Nakon što sam vrlo zadovoljna završila svoj obilazak svetog manastira Dafni, sela sam u kola i krenula praktično da vozim po južnom obodu same Atine, želeći da obiđem još par zanimljivih mesta koja se nalaze na poluostrvu Atika.
Mada se nisam zavlačila u centar velikog grada, čak i vozeći ulicama i putevima manjih mesta koja se verovatno mogu smatrati predgrađem ili periferijom Atine, shvatila sam kako sam jako srećna što ne živim u ogromnom gradu. Ima tih veoma velikih gradova na svetu koji su impresivni zbog svoje istorije, kulture, stila, spomenika i muzeja, itd, i njih je svakako divno posetiti, ali živeti u njima... Ne, hvala, to nije za mene.
U jednom delu sam naletela na neku gužvu, ali nije bilo previše strašno. Ipak mi je bilo mučno, pogotovo imajući u vidu prethodne dve sedmice kada sam često imala utisak da sam jedina na putu, pa sam mogla povremeno da stanem čak i u svojoj traci, da fotografišem nešto lepo, a da pri tome apsolutno nikome ni najmanje ne zasmetam. To je prava mera.
Sve u svemu, posle izvesnog vremena sam se dovezla do svog željenog odredišta, a to je mesto Vuljagmeni u regionu Atika, tačnije došla sam do malenog jezera Vuljagmeni u južnom delu ovog mesta. Ovo jezerce ne treba mešati sa istoimenim, a nešto većim jezerom u regionu Korintija koje sam posetila prethodnog dana, o čemu sam već pisala.
Što se tiče samog mesta, ono je zapravo predgrađe Atine koje je svoj naziv dobilo po jezeru, a ne obrnuto. Ovo elegantno predgrađe se nalazi na samoj obali i u njemu ima nekoliko lepih plaža, a koliko sam čitala, nekretnine su ovde među najskupljim na Balkanu.
Mene sve to nije ni najmanje zanimalo, pa sam se samo provezla kroz urbani deo i došla do jezerceta gde sam našla prostrani parking koji se praktično nalazi na uzvišici pored jezera i to je u stvari baš bilo dobro jer sam odatle imala lep pogled.
Jezero Vuljagmeni u regionu Atika
U pitanju je slano jezero koje se puni termalnim vodama koje izviru na dubini od 50 do 100 m, a takođe i slatkom vodom sa izvora na dubini od 17 m. Takođe je kroz podzemnu pećinu povezano i sa morem. Nekada se tu nalazila velika pećina, ali kada se ona srušila u nekom zemljotresu pre oko 2000 godina, nastalo je ovo jezero koje je dugačko 260 m, a široko 145 m.
Voda u jezeru ima povećan sadržaj minerala i mikroelemenata, pa se priča da je dobra za lečenje nekih zdravstvenih problema, ali da biste se tu kupali, potrebno je da se plati ulaz. Može besplatno da se dođe do restorana, ali ne i do jezera i plaže. Mada, mislim da ljudi ovde dolaze da se kupaju ne toliko zbog eventualnih banjskih odlika, već je kupališni deo oko jezera više uređen kao nekakva vrsta „ekskluzivnog“ kluba, pa je onda i privlačan za neke.
Mene je zanimalo da snimim jezero, ali sam takođe bila spremna i za pauzu, pa sam sela u restoran i naručila sladoled i kafu. Bila je to jedna sasvim fina pauza, ali mi je osim osveženja prijao i položaj stola na terasi restorana koji mi je omogućio da napravim poneku fotografiju kao ilustraciju datog mesta.
Jezero Vuljagmeni u regionu Atika
Kada sam lepo popila kafu i pojela sladoled, otišla sam do mesta gde se ulazi na jezero i plaćaju ulaznice, pa sam pitala da li je dozvoljeno da se prođe samo da bi se snimilo jezero. Nije. Zato sam morala da budem kreativna, ali i da iskoristim svoju visinu kada sam prolazila pored neke žive ograde.
