Peloponez 2023, 26. deo (Poluostrvo Perahora, Lutraki, manastir Dafni)

Moje putovanje po Peloponezu u septembru 2023. godine je po svemu bilo izuzetno. Predeli, priroda, kulturno-istorijski spomenici, iskustva, vreme,... sve je bilo savršeno. Ali, svemu tome je, u neku ruku, došao i kraj kada sam kolima napustila Peloponez i prešla u kontinentalni deo Grčke. Doduše, imala sam još dan i po putovanja, tako da makar mom uživanju nije bio kraj.

Mada sam rezervisala sobu u hotelu u gradu Lutraki na jugoistoku Korintskog zaliva, prošla sam pored grada i nastavila dalje paralelno sa obalom u pravcu zapada. Cilj mi je bio čuveno svetilište na samom rtu nekih 20-ak km dalje.

Put je prolazio kroz neke meni veoma lepe predele, ali mi nije bilo zgodno da stanem i slikam to sve dok se nisam spustila do jezera Vuljagmeni. Uzgred, ovo jezero koje se nalazi u regionu Korintija ne treba da se brka sa jezerom istog naziva u regionu Atika koje sam, uzgred rečeno, i posetila narednog dana.

Da bi sve ovo bilo malo jasnije, evo i karte koja prikazuje mesta koja sam posetila tokom ovog putovanja:

A što se tiče jezera Vuljagmeni u regionu Korintija, evo i par slika, pošto sam tu na kratko sela u jedan restoran i naručila neko osvežavajuće piće. Još uvek sam se osećala dehidrirano zbog obilaženja Akrokorinta i Drevnog Korinta.

Jezero Vuljagmeni u regionu Korintija

Nisam se ovde dugo zadržala, već sam se prebacila dalje na zapad do mesta koje se zove Arheološki lokalitet Herajon na poluostrvu Perahora. Perahora je selo kroz koje put prolazi još i pre nego što se spusti do jezera, ali se lokalitet nalazi na malom poluostrvu istog naziva kao i obližnje naselje.

Mada su u ovom području otkriveni nalazi koji pokazuju da su ljudi tu živeli još od III milenijuma p.n.e., a takođe i da su imali veoma složen sistem vodosnabdevanja, najvažniji objekat na poluostrvu je nesumnjivo drevno svetilište posvećeno boginji Heri uzvišenoj (Hera Akraja). (Ovo „uzvišenoj“ je samo epitet koji se dodaje imenu boginje, kao što je često slučaj i sa hrišćanskom Bogorodicom). Sam hram posvećen boginji je samo deo arheološkog lokaliteta koji se ovde može posetiti.

Put se završava na vrhu uzvišenja, a odatle vode staze do raznih delova lokaliteta i same obale u vidu malog i izuzetno ljupkog zaliva.

Arheološki lokalitet Herajon na poluostrvu Perahora

Ja sam, na svoju veliku sreću, prirodno programirana kao osoba koja je u stanju da odloži zadovoljstvo (makar na kratko). To je u ovom slučaju značilo da se nisam odmah zaletela da odem do lokaliteta i plaže, već sam prvo otišla do kraja samog rta na kojem se nalazi svetionik, a koji je iza špicastog uzvišenja u gornjem desnom delu prethodne fotografije.

To mi je omogućilo i da imam lep pogled na lokalitet i plažu, ali iz drugog ugla, a uskoro sam došla i do svetionika.

Arheološki lokalitet Herajon na poluostrvu Perahora

Svetionik na poluostrvu Perahora

Takođe sam odatle mogla da vidim i drugu obalu poluostrva na kojoj možda nema arheoloških ostataka, ali ima lepote.

Poluostrvo Perahora

Poluostrvo Perahora, detalj

Bilo je lepo pogledati i „ispod“ mene, u predivne vode Korintskog zaliva.

Poluostrvo Perahora, detalj

Ali, ja sam ovde došla da bih obilazila ostatke drevnog svetilišta, pa sam tako krenula ka njemu, a sa visine sam mogla lepo da vidim i neke detalje, poput Zapadnog dvorišta i nekadašnje Luke, a danas malenog zaliva privlačnog za one koji tu žele da se okupaju.

