Kada sam se ujutru probudila uopšte nisam znala kako će da mi izgleda dan i da li ću uspeti da izvedem ono što sam planirala. Naime, u Dijakopto na severnoj obali Peloponeza sam došla sa jednim jedinim ciljem, a to je da idem na pešačenje po klisuri Vuraikos.
Problem je nastao prethodnih dana kada su u ovom delu Grčke padale obilne kiše i to je dovelo do odrona zemljišta koje je prekinulo železničku liniju.
Naime, od obale, tačnije od mesta Dijakopto voz ide prugom uskog koloseka do mesta Kalavrita na 758 m nadmorske visine i prolazi klisurom Vuraikos u dužini od 22 km. Uzgred, savremeni put ide malo okolo naokolo, pa je dugačak nešto preko 37 km.
Prugu su u periodu od 1885. do 1895. godine sagradili italijanski inženjeri. Mada voz i dalje saobraća ovom prugom (osim kada postoje problemi sa odronima), danas je to pre svega turistička atrakcija, jer voz koristi i neke posebne mehanizme na velikoj strmini, pa je to dodatno zanimljivo za ljubitelje ove vrste prevoza. Posetioci vozom mogu da odu do gore, tj, južno od obale, kao i da se vrate – par puta dnevno, u toku čitave godine. Ali, glavna je fora da se peške prođe ova trasa i za to je potrebno da se ide prugom, što se inače ne preporučuje na prugama širom sveta.
Onih dana kada sam ja ovde došla, krajem septembra 2023. godine, voz nije radio jer je, dakle, bilo obilnih kiša i odrona, pa je pruga bila u prekidu, ali su mi rekli da trasa može peške da se prođe.
Već sam u prethodnom nastavku pričala o tome kako sam po dolasku u Dijakopto upoznala jedan par Engleza u hotelu koji su imali kupljenu kartu za voz do Kalavrite, ali su shvatili da će kartu morati da vrate. Dogovor je bio da ovog jutra odemo do železničke stanice i vidimo da li tamo ima još zainteresovanih ljudi, pa da onda svi zajedno uzmemo taksi do Kalavrite. Međutim, kada smo se sreli na doručku, obavestili su me da su odlučili da ipak idu kolima do onde i da će posle obilaska gradića nastaviti kolima dalje ka jugu, a meni su ponudili da me prebace do Kalavrite.
To kako se desilo sa tim Englezima je bio prst sudbine i ja sam apsolutno sigurna da su više sile ovom prilikom bile na mojoj strani, jer su okolnosti i slučajnosti bile na nivou verovatnoće od 1 prema milion. Vrlo sam zahvalna i Englezima i višim silama.
Dok sam čekala da oni završe sa svojim doručkom, a nisu žurili, snimila sam nebo iznad Korintskog zaliva.
Nebo iznad Korintskog zaliva
Prognoza je već nekoliko dana pretila kišom, ali je ovog jutra rekla da će biti samo oblačno i da neće padati kiša. To je bilo idealno, a tako je na kraju i ispalo, s tim da su se povremeno oblaci u potpunosti sklanjali sa neba.
U nekom trenutku smo krenuli, a usput smo stali na par mesta, jer su i ovi ljubazni Englezi kao i ja bili zadivljeni lepotom predela kroz koje smo prolazili. Ja sam to već videla prethodnog dana, ali sam sa nesmanjenim oduševljenjem uživala u prirodnim lepotama severnog Peloponeza.
Područje klisure Vuraikos
Područje klisure Vuraikos
Kada smo stigli u Kalavritu, Englezi su me dovezli do železničke stanice i tu smo se srdačno rastali. Istinski sam im bila duboko zahvalna za ljubaznost. I bez njih sam ja svakako mogla da dođem do ovde taksijem, ali mi je njihova ljubaznost uštedela lepe pare.
Železnička stanica u Kalavriti
I tako je krenulo moje novo pešačenje. Ovde ne postoje nikakvi znakovi – jednostavno se krene prugom na suprotnu stranu u odnosu na železničku stanicu u Kalavriti.
