Španija 2018, 16. deo (Put Sv. Jakova: Astorga – El Ganso – Kruz de Fero)

Astorga je jedno veoma lepo mesto. To Vam je jasno već dok mu se približavate, a potpuno se potvrđuje kada se uđe u centar grada. Pod iole normalnim okolnostima uživala bih u obilasku grada, njegovih građevina, ali i u ispijanju kafe ili klare u nekom od barova. Ovako, samo sam lagano išla Putem i povremeno zastajkivala da bih nešto fotografisala.

Gradska većnica

Mural na jednoj od kuća pored kojih vodi Put

Kada se prođe trg na kojem se nalazi Gradska većnica, Put ponovo vodi uskim ulicama grada, a onda u jednom trenutku gotovo iznenada izbija na još veći trg i tu se vidi Katedrala, ali i Palata Episkopije koju je projektovao čuveni Gaudi.

Katedrala (levo) i Palata Episkopije (desno)

Tu smo se nas troje malo raštrkali, a ja sam se pitala da li ćemo da pravimo pauzu u jednom od barova na samom trgu. Ipak, dok smo se skupili, već smo zašli u ulicu koja vodi od ulaza u Katedralu, pa smo se onda dogovorili da samo nastavimo dalje, a već ćemo naići na neki bar u kojem ćemo doručkovati.

Pročelje Katedrale

Tako smo prošli i pored jedne sasvim savremeno građene crkve, a na njoj putokaz koji putnicima namernicima, tj., hodočasnicima želi Srećan Put! (Buen Camino).

I putokaz i dobre želje

A onda je došlo i vreme da sednemo i lepo doručkujemo pre nego što napustimo Astorgu.

Nepunih 5 km dalje dolazi se do mesta Murias de Rećivaldo, gde Put vodi po obodu sela, a ne kroz centar. Naravno, tu takođe postoje barovi i smeštaj, ali se nismo zadržavali.

Jedan od domova u mestu Murias de Rećivaldo

Tokom deonice koja je usledila Frančesko i Gabrijel su otišli ispred mene jer sam se ja često zaustavljala da bih fotografisala, a posle toga nisam baš bila rada da previše jurim da bih ih sustigla. Put je uglavnom vodio skroz pravo, ali uz blagu konstantnu kosinu.

Predeli oko Puta su bili jednostavni, ali sa puno zelenila i svakako za mene veoma lepi.

Predeli posle mesta Murias de Rećivaldo

Uskoro sam ugledala i obrise sledećeg mesta, a to je bila Santa Katalina de Somosa. Tu sam ujedno u par navrata naišla i na ljude koji su iz tog mesta išli u šetnju po Putu, ali u obrnutom smeru od onoga koji su pratili hodočasnici.

Doduše, treba imati u vidu da su hodočasnici u stara vremena išli u oba smera jednostavno zato što nije bilo savremenih prevoznih sredstava koja bi ih posle dolaska u Santjago brzo vratila kući kao što se u sadašnje vreme najčešće radi. Čak i danas neki ljudi, mada ih je srazmerno veoma mali broj, iz raznih svojih razloga idu u obrnutom smeru. Ovi koje sam susretala pre dolaska u mesto Santa Katalina de Somosa delovali su jednostavno kao ljudi koji su odseli u tom mestu pa su rešili da idu u kraću šetnju.

Nadomak mesta Santa Katalina de Somosa

I ovo je još jedno od veoma lepih sela kroz koja vodi Put, ali za razliku od prethodnog ovde sam se ipak malo zadržala zato što su Frančesko i Gabrijel već sedeli u jednom baru, pa su onda sačekali da i ja sednem i osvežim se.

Santa Katalina de Somosa

Ostatak hodanja tog dana vodio je kroz slične predele kao i ranije – osim livada i polja koji su se uglavnom pružali po visoravni po kojoj je Put vodio, nešto dalje su se videle šume i njima pokrivene planine.

Predeli pre dolaska u mesto El Ganso

A onda smo stigli do današnjeg odredišta, a to je selo zanimljivog naziva – El Ganso, što znači „gusan“. Mesto se nalazi na 1000 m nadmorske visine i temperatura je bila idealna. Bez obzira na lepotu predela kroz koje sam prolazila tog dana, umor i bolna tetiva su učinili svoje i ja sam najviše želela da se odmaram, a ujedno sam se i javila svojim prijateljima preko Fejsbuka:

25. dan: „Hodaj, jedi, spavaj“

Negde početkom 21. veka, jedna američka autorka je napisala knjigu koja će postati jako popularna, toliko da je snimljen i film po njoj, a suština se svodi na savremeni ljubić koji se bavi posetom Italiji (koju Amerikanci obožavaju, uostalom kao i imućni Anglo-Saksonci pre njih), posle čega sledi duhovni pokušaj, a gde drugo nego u Indiji, da bi se sve završilo u egzotičnom odredištu gde je čitava priča krunisana ljubavlju „dok ih smrt ne rastavi“. Naziv ovog ljubića se sastojao od tri glagola u imperativu. Ipak, sve je to limunada, luk i voda, laća, zovite ga kako hoćete, u odnosu na sledeća tri glagola u imperativu koji se ovde dešavaju svakog dana: Hodaj, jedi, spavaj!

Uhvatili smo opet ritam – ustajanje u zoru, hodanje, jedenje uz put, ali i kasnije kad stignemo u odabrani dom, gde se odmaramo u neverovatnim količinama, uključujući i popodnevnu dremku, a onda rani odlazak u krevet da bi se narednog dana ponovilo isto to. I tako suštinski skoro mesec dana. Svakog dana. Jednostavno ne ostaje prostor ni za šta drugo.

Doduše, danas smo imali čak i vizuelno uživanje jer je Astorga, gradić kroz koji smo prošli veoma lep. Pored impresivne Katedrale, postoji čak i zgrada koju je projektovao čuveni Gaudi. Ostalo se sastojalo od istog – prvih 11 km smo hodali bez stajanja, onda smo seli da doručkujemo, pa opet tabananje, prošli kroz jedno mesto, pa seli u sledećem da još malo jedemo, popijemo nešto da se osvežimo i odmorimo, a onda smo nastavili do današnjeg odredišta. Na kraju sam stigla poprilično crknuta, ali posle tuširanja, pranja veša i prostiranja istog da se suši, mogla sam da se uvalim u krevet i uživam u čarima savremenog doba, u narodu poznatih kao internet. Internetske veze nisu u svim domovima podjednako dobre i ne dobacuju do svih ćoškova doma, tako da sam veoma zadovoljna kada mogu u horizontali da gledam šta se dešava, da pišem ili da planiram naredni dan.

Što se hodanja tiče, juče smo sreli neke mlade Italijane koji su jednog dana prešli čak 40 km, ali Trio La Kampanela ide svojim ritmom – u proseku nam je dovoljno da idemo 23-24 km dnevno da bismo stigli u Santjago u željeno vreme. Dobra stvar kada nosite sav svoj prtljag sa sobom jeste da možete da ostanete gde god vam se dopadne, ali uostalom ako niste preumorni možete i da nastavite do sledećeg mesta. Ja to ne mogu da radim jer šaljem veliki ranac svakog dana da me dočeka u tačno odabranom domu. Na svu sreću se uklapam sa Frančeskom i Gabrijelom, i mi prvo izaberemo gde ćemo da noćimo narednog dana, pa tek onda ja organizujem prevoz ranca.

Za danas smo izabrali dobro – mali dom koji ima baštu, obližnju bakalnicu, gde ćemo takođe i večerati, ali je dobro i to da ovde postoje tanki jorgani jer je dosta hladno unutra, bez obzira na spoljašnje sunce i temperaturu od 24 stepena. Ipak smo na preko 1000 m nadmorske visine.

Ispred mene: 259 km
Iza mene: 608 km

Dok sam ja postavljala tekst na internet, Frančesko i Gabrijel su otišli da nešto pojedu, pa kad su se vratili rekli su mi da im je neko rekao kako će Anđela uskoro da naiđe. To je sve bilo potpuno neverovatno!

Usledio je popodnevni odmor, a onda su njih dvojica otišla da malo prošetaju po selu i na piće. U nekom trenutku su se vratili, a sa njima – Anđela! Ponovo je to bio jedan divan i radostan susret. Bez obzira što je planirala da stigne u Santjago 4 dana pre nas, bilo je očigledno da je društvo koje je susretala na svom Putu bilo dovoljno inspirativno i ona je pravila drugačije pauze od nas. Šta više, tog popodneva je hodala sa jednom gospođom iz Francuske. Naime, Anđela je u tom periodu radila potpuno suprotno od nas – nije kretala rano ujutru, već je hodala kasnije popodne. Pošto je mrak padao tek posle 10 uveče, imala je dovoljno vremena da dođe do planiranog odredišta, ali zbog takvog plana hodanja takođe nije mogla dugo da se zadržava u našem domu i nastavila je dalje da hoda.

Posle sam ja malo prošetala do obližnje prodavnice i izlaska iz sela, jer sam sada ja htela da vidim kojim se putem izlazi da se ujutru ne bih slučajno zbunila ili ne daj Bože zagubila. Naime, dogovorila sam se sa svojim saputnicima da im se narednog jutra neću pridružiti u smislu da neću da krenem iz doma sa njima po mrklom mraku. Frančesku je ovo bilo treće hodočašće, a Gabrijelu drugo, pa njima možda nije ni bilo toliko bitno da posmatraju prirodu oko sebe. Ja sam to ipak htela da radim, a za to mi je bilo potrebno dnevno svetlo.

Eno ga tamo znak da treba da se ide desno

Inače, u domu u mestu El Ganso je bilo veoma fino društvo: nas troje, jedan Mađar, jedna Belgijanka i dve Korejanke. Svi smo se prijavili za zajedničku večeru, a večera je bila sjajna. Posebno je impresivno bilo prvo jelo koje smo dobili, fantastična mešana salata, mada i divni domaći suhomesnati proizvodi koje smo kasnije jeli nisu uopšte bili loši.

Prvi deo večere

Meni je posebno u sećanju ostalo jako lepo i zanimljivo čavrljanje sa Adamom, mladim Mađarom iz Segedina. On je bio veoma simpatičan, znao je po neku reč na srpskom, a ispostavilo se i da je njegov tata rođen u Novom Kneževcu i čak je studirao u Sarajevu, ali se vremenom preselio iz Jugoslavije u Mađarsku i tamo zasnovao porodicu. Drugim rečima, Adam i ja smo bili skoro pa zemljaci! A svakako je bio moj najbliži komšija od svih ljudi koje sam srela na Putu – živimo na samo nekih 220 km udaljenosti.

Naredno jutro sam po planu krenula oko 6 ujutru. Sunce još nije bilo izašlo, ali je zora već krenula i mogla sam da vidim i ispred sebe, kao i oko sebe. Doduše, u tom prvom delu i nije bilo ništa posebno što je moglo da se vidi, Put je išao paralelno sa asfaltnim putem, ali je jutro ipak bilo čudesno jer je dosta toga moglo da se čuje.

Posle izvesnog vremena došla sam i do mesta Rabanal del Kamino, ali sam pre ulaska u selo prošla pored crkve Ermita de la Vera Kruz. I dalje je sve odisalo savršenim mirom.

Ermita de la Vera Kruz

Samo mesto je bilo veoma slikovito, ali je u ovo rano jutro bilo gotovo potpuno pusto. Spazila sam tek možda dvoje hodočasnika ispred sebe.

Rabanal del Kamino

Kada se napusti Rabanal del Kamino, u jednoj kraćoj deonici Put je širok, dok pored njega raste niska vegetacija i po koje drvo. Tako sam naišla i na veoma lepu, ali i veoma otrovnu biljku crveni naprstak (Digitalis purpurea). Kada sam fotografiju ove veoma atraktivne biljke stavila na Fejsbuk, moj dragi drug Rade (vrhunski stručnjak za farmaciju) odmah me je obavestio da ni slučajno ne pipam biljku jer otrovi u njoj mogu da dovedu do prestanka rada srca! Zanimljivo je, s druge strane, da se ti isti otrovi u svom prerađenom obliku koriste za lek za srce.

Crveni naprstak (Digitalis purpurea)

Ubrzo Put prelazi preko asfaltnom puta i kao uska staza vodi dalje kroz gusto zeleno rastinje. Povremeno se nailazi i na delove preko kojih je tekla voda, ali ne baš kao potok već više nekako razliveno po površini, pa je tu trebalo malo i da se vodi računa da se ne upadne u manje blato.

Put je sada uska zemljana staza

Onda Put ponovo prelazi preko asfaltnog puta i vodi u šumu. Tu sam naišla na Ivanu iz Hrvatske. Srdačno smo se pozdravile, a onda sam ja nastavila dalje svojim ritmom koji je bio sasvim zadovoljavajući imajući u vidu prilično strm deo. U nekom trenutku šuma prestaje i nedaleko odatle se dolazi do malenog sela Fonsebadon.

Ja sam lagano ušla u njega i sa obe strane glavne ulice koja je deo Puta postoje barovi i domovi, pa sam se osvrtala da bih se odlučila gde želim da napravim pauzu i da doručkujem. A onda u jednom baru ispred sebe zapazim – Gabrijela i Frančeska! Sada sam ja uzviknula i dozvala ih, pa smo se ponovo radosno okupili. Bila sam zadivljena svojim ritmom hodanja, jer sam krenula oko sat vremena posle njih, pa sam ih ipak dostigla. Oni su ostali još malo sa mnom, a onda su nastavili dalje.

Ipak, pre nego što su otišli, rekli su mi da je i Anđela u Fonsebadonu, jer je tu stigla prethodno veče, a oni su se opet slučajno (!) videli sa njom dok su prolazili pored doma. Posle doručka i pauze vratila sam se do doma u kojem je Anđela odsedala da bi se pozdravila i izljubila sa njom. Divna devojka!

I posle Fonsebadona treba malo da se penje, ali nije bilo previše strašno. S druge strane, bilo je fantastično lepo jer se iza mene pružao divan pogled na predele kroz koje sam prethodnih par dana hodala.

Pogled na Fonsebadon i dalje prema Astorgi

Nepunih 2 km posle Fonsebadona dolazi se do jednog od poznatijih mesta na Putu, a to je Kruz de Fero, tj., Gvozdeni krst (La Cruz de Ferro). U pitanju je jedan od najstarijih i najlegendarnijih spomenika na Putu Sv. Jakova. Na drvenom stubu visokom oko 7 metara, postavljen je gvozdeni krst, a na dnu se nalazi humka od kamenja koje tu ostavljaju hodočasnici. Naime, legenda kaže da su u vreme izgradnje Katedrale u Santjagu de Kompostela hodočasnici zamoljeni da svako donese po kamen. Ovo se prenelo i na mesto gde se nalazi Gvozdeni krst, na planini Irago, i tu hodočasnici ili donose kamen još iz mesta u kojem žive ili uz put pokupe neki kamen koji onda ovde ostave kao simbol svog hodočašća.

Gvozdeni krst (La Cruz de Ferro)

Tu sam zatekla brojne hodočasnike, a naravno i Frančeska i Gabrijela. Malo sam se zadržala kod ovog spomenika dok smo se slikali, a onda sam prvo krenula sa njima dvojicom, da bih uskoro ponovo zaostala jer sam pravila pauze da bih fotografisala predele kroz koje sam hodala. Tu se oko 5 km hoda po visoravni i prelazi se i najviša kota u ovom delu Puta (1.505 m nadmorske visine).

Pejzaži u okolini Kruz de Fero