Početak u Limi (Peru i Bolivija, leto 2005. godine), 1. deo

Donošenje odluke da posetim Peru je u stvari bilo veoma lako. Još od detinjstva kada sam gledala neke knjige u kojima su bile slike Maču Pikčua, meni je u glavi postojala ta ideja da i ja nekada odem tamo. Već sam imala status slobodnog previodica, a poprilično retke angažmane jer nisam imala redovne klijente, tako da sam imala slobodnog vremena skoro na pretek. I onda sam pomislila, a šta ako odjednom krenu poslovi, ja budem pretrpana i nemam vremena za dug put. Tako sam rešila da ipak iskoristim okolnosti i da krenem.

Što se doba godine tiče, odlučila sam da putujem tokom evropskog leta, zato što je u to vreme u Peruu zimski period, što u konkretnom slučaju znači sušna sezona – nema kiša, nema blata, nema odrona – ali je zato povremeno znalo da bude sasvim pristojno hladno. Početna ideja je bila da put traje četiri sedmice tokom kojih bi obišla Peru. Sticaj okolnosti je doveo do šestonedeljnog putovanja koje je uključilo i Boliviju uz poprilično pravilno, po pola, podeljeno vreme između ove dve zemlje.

Na put sam krenula naoružana fotoaparatom i video kamerom, knjigama vodičima, pretežno zimskom garderobom, povratnom kartom za Limu i dobrim željama. Nisam imala ništa drugo, a možda sam mogla da idem sa manje garderobe. A da, imala sam još jednu bitnu stvar – kontakt osobu, Peruanku, Virhiniju, koja je živela u Limi i koja je bila spremna da mi pruži gostoprimstvo u svom domu. Pronašle smo se preko interneta, a onda sam je ja pozvala telefonom jednom prilikom, čisto da čujemo jedna drugoj glas pre nego što se upoznamo na limskom aerodromu gde me je čekala.

Početak mog puta je veoma obeshrabrujuć. Avion je sleteo uveče, sa malim zakašnjenjem, prtljag je stigao, ja sam promenila neke pare i prošla sve granične formalnosti. Virhinija me je sačekala po dogovoru i fino smo se prepoznale, uzele smo taksi i krenule ka njenoj kući. I sve je delovalo kako treba osim da sam ja uspela nekako da se otrujem od soka koji sam popila u avionu, tako da mi je bilo kompletno zlo, grozno me je zabolela glava i čitav organizam mi je bio u blokadi. Osim toga, bila sam i umorna, a Virhinija nije prestajala da priča u svoj svojoj divnoj želji da krene sa svojim toplim gostoprimstvom. Uz opštu blokadu organizma, blokirao mi je i mozak zbog čega je prilagođavanje peruanskoj verziji španskog u alegro izvođenju moje nove prijateljice skoro dovelo do raspada sistema. Stigli smo u kafanicu koji Virhinija drži zajedno sa svojom mamom. Ona je tu imala jednu sobu u kojoj živi, a u jednom hodniku krevete na sprat, pa mi je rekla da ja tu mogu da spavam. Mora da sam grozno izgledala i grozno se ponašala, u smislu da sam bila hladna, delovala nezainteresovano, distancirano i jedino sam tražila vode i još vode. Rekla sam na kraju da moram da legnem da spavam jer mi nije dobro i tek u stvari posle jedne posete toaletu gde sam izbacila svu tu vodu, i sok, i sve što se u tom želucu našlo i što mi je napravilo blokadu i haos, ja sam u stvari počela da postajem normalna. Taman me je u to vreme i zvala telefonom prijateljica iz Njujorka da proveri da li sam dobro stigla, a ja sam konačno mogla iskreno da kažem da sam dobro. Posle toga sam malo življe mogla da se dogovorim sa Virhinijom oko sutrašnjeg programa koji je započinjao rano, izuzetno rano. Naime, Virhinija je u to vreme radila kao profesor španskog u jednoj privatnoj osnovnoj školi, koja se nalazi u planinama u okolini Lime i do koje školski autobus vozi oko sat vremena. Da bi se sve stiglo na vreme, hvatale smo autobus, koji prolazi gotovo ispred Virhinijinog restorana, u 6 ujutru!!! U svojoj divnoj nameri da mi pokaže što više svoje zemlje, Virhinija je već pitala direktorku škole da li može da dovede svoju prijateljicu na jedan dan. Već sledećeg dana su kretale pripreme za raspust, tako da se tada uglavnom održavaju sednice i sastanci, a škola neće radi svojim punim kapacitetom i na „normalan“ način, što znači da mi je to prilika – sad il' nikad. Imajući u vidu rano buđenje, stomačnu agoniju od prethodne noći, čitav dan proveden po avionima, ja bih se veoma rado odlučila za varijantu „nikad“, ali je Virhinija bila toliko puna entuzijazma da nisam imala snage da budem đubre i odbijem je. Posle ultraranog buđenja, minimalnog spremanja i brzog doručka, krenule smo. Još je bio mrak i bilo je hladno. Na stanici je već čekalo par koleginica, a uskoro je stigao i autobus. Ja sam inače prilično visoka (181 cm), a to je veoma važna odlika u nekim zemljama, uključujući i Peru, zato što je javni prevoz predviđen za sitnije osobe, tako da se na takvim mestima u prevoz bukvalno uvlačim ili se pogrbljeno kroz njega provlačim. Sedišta su takođe za manje osobe, pa moje noge bivaju neprijatno stešnjene. U školskom autobusu je već bilo nekoliko nastavnica i nekolicina dece. Upoznala sam se sa svim koleginicama, a deca su uglavnom dremala. Bili su slatki – svi u uniformama, devojčice sa mašnicama na kikama i konjskim repovima. Glave koje su im ležale na naslonima sedišta klatile su se u ritmu sa autobusom, ali oni nisu hajali. Spavali su dubokim snom. Kako je to surov odlazak u školu, tako rano, svaki dan. Ja sam do svoje škole koja je pre podne počinjala u 8 išla peške pet minuta, pa sam se i tako jedva budila. Tokom ove vožnje polako je svitalo i prolazili smo kroz Limu i predgrađa, ali nisam imala snage da gledam kroz prozor jer su se i meni oči sklapale. Samo su Virhinija sa svojom neiscrpnom energijom i par njenih koleginica pričale. Svi ostali su bili u polu transu ili sasvim pozaspali.