Pešačka staza duž železničke pruge Kalavrita - Dijakopto
Mada duž pruge postoji nekoliko stanica, što može da se vidi i na mojoj karti u nastavku teksta, obično se stanica kod mesta Zahloru koja se zove po obližnjem, čuvenom manastiru Mega Spilaijo, pominje kao posebno važna, jer tu lako može da se pređe na put koji prolazi u blizini. Posle toga, praktično nema puta u blizini železničke pruge, pošto ona dalje ka severu vodi kroz duboku klisuru Vuraikos. Nemaju svi želju ili kondiciju da prepešače čitavu razdaljinu od 22 km, pa se često savetuje da se prođe samo deo od Kalavrite do stanice Mega Spilaijo. S druge strane, upravo se predeli od stanice Mega Spilaijo do Dijakopta smatraju najlepšim.
Ja sam odlučila da hodam čitavom dužinom trase, a pogotovo mi je to bilo prihvatljivo jer sam se sve vreme praktično spuštala – sa visine od 758 m do samog nivoa mora. S druge strane, ko želi i ko ima kondiciju, svakako može da krene i u obrnutom smeru – iz Dijakopta, pa da se onda popne do Kalavrite.
U početku pruga vodi pored poljoprivrednih imanja i srazmerno pitomih delova, a onda počinju nešto dalje da se u vidokrugu pojavljuju stene i litice.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Tako sam došla do prve stanice, a to je Kerpini. Tu, naravno, nije bilo nikoga.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Ipak, uskoro sam naišla na „društvo“ – bile su to neke lokalne koze koje su za svoj groš išle naokolo i pasle.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Ja ovde i nemam mnogo toga da pišem. Jednostavno sam hodala duž pruge.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Predeli su se lagano smenjivali. Bilo je golih stena, livada, nekakvih voćnjaka, ali i šuma.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
U jednom trenutku sam došla i do prvog od niza mostova koji postoje duž pruge. Na svim tim mostovima je izuzetno važno da čovek dobro gleda gde staje. Svuda jasno postoje široke metalne ploče koje služe kao staza za pešake, ali je ipak bitno da se mostovi pažljivo prelaze. Posebno je to važno kada je pruga otvorena, jer pre ili kasnije može da naiđe i voz, i mada vozovi na ovoj pruzi ne idu brzo, a mostovi nisu dugački, potrebno je da se sve to pređe brzo i pažljivo.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Dolina reke Vuraikos je u prvom delu povremeno relativno uzana, a povremeno se širi.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Ja sam u ovim širim delovima gledala da hodam duž zemljane staze i to iz vrlo praktičnog razloga – bila je to najbolja i najstabilnija podloga. Izbegavala sam da hodam po kamenju koje nosi prugu da bi mi gležnjevi manje oscilovali, a i uvek bi postojala opasnost da nezgodno stanem i izvrnem nogu. Dakle, gde god sam mogla drugačije nisam hodala po kamenju.
Kada nije bilo zemljane staze, onda sam gledala da hodam po pragovima, ali, avaj, pragovi nisu postavljeni u skladu sa dužinom mojih koraka (sram bilo one italijanske inženjere koji nisu vodili računa o takvim stvarima), a i shvatila sam da razmak između pragova nije uvek isti. Štaviše, uhvatila sam i ritam – valjda su 15, 16 i 17 prag bili postavljeni bliže jedni drugima u odnosu na ostale. Dok sam u sebi brojala pragove, smejala sam se na svoj račun. To je provirivala moja opsesivna priroda, ali mi je u stvari to brojanje čak i pomagalo, jer sam kroz ritmično brojanje pragova lakše uspevala da prilagodim dužinu svojih koraka.
Ali, pošto sam u ovom delu hodala duž zemljane staze i pošto mi je sve bilo potaman, setih se ja jedne prigodne pesmice i tako dolazimo do Mloga br. 8:
Eto, tako sam ja sebe lepo zabavljala, ali sam sve vreme hodala zaustavljajući se samo povremeno da bih slikala neke detalje poput impresivnih kamenih formacija na planinskim padinama ili nešto nalik na indijanski tipi.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Povremeno bih se okrenula i unazad da bih iz drugog ugla pogledala neke delove pored kojih sam već prošla.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Ali, pre svega sam išla pravo jer je još puno nepoznatog terena bilo ispred mene.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Povremeno je zemljana staza bila sasvim fino široka, kao na prethodnoj slici, ali povremeno nje nije ni bilo. Takođe se s vremena na vreme naiđe i na male „železničke nadvožnjake“ koji premošćuju kanale za sezonske vodotokove. Tu jednostavno mora da se preskoči širina kanala i meni je bilo drago da imam dugačke noge, što je značajno olakšavalo ovu operaciju.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Onda bi se opet pojavila široka staza, pa bi uskoro ona ponovo nestala.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Reka je tekla u istom smeru u kojem sam ja hodala ili je bolje da se kaže obrnuto. U svakom slučaju, u jednom delu se ona sasvim fino vidi. Po boji sam mogla da zaključim da je u područjima uzvodno padalo dosta kiše – reka je bila prilično blatnjava.
