Španija 2018, 13. deo (Put Sv. Jakova: Karion de los Kondes – Teradiljos de los Templarios)

Posle popodnevnog odmora, Frančesko i ja smo pripremili hranu za nas i uživali smo u jelu sedeći na otvorenom u prostranom unutrašnjem dvorištu doma. I dalje je glavna na meniju bila testenina sa nekim kupljenim sosom, ali i velika činija mešane salate u koju smo ubacili tunjevinu kako bismo dobili propisno ukusno jelo. Naravno, bila je tu i boca dobrog crnog vina. Međutim, bez obzira na veoma ukusan obrok, Gabrijel je taj dan rešio da ode da se počasti u nekom lokalnom restoranu, tako da smo Frančesko i ja na kraju imali višak hrane. Ali, tako nešto nikada nije problem. Frančesko je otišao u trpezariju i tamo pitao neke momke da li hoće da pojedu i popiju ono što je nama preostalo. Oni su vrlo rado pristali, ali su kao znak zahvalnosti insistirali da upravo oni operu sve zaprljane sudove. Ispalo je na kraju sasvim zadovoljavajuće za sve nas, a što je bilo veoma bitno – hrana se nije bacila.

Divna večera (Fotografija: FT)

Nešto kasnije smo Frančesko i ja otišli u Crkvu Svete Marije od Puta gde smo prvo prisustvovali redovnoj misi, a zatim je bila održana i specijalna misa za hodočasnike. Meni je sve to bilo veoma zanimljivo, jer nikada ranije nisam prisustvovala celoj misi (dešavalo mi se da uđem u crkve dok je misa u toku). Posebno je bilo lepo u onom delu koji se odnosio na hodočasnike i nakon što smo na kraju primili blagoslov od sveštenika i od jedne časne sestre prilikom čega smo ujedno i dobili ručno bojene zvezde kao simbol koji treba da nas čuva na Putu, usledila je i kraća molitva pred skulpturom Svete Marije od Puta ili od Pobeda. U pitanju je bojeni kamen, skulptura iz 13. veka.

Časna sestra sa jednom od zvezda namenjenih hodočanicima

Svete Marije od Puta ili od Pobeda

Narednog jutra smo krenuli izuzetno rano, a glavni razlog je bio taj da je trebalo da prođemo dosta kilometara. Ipak, mada je na početku bio mrkli mrak, nismo bili sami. Povremeno su nas čak i prelazili pojedini hodočasnici koji su hodali veoma brzo, mada se ni mi nismo vukli.

Tog jutra, uostalom kao i svakog drugog, svo troje smo bili ćutljivi, čak i Frančesko, tako da smo samo grabili napred. Ali kako je krenulo da se razdanjuje, počeli smo da nailazimo na dosta puževa na putu i baš smo vodili računa da ih slučajno ne nagazimo u tom našem žustrom hodu. Puževi nisu bili retkost tih dana, ali ih je ovde, čini mi se, bilo više nego obično. Oni su u velikom broju ne samo prelazili preko staze kojim smo išli, već su takođe zaposedali i biljke koje rastu pored puta.

Brojni puževi

Deonica koja sledi posle mesta Karion de los Kondes duga je 17 km i kasnije sam od većeg broja hodočasnika čula da im je upravo to bila jedna od najtežih deonica. Naizgled se to čini kao veoma jednostavan i lak put, sve je ravno i pravo, ali valjda ta monotonija predela zaista umori i psihički osim što čovek gleda da što brže prođe taj nezanimljivi deo pa se onda i fizički zamori. Osim na jednom mestu već skoro na kraju, nigde nije bilo pogodnog prostora gde bi se napravila pauza, niti je bilo drveća na koje bi se čovek na kratko naslonio i predahnuo u hladovini krošnje, samo ravan predeo i prav put pred nama.