U holu škole sam se prvo upoznala sa direktorkom koja je praktično potvrdila svoju dozvolu da im potpuna neznanka provede čitav dan u školi. Direktorka je bila časna sestra, u već poodmaklim godinama, a škola je bila katolička i uključivala je jednu crkvu koju je u stvari delila sa manastirom na koji se naslanjala. Osim što je bila katolička, ona je bila i privatna i generalno se smatra velikom srećom ako roditelji mogu sebi da priušte da u njoj plaćaju školarinu za svoju decu. Ipak, školu sufinansira i nemačka vlada, tako da su nemačke zastave bile po čitavoj školi, a i nemački jezik je bio obavezan predmet za sve. Takođe sam se zatim upoznala i raznim koleginicama od Virhinije, pa sam tom prilikom naučila jedan od osnovnih običaja i simbola pristojnosti, a to je zagrljaj i poljubac. Rukovanje je manje uobičajeno. Desna ruka ide u poluzagrljaj i površno se ljubi desni obraz osobe s kojom se pozdravljamo. Ako su osobe bliske, onda može zagrljaj sa obe ruke, ali i dalje ide jedan poljubac po principu 'desni obraz uz desni obraz'. Bio je to tek početak ovog mog boravka u Latinskoj Americi, ali se ovo ispostavio da je ovo jedan od važnih elemenata u ljudskim odnosima. Većeg broja Virhinijinih koleginica i kolega se više ni ne sećam, ali znam da sam se sa svima izljubila i moram da priznam da je to bio jedan divan način razmene ljudske topline. Likovi su izbledeli, ali osećaj bliskosti i doživljaj tog znaka da sam dobrodošla, da sam prosto nekako primljena, da sam 'jedna od njih', ostali su. Ovaj ritual se primenjivao ne samo posle ovih predstavljanja ili na osnovu njih, već je to bilo nešto što se redovno ponavljalo i prilikom kasnijih upoznavanja, kao i prilikom prvih jutarnjih odnosno dnevnih susreta. A možda sam upravo time prestala da budem tipičan turista – čovek se ipak ne ljubaka sa recepcionerima, turističkim vodičima i sobaricama – pa sam i kroz takvo viđanje stvari doživela nešto što je za mene bilo i jeste jedinstveno, neuobičajeno i dragoceno.

Prvo smo išli u školsko dvorište na okupljanje. Đaci su već bili uredno poređani i svi su bili u uniformama. Bilo je veoma hladno, maglovito, ali je bilo devojčica koja su samo imale dokolenice i suknjice i ja sam se dodatno ledila kad bih ih pogledala. Pošto je uskoro bio Dan nezavisnosti, nekoliko mališana obučenih u kostime (Inka, žena sa planina, muškarac iz 19. veka) izveli su kratku prigodnu patriotsku predstavu, a posle toga je reč preuzela direktorka koja je pozdravila sve i predvodila molitvu.

Kada je krenula nastava, otišla sam sa Virhinijom u njeno odeljenje, pa sam tamo ispričala nešto malo o sebi i o zemlji iz koje sam došla, što je bilo dosta teško na mom još uvek neosveženom španskom i uz užasan umor. Ipak, fino je prošlo. U toku dana sam čak u nekom trenutku završila u kompjuterskom kabinetu, pa pošto je bilo internet veze, mogla sam da se javim prijateljima i da ubijem par sati blejeći po nekakvim sajtovima. U međuvremenu sam čavrljala i sa nastavnicom istorije, upoznavala raznu decu i povremeno prisustvovala nastavi u različitim razredima. Inače, osim dece koja nose svoje školske uniforme i sve nastavnice imaju svoje. To je kao kecelja-haljina-pončo koja se nabaci preko glave i nosi preko odeće, a spojena je u struku trakama. Napred imaju po dva džepa. Praktično!

Mada su svi bili prijatni prema meni, obradovala sam se kada je došao kraj radnog dana, pa smo se vratile u Limu. Malo sam se odmorila, a onda sam sa Virhinijom otišla u njenu teretanu. Naravno, ja nisam tamo ništa radila, ali je glavna ideja bila da se tamo istuširam i iskoristim prisustvo tople vode. Naime, Virhinija nije imala toplu vodu i mada mi je pričala koliko je dobro i zdravo tuširanje hladnom, ja sam tog jutra sebe izložila tom vidu zdravlja u samo simboličnoj količini. U teretani sam se fino sredila, pa smo posle otišle do centra Lime. Tu smo se lepo prošetale i došle do glavnog trga, Plasa major. U međuvremenu je već pao mrak, ali je sve bilo veoma lepo osvetljeno – Katedrala, Predsednička palata i Opštinska zgrada.