Pretposlednjeg dana našeg putovanja, moja čileanska drugarica Daniela koja sa porodicom živi u Teksasu i ja već smo uveliko bile na teritoriji savezne američke države Njujork. Posle lepog doručka napustile smo mesto Lejk Džordž, na obali jezera Džordž, i nešto kasnije smo prošle pored Olbanija, glavnog grada države Njujork. Tu smo prolazile kroz oblast doline reke Hadson.
Usput smo na par mesta mostovima prelazili reke, jednom reku Hadson, a jednom reku Mohok, a onda smo došle i do mosta Kingston-Rajnklif gde sam uspela da napravim kakvu-takvu sliku iz kola i gde smo prešle na istočnu obalu reke Hadson.
Prelazak kolima preko reke Hadson
Odavde smo imale još nepunih 25 km do našeg odredišta, a to je bio gradić Hajd Park.
Glavni razlog zašto sam smislila da ovde uopšte i dođemo je upravo sama dolina reke koja je vremenom zbog lepote predela, istorijskog i kulturološkog značaja postala pojam sam po sebi i zato se po vodičima označava kao – Dolina reke Hadson.
Već sam ranije pominjala da reka Hadson izvire u planinama Adirondak, a da se kod Njujorka (grada) uliva u Atlantski okean. Duga je 507 km, a od Olbanija i plovna. Ime je dobila po Henriju Hadsonu, prvom Evropljaninu koji je 1609. godine plovio rekom.
Ali, osim reke koja svakako jeste lepa sama po sebi, dolina reke sa šumovitim brežuljcima i na nekim mestima oivičena visokogorjem čini ovo područje izuzetno lepim, a kroz istoriju i veoma popularnim, pogotovo među bogatašima iz Njujorka koji su ovde kupovali ogromna imanja i podizali velike kuće.
I ovde, uostalom kao i kod jezera Džordž, prilikom naseljavanja korišćen je, kako sam čitala, holandski pristup tako što su se velika imanja formirala direktno uz obalu reke (ili jezera). Ovaj holandski pristup uopšte ne treba da čudi jer su u XVII veku Holanđani imali svoju koloniju na delu istočne obale današnjih Sjedinjenih država. Uostalom, prvo evropsko naselje na južnom delu ostrva Menhetn osnovali su upravo Holanđani 1624. godine i nazvali ga Novi Amsterdam. 1664. godine su Englezi prvi put preuzeli grad i nazvali ga Njujork (što znači Novi Jork). Onda su se Holanđani i Englezi još deset godina ovde smenjivali, pa se menjao i naziv naselja, ali je ono od 1674. godine trajno prešlo u ruke Engleza i od tada se koristi samo Njujork.
A što se tiče Danielinog i mog putovanja, za početak smo se vozile putem koji je na istočnoj strani rečne doline često vodio kroz šumu, a kako je dan bio sunčan, lepota zelenila mi je stvarala osećaj uživanja i velike opuštenosti.
U dolini reke Hadson
Pre samog centra Hajd Parka dovezle smo se do mesta koje smo prvo htele da obiđemo, a koje se nalazi na teritoriji ovog gradića. U pitanju je Nacionalni istorijski lokalitet Vanderbiltova vila.
Čak i među velikim bogatašima iz prošlosti, ime Vanderbilt pripada potpuno posebnoj kategoriji. Osnivač ove poznate američke porodice Kornelijus Vanderbilt (1794-1877) bio je u XIX veku ako ne najbogatiji, onda svakako jedan od najbogatijih ljudi na svetu. Ogroman novac je stekao zahvaljujući poslovima u oblasti transporta parnim brodovima i velikim ulaganjem u železnicu koja je u to vreme bila u ekspanziji u SAD-u. On je nesumnjivo imao talenat za posao, ali mu je u gomilanju novca poslužila i činjenica da se u to vreme (osim u par kratkih perioda) nije naplaćivao porez na prihod. Federalni porez na prihod se primenjuje tek od 1913. godine. Ovaj porez takođe obuhvata i porez na nasleđe, koji se takođe prethodno sporadično pojavljivao tokom američke istorije, a od ove činjenice su ogromnu korist imali naslednici Kornelijusa Vanderbilta, uključujući i njegovog glavnog naslednika, sina Vilijama, koji je do svoje smrti 1885. godine bio najbogatiji Amerikanac.
