Početak u Limi (Peru i Bolivija, leto 2005. godine), 2. deo

Pošto sam se te noći konačno dobro naspavala i odmorila, narednog dana sam krenula u obilaženje. Glavni cilj mi je bio Muzej nacije koji se nalazi u jednoj modernoj, betonskoj zgradi. Muzej mi se jako dopao. Prikazuje najvažnije aspekte peruanske arheologije: ostatke civilizacija pre Inka, kao i artefakte koje su izradili Inke. Ima apsolutno fantastičnih primeraka keramičkih posuda i svi narodi koji su živeli na ovom podneblju su očigledno bili izuzetno vešti grnčari. Osim predmeta od keramike, tu ima i tekstila, skupltura i stela od kamena, ali i glava od mrtvaca koje su mumificirane kroz isušivanje. Ovo se radilo u južnom Peruu gde je i pustinjska klima pogotovala za ovakav način „čuvanja“ ovih glava. To nisu lobanje gde se vidi samo kost. Ne, tu je i koža i kosa. Vide se i rupe koje su probušene po sred čela i kroz koje su narodi koji su ovo radili provlačili trake. Valjda da lakše barataju s njima. Glave su se koristile kao ukrasi i u magijske svrhe.

Pored raznih arheoloških predmeta, u muzeju mogu da se vide i prikazi najzanimljivijih nalazišta iz Perua – lokalitet Naska sa svojim geoglifima, rekonstrukcija murala iz hrama Uaka de la luna (Huaca de la Luna), kao i replika grobnice takozvanog Gospodara iz Sipana da bi se videlo kako je to izgledalo kada je otkrivena i kakav je njen raspored. Inače, otkriće ove grobnice poredi se sa otkrićem Tutankamonove grobnice u Egiptu. Razlog za to je da je to jedina potpuno netaknuta grobnica koja je otkrivena u Južnoj Americi i koja je arheolozima i istoričarima pružila mnoštvo podataka.

U muzeju mogu da se vide i primerci oružja koje su koristili Inke. Ono je bilo uglavnom od kamena, ili kao kugla koja se stavi u širu platnenu traku, pa se ova zavitla iznad glave, kamen-projektil onda otpusti, ili kao kamen sa rupom u sredini kroz koji se provuče drvena drška pa se koristi kao buzdovan. U svakom slučaju, to je bilo veoma slabo protiv Španaca u njihovim metalnim oklopima. Takođe mogu da se vide i primerci školjki koje su vađene iz tropskih mora i koje su se koristile kao novac. Zlato i srebro nisu imali materijalnu vrednost u smislu sredstva za plaćanje, već su se uglavnom koristili za izradu ukrasa.

Na kraju svog obilaska muzeja posetila sam i njegov etnografski deo koji se meni dosta dopao. Tu ima više parova lutaka koje su obučene u narodne nošnje, mušku i žensku. U Peruu ima puno plemena, etničkih grupa, i slično, i svi oni imaju svoju tipičnu tradicionalnu odeću koju redovno ili barem često nose i kojom izražavaju svoju etničku pripadnost. Tu može da se vidi jedno izuzetno bogatstvo boja i kombinacija, a zanimljivo je da su šeširi, odnosno neki oblici kapa, obavezni i za muškarce i za žene.

Da bih stigla do muzeja, a i posle se vratila do Virhinijinog restorana, koristila sam javni prevoz koji se sastoji od minibuseva raznih veličina. Koliki god da su bili, sve je to bilo malo i tesno za mene, ali mi ništa nije smetalo i čak sam uživala u tome kao u delu avanture vezane za boravak u drugoj zemlji sa drugim navikama i običajima. Lima je inače ogroman grad sa 9 miliona stanovnika, što je više od 4 puta više od Beograda i potrebno je dosta vremena dok se dođe s kraja na kraj grada.

Uveče sam sa Virhinijom otišla do dela Lime koji se zove Baranko. To je tradicionalna, boemska cetvrt i ima dosta barova gde se skupljaju umetnici, a kuće su uglavnom prizemne i tek po neka ima sprat il’ dva. Država ne dozvoljava rušenje starog i građenje novog, pa se sve svodi na rekonstrukciju i održavanje. Problem može povremeno da bude što dosta starih vlasnika nema nužno para za to održavanje.

Mi smo prvo došle do Opštinskog trga koji je poznat i kao Opštinski park i tu smo naišle na neki defile. Moj utisak je da ljudi po Latinskoj Americi vole ta grupna dešavanja koja se organizuju po ulicama. Ovde se karneval slavi svakog februara i tada ima puno proslava, da ne kažem fijesti, igranja i dešavanja. Ali i u drugim periodima se različitim povodom mogu videti takve procesije koje idu ulicama, sve je organizovano, ima muzike, često i igre uz koreografiju i slično. Ovde sam naišla na prvi takav defile. Predvodio ga je orkestar sa dobošima i trubama, a zatim se neka žena preko megafona obraćala gomili dece sa roditeljima koji su je pratili noseći nekakve blještave ukrase ili šta već.