Arheološki lokalitet Herajon na poluostrvu Perahora, detalj

Svetilište je osnovano u VIII veku p.n.e., a svoj puni procvat je postiglo u VI veku p.n.e. Bilo je posvećeno Heri uzvišenoj, Hera Akraja, a često se dodaje i naziv Limenija, što znači „od luke“, pa se onda dobija Svetilište Here Akraja-Limenija, tj, uzvišene od luke. Ovo pominjem samo zato što se svi ovi nazivi mogu naći u vezi sa lokalitetom, a dovoljno je i Herajon na poluostrvu Perahora.

Svetilište je podignuto na padini i to u tri nivoa, a sam hram se nalazio na najnižem, pored luke, i to je bio dorski hram sagrađen u VI veku p.n.e.

Ja sam ipak krenula od najvišeg dela, pa sam tako otišla do ostataka zidina, a tu se nalaze i ostaci Objekta sa ognjištem iz VII veka p.n.e. za koju se smatra da je služila ritualna trpezarija za zvanične posetioce svetilišta.

Arheološki lokalitet Herajon na poluostrvu Perahora, detalj

Ovde sam uočila i snimila i jednu sivu muharicu (Muscicapa striata), pa evo i nje:

Siva muharica

A što se tiče lokaliteta, dalje niz padinu se vide i ostaci veoma impresivne Apsidalne cisterne.

Arheološki lokalitet Herajon na poluostrvu Perahora, detalj

Južno od cisterne se nalaze i ostaci objekta koji se zove Hestijatorion, što je naziv za „banket-salu“, tj, svečanu trpezariju.

Arheološki lokalitet Herajon na poluostrvu Perahora, detalj

Sada sam se spustila do najnižeg dela koji se pruža oko malog zaliva u kojem se nekada nalazila luka koja je pripadala svetilištu.

Arheološki lokalitet Herajon na poluostrvu Perahora, detalj

Prvo se nailazi na ostatke nekadašnje stoe iz IV veka p.n.e. koja je bila podignuta na dve etaže, ali je meni bilo zanimljivije da obratim pažnju na Oltar, a zatim i na same ostatke Herinog hrama.

Arheološki lokalitet Herajon na poluostrvu Perahora, detalj

U nastavku je ravan prostor koji se naziva Zapadno dvorište, a tu su i ostaci neke rimske kuće. Kad već pominjem Rimljane da kažem i da su oni uništili svetilište 146. godine p.n.e.

Arheološki lokalitet Herajon na poluostrvu Perahora, detalj

Odavde sam mogla da vidim i svetionik.

Arheološki lokalitet Herajon na poluostrvu Perahora, detalj

Ja sam ovde praktično završila sa obilaskom lokaliteta, ali sam se opet malo popela da bih imala lep pogled i na lokalitet i na zaliv, kao i na vode Korintskog zaliva.

Arheološki lokalitet Herajon na poluostrvu Perahora

Poluostrvo Perahora, detalj

Dok sam se pela ka parkingu, nekoliko ljudi je ušlo u vodu i kupalo se.

Poluostrvo Perahora, detalj

Temperatura je bila sasvim u redu i ja sam pomislila kako bi bilo lepo da i ja odem da se okupam u moru, ali moram da priznam da me je mrzelo da se penjem do kola, pa presvlačim, pa se ponovo spuštam, pa se ponovo penjem,... Ovako sam se vratila do kola i krenula nazad ka Lutrakiju.

Ipak, usput sam stala na par mesta. Prvo je bilo da pogledam ostatke i jedne drevne javne česme koja je pripadala svetilištu.

Ostaci drevne javne česme

A pošto sam osetila potrebu da popijem i jednu kafu, ponovo sam svratila na obalu jezera Vuljagmeni, ali na zapadnom kraju. Kafa nije bila ništa posebno, ali je pogled bio divan, a letnja sezona završena.

Jezero Vuljagmeni u regionu Korintija

Inače, ovo jezero je spojeno sa vodama Korintskog zaliva jednim kraćim kanalom i njega sam videla i snimila sa puta kada sam krenula ka Lutrakiju.

Jezero Vuljagmeni u regionu Korintija

Nešto kasnije sam se zaustavila i na jednom proširenju pored puta da bih odatle snimila i gradić Lutraki u kojem sam imala rezervisanu sobu.