Kao ilustracija o nivou bogatstva neka posluže dve cifre na koje sam naletela čitajući neke materijale. U trenutku smrti Kornelijusa Vanderbilta, njegova imovina je bila procenjena na oko 100 miliona dolara. U to vreme je prosečan godišnji prihod u SAD-u bio samo 380 dolara.
Kako nam je kasnije vodič pomenuo dok smo u okviru grupe oformljene na licu mesta obilazile kuću, osim smisla za posao i neplaćanje poreza, ovakvom bogaćenju su pomogle i razne sumnjive prakse koje bi danas bile potpuno nelegalne.
Uostalom, ovaj period od kraja Američkog građanskog rata (1861-1865) do kraja XIX veka, kada se mali broj pojedinaca nenormalno obogatio naziva se „Pozlaćeno doba“, kao izvesna vrsta parodije na termin „Zlatno doba“. Uzgred, koautor ovog izraza je vispreni Mark Tven čiju sam kuću u Hartfordu obišla, o čemu sam već pisala (https://svudapodji.com/sad-22-1/). Pozlaćeno doba se odnosi upravo na nagli ekonomski rast, nedostatak regulative i široko rasprostranjenu korupciju u drugoj polovini XIX veka.
Osim toga, vlasnici „starih bogatstava“ su, kao što je uvek slučaj, sa visine gledali na ove novobogaćene porodice, čuvene nuvo riš, a ove „pridošlice“ u svet neviđenog bogatstva su se sa svoje strane trudili na svaki način da budu prihvaćeni, uključujući i putem brakova, pravljenja prijema i pozivanja „pravih ljudi“, organizovanja zabava i sportskih manifestacija, ulaganjem u kulturu, davanjem donacija, itd.
I tako su unuk Kornelijusa Vanderbilta, Frederik Vanderbilt i njegova supruga 1898. godine na ogromnom imanju u dolini reke Hadson sagradili veliku kuću čija je namena bila da služi za prolećne i jesenje zabave. Njih dvoje nisu imali decu, pa je kuću nasledila neka ženina nećaka, a pošto je održavanje bilo izuzetno skupo, a u međuvremenu više nije bilo para kao u dobra stara vremena, ona je deo imanja sa kućom poklonila američkoj Službi za nacionalne parkove kao spomenik Pozlaćenom dobu. Od 1940. godine Nacionalni istorijski lokalitet Vanderbiltova vila otvoren je za javnost.
Daniela i ja smo se kolima provezle putem koji u okviru imanja vodi od Vanderbiltove kuće za kočije uzbrdo prema parkingu u blizini same vile. Da bi se stekla predstava o veličini imanja koje je danas u stvari jedan veliki park, evo kratkog video-snimka:
Kada smo parkirale kola, prvo smo se uputile ka Centru za posetioce koji je smešten u Paviljonu, a ja sam i dalje ostajala bez teksta gledajući lišće nekih krošnji.
Nacionalni istorijski lokalitet Vanderbiltova vila, deo parka
Nacionalni istorijski lokalitet Vanderbiltova vila, Paviljon
Paviljon, unutrašnjost
U Centru za posetioce smo saznale da se vila može obići samo u okviru grupe, a da je sledeća grupa u kojoj ima mesta kretala u obilazak za manje od sat vremena. Odmah smo se složile da ćemo da sačekamo tu grupu i kupile smo ulaznice, a onda smo krenule u šetnju oko kuće i po imanju u blizini kuće.
