Voz za Gdanjsk je bio udoban i brz, ali dok sam došla do Glavne stanice u Gdanjsku, kiša je lila. Ja sam uzela taksi i ubrzo se smestila u stan koji sam izabrala. Fotografija je čudo! Stan je izgledao mnogo privlačnije na fotografijama nego uživo, ali nisam dala da me to poremeti. Više sam imala problema sa tim da je internet bio praktično neupotrebljiv i uz tešku muku i jedva sam uspela da pošaljem mejl vlasniku stana, žaleći se na vaj-faj, pa je do kasno uveče on nekako i uspeo da to sredi.
Ja sam u međuvremenu otišla u šetnju po centru grada i ono što je bilo zaista odlično u vezi sa stančićem jeste da je veoma blizu starog centra Gdanjska. Malo sam po kiši bazala glavnim ulicama, svratila u Turist biro, a onda i sela u jedan restoran gde sam fino jela, ali i iskoristila znatno bolje internet veze nego od onih koje sam ostavila u stanu. Kada je kiša malo posustala, izašla sam da još malo prošetam, ali i da odem do Glavne stanice gde sam kupila kartu za naredni dan kada sam htela da odem u obilazak zamka Malbork u istoimenom mestu.
Poljski specijalitet – čorba poslužena u vekni hleba
U povratku sa stanice, krenula sam nekim sporednim ulicama, ali u željenom pravcu, i tu sam naletela na jedan predivan prizor, ali pošto je sitna kiša i dalje povremeno padala, nisam imala želju da vadim fotoaparat i da se borim sa njim, kišobranom i lošim vremenom. Ipak, sebi sam dala zadatak da zapamtim gde je to, da bih ponovo prošla tuda.
Zatim sam izbila na obalu reke Motlave i tu je zaista bilo divno. Inače, Motlava je mala pritoka obližnje Visle koja se ubrzo uliva u Baltičko more. Tu se nalaze slikovite zgrade na obali reke, restorani, kafei i lepi prizori svuda naokolo. Malo sam šetala nizvodno, zatim prešla na jedno od ostrva, pa i na drugu stranu, a onda je kiša ponovo pojačala. Uostalom, već je počinjalo da biva kasno, a i ja sam se rano probudila tog jutra, pa sam se uputila u pravcu stana.
Naredno jutro, osim znatno boljeg interneta u odnosu na prethodni dan, dočekalo me je i sunce i to je bilo gotovo neverovatno. Uostalom, bilo je najavljeno oblačno vreme.
Ja sam krenula u pravcu stanice i uz put se zadržavala da bih fotografisala, ne bih li makar neku sliku Gdanjska imala sa plavim nebom. A slike su zaista bile divne, jedino što nisam smela previše da se zadržavam da ne bih zakasnila za voz.
Gdanjski Kran
Gdanjsk, na obali Motlave
Gdanjsk, ulica Duga tržnica (Długi Targ) sa tornjem Glavne gradske većnice
Gdanjsk, ulica Duga tržnica i Neptunova fontana
Gdanjsk, ulica Duga, Zlatna kapija i Zatvorski toranj
Kada sam stigla do stanice, a ona je bila posebna priča, pošto je veoma lepa, imala sam malo problema da nađem pravi peron, ali je na kraju sve ispalo u redu, osim što sam htela da svisnem od vrućine, jer sam jurila. Problem nije bila toliko neka eventualno visoka temperatura, već izuzetno visoka vlažnost vazduha na koju ja nisam baš navikla.
Gdanjsk, glavna železnička stanica
Od železničke stanice u Malborku potrebno je nekih 20-ak minuta da bi se peške stiglo do Zamka. Meni je bilo zanimljivo da nigde na tom putu nisam primetila postere i znakove koji bi pokazivali pravac koji vodi do zamka, jer je to ubedljivo glavna atrakcija mesta.
Naime, u pitanju je najveći zamak na svetu koji je napravljen od cigle i najveća zgrada od cigala u Evropi, a njegovu izgradnju su u 13. veku započeli Tevtonski vitezovi. Ne samo da su započeli, već im je tu bilo sedište, a i središte njihove države koja je postojala oko dva veka (mada je Malbork, tj., Marienburg bio glavni grad oko 150 godina). Država Tevtonskog reda je inače pokrivala teritorije severne Poljske, Litvanije, Letonije, Estonije i današnjeg Kalinjingrada (ranije Kenigzberga) koji pripada Rusiji. Red Tevtonskih vitezova nastao je u vezi sa Krstaškim ratovima i originalni naziv reda (Tevtonski red bolnice Sv. Marije) upućivao je na to kakva je bila njegova funkcija. U pitanju su bili vitezovi koji su vodili bolnicu, oni su bili sa teritorije današnje Nemačke, a zaštitnica im je bila Sveta Bogorodica. Naravno, išli su u Svetu zemlju i tamo se borili, a kada je tome došao kraj, nastao je problem gde da se smeste. Na kraju su došli ovde, jer ih je tu pozvao neki poljski velmoža sa idejom i molbom da se u zamenu za zemlju i prostor oni, tj., vitezovi, potrude da pokrste lokalne pagane. Vitezove je predvodio Veliki Majstor i njih je tokom trajanja ove države bilo ukupno 16. Novi bi se birao nakon smrti prethodnog i on bi ostajao na čelu reda sve do svoje smrti.
