Slanište Ujuni (Peru i Bolivija, leto 2005. godine), 1. deo

Put od Potosija do Ujunija je bio dosta dug – 6 sati vožnje za nekih 200-ak km, zato što je u pitanju bio put od tvrde zemlje posut kamenjem. Prevoz je bio malo modernija verzija Krstića, ali nije bilo loše. U početku sam, doduše, morala da se naviknem na, pretpostavljam, izduvne gasove koji su u izvesnoj meri ulazili u deo autobusa sa putnicima, ali je na kraju glavni problem bio sa prašinom koja je ulazila valjda kroz pod pošto su prozori bili zablindirani. To sa prozorima se takođe ispostavilo kao problematično kada je u toku dana bilo veoma vruće u autobusu, a ni jedan prozor nije mogao da se otvori.

Ipak, nije sve bilo loše. Sedela sam pored jednog simpatičnog momka, Alfreda, i povremeno sa njim čavrljala. Ostatak vremena sam posmatrala predele kroz koje smo prolazili. Potosi je na 4100 m nadmorske visine, a Ujuni na 3668 m, tako da se manje više išlo po istoj visini, ali je sve izgledalo kao pustinja ili bolje rečeno pustara. Drveća praktično nije bilo, žbunovi su bili tek retka pojava i jedino što se od vegetacije redovno videlo bili su busenovi trave razbacani po zemlji koja je preovladavala. Doduše, povremeno, u udolinama i na zaštićenim obroncima bilo je kaktusa, a takođe u jednoj široj depresiji bilo je nešto drveća nalik na stare vrbe i topole. Ono što je najviše na mene ostavilo utisak bile su boje koje su delovale neverovatno: oker, sivo-žućkasta, retko zelenkasta, a upali smo na kratko i u jedan deo gde su stene i čitava okolina bili u crvenim tonovima.

Put je uglavnom vodio po obroncima uzvišenja, preko prevoja, po visoravnima, ali je na par mesta upadao i u kanjone: prvo ide ivicom, a onda se spusti, pa malo vodi po dnu kanjona, pa ga preseče i ponovo se popne na drugu stranu. Sve u svemu, bez obzira na uslove vožnje bilo mi je veoma drago da sam prošla tim putem, jer su prizori zaista bili predivni.

Kada sam stigla u Ujuni, pomislila sam „Kakvo mesto!“ Što bi mi rekli „Bog rek'o laku noć“. I to još odavno. Osnovan je 1889. godine na raskrsnici pruga. Nalazi se na visoravni i to vrlo ravnoj, na zvaničnoj visini od 3668 m. Mesto je potpuno zabačeno u odnosu na ostatak zemlje, ali sam ja ovde došla sa specifičnom namerom da bih išla na trodnevni izlet po jugozapadu Bolivije. Ti izleti po ovim udaljenim predelima i jesu glavni razlog zašto turisti ovde uopšte i dolaze, tako da je Ujuni kompletno usredsređen na udovoljavanje turistima od kojih se i živi. Čak je ispalo da sam u skromnom hotelu u kojem sam odsela imala kalorifer, pa sam kasnije čak uspela i da zagrejem sobu u kojoj sam spavala. Ipak, prvo što sam uradila nakon što sam ostavila stvari u hotelu bilo je da odem do jedne agencije i uplatim izlet koji je kretao narednog dana.

Posle sam još malo prošetala po mestu i otišla do internet kafea. Kada kažem prošetala po mestu, mislim prošla par stotina metara u jednom smeru, pa isto toliko u drugom, i to je bilo to. Zatim sam se uputila ka centralnom trgu. Kada sam stigla tamo, zatekla sam dosta ljudi koji su gledali ka središtu gde je vojna muzika nešto svirala. Bilo je tu oficira, vojnika, dece, građana i turista koji su svi stajali. Ne razmišljajući previše, ja sam nastavila da hodam želeći da priđem bliže i vidim detaljnije šta se dešava. A onda sam odjednom videla jednog vojnika koji je krenuo ka meni i konačno sam postala svesna da se ja jedina krećem. Momentalno sam se ukopala u mestu, a i taj vojnik se vratio odakle je upravo krenuo. Pretpostavljam da je muzika u pitanju bila himna Bolivije. Ja zaista nisam imala nikakvu nameru da ne iskažem poštovanje prema državi i narodu koji sam u međuvremenu toliko zavolela. Jednostavno je bio u pitanju trenutnak nepažnje i nerazmišljanja, ali i neznanja. Ja ni dan danas ne znam melodiju bolivijanske himne.

S druge strane, ova situacija me je podstakla da malo razmislim o svemu tome – o državi, o naciji i o praznicima. Da pojasnim, narednog dana je bio Dan nezavisnosti, veoma bitan nacionalni praznik, pa je tim povodom bila i organizovana ta vojna muzika i svečanost na glavnom trgu. U slično vreme je bio i nacionalni praznik u Peruu (Nacionalni dan nezavisnosti) i ja sam u obe zemlje videla koliko oni poštuju svoj glavni nacionalni praznik, koliko mu pažnje pridaju, nedeljama unapred na odeći nose značke sa nacionalnom zastavom, vole da ga slave i u stvari mi je to bilo veoma lepo. Imajući i vidu da smo mi ovde promenili nekoliko zemalja, taj osećaj vezanosti za neke posebne datume se vremenom uglavnom potpuno izgubio. Nova godina je opstala jer je u pitanju univerzalna uka-buka, Praznik rada (1. maj) se pretvorio u praznik otvorenih vatri po parkovima i šumama, ali utisak mi je da posle „gubitka“ Dana Republike, koji se kolikvijalno i zvao po svom prvom datumu slavljenja, „29. novembar“, više nikada nismo uspeli da dostignemo taj nivo vezanosti za neki praznik kojim se slavi državnost ili nešto vezano za celokupnu naciju koja živi u toj državi (sa svesnom namerom ne pričam o novim praznicima koji su više religiozne ili komercijalne prirode). U Peruu i Boliviji, narod se još uvek raduje proslavama i raznim povodima za proslavu i ljudi su veoma ponosni na to (na primer, Univerzetski karneval u La Pazu).

