Dok sam sedela u kafeu na Glavnom trgu (Plaza Mayor) u mestu Belorado, shvatila sam da ovde ima više hodočasničkih domova, a ja sam na formularu za slanje velikog ranca stavila samo „hodočasnički dom“ tako da nisam imala pojma gde će moj prtljag da završi. Posle tog odmora u baru sam nekako zbunjena u par krugova išla od jednog doma do drugog, ali bez neke jasne ideje šta da radim.
Crkva Svete Marije
Devojka u turist birou nije bila ni od kakve realne pomoći, pa sam na kraju otišla ponovo u onaj bar gde sam već popila kafu i pitala ih da li imaju telefon (moj mobilni je u romingu, pa sam izbegavala da ga koristim za lokalne pozive). Šankerica mi se ponudila da obavimo poziv sa njenog telefona i tako sam zvala firmu za prebacivanje rančeva, a oni su mi rekli gde će moj ranac biti isporučen. Tako je i bilo i ja sam se nešto kasnije fino spojila sa svojim rancem i dobila krevet u lepoj spavaonici, gde sam dugo bila jedina. Posle je pristiglo još par devojaka.
Spavaonica u domu u Beloradu
Dok sam se prijavljivala u domu odmah sam se upisala i za večeru, na koju je trebalo čekati, a ja sam već bila po malo gladna, pa sam prošetala do samoposluge da vidim da li me nešto može inspirisati da bih improvizovala u kuhinji u domu. Međutim, bila je nedelja i sve je bilo zatvoreno, ali sam zato svratila u jedan popularan, potpuno lokalni restoran (nije bilo nijednog hodočasnika) i tu sam slatko pojela nekoliko mezetluka i popila klaru.
Deo laganog ručka u Beloradu
Posle sam se povukla u dom, oprala kosu i odmarala vodeći računa o tome da mi noga i njena tetiva miruju. Činilo mi se da se stvari poboljšavaju, ali posle već stečenog iskustva, nisam bila više spremna da eksperimentišem.
Inače, ovog dana sam prešla i u četvrtu špansku pokrajinu na mom Putu. Posle Aragona, Navare i La Rjohe, red je došao i na pokrajinu Kastilja i Leon.
Za naredni dan sam odlučila da i dalje mirujem i da se autobusom prebacim do sledećeg odredišta, a to je u mom slučaju bio veliki grad Burgos. Ipak, imala sam dosta slobodnog vremena pre podne, tako da sam išla u kraće šetnje po mestu koje sam već prilično dobro upoznala. Dok sam sedela u jednom baru, počela sam da pričam sa jednim Francuzem, pa me je on posavetovao da na nogu, tj., na tetivu stavljam led. Ja mu kažem kako se krećem (barem mi je to bila namera) i da ne znam gde da nabavim led, a onda mi je on rekao da pitam po barovima i restoranima u koje svraćam i da oni hoće to da rade. Veliko mu hvala na savetu! Ispostaviće se da ću ovo morati često da koristim tokom ostatka hodočasničkog puta.
Kasnije u toku pre podneva sam se ukrcala u autobus i njime prešla dve dnevne etape, jer mi je postajalo jasno da sam već dosta vremena izgubila na Putu, a drugi razlog za ovakvu odluku je bio da sam od više ljudi čula da je Put u delu ispred Burgosa dosta nezanimljiv jer se prolazi kroz nekakvu industrijsku zonu. To sam zaista i sama videla iz autobusa. Ipak, nisu svi bili kao ja i koristili prečice. Videla sam dosta hodočasnika koji su postojano i predano išli stazom koja je paralelna sa glavnim putem.