Zamak Malbork na obali reke Nogat
Jako bitna za istoriju Malborka, originalnog zvanog Marienburg, bila je Bitka kod Grunvalda, u kojoj su se Tevtonski vitezovi borili sa Poljacima i Litvancima. Mada su vitezovi izgubili, zamak je ipak ostao neosvojen, ali je sam viteški red tu započeo svoje propadanje, vremenom su ostali bez para kojima bi najmili plaćenike, pa su zamak na kraju i prodali.
Zamak Malbork, desno je crkva Sv. Marije, prikaz Madone i Hrista je visok 8 metara
Posle 300 godina pod Poljacima, zamak je u 18. veku pripao Prusiji, pa vremenom i Nemačkoj. Tako je došlo do toga da su se 1945. godine oko njega borili Nemci i Crvena armija. Nemci su bili u zamku i bilo je potrebno par sedmica da bi Sovjeti konačno uspeli da osvoje zamak koji je u tom trenutku već bio sav razrušen. I mesto i zamak su posle Drugog svetskog rata pripali Poljskoj. Rekonstrukcija i restauracija su završeni tek 2016. godine. Poslednja je obnovljena crkva Sv. Marije koja se nadovezuje na Gornji zamak koji je ujedno i najstariji deo zamka.
Zamak Malbork, crkva Sv. Marije gde se još vide posledice razaranja
Zamak je zaista ogroman i mada još uvek nisu svi delovi otvoreni za posetu potrebno je nekoliko sati da se šeta po njemu. Tu ima više objekata, unutrašnjih dvorišta, prolaznih dvorišta, suvih šančeva i puno detalja, ali je lepo i videti zamak sa spoljne strane. Oko zamka je svojevremeno postojalo jezero i nekoliko nivoa zaštite, tako da je sve bilo usmereno ka tome da bude što teže osvojiv, a kroz istoriju se i pokazalo da su oni koji su ga osmišljavali bili uspešni u svojim projektima. Osim par šanaca, mostova koji su mogli da se podignu, rešetkastih kapija koje su mogle da se spuste, bilo je tu i zgodnih mesta gde su neželjeni posetioci mogli da se zaliju vrelom vodom, vrelim uljem ili vrelim katranom.
Zamak Malbork, Gornji zamak
Oko ogromnog unutrašnjeg dvorišta koje prethodi Gornjem zamku nalaze se građevine koje se nazivaju Srednji zamak. Tu su se nalazile prostorije za smeštaj gostiju, kao i kuhinje, bunar, sale za prijem, ali i Palata Velikog majstora sa njegovim privatnim prostorijama, uključujući čak i njegov privatni toalet. Tu su naravno i svečane trpezarije u kojima je Veliki majstor jeo sa svojim gostima, a zanimljivo je da postoji i letnja i zimska trpezarija. Koja je razlika? Letnja ima više plafone i veći broj velikih prozora, a zimska osim nižih plafona i manje prozora ima i ispuste za podno grejanje. Naime na nižim spratovima su se ložile vatre, a vreli vazduh sistemom cevi dovodio do poda prostorije koja se greje i tu je kroz rupe na podu ulazio u datu prostoriju.
Zamak Malbork, Palata Velikog majstora (veliki prozori pripadaju letnjoj trpezariji)
Zamak Malbork, Palata Velikog majstora, detalj
Iz Srednjeg zamka se prvo uđe u jedan prolazni deo koji ide oko Gornjeg zamka, kao šetalište i idući njim može da se dođe do kapele Sv. Ane koja se nalazi ispod pevnice crkve Sv. Marije. U ovoj kapeli je sahranjeno 13 (do ukupno 16) Velikih majstora, ali danas tu mogu da se vide samo tri grobna mesta (kamene grobne ploče). Idući oko Gornjeg zamka, takođe se dođe i do Ružičnjaka Velikog majstora.
Zamak Malbork, „prolaz“ koji vodi oko Gornjeg zamka
Gornji zamak je služio za duhovni život članova reda. Temelji su napravljeni od granita i debeli su do 3,5 metra, a na njih se dalje nadovezuje cigla. Kada sam rekla da nisu svi delovi otvoreni za posetu, mislim pre svega na to da je u Gornjem zamku moguće obići samo niže spratove. Verovatno je potrebno i da se dobro pripreme i osmisle gornji spratovi. S druge strane, unutrašnje dvorište i hodnici koji vode oko njega, kao i prostorije koje mogu da se vide imaju neke veoma lepe i zanimljive delove.