Reka Vuraikos
Reka Vuraikos
Ovde sam naišla i na par zanimljivih biljaka. Jedna je valjda bila vrsta krokusa, a druga biljka iz porodice Araceae.
Vrsta krokusa
Biljka iz porodice Araceae
U blizini je bio i stari kameni Lučni most, a onda se prostor oko pruge opet raširio na kratko i pretvorio u livadu. Opet sam se okrenula i pogledala unazad. Sve je delovalo pitomo.
Prizori pored železničke pruge Kalavrita - Dijakopto
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Pruga u ovom delu ubrzo ponovo prolazi kroz uzak prostor koji deli sa rekom.
Reka Vuraikos
Reka Vuraikos
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
A onda sam naišla i na prve dokaze da je prethodnih dana došlo do obrušavanja delova stena iznad pruge.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Ubrzo sam došla i do stanice Mega Spilaijo. Sa druge strane pruge se ovde nalazi malo naselje i ja sam se čak ponadala da ću moći da popijem neku kafu ili sok u lokalnoj taverni, ali je sve bilo potpuno pusto.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Stanica Mega Spilaijo
Bez kafe i bez soka, mada sa bocom vode u rančiću, nastavila sam dalje. Pruga ide prvo sasvim ravno, a onda se malo penje, da bi posle oko 1,5 km došla do mesta gde se naglo spušta. I zbog tog naglog spuštanja, kao i zbog penjanja kada voz ide u suprotnom smeru, ovde je po sred pruge postavljen poseban mehanizam i treća zupčasta „šina“ koji omogućava vozu da lakše i bezbednije prođe tu deonicu. U pitanju je mehanizam koji se primenjuje kod takozvane zupčaste železnice, a primenjuje se kada su nagibi veći od 7%. Ovo je veoma bitan deo čitave pruge i njene konstrukcije, a to takođe znači i da voz u ovom delu ide izuzetno sporo, ali važna je bezbednost.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Osim toga, smatra se na je najlepši deo ove vozno-pešačke trase upravo između stanice Mega Spilaijo i Dijakopta jer se tu prolazi kroz klisuru Vuraikos.
Dok sam se ovde spuštala zajedno sa prugom naišla sam na jedan mladi italijanski par koji je išao u suprotnom pravcu u odnosu na moj, a odsedali u istom hotelu u Dijakoptu gde i ja. Prepoznali smo se i javili jedni drugima, a onda su mi oni objasnili šta su u stvari uradili. Pošto voz ovih dana nije saobraćao, oni su kolima došli do stanice Mega Spilaijo, pa su ih tamo parkirali, a onda se peške malo spustili u klisuru i sada su se vraćali ka kolima. Srdačno smo se rastali i svako je otišao svojim putem.
Ja sam sada praktično ulazila u klisuru, a uskoro sam došla i do još jednog mosta. Prvo me je zbunio znak koji je tu postavljen i koji kaže da je zabranjen pristup pešacima. Pitala sam se kako da pređem most – da ga preskočim?
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Naravno da nije bilo pitanje zabrane, već je bilo važno da se naglasi pažljiv prelazak, a verovatno u stvari i jeste zabranjeno kada nailazi voz. Ovom prilikom nije bilo takve opasnosti, pa sam mogla lagano da razmatram šta i kako da ovde radim.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Ovde se, naravno ne ide po sred mosta, već preko metalnih ploča koje se na prethodnoj slici vide na levoj strani. Mada postoji ograda čitavom dužinom, veoma sam pažljivo hodala, a i odlučila sam da u jednom trenutku snimim pogled nadole. Za ovo sam koristila foto-aparat koji mi je bezbedno visio okačen oko vrata, dok sam mobilni još pre prelaska mosta vratila u torbicu oko pasa. Svakako nisam htela da okušavam svoju sreću sa mobilnim telefonom i štapovima u jednoj ruci, dok se drugom pridržavam za ogradu.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Čim se pređe most može da se vidi kako se onaj mehanizam sa zupčastom šinom završava (u smeru mog kretanja).