Jedan od mogućih ulaza u centralni deo Burgosa
Potpuno neverovatnim sticajem okolnosti, pošto je Burgos veliki grad i ima dosta mesta u kojima može da se odseda, dok sam čekala da se smestim u Opštinski hodočasnički dom začula sam kako me neko zove po imenu i ispostavilo se da su malo iza mene u redu stajali Frančesko i Gabrijel. Izuzetno smo se obradovali što smo se ponovo sreli, a ja sam sačekala da na njih dođe red da bi se svo troje zajedno prijavili, pa tako dobili i krevete koji su jedni blizu drugih. Potpuno mi se podrazumevalo da ću nastaviti dalje da hodam sa njima, a mislim da i njih dvojica nisu imali nikakvih razmišljanja na ovu temu. Posle smeštanja u dom, svo troje smo otišli da malo prošetamo po centru grada.
Sa Gabrijelom i Frančeskom
U gradu je bila proslava nekog praznika, pa smo povremeno kroz gužvu uspevali da vidimo delove predstava koje su se odvijale na otvorenom. Originalno sam planirala da u Burgosu, na primer, kao velikom i turistički veoma bitnom gradu provedem barem dva dana i tako se odmorim, a ujedno i na miru obiđem grad i vidim šta sve ima u njemu što bi meni bilo zanimljivo. Kao i dobar deo mojih originalnih planova i ovaj je propao. Sve više mi je postajalo jedino bitno da idem u pravcu Santjaga i da svu svoju (preostalu) snagu koristim samo za to. Dakle, obilaženje je svedeno na minimum, a i raspitivanje ili istraživanje, na primer, koji je to uopšte bio praznik i zašto su se te proslave organizovale. Jednostavno nisam imala ni želje, ni volje, ni energije da bih se time bavila. Ali, ne mogu da kažem da nisam i uživala u tim šarenim prizorima koje sam viđala.
Predstava na jednom trgu u Burgosu
Dok smo šetali po centru, došli smo i do spomenika čuvenom El Sidu, čije je ime zapravo bilo Rodrigo Dijaz de Vivar. Ja moram da priznam da pre dolaska u Burgos nisam ni čula za El Sida, ali su me Frančesko i Gabrijel vodili da bih videla spomenik ovom velikom junaku, a takođe su mi skrenuli pažnju i na spomenik njegovoj ženi Himeni. Naime, ovaj ratnik iz druge polovine 11. veka imao je veoma aktivnu ulogu u borbama između hrišćanskih i mavarskih vladara i upravo su mu Mavri dali naziv El Sid, dok su hrišćani dodali i Kampeador i to bi zajedno otprilike moglo da se prevede kao Odvažni gospodar, a samo El Sid je izvedeno iz arapskog i znači Gospodar.
Spomenik El Sidu u Burgosu
Osim istorijskog značaja, El Sid ima značaj i za špansku književnost, jer je prvi španski epski spev, Pesma o Sidu, iz 1140. godine posvećen upravo njemu.
Spomenik El Sidovoj ženi Himeni u Burgosu
Posle ove šetnje i ručka, Frančesko i Gabrijel su otišli u dom da odmaraju, a ja sam odlučila da ipak ubacim jedan turistički obilazak u svoj dan. Naime, bila sam smeštena veoma blizu Katedrale u Burgosu i bila bi velika grehota da nisam otišla da je obiđem. Ona se nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine i zaista je izuzetno impresivna. Ne samo spolja, već i mnogo više unutra.
Pogled na ulaz u Katedralu
Katedrala u Burgosu
Izgradnja Katedrale u Burgosu započela je u prvoj polovini 13. veka, a završena je u drugoj polovini 16. veka. Bez obzira na neke kasnije manje uticaje, dominantni stil je gotika.
Unutrašnjost Katedrale u Burgosu
Unutar katedrale ima puno različitih i veoma impresivnih detalja. Meni su najzanimljiviji detalji bili zvezasti svodovi na vrhu kupola koji obezbeđuju dodatno prirodno osvetljenje.
Jedan od zvezdastih svodova za dodatno prirodno osvetljenje Katedrale u Burgosu
Zvezdasti svod za dodatno prirodno osvetljenje Katedrale u Burgosu
Jedna od najpoznatijih kapela je svakako Kapilja de los Kondestables (Capilla de los Condestables) u kojoj je sa svojom ženom i sahranjen vojni zapovednik koji je naručio izgradnju kapele (condestable znači vojni zapovednik).