Na primer, na vrhu krova bunara koji je u centru unutrašnjeg dvorišta Gornjeg zamka, nalazi se statua pelikana koji po legendi hrani svoje mlade svojom sopstvenom krvlju, čime se simbolično prikazuje Hrist koji je sebe žrtvovao za čovečanstvo.
Zamak Malbork, pelikan hrani svoje mlade
Oko unutrašnjeg dvorišta vodi klauster, a odatle se ulazi u razne prostorije, uključujući i spavaonice za članove reda, trpezariju, salu za odmor, itd., a tako se dolazi i do crkve Sv. Marije koja je skroz uništena 1945. godine.
Zamak Malbork, klauster Gornjeg zamka
Tu sam ujedno i završila sa obilaskom zamka Malbork i bila sam izuzetno zadovoljna tom posetom. Ali, čak i dok sam napuštala zamak osvrtala sam se oko sebe jer se svaki čas pojavljivao neki lep i zanimljiv prizor.
Zamak Malbork, detalj
Onda sam se vratila do železničke stanice i odatle prebacila do gradića Elblag.
Naime, Elblag mi je pao na pamet kao mesto koje bih mogla da obiđem kada sam mislila da ću prilikom povratka iz Kalinjingrada možda morati baš tu da promenim pravac kretanja i nastavim za Olštin. To se promenilo kupovinom direktne autobuske karte za pravac Kalinjingrad – Olštin, ali mi je ideja da posetim Elblag ostala. S druge strane, mada dobro obilaženje zamka zahteva minimum 3-4 sata, imala sam još slobodnog vremena, pa zašto onda ne bih otišla i do Elblaga. Bila je to i neka vrsta izazova. Naime, tip koji radi u Info centru u Gdanjsku je odatle i rekao mi je da su počeli da sređuju gradić, ali se ipak iznenadio kada sam rekla da bih htela da odem tamo.
Dakle, otišla sam. Od železničke stanice do starog centra ima dosta da se pešači i to kroz prilično nezanimljiv kraj. Osim jednog lepog drvoreda, nije bilo ničeg drugog što bi mi uhvatilo oko. Ali, kada sam došla do Starog grada, videlo se da su fasade nekih zanimljivih zgrada sveže okrečene i bilo je par lepih prizora. Bez obzira na tu skromnu arhitektonsku ponudu, Elblag je u stvari veoma zanimljiv za posetu jer se tu može ići u vožnju Kanalom Elblag. To je naime oko 80 km dugačak kanal koji spaja jezera i vodotokove u ovom delu Poljske. Danas se uglavnom koristi u turističke svrhe, ali osim prevodnica, plovila se povremeno putem specijalnog sistema prebacuju i preko suve zemlje, što čitav ovaj sistem čini veoma zanimljivim. Ipak, za to je potrebno odvojiti makar čitav jedan dan, a ja toliko nisam imala na raspolaganju, pa sam se zadovoljila samo time što sam čitala o ovim sistemu.
Elblag, jedna od starih crkava, sada umetnička galerija
S druge strane, u centru grada sam videla i građevine na kojima ima još dosta toga da se uradi, ali osim ovih mojih razmišljanja, bilo je bitno da je kiša polako počinjala da pada. Dok sam završila sa „obilaskom“, već se pojačavala, a ja sam rešila da sednem u jedan kafe, naručim kafu i zamolim ih da mi pozovu taksi. Sve sam to i uradila i dok sam došla do pola kafe, a taksi me već čekao, stuštila se takva kiša da je bilo besmisleno da više sedim napolju, čak i pod debelom tendom. Ostavila sam kafu na pola i uletela u taksi.
Elblag, potop dok ja pokušavam da opušteno pijuckam kafu
Taksista je bio veoma simpatičan čovek i on je samo ponavljao: „Katastrofa! Katastrofa!“ Koliko sam uspela da od njega saznam, ovakvo vreme nije baš normalno i uobičajeno. Ja sam čitala da zna leti da pada kiša, ali ova kiša je potapala čitave delove ulica, pa je on povremeno vozio na slepo, sa nadom da se nije u međuvremenu tu napravila neka rupa, jer se uopšte nije video asfalt. Ipak, bezbedno me je dovezao do železničke stanice i ja sam mogla fino da se vratim u Gdanjsk. Tamo me je dočekalo suvo vreme i ja sam na putu od stanice preko centra do stana mogla još da uživam u lepim prizorima kojih je Gdanjsk prepun.
Gdanjsk, crkva Sv. Katarine