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Već posle stotinak metara sam ugledala i svoj prvi tunel na ovoj pruzi.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Kako sam mu se približavala, videla sam da je to jedno sasvim zanimljivo mesto. Nije me brinuo mrak jer sam, na kraju krajeva, imala lampu na mobilnom telefonu.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
A dok sam prilazila tunelu, videla sam da mi lampa neće ni biti potrebna.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
S druge strane, situacija u tunelu je bila znatno zanimljivija od očekivane – postojala su dva tunela!
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
A kako će se ispostaviti i dva mosta – jedan set tunela i mosta je bio za voz, a drugi za pešake.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
I ovde sam se osvrnula – mesto je istinski impresivno, a takođe i ono što je na ovom mestu napravljeno.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Ispred sebe sam videla oba mosta, ali i drugi tunel za pešake.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Osvrnula sam se i kada sam izašla iz tunela i tu se lepo videlo kako su se dva pravca, jedan za pešake i jedan za vozove, ponovo spojili u jedan.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Vrlo brzo je teren u okviru klisure Vuraikos ponovo počeo da „pada“, pa je bila potrebna treća, zupčasta „šina“. Osim toga, na sledećoj fotografiji može da se vidi i da je padina sa desne strane ozidana i na taj način ojačana, a pruga zaštićena od klizišta.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Ja sam bila oduševljena svime što sam oko sebe videla, a i čitavim iskustvom, tako da sam se rado osvrtala na sve strane, pa sam tako dobijala inspiraciju da slikam i delove kroz koje sam već prošla, pogotovo kada bih ugledala nešto što prethodno nisam mogla da vidim, poput jednog mosta.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Iz razloga koje sam ranije već pomenula, u ovom delu mi je bilo malo nezgodno da hodam – nije bilo prostora da bi se formirala zemljana staza, a čak je bio problem i da hodam po pragovima pruge, zbog te treće šine. U ovakvim situacija sam gledala da se više oslanjam na štapove za hodanje, a takođe sam i veoma pažljivo gledala gde i kako postavljam stopala, da mi neki nestabilni kamen ne bi napravio probleme.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
Povremeno se dešavalo da se u samo nekoliko desetina metara u potpunosti promeni situacija po pitanju stena, okolnih padina, širine prostora, blizine reke, vegetacije i sl. Tako sam uskoro uočila i jedan sagrađeni „tunel“ koji je više služio kao potporni luk za bočnu padinu.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
To sam bolje videla tek kada sam došla do samog „tunela“, a iza njega sam mogla da uočim da potporni zidovi koji drže padinu da se ne obruši na prugu nisu uvek dovoljni.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
To se još bolje videlo kada sam prošla kroz tunel i pogledala unazad.
Železnička pruga Kalavrita - Dijakopto
U ovom delu sam naišla i na par tabli koje su govorile o detaljima u okviru područja. Naime, klisura Vuraikos je deo Nacionalnog parka Helmos – Vuraikos i UNESKO-ovog Globalnog geoparka Helmos – Vuraikos.
Tako ovde raste i azijski platan (Platanus orientalis).
Azijski platan pored reke Vuraikos
Azijski platan pored železničke pruge Kalavrita - Dijakopto
Na puno mesta u okviru klisure mogu da se vide i veoma zanimljive stene, poput ove koju sam snimila. U pitanju je travertin, vrsta krečnjaka koja se obično stvara u blizini termalnih i hladnih izvora.
Travertin
Mada više nisam naišla ni na jedno ljudsko biće, sve do Dijakopta, lepota i bogatstvo detalja kojima sam bila okružena bili su mi sasvim dovoljni da se osećam ushićeno. U takvom raspoloženju sam nastavila sa pešačenjem duž klisure Vuraikos.