Jezero Vuljagmeni u regionu Atika
Jezero Vuljagmeni u regionu Atika
A onda sam se vratila do parkinga i tu još malo popela da bih imala još bolji pogled na jezerce i njegovu okolinu. Jasno je meni da bi nekontrolisano otvaranje jezera za sve vrlo brzo dovelo do njegovog uništenja, ali moram da priznam da mi nije bila simpatična ni ta prevelika komercijalizacija jedne prirodne pojave.
Jezero Vuljagmeni u regionu Atika
Sada sam sela u kola i nastavila dalje ka jugu Atike sve dok nisam došla do najjužnije tačke velikog poluostrva i to u vidu malog poluostrva za koje se smatra da je i najjužnija tačka kontinentalne Evrope – u pitanju je rt Sunion. To, naravno, nije uopšte bitan razlog zbog kojeg bih ovde došla, već je to činjenica da se tu nalazi Arheološki lokalitet Sunion.
Pogled na rt Sunion
Pogled na rt Sunion
To je jedan prilično izolovani lokalitet sa ostacima svetilišta u vidu raznih ruševina, ali je glavni objekat oko kojeg se sve vrti hram bogu mora Posejdonu od kojeg danas mogu da se vide brojni stubovi.
Pogled na rt Sunion i arheološki lokalitet
Sticajem okolnosti, ja sam ovde bila sa svojom drugaricom Vesnom kada sam pre puno godina prvi put boravila u Atini. Uopšte se više ne sećam kako smo nas dve tu došle, mada znam da nismo došle sa grupom u okviru koje smo boravile u Atini. Mislim da smo koristile neki javni prevoz, ali došavši sada kolima do ovog mesta, nikako mi nije bilo jasno kako smo nas dve to tada izvele.
Evo i jednog kratkog podsećanja na tu posetu, a ostalo mi je u sećanju da je to bilo jedno prilično pusto mesto i kao da smo nas dve tu bile gotovo same.
Na rtu Sunion pre puno godina
Na rtu Sunion pre puno godina
Sada je situacija sasvim drugačija. Osim arheološkog lokaliteta, takođe postoji i veći restoran za turiste, a njih je bilo puno – videlo se da tu dolaze veliki autobusi sa grupama, kao i dosta kola individualnih posetilaca, tako da sam jedva našla mesto gde da parkiram kola, ali se ipak nije činilo da je velika gužva oko samog glavnog hrama (više je ljudi bilo u restoranu).
Sa parkinga se stazom kreće ka lokalitetu.
Posejdonov hram na rtu Sunion
Pošto je lokalitet na vrhu uzvišenja, bilo mi je zanimljivo i da odatle snimim deo Atike severno od rta, a takođe i područje odakle kreće to manje poluostrvo na kojem je rt Sunion (meni iza leđa na sledećoj slici).
Na sledećoj slici, desno (na suprotnoj strani puta u odnosu na parking), mogu da se vide skromni ostaci drugog značajnog svetilišta. Ono je posvećeno Atini, boginji mudrosti, ali i zaštitnici samog grada-države. Moram da priznam da ja do tamo nisam išla.
Pogled na Atiku sa rta Sunion
Ovom prilikom nisam išla ni do samog rta; tamo sam bila prilikom prve posete i to pokazuje slika iz prošlosti na kojoj se nešto dalje vidi hram. Sada sam se uputila direktno ka glavnom lokalitetu koji uopšte nije veliki, ali je mesto na kojem se nalazi jedno od najimpresivnijih.
Sve u svemu, popela sam se na vrh brežuljka koji se uzdiže iznad mora i ovo je istinski posebno lepo mesto. Sigurna sam da Stari Grci nisu znali da je to najjužnija tačka kontinentalne Evrope i da ih nije ni bilo briga u tom smislu, ali su oni svakako imali veoma jak osećaj za lepo i harmoniju. A takođe i za simboliku, jer ovo je mesto apsolutno prikladno za hram tako moćnog boga kao što je Posejdon.
