla da bolje zagledam, ali u pitanju su ostaci zamka iz 11. veka. Mesto je dosta zavučeno, čak i kada se putuje kolima, ali je svakako delovalo veoma lepo i zanimljivo.

Ostaci zamka u Ruesti

Mada sam u dom tog dana stigla tek u 17:30 i mada su me stopala sa plikovima i par modrih prstiju jako bolela, posle tuširanja, pranja veša i kraćeg odmora, shvatila sam da mi samo telo nije bilo toliko umorno kao prethodnog dana. Bilo mi je drago i da je internet u domu radio izvanredno i da sam mogla da objavim svoja razmišljanja za taj dan.

5. dan: „Da li sam ja normalna?“

Kada je čovek na duhovnom putu bilo koje vrste, normalno je da se pojavljuju pitanja. Valjda je tako i sa mnom ovom prilikom. Sinoć dok sam teškom mukom jedva dolazila k sebi osećala sam da mi se „nešto javlja“. Tek kada sam uveče legla, u bunilu utisaka, fizičke iscrpljenosti i problema sa uspavljivanjem, shvatila sam o čemu se radi. Bilo je to jedno od esencijalnih pitanja: „Da li sam ja normalna?“ Valjda zato nisam ni mogla lako da se uspavam.

Mada je pitanje ostalo do rane zore, kada su neki od ljudi sa kojima sam delila sobu u hodočasničkom domu već u 5.30 počeli da se pakuju, prepakuju i ko zna šta, odgovora nije bilo, ali je pitanje i dalje visilo nad glavom.

U tom raspoloženju sam jutros krenula dalje, razmišljajući o tome da ja volim da hodam (kao što sam već rekla) i razmišljala sam kad već volim toliko da hodam, zašto lepo ne idem pored Dunava (blizu kojeg živim) da se nahodam do mile volje, nego se ovde, nenaspavana, sa bolnim stopalima akam po nekakvim stazama i stazicama. I tako sam potpuno nenadano došla i do Lekcije br. 2:

„Ako nešto voliš da radiš, ne komplikuj, nego ga radi na najjednostavniji način.“

Vidim da mi ovo sa Guruom koji je skriven čučao u meni silne godine i samo čekao da iskoči ide ovde od ruke. Ko zna šta će sve još da smisli.

Ispred mene: 785 km
Iza mene: 82 km

Pošta na ovom delu Puta prevozi prtljag od mesta do mesta samo radnim danima, a narednog dana je bila subota, pa se to ispostavilo kao problem. Lokalni taksisti takođe hoće da prebace prtljag do narednog odredišta, ali naplaćuju 43 evra! Ipak, uspela sam sa domaćinom doma da ispregovaram značajno povoljniju cenu, tako da je to bilo rešeno na zadovoljavajući način i ja sam mogla sada malo opuštenije i svesnije da se družim sa ljudima iz doma. U 20 časova smo opet svi zajedno večerali i bilo je odlično. I večera i druženje. To su sve bili isti ljudi sa kojima sam i prethodnu noć provela u istom domu, ali sam ih sada bolje upoznavala.

Pogled na okolinu sa prozora sobe u domu u Ruesti

Te noći sam opet loše i nedovoljno spavala, ali sam ipak rešila da ujutru ustanem i krenem ranije.