Duga i monotona deonica posle mesta Karion de los Kondes

Nas troje smo u međuvremenu razvili običaj da osim pauze za doručak kasnije u toku pre podneva dok smo hodali pravimo pauze da bismo se osvežili tako što sednemo u neki od barova u mestima kroz koja smo prolazili. Za Gabrijela je osveženje dolazilo u vidu „kanje“, tj., točenog piva, Frančesko je nekada uzimao „kanju“ nekada kafu, dok sam ja redovno uzimala „klaru“ i to verziju u kojoj se točeno pivo kombinuje sa „gaseosom“, gaziranim bezalkoholnim pićem (ovo je mnogo ukusnije nego što može da zvuči na prvi pogled). U nekom trenutku sam shvatila i da je po tim manjim mestima na našem Putu, ako postoji makar samo jedan bar, on odmah tu negde pored lokalne crkve, pa sam izjavila:

„Gde je crkva, tu je i bar!“

To nam je svima troma bilo dosta simpatično, a i pomagalo nam je psihički, pa smo vremenom uveli običaj da poput mornara koji sa pučine ugledaju obrise zemlje, nakog čega uzviknu: „Kopno!“, čim na horizontu spazimo vrh tornja lokalne crkve u mestu ispred nas odmah uzviknemo:

Caña!!!“

jer to je značilo da je željena i neophodna pauza veoma blizu. Svaki put smo se slatko smejali na takve pokliče.

Ipak, relativno malo pre dolaska u prvo naredno mesto, Kalsadilja de la Kuesa, naišli smo konačno na jedno proširenje predviđeno za odmor hodočasnika, ali tu osim par klupa nije bilo ničeg što bi nas osvežilo i makar malo povratilo snagu, tako da se nismo dugo zadržali.

Ja sam se jedva dovukla do naselja, ali na sreću odmah na početku postoji bar, tako da sam samo sela i izula patike da bih malo došla k sebi i povratila snagu. To je ipak potrajalo, tako da dok sam ja uzela doručak i lagano krenula da jedem, Frančesko i Gabrijel su već bili spremni da nastave dalje. Ja sam im rekla da oni slobodno idu i da me ne čekaju, jer ja moram još da se odmaram. Gabrijel mi je samo skrenuo pažnju na to da posle izlaska iz ovog mesta postoje dve varijante za nastavak puta i tako smo se rastali.

Meni je ta pauza veoma prijala, tako da sam u nekom trenutku oporavljena krenula dalje. Kada se izađe iz mesta Kalsadilja de la Kuesa, glavni pravac Puta koji je dobar i za bicikliste ide paralelno sa asfaltnim putem. Međutim, tu postoji i mogućnost praćenja lokalnog zemljanog puta, ali tu nije bilo nikakvih strelica koje bi jasno vodile dalje. Ipak, sa punim poverenjem u ono što mi je Gabrijel rekao, ja sam pošla upravo tim putem. Ta verzija je duža za oko 1 km, ali je mnogo prijatnija, jer se ne hoda pored asfaltnog puta kojim prolaze vozila.

Zemljani put prvo ide blago naviše, a onda se hoda po ravnom. Nigde nije bilo nikoga, a ja sam se samo nadala da sam ipak na dobrom putu. Tešilo me je da taj zemljani put nekuda ipak mora da vodi, pa sam jednostavno samo išla njim napred. U jednom trenutku sam naišla na „raskrsnicu“, tj.,veliko odvajanje na levo, a nigde nikakvog znaka ili strelice. Malo sam oklevala, a onda sam se oslonila na svoj sluh. Čula sam zvuke saobraćaja sa svoje desne strane, pa pošto sam znala da treba da idem manje-više paralelno sa asfaltnim putem, nastavila sam dalje prateći taj put koji je vodio pravo. Nešto kasnije sam naišla i na račvanje, ali tu je već postojao znak, mada dosta bled. To me je ipak značajno primirilo.

Račvanje u jednom delu alternativnog Puta

Posle nekog vremena ovaj alternativni pravac spaja se sa glavnim i tu se hoda pored asfaltnog puta, ali su se oni koji održavaju Put ipak potrudili da stazu učine prijatnijom za hodanje, pa sada duž staze rastu brojni grmovi žukve (Spartium junceum) čiji žuti cvetovi odaju fantastično divan miris, tako da je doživljaj bio potpun.