Lutraki

Lutraki je smešten na jugoistočnom kraju Korintskog zaliva koji se pruža duž severne obale Peloponeza. U pitanju je letovalište koje je istovremeno i jedna od najvećih banja u Grčkoj pošto je gradić osnovan u području koje je bogato termalnim izvorima.

Ja ovde nisam došla da se banjam, već samo da prenoćim, ali pošto sam imala vremena, krenula sam u jednu šetnju.

Lutraki, detalj

Onda sam poželela i da sednem u jedan kafić i bilo je to jedno prijatno iskustvo.

Opuštanje u Lutrakiju

Odatle sam mogla i da posmatram i zalazak Sunca. Sve je to bilo veoma prijatno i prijalo mi je, a i nisam bila jedina.

Zalazak sunca viđen iz Lutrakija

Kada sam krenula da se vraćam ka delu grada gde mi se nalazio hotel, malo sam više obratila pažnju na oblake koji su bili nadvijeni nad delovima Peloponeza. Pitala sam se da li će eventualna kiša da još više pogorša stanje sa odronima i klizištima u klisuri Vuirakos, ali i da li će praviti probleme u klisuri između Stemnice i Dimicane. Istovremeno sam bila duboko zahvalna okolnostima ili sudbini da sam ja mogla da šetam po tim klisurama po lepom vremenu i da nisam imala problema te vrste.

Lutraki, detalj

Zatim sam otišla na laganu večeru u neki restoran pored kojeg sam prolazila i tu sam prijatno čavrljala sa nekim Grkom koji živi u Lutrakiju. Ipak, nisam se dugo zadržala, jer sam htela da se dobro naspavam pre poslednjeg celog dana putovanja.

Neke noći provedemo čudno mada ne postoje nikakvi razlozi za to. Ove noći sam dosta sanjala i čak snovi nisu uopšte bili loši, naprotiv, ali sam se ipak budila, a onda bih se pre nego što bih se ponovo uspavala divila tim snovima i čudila zašto sam ih tako divne prekinula.

Sve u svemu, ujutru sam ustala uobičajeno, ali sam znala da ne moram da žurim, pa sam fino na miru doručkovala i popila kafu baš kakvu volim. Čak je u tom periodu kiša veoma kratko padala, ali dok sam ja sa stvarima došla do kola i spakovala se, već je uveliko stala i na dalje je bilo suvo. Moram da kažem da sam imala neopisivo puno sreće sa vremenom tokom ovog puta. Povremeno mi je bilo čak izuzetno vruće, ali sve u svemu je ipak bilo savršeno i onako kako meni odgovara.

Dakle, ovog jutra sam se iz banje i letovališta Lutraki uputila ka jednom manastiru koji sam već u par navrata pokušavala da posetim. Prvi put, pre nekoliko godina, ali je tada bio zatvoren, valjda zbog renoviranja, a drugi put na početku ovog putovanja kada je bio zatvoren jednostavno zato što mu je radno vreme već bilo završeno.

Pitala sam se da li će treći put biti sreća ili ne.

Kako se ispostavilo, bio je otvoren, a ja sam bila izuzetno zadovoljna. Naime, u pitanju je sveti manastir Dafni koji se nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine kao deo zbirnog dobra koje obuhvata tri manastira iz vizantijskog perioda. Oni se nalaze na sasvim različitim krajevima Grčke, ali dele iste estetske odlike.

Mada se duž manastirskog kompleksa pruža prilično opterećeni put (najdirektniji pravac ka zapadu kada se ide iz Atine), sa svih ostalih strana se nalazi borova šuma. S jedne strane, te šume obezbeđuju prirodno okruženje, ali one predstavljaju i jednu od potencijalnih opasnosti, tj, opasnost dolazi od mogućnosti pojave požara, pogotovo u letnjim mesecima. Druga opasnost su zemljotresi, a poslednji koji je imao jak uticaj se desio 1999. godine. Na svu sreću su sve intervencije posle zemljotresa urađene brzo i dobro, tako da manastir i dalje predstavlja izuzetno važno, ali i veoma lepo mesto koje svakako treba da se poseti.