Posejdonov hram na rtu Sunion
Arheološki lokalitet Sunion
Arheološki lokalitet Sunion
Na relativnoj zaravni koja se nalazi na oko 60 m iznad nivoa mora između 444. i 440. godine p.n.e. po Periklovom naređenju podignut je dorski hram posvećen Posejdonu. Hram je napravljen od mermera i on je na ovom mestu zamenio neko starije svetilište koje je uništeno u drugom Persijskom ratu. Hram je dugačak 31,12 m, a širok 13,47 m.
Posejdonov hram na rtu Sunion
Do danas je preživelo 16 stubova od prvobitnih 34 (6 x 13) koji su nosili arhitrav i oni su visoki 6,10 m. U osnovi stubovi imaju prečnik od 1 m, a pri vrhu 0,79 m.
Posejdonov hram na rtu Sunion
Posle propadanja starogrčke civilizacije, hram je vekovima bio napušten i prepušten vremenu, a restauriran je tek u XIX veku kada su i krenula ozbiljnija istraživanja i iskopavanja.
Posejdonov hram na rtu Sunion
Sa staze koja vodi pored južne strane hrama pruža se spektakularan pogled na Egejsko more i to još više ističe smislenu simboliku hrama posvećenog bogu mora.
Pogled na Egejsko more iz pravca Posejdonovog hrama na rtu Sunion
S druge strane, osim što su bili skloni harmoniji i simbolici, Atinjani koji su podigli ovaj hram nisu bili ni malo naivni – mesto je idealna strateška tačka sa koje se može kontrolisati i plovidba Egejskim morem, i prolaz zapadno ka Saronskom zalivu gde se nalazi luka Pirej koja je bila glavna atinska luka i u prošlosti, kao što je slučaj i danas, ali i istočni delovi Atike gde su se u blizini nalazili rudnici srebra Lavrio koji su omogućili Atini da u V veku p.n.e. postane jaka i moćna država.
Pogled na Egejsko more iz pravca Posejdonovog hrama na rtu Sunion
Mislim da bi ovo bilo sjajno mesto i da tu čovek sedne i meditira izvesno vreme, ali to nije bilo u mojim planovima ovom prilikom, tako da sam nastavila da šetam oko Posejdonovog hrama.
Posejdonov hram na rtu Sunion
Na sledećoj slici se lepo vidi i kako podijum na kojem je podignut hram ima različitu visinu da bi se dobila ravna osnova za samu građevinu.
Posejdonov hram na rtu Sunion
Osim ovog hrama, na samom lokalitetu ima i drugih iskopina, ali uglavnom u vidu temelja ili razrušenih delova zidova i slično. Ljudi koji su stručni jasno razaznaju različite objekte koji su postojali na ovom mestu, ali to prevazilazi i nivo mog znanja, i nivo mojih interesovanja.
Arheološki lokalitet Sunion, detalj
Arheološki lokalitet Sunion, detalj
Ja sam sada već bila pomalo gladna, a kako mi je ovo bio poslednji dan u Grčkoj na ovom putovanju, rešila sam da odem na neku ribu ili nešto slično, tj., nešto morsko.
Pošto sam prethodno veče u Lutrakiju imala gotovo neprijatno iznenađenje da nijedan od tri riblja restorana koje mi je preporučio izuzetno ljubazni mladić sa recepcije hotela u kojem sam odsedala nisu radili, a ja nisam htela nikakvu pripremljenu zamrznutu morsku hranu jer to mogu da jedem i kod kuće, pa sam na kraju jela suvlaki, u međuvremenu sam malo istraživala preko interneta i našla neki restoran sa morskom hranom na istočnoj obali Atike za koji sam stekla utisak da je dobar.
Tako sam se odvezla do onde i fino smestila. I jeste bio dobar riblji restoran. Doduše, imali su ono što sam ja prvobitno htela da jedem (ribu), ali previše veliki komad za mene, tako da sam na kraju odlučila da nešto i promenim, pa sam uzela kombinaciju grčke i italijanske hrane. Tačnije, pene rigate sa škampima i zelenim tikvicama.