Kapilja de los Kondestables
U samoj Katedrali je sahranjeno više ljudi, a verovatno najčuveniji je El Sid koji zajedno sa suprugom Himenom leži ispod centralne kupole Katedrale. Barem se tako priča.
Posle obilaska Katedrale otišla sam do obližnjeg doma u kojem sam bila smeštena i malo bih se i odmarala u ležećem položaju da je bilo internet veze u domu. Naime, bez obzira na izuzetno moderan prostor koji je obezbeđen za hodočasnike, ovde nema internet veze, tako da sam otišla u bar-restoran preko puta ulice i tu sam postavila svoj sledeći tekst na Fejsbuku.
15. dan: „General-turista“
Nošena snagom stotina konja, posmatrajući iz pozadine kako moje trupe napreduju tako što sam se uvalila u sedište u zadnjem delu autobusa ušla sam danas kao general u kraljevski grad Burgos sa namerom da današnji dan provedem malo u obilaženju, malo u sedenju po kafićima glavnog grada pokrajine Kastilja i Leon.
Nije samo ova situacija doprinela tome da se osećam kao general. Pošto je bol u nozi počeo značajno da se smanjuje, mogla sam malo i da razmišljam, a ne samo da mi se mozak bavi bolovima, tj., mogla sam da budem klasični general posle bitke. Mislim da ovde uopšte nije problem ni teren ili tvrda podloga po kojoj se hoda, ni vrućine, ni obuća, ni uspon, ni kamenje... Problem je u tome da se svakog dana ide dalje. Nema predaha. I upravo to svaki problem, ma kako mali u početku, vremenom značajno uvećava. Kada sam ja išla na planinarenje bilo je to po pravilu na dva dana, ali kako god ta dva dana da prođu već trećeg sam bila kod kuće i oporavak je mogao da krene.
Bilo kako bilo, ovde sam pravo sa autobuske stanice otišla do opštinskog hodočasničkog doma i dok sam stajala u redu da se prijavim, odjednom čujem iza sebe: „Erika, Erika!“ Okrenem se, kad ono – Frančesko i Gabrijel. O, kakvo je to bilo radovanje! Pitam gde je Anđela, a oni mi kažu da je otišla napred, jer ima ograničeno vreme do kojeg mora da dođe do Santjaga.
Nakon što smo se smestili, otišli smo zajedno da klopamo, a posle se i Frančesko čuo sa Anđelom. Ispostavilo se da je i ona ipak u Burgosu, pa smo se dogovorili da se kasnije vidimo.
Osim što su se zečevi i kornjača našli na istom mestu i bilo im je fino, ova kornjača je rešila da bude i general i turista, pa je otišla da poseti Katedralu u Burgosu koja je zaista jedno impresivno zdanje, ali sam takođe ubrzo otišla i do doma da bih se odmorila i opustila nogu. Danas je ipak bilo puno hodanja.
Ispred mene: 505 km
Iza mene: 362 km
Posle sam se ipak vratila u spavaonicu i legla da se malo odmorim, a u jednom trenutku smo Frančesko, Gabrijel i ja dobili goste – naime, došla je da nas na kratko poseti Anđela! Nju je u međuvremenu uhvatila prehlada, pa sam joj dala neke pilule, ali je bilo zanimljivo i da je ona došla u pratnji jednog Italijana koga sam ja nekoliko dana ranije upoznala na autobuskoj stanici u Granjonu, a s kojim je Anđela odsedala u istom domu. Svet je ubrzano postajao sve manji i manji!
Posle radosnog susreta sam se malo ipak odmarila, a predveče sam ponovo otišla u obližnji bar-restoran da bih pojela nešto pre odlaska na spavanje. I Gabrijel mi se pridružio, pa je svako za sebe izabrao onu kombinaciju mezetluka koja mu se najviše dopala, uz obavezno pivo za Gabrijela i klaru (pivo sa nekom verzijom soda vode) za mene.
