Na putu između Arlingtona i Mančestera u saveznoj državi Vermont, bliže Mančesteru, postoji jedno skretanje koje vodi do Hildena, doma porodice Linkoln. Bio je to zapravo samo letnjikovac koji je najstariji sin američkog predsednika Abrahama Linkolna ovde sagradio 1905. godine. Članovi porodice Linkoln su tu živeli do 1975. godine, a posle toga je imanje pretvoreno u vrstu muzeja. Ovde danas postoji ne samo mogućnost da se obiđe kuća, već i čitavo imanje i bašte, kao i da se hoda uređenim pešačkim stazama.
Ali, moja drugarica Daniela i ja imale smo sasvim drugi plan, a on je obuhvatao šetnju pešačkom stazom kroz prirodu. Tačnije, po obroncima Zelenih planina.
Zelene planine su planinski venac u Vermontu dug oko 400 km. One su praktično nastavak istog lanca koji se u državama Masačusets i Konektikat naziva Berkširs i po kojem je čitava regija oko tog južnog dela planina i dobila naziv. O tome sam ranije već pisala.
A što se tiče Zelenih planina, one se zapravo nalaze i u imenu same savezne države Vermont. Naime, 1609. godine je jedan francuski istraživač, Samuel d’ Šamplen, kao prvi Evropljanin došao do velikog jezera koje se danas zove po njemu (jezero Šamplejn) i koje se većim delom nalazi na teritoriji SAD-a, a znatno manjim delom je u Kanadi. Kako se priča, kada je Šamplen video pošumljene planine koje su se pružale južno od jezera, on je uzviknuo: „Les verts monts!“, što znači – zelene planine.
Deo Zelenih planina u blizini gradića Mančester u Vermontu prekriven je šumama i to je sve deo Nacionalne šume Zelena planina koja pokriva i teritoriju zapadno sve do granice sa saveznom državom Njujork. Kako smo ušle u Vermont, Daniela i ja smo se praktično skoro sve vreme vozile kroz teritoriju ove nacionalne šume, a svakako se i onaj Pokriveni most u Arlingtonu o kojem sam pisala u prethodnom nastavku nalazi u okviru ovog područja.
Termin „nacionalna šuma“ u SAD-u označava zaštićeno federalno šumsko područje i u zemlji postoji 154 nacionalnih šuma. Ovaj nivo zaštite je bio neophodan na Zelenim planinama zbog preterane seče šuma i područje je formalno osnovano 1932. godine. U početku je površina šume bila 413 kv. km (federalna vlada je bila vlasnik i upravljala samo sa nepunih 8 kv. km), ali je početkom XXI veka ta površina narasla na preko 3300 kv. km od čega je u vlasništvu federalne vlade 1600 kv. km.
U okviru šume postoje brojne pešačke staze, uključujući i deo one Apalačke staze koju sam ranije već pominjala, a koja je nacionalno ustanovljena staza. Takođe postoji i više centara za alpsko i nordijsko skijanje.
Da bismo došle do staze za koju smo se odlučile, Daniela i ja smo kolima prošle kroz gradić Mančester, a dogovor je bio da se tu kasnije vratimo da bismo malo prošetale po mestu. Za sada smo se uputile do jednog raščišćenog parčeta šume koji služi kao parking, a onda smo lagano krenule peške. Ideja je bila da hodamo Stazom vodopad Laj Bruk koja je u oba smera ukupno duga oko 7,5 km. Staza nije previše teška – negde vodi preko kamenja, a negde je bila poput zemljanog puta.
Staza vodopad Laj Bruk
Staza vodopad Laj Bruk
Pošto je bio oktobar, tj., jesen, logično je bilo da je i lišće počelo da opada, pa su se boje jeseni u Vermontu odražavale i na zemlji. Osim opalog lišća, često sam pored staze mogla da vidim i različite gljive, a jedna vrsta mi je bila pogotovo zanimljiva. Koliko sam kasnije uspela da iskopam na internetu u pitanju je granata koralka (Clavulina cristata).
Staza vodopad Laj Bruk, detalj
Granata koralka pored Staze vodopad Laj Bruk
Staza povremeno vodi u blizini potoka, ali na jednom mestu i preko potoka. Tu su postavljene debele drvene grane da bi olakšale prelaz.
Staza vodopad Laj Bruk
Dok smo ovde šetale oblaci su konačno počeli da se razilaze, pa se povremeno na stazi pojavljivala i sunčeva svetlost.
Staza vodopad Laj Bruk, detalj
U jednom delu staza neprirodno ide sasvim pravo i poprilično ravno. Koliko sam čitala, ovde su pre ustanovljavanja nacionalne šume ljudi dosta sekli drveće, pa je čak postojala i železnička pruga kojom su se oborena stabla prevozila. Gotovo sam sigurna da se na ovom delu staze nekada (pre oko 100 godina) nalazila osnova železničke pruge.
Staza vodopad Laj Bruk
Ipak, vremenom priroda lagano briše tragove ljudskog prisustva, a današnje intervencije ljudi su svedene na minimum.
Staza vodopad Laj Bruk
Osim što sam ovde uživala u samoj šetnji kroz prirodu i to u društvu svoje drage drugarice, često sam neizbežno bila svesna i doba godine u kojem smo se nalazili, a koje je tako posebno lepo u ovom delu sveta. Radovalo me je da sa staze vidim drveće šarenih krošnji na padini susednog uzvišenja, ali i opali crveni list koji se zaustavio po vrhu lišća nekog drugog drveta koje je još uvek bilo zeleno. Efekat je bio nestvaran.
Staza vodopad Laj Bruk, detalj
Staza vodopad Laj Bruk, detalj
Posle veoma lepe šetnje došle smo i do vodopada Laj Bruk koji je visok oko 38 m.
Vodopad Laj Bruk
Ovde smo na stazi povremeno sretali druge ljude, a neki od njih su tu došli zajedno sa svojim kućnim ljubimcima. Daniela i ja smo iskoristile priliku i zamolile jednu ženu da nas slika ovde kod vodopada, a ona je uslikala i nečiju kucu.
Pored vodopada Laj Bruk
Posle kraćeg zadržavanja, veoma zadovoljne, Daniela i ja smo krenule da se vraćamo istim putem. Staza je i dalje bila lepa i slikovita, ali sam se ja ređe zaustavljala da bih fotografisala.
Staza vodopad Laj Bruk, detalj
Ipak, u jednom trenutku sam uočila nešto sitno što se mrdalo pored staze. Dok sam ja pripremila svoj foto-aparat, malena životinja se već udaljila i ja sam žurno slikala pre nego što mi ode previše daleko. Zato je slika mutna, ali se predmet mog interesovanja ipak nazire. U pitanju je vrsta veverice (Tamias striatus) koja živi u istočnim delovima Severne Amerike.
Vrsta veverice pored Staze vodopad Laj Bruk
Kada smo se Daniela i ja vratile do kola, već je bilo vreme i da razmišljamo o ručku. Ponovo je moja drugarica dobro izabrala, pa smo se uskoro smestile u jednom restoranu nadomak Mančestera i posle uvodne čorbe od bundeve, prešle smo na glavno jelo – sendvič sa svinjskim pečenjem.
Kasni ručak u Mančesteru
Posle ručka smo se vratile do Mančestera, a kola smo parkirale u jednom od dva glavna dela gradića. Naime, grad se zapravo sastoji od dva dela, jedno je Selo Mančester, a drugo je Mančester Centar. Oni su spojeni Glavnom ulicom, tj., putem 7A, a udaljeni su jedan od drugog oko 2 km.
Ja sam bila veoma zadovoljna mestom gde smo ostavile kola, jer mi je to pružilo mogućnost da slikam golf-teren kroz koji vodi ulica kojom smo došli iz pravca Zelene planine gde smo Daniela i ja prethodno planinarile.
Golf-teren i ulica u Mančesteru
Naravno, mene golf i golf-tereni uopšte ne zanimaju, ali ovde sam uočila spektakularan detalj koji možda na najlepši način prikazuje jesen u Vermontu.
Jesen u Mančesteru u Vermontu
Jesen u Mančesteru u Vermontu
Već sam ranije pominjala da je glavni razlog zašto sam poželela da dođem u ovaj deo SAD-a baš u ovo vreme upravo ta čuvena „Jesen u Vermontu“. Svuda gde bih se okrenula mogla sam da uživam u izuzetno lepim prizorima.
Jesen u Mančesteru u Vermontu
Jesen u Mančesteru u Vermontu
Mislim da glavni elemenat lepote prizora proističe iz činjenice da lišće različitog drveća u jesen dobija sasvim drugačije boje, a povrh toga se i to menjanje boja ne dešava sve u isto vreme. Osim toga, neke biljke imaju lišće potpuno neverovatnih boja.
Jesen u Mančesteru u Vermontu
Ali, Daniela i ja smo ovde takođe došle da bismo malo šetale, pa smo tako izbile na glavnu ulicu i tu sam obratila pažnju na par građevina u okviru Sela Mančester koje je osnovano 1761. godine. U samom centru se može videti zgrada okružnog suda, ali i Prva kongregaciona crkva ispred koje se nalazi spomenik podignut u sećanje na ljude iz Mančestera koji su učestvovali u ratovima od 1775. do 1865. godine.
Okružni sud u Mančesteru
Prva kongregaciona crkva i spomenik ratnicima
Hodajući popločanom stazom pored glavne ulice, krenule smo peške prema drugom delu grada, Mančesteru Centar, i bila je to jedna izuzetno prijatna šetnja. Uz put smo i dalje mogle da se divimo divnim jesenim krošnjama, ali i kućama i lepo održavanim travnjacima pored kojih smo prolazile.
Mančester u Vermontu
Mančester u Vermontu
Mančester u Vermontu
Vlasnici nekih od njih su se posebno potrudili da svoja dvorišta ukrase u skladu sa godišnjim dobom, a to su uradile i lokalne radnje i restorani.
Mančester u Vermontu
Mančester u Vermontu
U svakom slučaju, šetnja je bila veoma lepa, a boje su bile veličanstvene.
Mančester u Vermontu
Mančester u Vermontu
Posle izvesnog vremena smo došle i u Mančester Centar.
Mančester Centar
Mančester Centar je, dakle, taj drugi deo gradića i on u stvari i deluje kao pravi centar, jer je mnogo življi od Sela Mančester.
Kod većeg kružnog toka u centru ovog dela grada može da se vidi jezerce Mil koje tu formira lokalna rečica, a koje je svoje ime dobilo po mlinu (mill na engleskom) koji je tu podignut. Jedna od zanimljivosti u okviru gradića jeste šetnja pored te rečice, što smo Daniela i ja uradile malo kasnije.
Mančester Centar: jezerce Mil
Za sada smo samo kratko prošetale duž glavne ulice – Mejn strit koje krase brojne slikovite građevine čije su fasade napravljene od dasaka.
Mančester Centar: knjižara
Mančester Centar: Prva baptistička crkva
Mančester Centar
Mančester Centar
Mančester Centar
U jednom trenutku sam u daljini uspela da vidim padine Zelene planine koje su obasjane zalazećim suncem sada uglavnom bile – crvene.
Mančester Centar
Zatim smo Daniela i ja otišle do malog parka pored jezerceta, a odatle smo se spustile do staze koja vodi pored rečice. Između grana sam mogla da uočim vodopad preko kojeg voda iz jezerceta nastavlja dalje da teče kao reka.
Mančester Centar
Bilo je zanimljivo ovde hodati stazom, koja se zove Mančester Rivervok, jer se na momente činilo kao da smo negde u prirodi, van civilizacije, a u stvari je ovo bilo samo par desetina metara udaljeno od nekog asfalta.
Mančester Centar
Pošto je već počinjalo da biva kasno, mi se ovde nismo dugo zadržavale, već smo upravo otišle do najbližeg dela civilizacije, a to je bio jedan lokalni parking. Ja sam ponovo bila fascinirana krošnjama drveća.
Mančester Centar
Mančester Centar
Sada je već trebalo da se vratimo do Sela Mančester jer su nam tamo bila parkirana kola. To nije, naravno, bio nikakav problem za nas dve pošto volimo da šetamo.
U međuvremenu je već zašlo Sunce i polako je padao mrak. Na istoku, iznad Zelenih planina, uzdizao se Mesec koji još nije bio pun, ali koji je mene apsolutno inspirisao. Evo samo delića čuvene pesme: „Mesečina u Vermontu“ u mom izvođenju i u vidu Mloga br. 7:
Pošto sam tako samu sebe divno zabavila, nastavila sam da hodam sa Danielom i uskoro smo stigle do Sela Mančester gde je i dalje stajao spomenik okrenut prema luksuznom hotelu Ekvinoks Haus.
Selo Mančester
Mi nismo odsele u ovom hotelu, već smo se kolima odvezle do jednog sasvim finog motela nekoliko kilometara prema jugu gde smo ranije već prolazile, ali nam je bilo bitno da budemo u tom kraju zbog planova za naredno jutro. O tome više reči u sledećem nastavku...