Ručak na poluostrvu Atika
Mojoj odluci je po malo kumovao trenutak koji bih mogla da okarakterišem kao „žal za mladost“, jer me je ovo jelo podsetilo na crne špagete (sa sipinim mastilom) sa škampima i zelenim tikvicama koje sam jela u jednom restoranu na samom Kanalu grande u Veneciji. Bilo je to tokom jednog spektakularno zabavnog i zanimljivog vikenda koji sam provela u Veneciji pre puno, puno godina. Tog vikenda sam uvek bila na idealnom mestu u idealnom trenutku i upoznavala idealne ljude, pa sam tako film „Riba zvana Vanda“ gledala na zatvorenoj projekciji u okviru Venecijanskog filmskog festivala, a dok sam jela gore-pomenute špagete kao predjelo, mogla sam sa terase tog hotela da gledam Regatu storiku dok se na drugog strani Kanala grande uzdizala impresivna crkva Santa Maria dela Salute. Sve je bilo krajnje pristojno, ali sam ja bila mlada, ljupka i nosila sam minić u vreme kada je mini-suknja počela da se vraća u modu. I, naravno, bila sam u Italiji. Da, da... Bila su to neka druga vremena i bio je to jedan veoma zabavan vikend.
Ali, da se vratim u Grčku i u septembar 2023. godine. Više nisam mlada, mini suknje mislim da više ni nemam u svojoj garderobi, a bilo mi je i sasvim dovoljno da sama lepo ručam u restoranu pored mora. Doduše, duvao je prilično jak vetar, ali sam to rešila tako što sam jela unutar restorana, ali pored širom otvorenih prozora. Tako sam imala prednosti barem dva sveta.
Riblji restoran na obali mora
Dok sam sedela u restoranu, rešila sam da pogledam dokle mi radi sledeći arheološki lokalitet koji sam imala nameru da obiđem. U pitanju je Arheološki lokalitet Bravron u selu Vravrona kod istočne obale Atike. Međutim, kako se ispostavilo, ovaj se lokalitet zatvara prilično rano, već u 3.30 popodne. Drugim rečima, već je bilo kasno. Pomislila sam da se možda ipak odvezem do njega i pogledam ga spolja, sa nivoa ograde, ali sam se ipak odlučila da ovo mesto potpišem pod svoje čuveno „uvek treba ostaviti nešto i za sledeći put“.
S druge strane, dok sam se vozila putevima duž istočne obale Atike, stekla sam utisak da je to jedno izuzetno lepo područje, pa mislim da ne bih imala ništa protiv ni da se tu ponovo vratim.
Međutim, ovom prilikom je potpuno neočekivano, spontano, pa i iznenada došao kraj mojim obilascima pre svega Peloponeza i delova Atike u jesen 2023. godine. Noć sam provela u nekom smeštaju u blizini aerodroma jer sam imala veoma rani jutarnji let za Beograd, a trebalo je i pre toga da vratim kola koja sam rentirala za ovo putovanje.
Sve sam uradila baš kako treba i dok sam se avionom približavala Beogradu gde su me već čekale brojne obaveze bilo mi je teško da se usredsredim na svoja sećanja vezana za ovo putovanje. Ne zato što ona nisu upečatljiva, već zato što je to bilo jedno toliko veliko mnoštvo sasvim različitih iskustava i slika da sam teško mogla da zamislim onaj koji je bio najimpresivniji. Kada bih to pokušala, glava bi mi postala zatrpana raznolikim slikama koje su se preplitale i borile da izbore bolje mesto u mojim sećanjima. A teško je – jer Peloponez je jedna velika teritorija sa neuobičajeno bogatom istorijom, visokom brojnošću sjajnih arheoloških i istorijskih lokaliteta, raznovrsnom prirodom od koje zastaje dah, bilo da volite more ili planine.
I mada sam tu bila već par puta, nadam se da neće proći puno vremena i da ću se ja ponovo nekako vratiti.
A evo i mape kao podsetnika na ovo putovanje i mesta koja sam tom prilikom posetila: