Španija 2018, 26. deo (Put Sv. Jakova: San Markos – Santjago de Kompostela)

Nedaleko od San Markosa dolazi se do parka na vrhu poslednjeg brežuljka pre dolaska u Santjago. Brežuljak se prikladno zove Monte do Goso, Brdo sreće, i odatle mogu po prvi put da se vide tornjevi Katedrale u Santjagu de Kompostela. Tradicionalno su tu hodočasnici uzvikivali od ogromne sreće što su konačno došli nadomak svog krajnjeg odredišta. Danas je tu malena kapela, ali i veliki savremeni hostel za smeštaj hodočasnika, kao i spomenik.

Ja tu nisam ni uzvikivala, niti sam bilo šta gledala ili posećivala, samo sam želela da nastavim dalje. Plan mi je bio da se spustim niz brdo i čim ugledam tablu na kojoj piše Santjago probam da savatam taksi. Ali to nije tako bilo predviđeno za mene. Očigledno sam MORALA da peške pređem i tih poslednjih par kilometara. Nisam videla ni tablu, a ni jedan jedini taksi. Kasnije sam kod Frančeska videla fotografiju gde se on slikao sa velikom tablom na kojoj piše Santjago. Pitala sam ga odmah gde je ta tabla, a on mi kaže na samom ulazu u grad (što je logično), ali je malo trebalo da se skrene. Ja sam očigledno gledala samo pravo i eventualno u svoja stopala, pa tako nisam ni spazila tu tablu.

Od ulaska u grad do Katedrale ima još 2,5 km, a ja sam bila toliko umorna i ophrvana bolom u nozi da sam morala da pravim par pauza, sedeći na klupama na koje sam nailazila. U jednom trenutku sam shvatila da sam već sasvim blizu Trga Obradoiro gde se nalazi Katedrala i tu sam pokušala da jasno ustanovim šta osećam. Nisam osećala ništa – ni radost, ni uzbuđenje, ni tugu, ni olakšanje – apsolutno ništa nisam osećala. Pardon, osećala sam samo bol u nozi, ali to nije imalo nikakve veze sa mestom na kojem sam i jedino sam želela da stignem.

I stigla sam.

Pročelje Katedrale u Santjagu de Kompostela

Ja u tom poslednjem delu gotovo da nisam napravila ni jednu jedinu fotografiju, ali sam ovde ipak morala i da uradim jedan selfi; nekako je to pitanje časti i tradicije (!). Kasnije sam objasnila prijateljima da sam ja nasmejana na slici samo zato što moj aparat traži da vidi osmeh da bi sam škljocnuo, a da to zapravo nije imalo nikakve veze sa onim kako sam se zaista osećala. Tupo, prazno i iscrpljeno do krajnjih granica i fizički i psihički.

Selfi za uspomenu

A evo i zašto:

Moje hodočašće je bilo dugo 867 km, od čega sam ja fizički prepešačila 575 km. I ja sam time apsolutno zadovoljna.

Čim sam završila sa fotografisanjem, otišla sam do obližnje pošte, jer me je tu čekao moj paket sa stvarima.

Kada smo hteli da rezervišemo smeštaj u Santjagu, pojavio se mali problem. Naime, par domova u koje smo hteli da se smestimo bili su skroz popunjeni, tako da nam se to činilo kao problem. Ispostavilo se, međutim, da smo našli smeštaj u domu koji je bio na fantastičnom mestu, pogotovo za mene koja sam sada pod rukom nosila kutiju sa 4,5 kg stvari. Mada sam se povremeno brinula da li će me paket sačekati (dobila sam mejl koji kaže da čuvaju paket 30 dana, a onda ga vraćaju na početnu „stanicu“), sistem zapravo funkcioniše tako da paket ipak čeka. Par stotina metara od pošte nalazi se taj hostel koji smo rezervisali i za mene je u stvari tu bio kraj mog hodočašća i muka.

Već prilikom dolaska u hostel u Santjagu, bilo mi je jasno da se kraj mog druženja sa dvojicom sjajnih saputnika približio kraju. Naime, kada smo tražili smeštaj, a pogotovo je bilo nezgodno jer smo mi zapravo bili jedna mala grupa, hostel je mogao da nam ponudi samo jedan odvojen krevet i jedan bračni. Pošto su nam u jednom ogromnom domu za hodočasnike već rekli da nemaju mesta za datume koji su nam odgovarali, Frančesko i Gabrijel su pristali da spavaju zajedno u velikom krevetu. Eto nama nove teme za zbijanje šala!

Kao što sam već pomenula, njih dvojica su poslednjeg dana krenuli rano ujutru, a kada sam i ja konačno stigla do hostela rekli su mi da ne mogu da me smeste u istu sobu gde su i njih dvojica, a to je bila jedna velika zajednička soba, već su me smestili u jednu manju odmah pored recepcije. Mada mi je bilo žao da ne budem sa njima dvojicom, nisam se uopšte bunila, jer je u mojoj sobi bilo samo dva kreveta i nisam morala da se penjem na sprat, što je bilo vrlo bitno za moju nogu.

Doduše, kupatilo se nalazi na spratu tako da sam ipak morala da se penjem uz stepenice i spuštam, ali sam to stepenik po stepenik sasvim dobro savladala. Sveže istuširana, prvo sam kao i uvek stavila svoju opranu garderobu da se suši, a ja sam se onda izvrnula u krevet, napisala tekst i postavila ga na Fejsbuk.

36. dan: „Poslednja, ali i najteža etapa“

I sad se svi pitaju: „Pa šta sad opet?“

Juče popodne, pošto mi je Frančesko dao neku jaku italijansku pilulu protiv bolova, konačno sam mogla makar malo da koračam po domu. Pre toga, gotovo nikako. Do uveče se bol u nozi dosta smirio dok sam ležala, ali je ipak i dalje bio prisutan pri hodanju. Pošto su Frančesko i Gabrijel želeli da prisustvuju misi za hodočasnike koja se održavala u Katedrali u Santjagu u 12 časova, oni su odlučili da krenu rano, dok je još mrak. Ja sam rekla da ću da pođem kasnije, pa smo se dogovorili da ćemo se naći u domu.

I dalje nisam bila sigurna kako ću zapravo da dođem do Santjaga, ali sam rešila da krenem peške, pa šta mu Bog da. Ali...

Pošto ja nisam osoba koja beži od izazova, ovog dana sam rešila da upravo ja lično učinim poslednju etapu posebno zahtevnom, gotovo neizvodljivom. Hodanje 1000 kilometara, penjanje na Mont Everest, skakanje padobranom iz stratosfere,... ma to je sve za seka perse. Ovog dana sam ja odlučila da se zavetujem da – ćutim! Sve dok ne stignem do Santjaga. Svima koji me iole znaju jasno je da je ovo na granici nemogućeg. Ipak, nošena rešenošću, čvrstim karakterom i verom u bolju budućnost ja sam prošla 19,5 km i skoro 6 sati, a da nisam progovorila ni reč!

Ipak, to nije bilo tako lako. U međuvremenu sam se suočavala sa ozbiljnim izazovima – ljudi prolaze pored mene i ljubazno kažu „Buen Camino!“, a ja samo mahnem rukom i nasmešim se. U par navrata sam pravila pauzu da bih nešto popila, ali i uzela led da stavim u najlon kesu, pa onda na nogu. To sam rešavala tako što sam na papiru pisala šta hoću. Čak sam na jednom mestu uspela i da kupim par suvenira ne progovorivši ni jednu jedinu reč. Pokazivala prstom, gestikulirala „koliko košta“, itd., ali sam – uspela!!!

Ipak, današnje hodanje je imalo i par drugih aspekata. Pogotovo u prvom delu pre podneva, gde je bilo više ljudi, često sam se prisećala jedne divne zen priče. U svedenoj verziji ona ide ovako:

„Išao čovek putem (!). U jednom trenutku čuje galamu iza sebe, okrene se i vidi gomilu ljudi kako žurno i bučno idu istim putem. Čovek siđe sa puta, stane i pusti ljude da prođu. Onda se vrati na put i nastavi da hoda.“

Tako sam i ja uradila u par navrata kada mi je buka drugih previše smetala.

Noga me je, naravno, dosta bolela. Uzela sam ponovo lek i to mi je, zajedno sa pauzama, hlađenjem i mazanjem, pomoglo da se dokobeljam Santjaga. Od ulaska u grad (a nigde, na žalost, nisam videla tablu da se slikam sa njom) do Katedrale nikad kraja i tu sam se jedva vukla. Tek kada mi je bilo jasno da sam na par stotina metara od „cilja“ počela sam da razmišljam da li osećam neko uzbuđenje ili šta već. Ništa. Samo sam želela da dođem do odredišta, a to je Katedrala. Tu sam napravila par snimaka, ali bez obzira što se smešim na slikama, nisam se baš blistavo osećala. Razlog što se smešim na fotografijama same sebe jeste da moj aparat ima program za automatski selfi koji radi samo ako prepozna osmeh. Dakle, nema veze sa stanjem duha.

Posle kratkog zadržavanja na trgu, krenula sam ka Pošti. Naime, bilo mi je bitno da uzmem svoje stvari koje su me tamo čekale, a i Pošta je bila na pola puta do doma koji sam izabrala i ovog puta sam ga izabrala fantastično! Par stotina metara od Katedrale, a Pošta na pola puta.

I onda, konačno, nešto što sam čekala više od mesec dana. Na putu ka Pošti, a i dalje ka domu, prolazeći pored kafea i restorana, zamišljajući sebe kako ću tu da sedim, da se odmaram, uživam u hrani, piću i nekretanju, počela sam da se osmehujem iz dubine svoje duše.

Ispred mene: 0 km
Iza mene: 867 km

Popodne, posle odmora, ipak sam malo prošetala, ali ovo je bilo nešto posebno. Naime, otišla sam do Biroa za prijem hodočasnika. Kada se završi hodočašće, tamo se ide da bi se dobila Kompostela – sertifikat o obavljenom hodočašću koji se dobija na osnovu pečata prikupljenih u kredensijalu, tj., hodočasničkom pasošu.

Moja dva kredensijala

Potrebno je takođe popuniti i par stvari, a između ostalog pitaju i koji je bio razlog za dolazak na hodočašće – religiozni, duhovni ili turistički. Mislila sam da bi bilo potpuno glupo da sad na kraju krenem da lažem, tako da sam štiklirala ovaj treći. Pitali su me i da li moje ime ima neku svoju latinsku verziju, ali pošto nema, onda su ga napisali tako kako jeste. Naime, čitava Kompostela je ispisana na latinskom.

Moja Kompostela

Osim ovog sertifikata, koji se dobija besplatno, moguće je za 3 evra dobiti i potvrdu o pređenoj ruti. To je takođe moglo da se vidi iz mog pasoša, tako da je gospodin sa kojim sam razgovarala i stavio da sam prošla 867 km, ali je pogrešio i napisao da sam prošla Francusku rutu, a zapravo je Aragonska ruta u pitanju, mada se ona u velikom delu preklapa sa Francuskom. Ipak, nisam želela da sitničarim. Uostalom, ovo je bilo samo simbolike i zabave radi. Moja duša i moje telo znaju šta sam prošla.

Kada sam izašla na ulicu naletela sam na dve Rumunke sa kojima sam bila u istoj sobi u Kamponaraji. Silno smo se obradovale zbog susreta, čestitale jedne drugima, izgrlile i raspitale se u kakvom smo sada stanju, a onda smo se sa puno pozitivne energije rastale. Sličan susret sam imala i nešto ranije sa jednim parom Mađara. Nijednoj od ovih osoba ne znam ime, nikada se nismo formalno ni upoznali, ali nas povezuje jedno veoma specifično iskustvo i znam da sam istinski bila radosna što sam ih ponovo srela, što su uspeli da završe svoje hodočašće i što su dobro, a svakako sam im iz dubine svoje duše poželela sve najbolje.

Kasnije uveče smo nas troje, Frančesko, Gabrijel i ja, otišli na večeru u obližnji restoran i bila je i odlična klopa i divno druženje. Uživala sam u društvu svojih prijatelja, ali i u ideji da sutra neću morati da hodam. Barem ne više od kilometar-dva koliko ću možda da prođem po gradu.

Tako je i bilo. Posle opuštenog buđenja i doručka koji sam imala u hostelu, prošetala sam do novijeg dela grada gde sam tražila da kupim par knjiga. Naime, meni je originalni plan podrazumevao da se za Barselonu vraćam preko Madrida, tačnije povratak je uključivao odlazak u mesto San Lorenco de El Eskorijal kako bih se tamo videla sa bivšim kolegom. Mi smo zajedno radili pre 20 godina i u tom periodu se nismo videli, ali je on u međuvremenu počeo da se bavi pisanjem. Nedavno je izdao jednu knjigu, ali je takođe i jedna njegova priča uključena u zbirku koja je izdata par godina ranije. Moram da priznam da mi je ta zbirka bila posebno zanimljiva pošto mi je Havijer rekao da i mene ima u toj njegovoj priči. Naravno da sam morala da pogledam da li mogu da kupim tu knjigu. Nisam uspela pošto je rasprodata, ali sam kupila ovu noviju. (Uzgred, kada sam se vratila u Beograd, naručila sam zbirku priča preko interneta i stvarno me ima u toj priči koju je napisao Havijer. Potpuno zanimljivo.) U međuvremenu, zbog problema koje sam imala sa telom, odlučila sam da se od Santjaga za Barselonu vratim avionom, bez bilo kakvog komplikovanja i svraćanja bilo gde.

Kasnije sam se u hostelu našla sa Gabrijelom, a Frančeska nam nigde nije bilo. Upravo je Frančesko smislio da treba da stignemo 23. jula kako bismo imali vremena za sve bitne proslave i obeležavanja predstojećeg praznika Sv. Jakova koji se slavi 25. jula. On je često odlazio do Katedrale zbog mise za hodočasnike, a između ostalog i da bi se raspitao kada će tačno da se koristi čuvena kadionica – Botafumeiro. U pitanju je najveća kadionica na svetu koja je teška oko 80 kg (postoje različiti podaci u vezi sa ovim) i visoka 1,6 m. Imajući u vidu njenu veličinu i težinu, kadionica se ljulja pomoću sistema užadi, tako što užad povlače osmorica „kadioničara“ (tiraboleiros). Ovo se dešava samo 11 puta godišnje kada su u pitanju važni praznici.

Detalj sa pročelja Katedrale u Santjagu de Komposteli

Gabrijel i ja smo se našli u hostelu u podne i tu smo malo sačekali Frančeska, ali njega nije bilo. Probali smo i da ga zovemo, ali se nije javljao na telefon. Onda smo nas dvoje odlučili da ipak odemo da pojedemo nešto, jer nam je već bilo vreme za ručak, ali smo pre toga svratili i u turist biro da bih se ja raspitala za moguće aktivnosti tih dana. Ispostavilo se da je večernja „predstava“ počinjala u tek u 23:30 i ja sam odmah rekla da ja u to vreme uveliko spavam.

Zatim, kada sam stigla u Santjago, na Trgu Obradoiro sam uprkos obeznanjenosti ipak krajičkom oka uspela da vidim da postoji turistički vozić, pa sam se raspitala i za to. I Gabrijel je rekao da bi možda išao u taj obilazak. Posle smo otišli na ručak.

Ja sam rekla da me zanimaju samo ribe i morski plodovi (svinjetinu i piletinu mogu sasvim dobro da jedem i kod kuće), a Gabrijel je izabrao jedan restoran. Tu smo zaista veoma lepo jeli – lignje na žaru i naše omiljene paprike padron – a u međuvremenu nam se javio i Frančesko, pa smo se dogovorili da se malo kasnije nađemo u hostelu. Tako je i bilo. U međuvremenu je mene vino koje sam pila uz ručak jako „oborilo“ tako da sam rekla da moram da dremnem, a njih dvojica su otišli na „kanju“ (točeno pivo).