Moja kombinacija mezetluka – mljac!
Ujedno sam iskoristila i da se u baru raspitam oko procedure za ostavljanje ranca rano ujutru narednog dana. Naime, postoje domovi koji ne prihvataju niti da se njima isporučuje prtljag, niti da se iz njih isti šalje dalje. Ipak, to svakako nikada ne predstavlja prepreku i uvek postoji neko rešenje. Ovaj put je bar-restoran igrao glavnu ulogu u svemu tome tako što se otvarao već pre 6 ujutru da bi hodočasnici mogli da ostave svoje stvari, a oni da idu dalje peške.
Kada smo se sledećeg jutra spustili iz sobe do recepcije i izlaza, još pre 6 ujutru, ispostavilo se da je zaključano i da se ne može napolje. To je bila još jedna specifičnost ovog doma. Najčešće je rano napuštanje domova organizovano tako da ulazno-izlazna vrata mogu da se otvore iznutra, ali ne i spolja. Time se rešava da niko spolja ne može da uđe dok ne dođu domaćini. S druge strane je uvek bitno da čovek proveri da li je sve poneo, jer kada se izađe, a vrata se zatvore, ne možete da se vratite unutra u slučaju da vam je nešto ostalo, već mora da se čeka ili da neko od hodočasnika izlazi ili dok ne dođu domaćini. U ovom domu je kućni red propisivao da se vrata otvaraju tek u 6 ujutru i tada dolazi neko od domaćina-volontera i otvara vrata doma.
Onda smo konačno izašli na ulicu, ja sam ostavila veliki ranac u baru-restoranu, a zatim smo krenuli da pratimo Put označen strelicama. Još uvek je bilo mračno, ali smo hodali kroz grad tako da je ulično osvetljenje rešavalo pitanje vidljivosti. Prošli smo pored Katedrale i nastavili dalje ka izlazu iz grada.
Katedrala u Burgosu u praskozorje
Bilo mi je zanimljivo da je ovo zapravo bilo prvo jutro kada sam sa nekim zajedno krenula iz doma i da hodam. Ranije sam se susretala sa ljudima, pa eventualno hodala neko vreme sa njima, ali sam sada bila deo „tima“. Doduše, Frančesko i Gabrijel se nisu tako često zaustavljali kao ja, jer sam više puta zaostajala za njima da bih fotografisala, ali smo praktično išli zajedno.
Taman kako smo napuštali grad i krenuli da više budemo okruženim prirodom, tako je počelo i sunce da izlazi.
Rano jutro, a ja već hodam preko sat vremena
Kada smo posle par sati hodanja stigli do mesta Tardahos, seli smo u jedan bar i tu doručkovali. Doručak koji se nudi po tim barovima koji se otvaraju tako rano specijalno zbog hodočasnika najčešće se sastoji od sveže ceđenog soka od pomorandže, nekog peciva ili prepečenog hleba sa puterom i džemom, i šolje kafe sa mlekom ili bez njega. To je sasvim fin doručak da bi se čovek okrepio, a ujedno i malo odmorio.
Imajući u vidu savet koji sam dobila od onog gospodina u mestu Belorado, pitala sam u baru da li imaju led i oni su veoma spremno imali ne samo led, već plastične patrone koje se obično koriste za ručne frižidere, a koje su vlasnici bara već imali pripremljene za umorne hodočasnike koji imaju bolove u nogama. Bilo je sasvim jasno da ja uopšte nisam izuzetak i da se na Putu dobro zna da puno ljudi ima problema, najviše sa nogama. Takođe sam popila i brufen, odmor mi je veoma prijao, mada je bio prilično kratak, tako da sam ipak mogla dobro da nastavim dalje.
Sledeće mesto je bilo Rabe de las Kalsadas, ali smo kroz njega samo prošli, jer trebalo je proći još 8 kilometara do konačnog odredišta za taj dan, a to je bilo mesto Orniljos del Kamino (Hornillos del Camino).
Rano jutro u mestu Rabe de las Kalsadas