Jedna od mojih pametnih rođaka mlađe generacije (a ova na koju mislim ima i zvanje Doktora nauka da potkrepi moju eventualnu rođačku pristrasnost) dobila je proleća 2017. godine poziv da kao stručnjak u svojoj oblasti ode da par meseci radi na Univerzitetu u Torunju u Poljskoj.
Moram da priznam da se ne sećam da sam pre nego što je Aleksandra ovo dobila ja i čula za Torunj. Ipak, čim sam saznala za ovo palo mi je na pamet da bi to mogao da bude fin povod da odem u Poljsku da je malo obiđem (mislim i na Poljsku i na Aleksandru). Pogledam ja gde je Torunj i o čemu se tu radi, oduševim se i tu je manje-više pala odluka što se tiče letovanja.
Torunj je nekih 200 km udaljen od Varšave, nalazi se na Uneskovoj Listi svetske baštine, a na spisku su između ostalih i Varšava i zamak Malbork blizu Gdanjska. Tako sam se odlučila za ono što ću da obilazim, a dala sam sebi dve nedelje. U junu sam kupila kartu, ali sam tada imala toliko puno posla i obaveza da nisam uopšte stizala da se bavim bilo kakvim detaljima koji se tiču puta. Imala sam samo tu ideju da ću ići u Varšavu nekoliko dana, pa u Torunj, a ostatak ću provesti u Gdanjsku. Mada nisam ranije bila u ovom delu Poljske pitala sam se šta ću da radim dve nedelje u 3 grada. Pa dobro, rekla sam sebi, odmaraćeš se, sedećeš po kafićima i gledati u daljinu. Ipak sam se brinula da će mi biti dosadno.
A onda sam se nekim poslom susrela sa koleginicom koja je prevodilac za poljski, pa sam je pitala da li ima neki predlog. Ona mi je pomenula jezera u oblasti Mazurija, a ja sam tada počela da razmišljam o geografiji i shvatila da je i Kalinjingrad u blizini i tu sam odlepila od sreće. Prvo mi se dopalo da uopšte i odem u Kalinjingrad, jer mi je to bila davnašnja želja, zbog Kanta, zbog specifičnosti ove ruske enklave i zbog toga što nikada nisam bila u Rusiji, pa zašto ne započeti sa obilaskom Rusije odavde. Drugi razlog bio je da gotovo jednim udarcem ubijam dve muve, ako to tako može da se kaže – idem u nove delove jedne zemlje u kojoj sam bila jako davno, a idem i u potpuno novu zemlju.
Odjednom dve nedelje i nisu delovale tako puno i shvatila sam da moram dobro da razradim plan putovanja. Čim mi se ukazalo slobodno vreme, krenula sam sa detaljima, rezervisala skoro sav smeštaj, kupila skoro sve karte za premeštanje iz jednog grada u drugi, itd. Ujedno sam za kraj ostavila i posetu Nacionalnom parku Bjelovježa na istoku zemlje, pored same granice sa Belorusijom, koji je takođe na Uneskovoj Listi svetske baštine (ovde se misli na prirodnu baštinu). Razlog za ovo je da se ovde nalazi poslednja velika prašuma u Evropi i ona daje pravi uvid u to kako je nekada izgledala vegetacija u ovom delu kontinenta. Tu je takođe jedino mesto gde se u prirodnom okruženju još može videti evropski bizon.
Pošto mi ipak nije baš sve bilo jasno, a i nisam želela da ulazim u previše detalja u vezi sa delom puta koji je bio na kraju, poslednja 3-4 dana sam ostavila otvorenim, ali sa dosta jasnom idejom šta bih želela da uradim koji dan. Detalje sam planirala da doradim uz put.
Ipak, imala sam malo „izazova“ što bi se danas reklo kad sam došla do organizovanja prevoza od Gdanjska do Kalinjingrada. Već sam odredila datume koji su mi odgovarali i rezervisala sam smeštaj, ali kada sam krenula da se bavim prevozom počela sam da nailazim da izvesne probleme. Prvo, nisam mogla da nađem nikakav voz, niti informacije o tome. Onda sam potražila autobuski prevoz i tu sam se uplašila kada sam našla neku kompaniju koja vozi ovu relaciju dva puta nedeljno i to danima koji meni uopšte nisu odgovarali! Nastavila sam da istažujem i onda sam nabasala na sajt ruskog autobuskog prevoznika, a sajt je bio na ruskom, što je logično, ali bez strane na engleskom. Tu sada, naravno, stupa na scenu moje znanje ćirilice i izvesna sličnost ruskog i srpskog, a kada mi nešto baš uopšte nije bilo jasno, koristila sam Google translate, tj., internetsku prevodilačku službu. Uzgred, kao prevodilac, moram da naglasim da je ova prevodilačka služba poprilično smešna, apsolutno neupotrebljiva u bilo koje ozbiljne svrhe, ali za ovakve situacije, prevod pojedinačnih reči i kraćih izraza, može da posluži.
Tako sam popunila formulare i čak izabrala broj sedišta koje sam htela da rezervišem, čime sam bila vrlo zadovoljna. Rezervisala sam i povratak u Poljsku i tu sam manje-više stala sa organizacijom unapred. Bila sam spremna!