Šetajući smo došle do okeana, odnosno kraja uzvišenja koje se proteže duž okeana i na kojem se nalaze kuće, ali tu ništa nije imalo da se vidi jer je već bio potpuni mrak. Ipak, Virhinija mi je skrenula pažnju na dosta restorana koji se nalaze po privatnim kućama koje smo uz put mogle da vidimo. Naime, da bi popunile svoje budžete, porodice otvore restoran u svojoj kući jer tako ipak mogu da zarade koliko toliko. Kada sam ja tamo prolazila to je sve delovalo dosta prazno, ali se, kako sam shvatila, mesta popune tokom vikenda. Otišle smo i do lokalnog Mosta uzdisaja koji je za razliku od onog venecijanskog ipak vezan za ljubavnike i njihove uzdahe. To je jedan drven i dosta jednostavan most, ali je na glasu.

Zatim smo se prebacile u Miraflores, popularnu četvrt u Limi koja je puna turista, novih zgrada, poznatih hotela i trgovinskih centara. I ovaj kraj grada preko uzvišice izlazi na okean kao i Baranko, ali je tu bilo više svetla, pa su mogli da se vide talasi. Mi smo otišle u neki kafić u tom delu, popile po pisko sauer i fino čavrljale, što je bilo sasvim izvodljivo pošto se čuo samo okean. Ja sam stara škola i ne volim kafiće u kojima raspale muziku da ne čujete ni sami sebe, a kamo li ljude sa kojima sedite. Kad smo krenule odatle, naišle smo na neku njenu prijateljicu sa mužem i prijeteljem koje sam ja, logično, videla prvi put u životu. Ipak sam se, prateći lokalne običaje, izgrlila i izljubila sa svima, mada ni sa kim nisam ni reč progovorila. Samo sam se smešila dok su oni pričali između sebe, ali taj meni tako simpatični način pozdravljanja je očigledno obavezan.

Već narednog dana sam išla dalje, ali da bih to uradila morala sam da naučim neke lokalne običaje. Ja sam po navici očekivala da odem lepo na autobusku stanicu i tamo kupim kartu za prvi autobus koji mi odgovara. Ali, to ovde nije išlo tako. Naime, postoje različite autobuske kompanije i svaka od njih ima svoj terminal, tako da sam prvo morala da ukapiram ko uopšte vozi do mesta u koje sam htela da idem, pa sam zatim počela da ih zovem ponaosob da bih videla vremena i da li imaju slobodnih sedišta. To mi je bilo malo komplikovano, ali sam se snašla i uspela. Prvo sam otišla do obližnje kancelarije date autobuske kompanije da bih kupila kartu, a posle sam otišla i do njihovog terminala. U svemu tome sam se susretala sa još, za mene, čudnih običaja. Kad sam kupovala aubobusku kartu tražili su mi pasoš, a tražili su ga i kada sam ulazila u autobus, bez obzira što sam imala kartu. Na svu sreću me je Virhinijina mama dobro posavetovala, pa sam već prvi dan iskopirala svoj pasoš i na dalje samo pokazivala samo tu kopiju. Neobično mi je bilo i to što je neki službenik prevoznika stojao pored ulaza u autobus i sve vreme video kamerom snimao sve koji ulaze. U početku mi je to bilo veoma neobično, ali sam se posle sam navikla. To je bilo zbog bezbednosti.

Pitanje bezbednosti je dosta problematično. Virhinija me je, na primer, posavetovala da sve svoje stvari koje sa sobom unesem u autobus držim sve vreme u krilu. Njoj se desilo da je stavila rančić na pod kod svog sedišta i kasnije je ustanovila da su joj nešto ukrali iz njega. Takođe me je opominjala i kada smo šetale da jako vodim računa, jer ima puno veoma veštih džeparoša. Pre nego što sam uopšte i krenula u Peru, ja sam čitala vodič uključujući i onaj deo koji se tiče bezbednosti. Tu sam naletela na poprilično nesimpatičnu priču da ponekad kradljivci znaju da počnu da dave žrtvu i kada se ova onesvesti od manjka kiseonika, oni je puste i skroz opljačkaju. Uopšte im nije namera da je udave, već samo da je onesveste. Moram da kažem da ja nisam imala ni najmanji problem što se tiče bezbednosti, ali sam i bila pažljiva dok sam bila na ulici i sasvim lepo grlila svoj rančić koji mi je stajao u krilu dok sam se vozila autobusom.

Autobus je krenuo na vreme. Iz njega sam mogla fino da posmatram užasavajuću gužvu u saobraćaju koja vlada u Limi. Ima jako puno vozila i saobraćaj deluje dosta haotično, tako da i vozači, ali pogotovo pešaci stvarno moraju sve vreme da budu veoma oprezni i da gledaju na sve strane. Inače i vazduh je tih dana bio izuzetno zagađen i baš se osećao jak smrad od izduvnih gasova. Vidi se da ima puno starijih modela kola i pitanje je kvaliteta goriva, ali moram da priznam da je verovatno tolikoj zagađenosti kumovalo i vreme i doba godine. Kada je zima u Limi, onda obično ima puno oblaka i izmaglice, ređe se vidi plavo nebo, a atmosferski pritisak drži i te oblake, ali i izduvne gasove nad gradom.

Autobus je bio po malo star, ali klasičan autobus za međugradsku vožnju, tako da sam imala dovoljno prostora. I tako, ispruženih nogu i sa malim rancem u krilu uputila sam se ka Naski koja je bila moje sledeće odredište i koja se nalazi na jugu zemlje.