Vanderbiltova vila
Vanderbiltova vila
Vanderbiltova vila
Vila je postavljena na jednom zaravnjenom delu na vrhu uzvišenja koje se uzdiže iznad istočne obale reke Hadson, a pogled koji se odavde pruža, u zavisnosti od količine drveća, je istinski lep.
Pogled na zapad prema reci Hadson
Na suprotnoj strani reke može da se vidi anglikansko-benediktinski manastir Sv. krsta. Izgradnja manastira je započela 1902. godine.
Manastir Sv. krsta
I pogled niz obližnju livadu u pravcu juga je takođe bio veoma lep.
Pogled na jug prema reci Hadson
Prolazeći kroz park u ovom delu, lepo je mogla da se vidi i sama vila.
Vanderbiltova vila i okolni park
Dok smo Daniela i ja ovde šetale, ugledala sam drvo ginko čija se grana vidi na prethodnoj slici i dobila sam želju da ga zagrlim. Da, da... ja sam jedna od onih koje vole da grle drveće. U svakom slučaju, kad smo došle do drveta, naišle smo na jednu veoma ljubaznu Amerikanku sa kojom smo se slatko iščavrljale. Ona živi u blizini i često dolazi ovde, a ovom prilikom je konkretno baš skupljala otpalo lišće ginka da bi ga odnela svojoj prijateljici koja se bavi keramikom. Ja sam se oduševila, pošto se i sama bavim keramikom, i tako je u stvari priča i krenula.
Vrlo brzo smo sa keramike prešle na ginko. Ja se još sećam iz biologije koju sam učila u osnovnoj školi da na grafičkom prikazu biološkog drveta života ginko ima svoju sopstvenu granu i da je drvo prilično jedinstveno, što ga čini posebno zanimljivim. Takođe ima i jedinstven oblik lišća.
A onda nam je ova Amerikanka ispričala i zanimljivu priču o jednom drvetu ginko koje je u Hirošimi preživelo atomsku bombu iz 1945. godine. Kasnije sam čitala da bez obzira što je tada bilo izloženo radijaciji i uprkos tajfunima i udarima gromova to konkretno drvo za koje se procenjuje da je staro 150 godina i koje se nalazi u okviru jednog hrama u Hirošimi i dan danas živi i izbacuje sveže izdanke.
Daniela i Amerikanka pričaju pored ginka
Zatim nas je ova izuzetno prijatna Amerikanka povela u šetnju i da nam pokaže obližnju baštu koja pripada imanju.
Bašta Vanderbiltove vile
Mada je u bašti svakako naglasak na vegetaciji, u jednom delu mogu da se vide i neke skulpture. U pitanju su skulpturalni portreti četvorice slikara pejzažista iz XIX veka koji su pripadali umetničkoj Školi Hadson river. Oni su na svojim slikama često prikazivali dolinu reke Hadson i okolna područja i upravo su njihovi pejzaži podstakli ideju da lepota ovih predela zavređuje da bude sačuvana. Radovi nekih od umetnika koji su pripadali ovoj umetničkoj školi, a koji prikazuju Jelouston i Josemiti, bili su deo uticaja koji je doveo do toga da Američki kongres osnuje Službu za nacionalne parkove, a Jelouston je prvi nacionalni park na svetu.
Bašta Vanderbiltove vile, detalj
Bašta Vanderbiltove vile
Bašta Vanderbiltove vile
Bašta Vanderbiltove vile
Bašta Vanderbiltove vile
Bašta Vanderbiltove vile, detalj
Pre nego što smo se rastale od ove ljubazne Amerikanke, ona je Danieli i meni najtoplije preporučila da odemo do pešačkog mosta preko Hadsona, što smo nas dve i uradile narednog dana. Za sada smo ponovo prošle pored drveta ginko i otišle ispred Vanderbiltove vile jer je već došlo vreme da se naša grupa okupi.
Drvo ginko na imanju Vanderbiltove vile
Što se tiče same vile koja ima 54 sobe/prostorije, ona odražava svu ekstravagantnost novobogatih iz perioda „Pozlaćenog doba“. U prizemlju su glavne javne prostorije, poput hola, salona (formalno se zove „dnevna soba“) i trpezarije, dok su na spratovima spavaće sobe domaćina i gostinske sobe. Na svojim putovanjima volim da posetim i vidim i ovakva mesta, ali moram da priznam da generalno gledano ne „padam“ na ovakve stvari. Sve što može da se vidi na kući i u kući samo znači da su vlasnici imali (jako) puno para. Ništa ne govori o njima kao osobama – da li su bili dobri ljudi, da li su bili plemeniti, da li su bili pametni, da li su bili zabavni, ...
Vanderbiltova vila, Eliptični hol
Vanderbiltova vila, Dnevna soba
Vanderbiltova vila, privatna soba Frederika Vanderbilta
Vanderbiltova vila, trpezarija
Inače, prilikom izgradnje vile, primenjeni su neki elementi koji su u to vreme bili retkost – kvalitetna vodovodna instalacija, etažno grejanje toplim vazduhom, ali i električno osvetljenje, jer je na potoku koji teče kroz imanje postojala mala hidrocentrala koja je omogućavala da u vili bude električnog svetla pre nego što je iko u komšiluku imao tako nešto.
Vanderbiltova vila, deo vodovodne instalacije
Posle obilaska prizemlja, okupili smo se svi u holu, a zatim smo nastavili penjući se na sprat.
Vanderbiltova vila, pogled iz centralnog hola
Vanderbiltova vila, pogled iz centralnog hola
Vanderbiltova vila, pogled na centralni hol
Vanderbiltova vila, spavaća soba gospođe Vanderbilt
Vanderbiltova vila, jedna od gostinskih soba
A onda smo se, posle obilaska sprata, svi spustili u podrum gde se nalaze prostorije koje su koristili zaposleni u vili.
Vanderbiltova vila, podrumski deo
Vanderbiltova vila, podrumski deo
Ovde smo završile obilazak Vanderbiltove vile, pa smo lagano krenule ka kolima. Ja sam ponovo iskoristila priliku i svoju inspiraciju da bih slikala delove parka oko vile.
Nacionalni istorijski lokalitet Vanderbiltova vila, detalj
Nacionalni istorijski lokalitet Vanderbiltova vila, detalj
Posle ovoga smo Daniela i ja kolima napustile veliko imanje koje se nalazi neposredno severno od urbanog dela Hajd Parka, prošle kroz centar gradića i otišle do velikog imanja koje se nalazi neposredno južno od urbanog dela. Ali, pošto je već bilo po malo kasno, ovog dana više nije bilo mesta u okviru grupa za obilazak, tako da smo se dogovorile da dođemo sutradan rano pre podne i da krenemo u obilazak već sa prvom grupom, pošto smo poslednjeg dana našeg zajedničkog putovanja imale prilično ograničeno vreme.
Za sada smo se vratile u centar Hajd parka gde smo otišle na ranu večeru. Hrana je bila u vidu dva jela koja smo podelile, a lokalno pivo na točenje sam uzela samo ja, pošto je Daniela vozila.
Rana večera u Hajd Parku
Rana večera u Hajd Parku
Deo rane večere u Hajd Parku
Tokom večere smo takođe rezervisale i hotel gde ćemo provesti noć, a najviše nam je odgovarao jedan koji je na zapadnoj obali Hadsona. To je značilo da smo do tamo imale nešto manje od 20 km, ali nam ni najmanje nije smetalo da se vozimo. Uslovi su bili dobri, nije bilo gužve, a na taj način smo još jednom mogle da uživamo u pogledu na reku koji je uživo svakako bio bolji nego što se vidi na mojoj slici.
Pogled na reku Hadson
Na prethodnoj slici se vidi ne samo most kojim se vozimo, već i most kojim ćemo narednog dana ići peške. Ali, o tome nešto više sledeći put...