Približna trasa mog putovanja po Poljskoj i Rusiji
Prvi utisci po dolasku u Poljsku, tj., iz autobusa na putu od aerodroma do centra, bili su da je sve zeleno. Posle Beograda koji je u julu spržen, sveža zelena trava koja se videla u Varšavi delovala je kao da sam ušla u proleće. Temperatura je bila u skladu sa tim i to je bilo divno prijatno. Mislim da su za ljude iz južne Evrope ove geografske širine idealne za obilazak u toku leta. Osim što mogu da vide lepa mesta i predele, to mu takođe dođe i kao fini predah od vrelina na koje se svi toliko žale poslednjih godina. S druge strane, u Poljskoj leti zna da pada dosta kiše i vlažnost je značajno veća, tako da to može da bude odlično za ten, ali loše ako niste navikli na toliku vlagu i ako ne volite da se znojite i imate osećaj da vam je koža lepljiva.
Što se smeštaja tiče, iznajmila sam stan u samom centru, tako da sam 5 minuta nakon ostavljanja stvari već bila u pešačkoj ulici. Prvi utisci su bili zadivljenost i ostajanje bez daha od lepote. Pre nego što sam stigla ovde mislila sam kako je meni u stvari ta centralno-evropska arhitektura po malo dosadna. Šta meni sve zna da pada na pamet!!! Stari grad u Varšavi je prelepo mesto. Odmah sam otišla do obližnjeg trga gde se nalazi Kraljevski zamak. Bilo je puno ljudi, subotnje veče je bilo u pitanju, puno kafea i restorana, uličnih muzičara i zabavljača. Uživala sam u šetnji kroz stari grad i bila vrlo zadovoljna svojim izborom za provođenje „letnjeg odmora“.
Trg zamkova u Varšavi u toku dana
Naredno jutro sam krenula da obilazim crkve i palate na Kraljevskom putu. Bila je nedelja oko 9 ujutru i nije bilo puno ljudi na ulici. S druge strane, bilo je oblačno, čak je prethodno padala kiša, a i bilo je najavljeno da će još padati.
Kraljevski put je naziv za pravac koji vodi od Starog grada i Kraljevskog zamka ka jugu grada i Palate Vilanov.
Ja sam prvo prošla pored Crkve Uspenja Bogorodice i Sv. Josifa poznatije pod nazivom Crkva Karmelićana. U njoj se održavala služba, pa se nisam zadržala. Stilski je crkva bitna jer ima najstariju klasicističku fasadu u Poljskoj.
Znamenite palate koje se nalaze duž Kraljevskog puta uglavnom se koriste za nešto specifično. Na primer, Ministarstvo za kulturu ili Predsednička palata. Tih dana je bilo dosta demonstracija protiv nekih poteza koje preduzima poljski predsednik, tako da su ispred prilaza palati bile postavljene metalne ograde, ali je bilo i dosta sveća koje su očigledno prethodno veče demonstranti upalili i postavili na trotoar ispred tih ograda.
Predsednička palata u Varšavi
Sveće ispred Predsedničke palate u Varšavi
Veoma blizu se nalazi i Varšavski Univerzitet i čak se rektorat nalazi u jednoj od poznatih palata sa Kraljevskog puta – Palati Kazimir. U potrazi za tom palatom prošetala sam do glavne biblioteke i između različitih fakulteta i čitav taj deo je zaista impresivan. Zatim sam otišla do Poljske akademije nauka ispred koje se nalazi spomenik Nikoli Koperniku, dok je na trotoaru prikazan stilizovan heliocentrični sistem, tj., Sunce u središtu oko kojeg se vrte planete – Merkur, Venera, Zemlja (sa Mesecom), Mars, Jupiter i Saturn.
Poljska akademija nauka i spomenik Nikoli Koperniku (na trotoaru se vide kružnice koje predstavljaju putanje kretanja planeta)
Tu je taman počela ponovo kišica da pada, pa sam iskoristila situaciju i ušla u Crkvu Svetog krsta u kojoj je takođe u toku bila služba, ali tu nisam odolela i malo sam se zadržala, jer je u ovoj crkvi sahranjeno srce Frederika Šopena. Po njegovoj želji. Njegovo telo sahranjeno je u Parizu na groblju Per Lašez.
Crkva Svetog krsta
Mesto gde je sahranjeno srce Frederika Šopena
Kada sam izašla iz crkve, kiša je još padala, mada ne previše jako, a ja sam se vratila u nedaleki stan da ne bih kisnula bezveze, a i tako i tako sam planirala da čekam do 11 sati kada se otvarao Kraljevski zamak. Ipak, pre odlaska u obilazak zamka, popela sam se na obližnji toranj, tj, vidikovac-terasu odakle sam uživala u lepom pogledu na Stari grad, ali i na pešačku ulicu.
Trg zamkova, desno je Kraljevski zamak
U međuvremenu su se oblaci razišli, nebo je bilo blistavo plavo, sunce je sijalo, a kada sam došla do Kraljevskog zamka ispostavilo se da su iz ne znam kog razloga ulaznice tog dana bile besplatne. S druge strane, red za ulazak u Zamak je bio ogroman i morala sam da čekam skoro 40 minuta da bih ušla unutra.