Na ovom mestu se nekada nalazio Apolonov hram oko kojeg su u to vreme rasla stabla lovora, pa je mesto po tome i dobilo svoje ime. Naime, „dafni“ znači lovor na grčkom, a iza svega stoji još jedna starogrčka legenda. Naime, postojala je jedna nimfa koja se zvala Dafna, a u nju se zaljubio upravo Apolon (svojom strelom ga je pogodio bog ljubavi Eros). Ali, Dafna nije želela da bude sa Apolonom, pa se molila raznim božanstvima, uključujući i svom ocu Peneju, rečnom bogu, koji ju je pretvorio u lovor i posvetio Apolonu. Posle toga je lovor postao omiljena Apolonova biljka, pa je imalo i te kakvog smisla da njegov hram bude okružen njom.

Ali, vremenom, u V veku ovde je osnovan manastir posvećen Uspenju Bogorodice, a ne znam kada su borovi zamenili lovore. Kasnije, u nekoj najezdi varvara, manastir je uništen, ali je ponovo podignut u drugoj polovini XI veka.

Kada su ovde stigli krstaši, 1205. godine, Atika je potpala pod uticaj Francuza, pa je manastir pripao monaškom redu Cistercita, pa je i crkva proširena u XIII veku, ali je sve to bilo gotovo 1458. kada su došli Osmanlije. Međutim, mada su monasi iz reda Cistercita otišli, Osmanlije su prepustili manastir pravoslavnim monasima. Zanimljivo je da je manastir svoju religioznu funkciju izgubio tokom Grčkog rata za nezavisnost kada se koristio u vojne svrhe, a krajem XIX veka je služio i kao sanatorijum. Danas je to pre svega arheološki lokalitet.

Kada se uđe u manastirski kompleks, prvo se naiđe na kloster koji je otvoren sa južne strane, pa više liči na popločanu portu.

Sveti manastir Dafni

Katolikon ili glavna crkva ima osnovu upisanog krsta i veliku kupolu. Bez obzira na razna istorijska, ali i prirodna dešavanja, ona je uspela da očuva sve svoje prvobitne graditeljske i dekorativne elemente.

Sveti manastir Dafni

Što se tiče izgradnje, tu se koristio kamen u kombinaciji sa ciglom, a cigle su se koristile i radi stvaranja dekoracije oko prozora.

Sveti manastir Dafni, detalj

Unutrašnja dekoracija je urađena krajem XI i u XII veku u vidu ornamentalnih mermernih delova i izuzetnih zidnih mozaika na zlatnoj osnovi, što predstavlja tipičnu karakteristiku „drugog zlatnog doba vizantijske umetnosti“. Stručnjaci za pitanja religije i istorije umetnosti tačno znaju koji mozaik prikazuje koju scenu, ali ja niti sam toliko stručna, niti je taj nivo detalja prikladan za moje priče sa putovanja. Mislim da je dovoljno da se vide fotografije.

Sveti manastir Dafni, detalj

Neki delovi crkve su ukrašeni i freskama koje su najverovatnije urađene u XVII veku nakon što je propala mermerna zidna dekoracija.

Sveti manastir Dafni, detalj

Iz dvorišta se ulazi u crkvu sa južne strane, dok je glavni ulaz, naravno, sa zapadne. Tu postoje i unutrašnja i spoljašnja priprata, a posebno je graditeljski lepo urađena spoljašnja – sa lukovima i stubovima koji imaju antičke kapitele. Severno od crkve se nalaze i ostaci trpezarije.

Sveti manastir Dafni

Ja sam se odavde ponovo vratila u crkvu i da bih imala pravi utisak ulaska u hram, a i da bih odatle snimala i video-kamerom.

Sveti manastir Dafni, detalj

U okviru manastira postoji i manji izložbeni prostor gde mogu da se vide i neki nalazi sa lokaliteta koji potiču iz starogrčkog i rimskog perioda.

Sveti manastir Dafni, detalj

Još sam na kraju sa trotoara pored ograde snimila i istočnu stranu crkve sa apsidama, a onda sam izuzetno zadovoljna mogla da nastavim dalje.

Crkva Uspenja Bogorodice u okviru Svetog manastira Dafni

Menu