Put vodi kroz špalir grmova žukve (Spartium junceum)

Pre samog ulaska u mesto Ledigos mora da se pređe preko asfaltnog puta na kojem posebni saobraćajni znaci skreću pažnju vozačima da se put kojim oni voze ukršta sa hodočasničkim Putem i da treba da vode računa o pešacima koji prelaze asfaltni put. Odatle se jednom ulicom stiže do centra. Ja sam se osećala izvanredno i neočekivano lako tako da sam odlučila da odmah nastavim još 3 kilometara kako bih došla na konačno odredište tog dana. Baš kako sam stigla do samog centra vidim ja svoje drage su-hodočasnike kako upravo ustaju iz lokalnog bara. Svaki naš susret je bio povod za radovanje, pa tako i ovaj, a onda smo svo troje nastavili dalje.

Mesto Teradiljos de los Templarios dakle nije bilo daleko, ali se tu već sve vreme išlo pored asfaltnog puta. Inače, mesto Teradiljos je tek početkom 20. veka sebi dodalo i nastavak pa se sada zove „Teradiljos Templara“ jer je tu svojevremeno templarski red imao svoje veliko imanje.

Put koji ostavljamo iza nas na samom ulasku u mesto Teradiljos de los Templarios

Čim smo stigli u dom, ja sam zakazala masažu nogu. Takođe sam skupila sav veš i garderobu koju nisam imala na sebi i dala domaćici da sve to zajedno opere u mašini, a to sam sve sušila posle napolju. Zatim sam legla i uspavala se kao klada. Iz tog dubokog sna me je probudila maserka jer je već došlo vreme za moj termin. I bilo je – fantastično! Sjajna žena koja odlično radi svoj posao.

Pošto se u domu u međuvremenu već okupilo dosta hodočasnika, internetske veze su bile veoma loše i ja nisam mogla da postavim svoj tekst. Pitala sam da li u okolini postoji neki bar ili restoran (oni često znaju da imaju odlične veze), ali se ispostavilo da treba da se vratim do doma koji se nalazi pre samog ulaska u mesto (tamo i nazad preko 1 km). Da ne bih imala prekid u objavljivanju tekstova, ne baš rado ipak sam otišla do tog drugog doma i tamo su veze bile sjajne, a i dom je delovao izvanredno. Osim što sam postavila tekst, tu sam pokupila i informacije o nekom preporučenom domu na našem sledećem odredištu.

20. dan: „Svako ima svoju zvezdu“

Juče smo se smestili u izvanrednom religioznom hodočasničkom domu namenjenom isključivo hodočasnicima. Dok smo se prijavljivali, gospodin volonter nam je rekao da u 7:30 u obližnjoj crkvi kreće misa za hodočasnike i da tamo stavljaju jako lep pečat u hodočasnički pasoš koji prikazuje Hrista Pantokratora. Kupili su me sa pečatom.

Otišla sam zajedno sa Frančeskom i prvo je u stvari krenula misa koja je valjda kao i svaka druga. Malo sam zevala, ali sam prepoznala kada je krenulo „Oče naš“, pa sam ja to paralelno izrecitovala na srpskom. Naravno, stala sam i u red da uzmem Hristovo telo. Prosto sam osećala da moram da probam, jer sam do sada to gledala samo u filmovima.

Onda se lokalni živalj razišao, a hodočasnici su pozvani da priđu bliže oltarskom delu. Tu nas je prvo sveštenik pitao da kažemo odakle smo. Ja sam bila jedina iz „regiona“. Zatim nam je jedna časna sestra prvo pokazala zvezde od papira koje monahinje svojim rukama boje i seku, i rekla je da su one napravile te zvezde da bi svako dobio po jednu, jer i tako i tako „svako ima svoju zvezdu“ koja ga prati, a ova samo treba da nas podseti na to. Ili, što bi rekli u jednom drugom duhovnom sistemu – „Svaki čovek i svaka žena je zvezda“.

Zatim je sveštenik izrekao molitvu za sve nas grupno, a onda smo jedan po jedan prilazili ili svešteniku ili toj sestri koja je pričala o zvezdama, oni su stavljali ruke na naše glave i pojedinčano blagosiljali. To me je podsetilo na situaciju kada je jedna žena Guru kao gost u Srbiji imala predavanja, a ja prevodila, pa je tom prilikom blagosiljala ljude i predmete koje su joj oni prinosili. Hoću da kažem, sve se to nekako svodi na isto. Barem u duhovnom smislu.

Usledila je još jedna molitva pred Sv. Marijom od Puta, pa sam onda došla i do tog pečata koji sam želela, ali svakako nisam zažalila ni jedan jedini sekund koji je prethodio tom činu.

Ovog jutra smo krenuli već u 5:15, dakle, bilo je potpuno gluvo doba noći. Toliko gluvo da se nisu javljali ni pevci na imanjima pored kojih smo prolazili. Razlog za tako ran početak dana? Trebalo je preći dosta kilometara, a od toga je do prvog mesta bilo čitavih 17 i to u cugu. U tom delu, tek negde pred kraj deonice postoji jedno odmaralište sa klupama, ali bez vode ili bilo čega što bi čoveka zaista osvežilo, tako da smo tu samo izbacili kamenčiće iz obuće i tečnost iz bešike, i nastavili dalje. Osim što je taj deo dug, on je i ekstremno monoton, bez bilo čega što bi eventualno zabavilo mozak, tako da sam se osećala skroz smoždeno kada smo stigli do prvog mesta i bara u njemu. Prvo sam sela, izula se i nisam mrdala 15-ak minuta. Tek onda sam lagano otišla i uzela kafu, a moji saputnici su već bili spremni da nastave. Rekla sam im da slobodno idu, jer ja želim da idem lagano i neophodno mi je da se odmorim. I bilo je to jako dobro, jer sam sledećih 7 km prošla veoma lako, toliko lako da sam odmah nastavila i sa naredna 3 km, ali sam se u međuvremenu srela sa Gabrijelom i Frančeskom, pa smo svi troje došli do mesta gde su Templari ostavili veoma jak pečat iza sebe – nalaze se u samom nazivu mesta, a i naš dom za ovaj dan se zove po poslednjem Velikom majstoru Žaku de Moleu. Ipak, najvažnije je bilo da smo ovde konačno mogli da se odmorimo, ja sam dala da mi se veći deo stvari opere u mašini, odspavala sam dobrih sat vremena popodne i spavala bih još da me nije probudila maserka koju sam zakazala za noge. I to je bilo dobro, ali kratko.

Ispred mene: 392 km
Iza mene: 475 km

Zadovoljna što sam ipak obavila šta sam htela, vratila sam se u dom, a vreme je počelo da se menja. Na svu sreću, sav moj veš se u međuvremenu osušio tako da sam ga pokupila, a ubrzo je krenula oluja. Prvo je lila kiša kao iz kabla, a onda je usledio grad.

Kiša lije u mestu Teradiljos de los Templarios

Grad je prekrio dvorište doma

Kasnije smo imali veoma dobru i obilnu večeru u domu, a naravno vrlo brzo smo otišli i na spavanje, jer trebalo je ponovo ustajati rano narednog dana.

Pre dolaska u Španiju, ja sam zamišljala kako ujutru relativno lagano hodam nekoliko sati, pa se onda negde odmaram nekoliko sati, pa onda kasnije popodne peške prelazim ostatak etape. Vrlo brzo sam na svom Putu počela da uviđam da to i nije bio dobar plan, pogotovo što nema baš svuda dobrih mesta za pravljenje pauze, bilo da je to zbog manjka barova ili hladovine. Tako sam svoj dnevni raspored hodanja i pauza prilagođavala onome što postoji na terenu (mesta i barovi), a ne onome što sam ja zamišljala kod svoje kuće.

S druge strane, ako se čovek razvlači, može da se desi da dođe do željenog doma, ali da u njemu više ne postoje slobodna mesta. To nije problem ako sa sobom nosite sav svoj prtljag, ali pošto sam ja veći, tj., teži deo svog prtljaga slala, bilo mi je bitno da znam da ću i moći da odsednem tu gde me čeka moj veliki ranac.

Zatim, mada za divno čudo temperature nisu bile previše visoke u delovima Španije kroz koje sam hodala, svakako je bolje bilo iskoristiti svežija jutra da se što veća distanca pređe. Kasnije, čak i bez velike vrućine, jačina sunčevih zraka je ipak dodavala neprijatan teret na već zamoreno telo.

I konačno, a ovo se uklapa u moju prirodu, ako već nešto treba da se uradi, onda je dobro da čovek gleda da to uradi što pre. Takođe je bilo dobro i da se stigne ranije u dom i onda ostatak dana bez prekida i novih napora provede u odmaranju i oporavljanju kao pripremi za naredni dan.

U skladu sa tim smo i naredno jutro krenuli rano.