Istorija skoro sedam vekova starog Kraljevskog zamka je manje više standardna sve do 1939. godine kada je počeo Drugi svetski rat i kada su Nemci napali i okupirali Poljsku. 17. septembra 1939. godine nemačka artiljerija je pogodila zamak, a njegovi satovi su se zaustavili na 11:15 pre podne. Savesni i posvećeni službenici Kraljevskog zamka koja je u periodu između dva svetska rata služio kao Predsednička palata su neke od eksponata sakrivali i štitili, ali su 1944. godine Nemci prilikom povlačenja bukvalno razneli čitav zamak u param parčad kao svojevrsnu osvetu za ustanak koji su podigli Poljaci. Slike razrušenog zamka su zaista potresne. Ostao je samo jedan krnji, ogoljeni i urušeni zid. Sve ostalo je bilo sravnjeno sa zemljom. Dobar deo palata na Kraljevskom putu su obnovljene u prvim godinama posle Drugog svetskog rata, ali je Kraljevski zamak morao da čeka do 1970-ih godina, kada je konačno doneta odluka da se i on obnovi. Tada su ljudi koji su radili na ovom projektu zamolili Poljake i u zemlji i u inostranstvu da daju priloge, nakon čega su pripadnici ove nacije sa visokim stepenom svesti uskočili, skupili pare i 1984. je Kraljevski zamak bio spreman da primi posetioce. To je u odnosu na neke velike palate i dvorce po svetu relativno mali prostor, ali je svakako veoma bitan, ne samo zato što je Poljska istorijski bila veoma bitna država u Evropi, već pogotovo zbog ove priče, istrajnosti sećanja, posvećenosti potomaka i želje čitave nacije da slave i čuvaju svoju istoriju.
Detalj iz Kraljevskog zamka u Varšavi
Kada sam završila sa obilaskom Kraljevskog zamka, otišla sam u finu, mada ne dugu šetnju po starom gradu. Između ostalog i do Pijačnog trga u Starom gradu (Rynek Starego Miasta). Na veoma lepom trgu danas se nalaze bašte sa stolovima koji pripadaju okolnim restoranima. Ali tu ima i zanimljivih detalja kao što je bronzana statua Varšavske sirene. Naime, prikaz sirene se nalazi na grbu Varšave i ona je jedan od simbola grada još od 14. veka.
Detalj sa Pijačnog trga u Starom gradu – Varšavska sirena
Detalj sa Pijačnog trga u Starom gradu
U ovo vreme sam već po malo ogladnela. Imala sam u vidu jedan restoran u starom gradu, ali je bila prevelika gužva, pa sam na kraju otišla u neki manji restoran i između ostalog jela i poljske piroške sa krompirom i sirom. Bile su lepe i ukusne.
Poljske piroške
Pošto je bila nedelja i leto, već iz Beograda sam planirala da odem u Park Lazienki da bih slušala muziku Šopena. Naime, od polovine maja do kraja septembra svake nedelje se organizuju koncerti Šopenove muzike na otvorenom, u Parku Lazienki, pored spomenika ovom velikom kompozitoru. Spomenik je podignut 1926. godine, ali je srušen u Drugom svetskom ratu, pa obnovljen 1958. godine. Od naredne godine, tj., od 1959, svakog leta se organizuju ti koncerti – nedeljom, u 12 i u 16 časova. Ja sam autobusom 116 stigla do parka, sišla na stanici koja je odmah preko puta spomenika i uspela da nađem veoma fino mesto na travnjaku mada je već bilo dosta ljudi. Koncert je trajao skoro sat vremena. Povremeno je kretala da pada kiša, neki su odustali, ali mislim da nije bilo previše kiše, tako da sam ostala do kraja i istinski uživala. Neke melodije nisam poznavala, ali su mi neke bile veoma poznate. Osim Šopena, umetnica koja je svirala onda kada sam ja bila tamo, takođe je svirala i melodiju jedne poznate arije iz Mocartovog Don Huana.
Šopen nadgleda sledbenicu za klavirom
Koncert se fino završio i ja sam planirala da odem da pogledam Palatu Belvedere. A onda je ipak iznenada krenula provala oblaka. Bila je to bliska rođaka kiše koja je padala u vreme onog mitskog potopa. Džaba bio i kišobran i jakna za kišu. Pokisla sam do gaća! O nogama da i ne govorim. Malo sam se sakrila ispod nekog drveća, uostalom kao i puno drugih ljudi, a onda sam lagano krenula ka starom gradu. Originalno sam planirala da se peške vratim i to bih i uradila, ali mi se nije mililo da hodam tako mokra. Zato sam ušla u autobus i ubrzo se našla u stanu gde sam se presvukla.
Zatim sam otišla u kraću šetnju po starom gradu i sela u jedan restoran. Uskoro me je sustigao veliki umor, tako da se nisam baš previše zadržala, jer sam imala ambiciozne planove i za naredni dan.