Posle ovog mog protokolarnog gafa, naletela sam na par Francuza sa kojima sam se vozila do Ostrva Sunca na jezeru Titikaka. Oni su bili dobro i pametno spremljeni za ostrvo, pa su za razliku od mene i prespavali tamo. Malo smo pročavrljali, a kada sam im rekla da sam iz Srbije, oni su se oduševili jer obožavaju Kusturicu!

U neka doba sam se vratila u hotel i dok sam se spremala da legnem da spavam, odjednom je sve bilo ispunjeno bučnom muzikom vojnog bleh orkestra koji je marširao kroz ulicu. Kao što sam već rekla, sutradan je bio Dan nezavisnosti, a oni su ga već uveliko slavili.

Narednog dana je malo otoplilo, pa sam čak mogla i da skinem jakne (u množini). Prvo sam otišla da kupim kartu za La Paz, da se ne bih time bavila kada se vratim sa trodnevnog puta. Od Ujunija do La Paza postoji voz, za koji svi kažu da je bolji i udobniji od autobusa, ali sam ja odustala od te kombinacije, jer bi trebalo da se čeka do 1-2 po ponoći. Autobus je kretao u 9 uveče, stizao je u Oruro u 3 po ponoći, a oko 4 sam imala autobus za La Paz. To mi se nekako više dopalo.

Uz put sam zvala Himenitu u La Paz da bih im javila kada mogu da me očekuju, a onda zovnula i svoju mamu. Bolivija jeste siromašna i relativno nerazvijena zemlja, ali ima neverovatne i fantastične telefonske linije. Iz javne govornice u tako udaljenom mestu zvala sam drugo udaljeno mesto na kugli zemaljskoj, momentalno uspostavila liniju i pričala sa svojom majkom kao da smo u dve susedne sobe. Sve sam ja to lepo učila u školi kako funkcioniše telefon, kako se sve to razvijalo, a i vremenom su se pojavili i sateliti i ostalo, i sve to znam i često koristim, ali i dan danas je to jedna velika misterija za mene: kako je moguće da „u realnom vremenu“ (ne znam šta bi bilo nerealno vreme), na tolikoj udaljenosti pričamo, a da ne postoji ni jedan jedini trenutak kašnjenja u prenošenju signala.

Nakon korišćenja prednosti savremene tehnologije, otišla sam do agencije gde su se putnici iz moje grupe lagano okupljali. Moja grupa se sastojala od vozača, troje Francuza, dvoje Kanađana (iz Kvebeka), jednog Španca (iz Baskije) i mene. Vozač, koji je služio i kao vodič, bio je zadužen za prevoz koji se na ovim turama po pravilu organizuje u većim džipovima.

Ubrzo smo krenuli i prvo smo svratili u jedno selašce, Kolćani, na ivici slanog jezera. Tu se vadi so koja se zatim završno obrađuje, pročišćava u pećima, obogaćuje jodom i dalje prodaje. Osim proizvodnje soli za jelo, kristali soli se koriste i za pravljenje suvenira za turiste. Meni to nije bilo nešto posebno, ali mi je bilo impresivno da je so na nekim mestima bila nabacana kao da su u pitanju gomile snega.

Suveniri od soli

So koja čeka da se preradi, Kolćani

Posle smo uveliko zašli u Salar de Ujuni. To je ubedljivo najveće slano jezero na svetu koje je u stvari jezero samo par meseci godišnje, u vreme kiša. Dubina vode tada bude možda 1 metar. Ostatak vremena, kada voda ispari, na površini se stvara suva kora. Ta podloga je koja je dovoljno čvrsta i tvrda da po njoj voze kola, džipovi, autobusi. So se grebe po površini i nekih 10-20 cm predstavlja tu osušenu tvrdu koru, a ispod toga je veoma zasićen vodeni rastvor. Slanište Ujuni pokriva površinu od oko 11.000 kvadratnih kilometara, što je, poređena radi, polovina površine Vojvodine. I sve je to pokriveno solju. Naslage soli na nekim mestima dostižu dubinu od oko 200 metara.

Slanište Ujuni – ovo je sve so!

Prizor je potpuno čudesan – belo, belo, belo i belo svuda oko nas. Na nekim mestima se u daljini vide vulkani i planine, a po samom slaništu ima i komada zemlje koji predstavljaju ostrva kada ima vode ili samo zemljana uzvišenja kada je slanište suvo. Samo Ujunsko slanište nalazi se na oko 3600 m nadmorske visine. Povremeno se na nekim mestima osim ravne bele površine ne vidi ništa drugo u smislu predela i samo je sve to natkriveno plavim nebom sa udaljenim oblačićima iznad horizonta. Osećam potrebu da ponovo iskažem svoju fasciniranost – u pitanju je potpuno čudesan predeo.

Slanište Ujuni

Posle kraće vožnje, napravili smo pauzu kod hotela od soli. U pitanju je građevina čiji su blokovi od soli i koja je pravljena 12 godina. Unutrašnjost je takođe sva od soli – nameštaj i pod, i samo je peć od metala. Hotel čak ima i „bazen“ – pravougaona rupa iskopana ispred zgrade u kojoj bi, da nije hladno, moglo da se pluta i da se čitaju novine.

Hotel od soli, Slanište Ujuni